Адријана Марчетић: „Никад завршено трагање“

Марсел Пруст 1895. године

На једном познатом месту Трагања приповедач Марсел, размишљајући о разлозима због којих се сада мање диви свом омиљеном писцу из младости – Берготу, каже да уметник, уколико жели да га признају као оригиналног ствараоца, мора свет који приказује учинити тешко препознатљивим. Дела у којима се „све лако види“ нису у стању да заокупе читаоца, да му отворе пут у један друкчији доживљај стварности. Пошто је новина Берготових књига, после бројних читања, за Марсела престала да буде новина, њему су сада све реченице тог писца „исто тако јасне пред очима као и… сопствене мисли, као намештај у… соби и кола на улици“. „Прозрачност“ дела није врлина, већ доказ о његовој неаутентичности. Транспонујући своје оригинално, само њима својствено виђење света у своја дела, велики уметници добро познату стварност приказују у потпуно новом светлу – онако како нисмо навикли да је видимо. Мењајући „односе међу стварима“, они додуше отежавају перцепцију предоченог света, али за узврат стварају један нов, дотад непостојећи квалитет или, како би Пруст рекао, једну „нову лепоту“. Пруст пише:

Било је тако и једно време кад су се ствари лепо препознавале ако их је насликао Фромантен, а нису се већ више препознавале ако их је насликао Реноар. Људи од укуса кажу нам данас да је Реноар велики сликар 19. века. Али кад то кажу, заборављају Време, и то да га је требало много, чак и у самом 19. веку, па да Реноар буде поздрављен као велики уметник. Да би успео да га признају таквим, оригиналан сликар, оригиналан уметник, поступа као очни лекар. Лечење његовим сликарством, његовом прозом није увек пријатно. Кад је завршено, лекар нам каже: погледајте сада. И онда нам се свет (који није створен једанпут, него онолико пута колико се пута појавио неки оригиналан уметник) укаже потпуно другачији од дотадашњег, али савршено јасан… Такав је тај нови и пролазни свет који је сада створен. Он ће трајати до следеће геолошке катастрофе коју ће изазвати неки нов оригиналан сликар или писац.

Прустово дело је само по себи изразит пример такве револуције у уметности прозе, „геолошке катастрофе“, која је битно изменила не само постојеће представе о могућностима и границама романескног жанра, већ и отворила пут у нове, дотад ненаслућене димензије људског сензибилитета уопште. Нарочито су читаоци и критичари између два рата инсистирали на новом, визионарском квалитету Прустове прозе. Њихов доживљај је можда најбоље описао Мартин Тарнел у својој књизи Роман у Француској: Наставите са читањем