Неодољива чежња за трошењем новца: „Прада“ бутик у тексашкој пустињи дуа Елмгрин & Драгсет

Инсталација лажног „Прада“ бутика у Марфи чији су аутори Елмгрин & Драгсет

Марфа је градић усред пустиње који има мање од две хиљаде становника. До скора је био познат по томе што је у њему живео и стварао амерички савремени уметник Доналд Џад. Онда су првог октобра 2005. године Михаел Елмгрин и Ингар Драгсет, два савремена визуелна уметника у домену скулптуре, инсталација, перформанса, архитектуре и ленд арта, која живе и раде у Берлину, поставила четрдесет километара северозападно од Марфе, у потпуно пустој области Тексаса, једну скулптуру, истовремено и инсталацију, мини објекат који је представљао бутик познатог италијанског бренда Прада. Првобитно је пројекат требало да се зове Прада Невада а не Прада Марфа, али пошто узметници нису добили дозволу да инсталацију поставе у Невади одлучили су се за Тексас. Треба напоменути да је овај објекат ограђен, да има чувара и да једном недељно долази особа из оближњег места да га одржава. У њему су изложени поједини модели Прада ципела и торби, унутра се не може ући, читав објект заправо нема никакву функцију. Зашто је онда постављен усред пустиње и зашто је ово једна од најатрактивнијих инстаграм сензација која окупља мноштво туриста који се фотографишу док радосно скачу испред ње?

Треба прво имати у виду целокупно стваралаштво ова два уметника која раде и стварају заједно. Елмгрин & Драгсет се крећу широким ободом различитих уметности и дисциплина, постављајући познате призоре и објекте у један сасвим нови контекст. Дакле, за адекватно разумевање њиховог рада изузетно је битно разумети начин на који они реконтекстуализују предмет који излажу. На пример, они су у уобичајену слику дечака на дрвеном коњићу реконтекстуализовали тако што су скулптуру предимензионирали и поставили ју на централна места у граду или испред различитих музеја. На местима где су некада стајали тријумфални споменици великим војсковођама и генералима, сада је гигантски дрвени коњић са дечаком који упире прстом у одређеном правцу. То је најодговарајући споменик Александру Македонском и нама је жао што се баш  Елмгрин & Драгсет нису нашли у центру Скопља са овом скулптуром. То је, заправо, најадекватнији споменик који је могао бити подигнут у част великом војсковођи, Александру Македонском. „Споменик“, иронично презентован, дакле реконтекстуализован, резонира са нашим временом и историјским осећањем о инфантилности жеље за освајањем света и опседнутости величином. Владари су велика деца која се играју рата, они су остали заробљени у развоју и нису превазишли своју фазу играња и клаћења на дрвеном коњићу. Наставите са читањем

О слици „Ноћна мора“ Хајнриха Фислија

Хајнрих Фисли, „Ноћна мора“, 1781.

Више пута је на овом месту наглашавано, кроз различите есеје који су били повод да пишем о добу просветитељства и (прото)романтизму, да су интелектуалне тенденције 18. века од изузетног значаја за проучавање феномена који ће се у романтизму само додатно разрадити. Неки од њих су насиље и сексуална перверзија, теме које обухватају два, само наизглед супротставњена књижевна жанра 18. века, сентиментални и готски роман.

Оба жанра на сличан начин третирају главну јунакињу. Она је пасивна, потчињена, гоњена, обузета страстима, ирационална, сентиментална, наивна, под утицајем стереотипа романа које су, већином, мушкарци написали, па их онда и она, попут неке бесконачне бабушке, понавља, у свакодневноим искуству преузимајући такве моделе понашања, које је неко други, заправо, за њу створио и у које је пројектовао сопствене фантазије, сексуалне перверзије и очекивања, утичући на тај начин и на опште разумевање жене, њене улоге у друштву и полним односима.

Уз истицање унутрашњег простора, који је у функцији психологизације јунака, као и спољашњег предела, пејзажа који има одлике ноћи, магле и испарења, готски роман се одликује и тиме да се већина радњи тих књига догађа у земљама изван Енглеске, у којој иначе настају, највише у Италији, у брдима Абруца, у неприступачним замковима који су саграђени на дивљим литицама о чије стене увек бесно удара подивљало море.

У центру збивања сваког готског романа је млада прогоњена жена, заробљена у замку поптуног перверзњака или садисте од кога, у замршеним ходницима средњевековне архитектуре, она бежи, одакле беспомоћно тражи излаз. Многе од аутора готског романа, то је важно напоменути, биле су и жене. Истичући јунакињу која је на овај начин потчињена, стиче се утисак да су уметници, заправо, истицали њен незавидни друштвени статус, посебно пред Револуцију. Наставите са читањем

Пјотр Дамјанович Успенски: „Симболизам тарота“

Тарот карте из велике и мале аркане

У окултној или симболичкој литератури, то јест, литератури заснованој на признавању постојања скривеног знања, постоји једна појава од великог значаја. То је Тарот.

Тарот је пакло карата које се још увек користи у Јужној Европи за игру и прорицање. Оно се веома мало разликује од обичних карата за игру, које представљају редуковано пакло Тарота. Оно има исте краљеве, краљице, асове, десетке и тако даље.

Тарот карте су познате од краја 14. века, кад су већ постојале међу шпанским Циганима. То су биле прве карте које су се појавиле у Европи.

Постоји неколико варијација Тарота, које се састоје од различитог броја карата. Сматра се да је најтачнија репродукција најстаријег Тарота, такозвани „Марсељски Тарот“.

То пакло се састоји од 78 карата. Од њих, 52 су обичне карте за игру, са додатком једне карте са сликом у сваком низу, по имену „Витез“, који је смештен између краљице и жандара. То чини 56 карата подељених у четри врсте, две црне и две црвене, назване Штапови (треф), Пехари (херц), Мачеви (пик) и Пентаграми или Дискови (каро). Наставите са читањем

Rečnik simbola: Jednorog

Holandska tapiserija iz 1495-1505. na kojoj je prikazan zarobljeni jednorog.

Onda je jedan lepi jednorog, beo kao sneg, noseći zlatnu ogrlicu s nekoliko utisnutih slova, prišao fontani i, previvši prednje noge, kleknuo je kao da želi da oda počast lavu što se uspravljao na fontani. Lav, koji mi je zbog svoje potpune nepomičnosti delovao kao da je od kamena ili bronze, odmah dograbi goli mač koji je držao pod svojim šapama i prebi ga po sredini; mislim da su oba dela pala u fontanu. Zatim nije prestajao da riče sve dok jedna bela golubica, noseći maslinovu grančicu u kljunu, nije doletela do njega. Prižila je grančicu lavu koji ju je progutao, što mu je povratilo mir. Onda se, u nekoliko čilih skokova, jednorog vratio na svoje mesto. – Žan Valanten Andrea (1586-1654). Delo: „Hemijska svadba Kristijana Rozenkrojca“ (Strazbur, 1616)

Srednjevekovni jednorog je simbol moći, koju u prvom redu izražava rog, ali je i simbol raskoši i čistoće.

Ta značenja nalazimo i u drevnoj Kini gde je jednorog kraljevski amblem i simbolizuje kraljevske osobine. Kad se te osobine ispolje, pojavi se jednorog, kao za vreme Šuenove vladavine. To je izrazito povoljan znak. Ipak, pridonoseći kraljevskoj pravdi, jednorog svojim rogom pogađa krivce. On se još bori protiv sunca i pomrčine, proždirući ih.

Ples jednoroga je omiljena razonoda na Dalekom istoku, na dan sredine jeseni. Tada je jednorog, izgleda, samo varijanta zmaja, takođe kraljevskog simbola, ali pre svega gospodara kiše. Sličnost se može objasniti time što se jednorog bori protiv sunca, koje je krivac za strašne suše. Jednorog se verovatno, kao i zmaj, rodio posmatranjem oblaka raznovrsnih oblika, koji uvek nagoveštavaju plodnu kišu. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Pegaz

Ežen Lequesne, „Slava vodi Pegaza“ (skulptura na krovu pariske opere „Garnije“), 1875.

Ežen Lequesne, „Poezija vodi Pegaza (skulptura na krovu pariske opere „Garnije“), 1875.

U grčkim legendama se krilati konj Pegaz često povezuje s vodom; bio je sin Posejdona i Gorgone; njegovo je ime srodno reči izvor (pege); rodio se na izvorima okeana; Belerofont ga je pronašao kako pije na izvoru Peireni; udarcem kopita o goru Pegaz je stvorio izvor; povezan je sa olujama, noseći grom i munju umesto opreznog Zevsa. Pegaz je krilati izvor. Simboličko značenje Pegaza izvodi se iz sprege plodnost-uzlet, koja će poslužiti kao osa u tumačenju mita, oblak koji nosi plodnu vodu.

Konj po predanju predstavlja žestinu želja. Kada čovek deli telo sa konjem, tada je mitsko čudovište, kentaur: poistovetio se sa životinjskim nagonima. Krilati konj, naprotiv, predstavlja stvaralačku maštu i njeno stvarno uspeće, duhovne i uzvišene kavalitete (sposobne da uzdignu čoveka) iznad opasnosti izopačenja. Tako će i Belerofont nošen Pegazon pobediti Himeru. Pegaz se javlja kao simbol sublimirane mašte, objektivizovane imaginacije koja čoveka diže u uzvišene predele. Nastavite sa čitanjem

Rihard Vagner: „Valkire“

Konrad Kajser, „Belifortis“. Ilustracija iz manuskripta koji datira s početka 15. veka

U nordijskoj mitologiji Valkire odlučuju ko će u poginuti, a ko ostati živ prilikom bitke. „Kas Valkira“ ili „Jahanje Valkira“ („Ritt der Walküren“) je jedna od najpoznatijih kompzicija Vagnerove opere Die Walküre. Kompozicija je nastala 1851. godine. O njoj je, pošto je odgledao i odslušao izvođenje, Petar Iljič Čajkovski napisao sledeće:

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot.

A evo šta o valkirama piše Horhe Luis Borhes u svojoj knjizi Priručnik fantastične zoologije: Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Konj

Aleks Kolvil, „Konj i voz“, 1954.

Prema jednom verovanju koje se, čini se, učvrstilo u sećanju svih naroda, konj pripada tminama htonskog sveta, izranja iz utrobe zemlje ili dubina mora galopirajući kao krv u venama. Taj arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi i smrt i život, jer je povezan i sa vatrom, razornom i pobedonosnom, i vodom, hraniteljkom i daviteljkom. Mnogostrukost simboličnih značenja proizilazi iz složenosti velikih lunarnih likova u kojima je mašta analogijom udružila Zemlju, u ulozi majke, s njenom planetom Mesecom, vodu sa seksualnošću, san s vidovitošću, biljni svet a periodičnim obnavljanjem.

Konj je za psihoanalitičare simbol nesvesnog psihičkog života ili neljudske psihe, blizak arhetipu majke, memorija sveta, ili arhetipu vremena, jer je u vezi sa velikim prirodnim satima, ili još arhetipu plahovitosti žudnje. Ali posle noći dolazi dan, pa i konj sledi taj put; on napušta mesto svoga porekla da bi se u punom svetlu uzdigao na nebo. Taj konj u veličanstvenoj beloj odori nije više lunaran i htonski, nego solaran i uranski, pripada svetu dobrih bogova i junaka: time se još više proširuje lepeza njegovih simboličkih značenja. Beli nebeski konj predstavlja kontrolisani, ukroćen, sublimirani instinkt; on je, prema toj novoj etici, ono najplemenitije što je čovek stekao. Nastavite sa čitanjem

Prikazi konja u renesansnoj umetnosti: Simone Martini, Benoco Gocoli, Paolo Učelo

Simone Martini, „Gvido da Foljano“, 1328. (detalj)

Simone Martini, „Gvido da Foljano“, 1328. (detalj)

Simone Martini, „Gvido da Foljano“, 1328. (detalj)

Venecijanski umetnik Jakopo Belini na jednom crtežu prikazao je viteza na krilatom konju, ili nekom drugom mitskom stvorenju koje ima istovremeno odlike zmaja i konja, kombinujući na taj način sveto i svetovno, religijske prikaze i viteške turnire. On je tom prilikom mogao prikazati nekog od hrišćanskih svetaca koji ubija đavolju neman.

Na osnovu tog primera možemo zaključiti da su se konji u renesansi prikazivali određenim povodima: obeležavanje bitaka, isticanje figure vladara, religijske scene koje ne moraju nužno podrazumevati borbu već se, kao na primer freske Benoca Gocolija na zidovima crkve u Firenci, odnose na procesiju koja ide da se pokloni pred Marijom i tek rođenim Hristom.

Kavaljer iliti kondotijere, vitez i ratnik, uz sveštenički poziv, jedno je od osnovnih zanimanja i časti za muškarce toga doba. Taj prikaz je najuočljiviji na jednoj fresci u Sijeni gde, još uvek u feudalnom, srednjevekovnom okruženju, vidimo vladara kako jaše ka određenom gradu. U pitanju je Simone Martini i njegova freska na kojoj je prikazan vojskovođa Gvido da Foljano, komadant sijenske vojske, kako 1328. jaše ka zamku Montemasi u Maremi (jugozapad Toskane). Zamak prikazan na slici postoji i danas. Nastavite sa čitanjem

Анимирани филм Који Јамамуре рађен према Кафкиној причи „Сеоски лекар“

Marcello Grassmann - Untitled, 2002.

У свету хорора јапански филм заузима посебно место. Међутим, пре њега, постојао је Франц Кафка. Сензибилитет надреалне, хороричне Кафкине приповетке Сеоски лекар уклапа се у стереотип о јапанској хорор естетици.

Који Јамамура је 2007. године направио овај кратки филм рађен према поменутој Кафкиној причи која је написана у зиму 1916-1917. Објављена је крајем 1917. године у алманаху Die Neue Dichtung за 1918.

Сеоски лекар, који је неименован и неодређеног старосног доба, у сред зимске, снежне ноћи мора да оде десет километара даље да би прегледао умирућег пацијента. Међутим, коњи су му мртви. Ту је коњушар који му даје два коња, али за узврат жели да обљуби Розу, његову кућну помоћнцу. Када коначно покрене дивље коње стиже, с обзиром на раздаљину, врло брзо у кућу болесника који умире. А тамо… Наставите са читањем

„Коњске су главе окренуте Вечности“: Смрт у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана

Сцена из филма „Седми печат“ Ингмара Бергмана

Статус англосаксонских књижевница, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен. Кад је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују, и да у постојећим осенчењима одреде приближну нијансу његовог значења и значаја. Такви уметници увек су са „недовршеном судбином“, то су „песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавањa“, пише Иван В. Лалић, један од преводилаца поезије Емили Дикинсон.

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њене дневне ритуале: разговор са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је, из дана у дан изнова правила; сакупљање биља за свој хербаријум; ношење беле одеће и приврженост свом псу. Сви они морали су за пуританску, младу и наивну Америку, речено језиком Хенрија Џејмса, изгледати чудно. Ипак, њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених хиљаду седамсто седамдесет пет песама. Наставите са читањем