Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Advertisements

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (prvi odlomak)

A baš prethodnog dana bio je zamolio moje roditelje da me te večeri pošalju kod njega na večeru: „Dođite da pravite društvo svome starom prijatelju“, bio mi je rekao. „Kao buket što nam ga putnik pošalje iz zemlje u koju mi sami više nećemo putovati, dopustite mi da na vašoj dalekoj mladosti omirišem cveće onih proleća kroz koja sam i ja pre toliko godina prošao. Dođite s jagorčevinom, s vilinim kosom, sa ljutićem, dođite s jaričem, koji sačinjava omiljenu kitu balzakovske flore, sa ukršnjim cvetom, krasuljkom i s udljikom, koja počinje da miriše u lejama u vašoj bašti dok se još nisu otopile poslednje grudve uskršnjih susnežica. Dođite sa blistavom svilenom odeždom ljiljana, dostojnom Solomona, i s raznobojnim emaljem dana i noći, ali dođite naročito s povetarcem još svežim od poslednjih mrazeva, koji će odškrinuti prvi cvet jerusalimske ruže* pred dvojicom leptirova što odjutros čekaju pred vratima.“

* Nijedan komentator niti enciklopedija ili rečnik ne poznaju jerusalimsku ružu. Postoji jerihonska ruža, koja raste u pustinji Palestine i u nekim drugim, i Prust isprva i jeste napisao: jerihonska ruža – a potom – neobjašnjivo zašto – izmenio u jerusalimska ruža.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (drugi odlomak)

Večeras ima u oblacima tako lepih ljubičastih i plavih boja, zar ne, prijatelju, – reče on mom ocu, – naročito neko plavetnilo, više cvetno nego nebesko, plavo kao cinerarija, koje iznenađuje na nebu. A i onaj ružičasti oblačić, nije li i on kao cvet, kao karanfil ili kao hortenzija? Samo sam valjda na Lamanšu, između Normandije i Bretanje, video još veće bogatstvo takvoga biljnog carstva u atmosferi. Ima tamo, blizu Balbeka, kraj onih tako divljih mesta, jedan tako ljupko pitom zaliv, gde je zalazak sunca, kao u dolini Ož, zalazak sunca crven i zlatan, koji ja, uostalom, daleko od toga da prezirem, bez ičega osobenog, beznačajan; ali u onome vlažnom i blagom vazduhu rascvetaju se uveče, za nekoliko časaka, takve nebeske rukoveti, plave i ružičaste, koje su neuporedive i koje često satima ne venu. A neke odmah precvetaju, i onda je još lepše videti kako je celo nebo posuto bezbrojnim rasutim sumporastožutim ili ružičastim laticama. U tom zatonu, nazvanom Opalni zaton, zlatasta žala čine se još pitomija zato što su, kao plavokose Andromede*, prikovana za ono strašno stenje svud okolo, za tu kobnu obalu, čuvenu po tolikim brodolomima, gde se svake godine mnoge barke upokoje u morskim pogiblima. Balbek! Taj najdrevniji geološki kostur našega tla, odista Ar-mor, More, svršetak kopna, taj ukleti predeo koji je Anatol Frans – čarobnjak koga bi naš mladi prijatelj trebalo da čita – tako dobro naslikao, u njegovim večitim maglama, kao pravu postojbinu Kimera iz Odiseje**. A naročito, koliko li je uživanje ići na izlete po tim divljim i tako lepim predelima, sve na dva koraka od Balbeka, gde se već grade hoteli nad tim drevnim i krasnim tlom, ali ga ne narušavaju!

* Po helenskoj legendi, Andromeda je etiopska princeza, koju su prikovali za stenu te je ponudili morskom čudovištu da bi umirili gnev Posejdona, boga mora.

** Kimeri ili Kimerijci (Kimmerioi) po helenskoj legendi, a tako i u „Odiseji“ (XI, 16-19), stanovnici su zemlje kraj Okeana, na krajnjem zapadu, gde vlada večni mrak. A postojale su i Kimerijske pećine, u južnoj Italiji, gde je bio, verovalo se, ulaz u podzemni svet, u Had.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Rekli su o Vagneru

Vagner, silueta

„Treba otići u Bajrojt kako bi se spoznao sav intezitet emocije koju može izazvati vagnerovska drama, kada se igra i sluša religiozno, bez prekidanja aplauzima i uzvicima: „Bravo! Bravo!“, bes biseva, stvari tamo strogo zabranjenih; sa dekorom i režijom Maestra lično; sa nevidljivim orkestrom, izvrsno izlivene zvučnosti, nikad bučnim; sa salom utonulom u potpunu tamu; sa predvorjem u vidu ozelenelog i brežuljkastog sela, i sonetom u vidu prodorne fanfare koja na sve četiri strane šalje lajtmotiv narednog čina. Sve je to tako opojno…“ – Alber Lavinjak

 „Grozio sam se Vagnerovog lika i dela: moja je averzija od detinjstva samo još porasla. Njegov raskošni genij više uništava no što ushćuje. Dozvolio je tolikim snobovima, ljudima od pera i glupacima da poveruju kako zaista vole muziku, a pojedinim umetnicima da poveruju kako se genijalnost može naučiti. Nemačka možda nikada nije proizvela ništa toliko veliko a istovremeno toliko varvarsko.“ – Andre Žid, 1908.

„Vagneromanija je oprostiva slabost; vagnerofobija je bolest.“ – Kamij Sen-Sans, 1885.

„Upoznao sam vagnerijance i shvatio da nikad nisam bio jedan od njih niti ću ikada biti. Za njih, muzika uopšte nije postojala pre Vagnerovih dela ili je pak postojala u stanju embriona. Vagner ju je uzdigao na nivo umetnosti. Sebastijan Bah, Betoven i ponekad Veber, samo su najavili dolazak Mesije: kao prethodnici, imaju svoju vrednost. Drugi se uopšte ne računaju. Ni Hendl, Hajdn, Mocart niti Mendelson nisu napisali niti jednu podnošljivu notu; francuska i italijanska škola kao da nikada nisu ni postojale. Na zvuk bilo koje druge muzike, sem Vagnerove, oni izražavaju duboki prezir; a izvođenje bilo kog maestrovog dela, pa bio to i balet iz Rijencija, baca ih u zanos koji je teško opisati.“ – Kamij Sen-Sans, „Pogled na moje savremenike“

„Posle dugogodišnjeg strastvenog hodočašća u Bajrojt, počinjem da sumnjam u vagnerovsku formulu; ili mi se pre čini da se njome samo, u pojedinim slučajevima, Vagner mogao poslužiti. On je bio veliki sakupljač formula, sve ih je sakupio i jednu, koja se pojavila kao njegova lična, zato što slabo poznajemo muziku. Njegova je genijalnost neosporna, ali se može reći da je on stavio tačku na muziku svog vremena, nešto poput Viktora Igoa koji je svojim delom obuhvatio svu prethodno napisanu poeziju. Trebalo je dakle tražiti posle Vagnera a ne na osnovu njega.“ – Klod Debisi, „Zašto sam napisao Peleasa“, 1902.

„Ne želim danas da sa vama pričam o Vagneru. Pošto ste nepravedni. Ali sudbina velikih genija je da ih njihovi savremenici ne shvataju. Vagner nije moj prijatelj, i nemam neko posebno mišljenje o njemu; ali ne mogu zaboraviti kakvo ogromno zadovoljstvo dugujem njegovom geniju. Njegova muzika poseduje neopisiv šarm. Sva je sačinjena od strasti, nežnosti, ljubavi…

Da vam je mogu svirati nedelju dana, poludeli biste za njom…

On je zaista otelotvorenje nemačkog duha XIX veka.

Znate do koje mere prezir može da povredi umetnika. Srećom po Vagnera, pa njegova taština ne dozvoljava da mu kritike dirnu dušu – pretpostavimo da je ima, u šta ja lično sumnjam.

To nije ‘muzika budućnosti’, to ne znači ništa, ali to je – vi to kažete – muzika svih vremena, zato što je divna..“ Žorž Bize, iz pisma gospođi Alevi, 1871.

„Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno.

Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot. Prevazilazi sam sebe i u težnji za nemogućim, a u isto vreme bi, da želi da prati krivu liniju svog izuzetnog talenta, mogao postići potpuni svet muzičke lepote. Po mom mišljenju, Vagner je rođeni simfoničar. Poseduje jedinstvenu genijalnost koja se razbija o njegove namere; njegova je inspiracija paralisana teorijama koje je sam smislio i koje po svaku cenu hoće da primeni u praksi… Ali, nema sumnje da se radi o sjajnom simfoničaru.“ – Petar Iljič Čajkovski, iz pisma bratu, 1876.

„Književnost je odigrala veliku ulogu, ako ne u samom delu, ono u istoriji dela dva čuvena kompozitora: Betovena i Vagnera. Možda u tome ima i njihove greške. Na trenutak bi se tako nešto skoro moglo i tvrditi. Verujem da bi i sam bio iznenađen i zbunjen konstatacijom o pobedama – i porazima – čitave vojske onih koji ga komentarišu. Od filozofije do reportaže, od visoke lirske poezije do budoarske estetike, od Ničea do Pjera Laloa, pa preko Katula Mendesa, tako se pedantno raspravljalo o njegovim namerama da za muzičare više nije ostalo ništa. Treba priznati da, da se od ovih očekivalo samo odobravanje, genije velikog umetnika bi dugo ostao nepoznat. Srećom pa ne bi tako! Postojala je u Vagnerovoj umetnosti jedna mana, da tako kažem, ali u svakom slučaju jedan vanmuzički deo koji je na prvi pogled zavodio sve one kojima šarm i bogatstvo same zvučne materije nisu bili dovoljni.

Dakle, u redovima pisaca regrutovani su prvi preobraćenici.

Ali među njima srećemo i prve ikonoklaste…

Ipak, nikom od nas nikada nije palo na pamet da porekne Vagnerovu raskošnu inventivnost i duboku muzikalnost. Ako mu i otkrivamo mane, ako u njima i pronalazimo dužinu, priznajemo da su te mane, koje su možda i kvaliteti, neodvojivi deo njegove vrste; da te dužine nikad nisu bez značenja.

Nesumnjivo da je „Parsifal“ manje zabavan od „Pariskog života“…

Kojom nas to magijom ta muzika tera da, uprkos svemu, prihvatamo konvencionalnu igru i te, nazovi otmene, stavove umetnika, punih talenta. Kako nas zastareo i prost ukus ne šokira tom suviše preciznom pokretnom slikom; tim devojkama-cvećem modernog stila, užasnih boja, koje se kreću u polubledoj palati; tim gospodinom u beloj košulji što kupa svoja stopala posred osrednjeg pejzaža dok orkestar odzvanja zanosnom „Čarolijom Velikog petka“ … Četri sata divne simfonije bez prevelikog zamora…“ – Moris Ravel, „Pisma, Zapisi, Razgovori“

„Međutim, ima u Vagnerovom karakteru neke nasilnosti i grubosti koje dovode do toga da ga neki ne priznaju, ali je to ipak slučaj samo sa onima koji rasuđuju na osnovu spoljneg izgleda stvari. Razdražujuća i preterano osetljiva, osećanja koja doživljava uvek su dovedena do vrhunca; lagana muka kod njega je skoro očaj; najmanja razdražljivost poprimaizgled besa. Taj veličanstveni sklop, tako naglašenog senzibiliteta, poseduje strahovitu nasilnost, često se čak pitamo kako on tome uopšte može odoleti; jedan dan tuge ga učini starijim deset godina; ali, čim se radost vrati, on je mlađi nego ikada. On se troši neverovatno rasipno. Uvek iskren, predajući se sav svemu, veoma pokretnog duha, a ipak njegovi stavovi i njegove ideje, u prvi mah veoma odlučni, nemaju u sebi ništa što ih može opozvati; niko bolje od njega ne može priznati grešku, ali tek kada prođe prvi žar. (…) Jedna od najupadljivijih stvari kod Vagnera je mladalačka radost koja u njemu blesne tako često, to dobro raspoloženje, puno šarma, stav da mu njegov život, iako mukotrpan, nije dat kako bi ga proćerdao. Njegov tako zanimljiv, tako dubok govor iznenada i neosetno postaje pun humora i fantazije. On priča na izuzetno vedar način, sa jednom finom, i samo njemu svojstvenom, ironijom. (…) U Lucernu me je iznenadila veština sa kojom radi fizičke vežbe: penjao se na najviša stabla u svom vrtu, na užas svoje žene, koja me je preklinjala da ga ne gledam zato što, bude li se neko divio njegovom uspehu, neće biti načina da se njegove ludosti zaustave.“ – Gobino, „Rihar Vagner i kako su o njemu sudili u Francuskoj“

Iz knjige: Marsel Šnajder, „Vagner“, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Impresionizam: Stefan Malarme i Klod Debisi

Malarme

Stefan Malarme

Prijateljstvo dva umetnika ogleda se i u ovim Debisijevim kompozicijama. Oduvek su me fascinirala prijateljstva između umetnika u Parizu. Među njima je i ono između Satija i dva španska umetnika o kome sam pisala u tekstu Kompozicije Erika Satija i atmosfera praznih podneva na platnika Kasasa i Rusinjola. Takođe, o Malarmeu i Debisiju, impresionizmu i simbolizmu, njihovom prelamanju kroz pokret, reč i notu, predstavila sam i u tekstu „Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski.  Pomenuta dvojica družila su se i sa Satijem, Stravinskim (priloženu fotografiju Debisija i Stravinskog načinio je Sati), Renoarom, ruskim umetnicima u Parizu, itd..

Zaista, proleće utisaka i stvaralašta, kroz druženje i razonodu, kroz bulevare i salone. Utiske takve muzike, ali pre svega, utiske takvog načina života, najbolje osećamo u Prustovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“. Imajući u vidu napisano, postovala sam svojevremeno odlomak iz dela „Jedna Svanova ljubav“. U pitanju je Svanov utisak povodom jedne Ventejeve sonate, utisak rasprostrt na nekoliko strana, koji je u prilog ljubavi i umetnosti, odnosno jedan poetizovani elaborat kako, u stvari, umetnost vodi ka voljenom biću i kako posredstvom nje, „ne otkrivamo nove pejsaže, već zadobijamo nove oči“.

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

Stefan Malarme: Pismo i katren za Kloda Debisija

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija Poslepodne jednog pauna, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju
Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

 

Stefan Malarme: Funovo poslepodne

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.

O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom;  dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom  dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“

Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.

Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.

Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.

O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć  trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“

Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.
Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“

Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.

U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.

Napomene prevodioca:

Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.

Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Izvor: Stefan Malarme, Demon analogije, preveo Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.

 

Velikani klasične muzike

10177519_673115106104454_7349846846396983292_n

Prvi red: Sergej Rahmanjinov, Jan Sibelijus, Petar Iljič Čajkovski, Johan Sebastijan BahFrederik Šopen

Drugi red: Rihard Štraus, Bela Bartok, Antonio Vivaldi, Moris Ravel, Johanes Brams

Treći red: Aaron Copland, Robert Šuman, Feliks Mendelson, Franc Šubert, Anton Bruckner

10410543_673115196104445_8244091166688745214_n

Prvi red: Gustav Maler, Franc List, Volfgang Amadeus Mocart, Hektor Berlioz, Dmitrij Šostakovič

Drugi red: Georg Fridrih Hendl, Đakomo Pučini, Rihard Vagner, Đuzepe Verdi, Sergej Prokofjev

Treći red: Klod Debisi, Jozef Hajdn, Igor Stravinski, Ludvig van Betoven, Antonjin Dvoržak

Dve slike sa portretima meni poznatih i nepoznatih umetnika dobro su mi poslužile da obnovim i sistematizujem podatke koji se tiču kompozitora klasične muzike o kojima je bilo reči na blogu A . A . A. Imena isprva neprepoznatih kompozitora otkrio mi je autor bloga Bezimena ulica. Hvala najlepše! O klasičnoj muzici na blogu A . A . A sve postove možete pogledati ovde.

Muzika za sobu suvog cveća

  1. Liszt –  Totentanz, S525/R188 Valentina Lisitsa
  2. Mozart – Simfonia No. 40 in Sol minore, K 550 : I. Molto allegro
  3. Antonio Vivaldi – Concerto in G Minor 
  4. Samuel Barber – Adagio for Strings 
  5. Sergei Rachmaninoff – Prelude Op.3 No.2 in C-sharp minor 
  6. Jean-Philippe Rameau – Rondeau des Indes Galantes
  7. Magnus Fiennes – Onegin’s Theme 
  8. Beethoven – Symphony No. 7 in A, Op. 92
  9. Tchaikovsky – Nocturne in C sharp minor Alexander Sokolov
  10. Symphony No. 3 in F Major, Op. 90: III. Poco allegrett
  11. Carl Orff – O Fortuna
  12.  Johann Sebastian Bach – “Little“ Fugue in G minor
  13. Beethoven – Piano Sonata No.25 in G, Op.79 – 1. Presto alla tedesca
  14. Piano Sonata No.25 in G, Op.79: 2. Andante
  15. Beethoven – Piano Sonata No.25 in G, Op.79 – 3. Vivace
  16. Claude Debussy – Clair de Lune
  1. Carl Orff – Estuans interius
  2. Frédéric Chopin – (Op. 9) Nocturne No. 1 in B Minor 
  3. Op. 64, No. 2 
  4. Piano Concerto No.1 in E Minor, Op.11: I. Allegro
  5. Nocturne In C Minor, Op. 48 No. 1 
  6. Nocturne In C Minor, Op. 48 No. 1 
  7. Guillaume Tell Opera: Overture 
  8. Gustav Holst – Jupiter
  9. Keyboard Concerto No. 3, in D major, BWV. 1054: II. Adagio
  10. Franz Liszt – La Lugubre Gondola, S200/R81 – 2nd Version
  11. Two Polonaises, S223: No 2: Polonaise mélancolique in C minor
  12. Wolfgang Amadeus Mozart – Der Holle Rache (Aria of the Queen of the Night)
  13. Fantasie in D Minor, K397
  14. Johann Sebastian Bach – Brandenbrug Concert No. 3, 1st Mvt