Rečnik simbola: Stopala

Iz legende o Budi je poznato da je on nakon svog rođenja izmerio svet tako što je napravio sedam koraka u svakom pravcu prostora. Iz legende o Višnuu, da je izmerio svet u tri koraka, od kojih prvi odgovara zemlji, drugi međusvetu, a treći nebu; ponekad se kaže da ti koraci odgovaraju izlasku, zenitu i zalasku sunca.

Kada se ostavljaju otisci stopala, nije reč o tome da se kaže došao sam, već da se potvrdi: ja sam ovde, i ovde ostajem, kao što to ponekad dokazuje i legenda, ucrtana u stopalu, koja iskazuje želju da se ostane u prisutnosti božanstva. 

Ipak, za Budu i za velike budističke svece se kaže da su bez traga, izvan dometa; podsećamo ovde na univerzalni simbolizam vestigia pedis. To su tragovi stopala koji se prate u lovu i simbolički u duhovnom lovu. Međutim, otisci su vidljivi samo do Vrata sunca, samo do granica kosmosa. Sa one strane tragovi nestaju, jer božanstvo je na svom početku i konačno bez stopala (zmijoliko).

Spomenućemo još da u mitu o Vaišvanari stopala odgovaraju zemlji sa kojom ona uspostavljaju dodir telesnog prikazivanja. Stopalo simbolizuje i izvestan smisao za stvarnost: imati noge na zemlji.

Pošto je stopalo oslonac tela u hodu, Dogoni smatraju da je ono pre svega simbol osnove i izraz za pojam vlast, poglavice i kralja. Međutim, podrazumeva i pojam porekla. Stopalo označava i kraj jer u hodu kretanje uvek počinje i završava stopalom. Kao početak tela suprotstavlja se glavi koja je njegov završetak. Taj početak je zanemaren i zlostavljan ali glava ništa ne može bez stopala. To je način da se istakne zavisnost božanskog čoveka od običnog čoveka.

Čovekovo stopalo ostavlja otisak na stazama – dobrim ili lošim – koje on odabira po slobodnoj volji. I obrnuto, stopalo nosi znak obavljenog hoda – dobrog ili lošeg. To zapravo objašnjava obrede pranja nogu koji su zapravo obredi očišćenja.

Pseudo-Dionisije Areopagit piše da su stopala anđela slika njihove brzine i onog snažnog i večnog kretanja koje ih nosi prema božanskim stvarima; zato nam ih je teologija predstavila sa krilima na stopalima.

Ono što mi u Evropi nazivamo zamotana stopala bilo je povod za bezbrojne pretpostavke. O toj tipično kineskoj temi pisac Lin Ju Tang piše: Priroda i poreklo izobličenja stopala nisu bili shvaćeni. Ukratko, u dobro prilagođenom obliku, taj je običaj predstavljao simbol sputavanja žena. Veliki konfučijevski pisac Či-Ksi iz vremena dinastije Song hvalio je tu praksu na jugu kao način za širenje kineske kulture i za pouku o razlikama između žena i muškaraca. Međutim, da je isključivi cilj bio sputavanje žena, majke ne bi tako rado obmotavale stopala svojih kćerki. Takvo izobličenje bilo je seksualne prirode. Nema sumnje da potiče sa dvorova raskalašnih kraljeva; sviđalo se muškarcima zbog njihovog kulta ženskih stopala i cipela, u njihovim očima fetiša ljubavi, a sviđalo im se i hodanje koje je takva izobličenost prirodno nametala njihovim partnerkama; što se njih tiče, one su po svaku cenu težile da steknu naklonost muškaraca. Obmotana stopala predstavljaju najvišu čulnu prefinjenost Kineza. Pored ženstvenog hoda, muškarac je počeo da obožava i mala stopala, da im se divi, da o njima peva, pa je od njih napravio ljubavni fetiš. Noćne papučice zauzele su važno mesto u erotskom pesništvu. 

Prema psihoanalitičarima (Frojd, Jung), stopalo ima faličko značenje, a cipela je ženski simbol. Stopalo treba da joj se prilagodi. Stopalo je infantilni simbol falusa. Prema jednoj američkoj anketi o najprivlačnijim delovima tela, stopalu pripada peto mesto, nakon očiju, kose, čitavog tela i stražnjice.

Stopalo je bilo fetiš Retifa de la Bretona, a cipela je za njega bila snažan seksualni nadražaj. Ako se stopalo i ne javlja kao bitno žarište, ono je barem jedan od polova polne privlačnosti. Stopalo je erotski simbol, naročito moćan u dve krajnosti društva – kod primitivaca i kod prefinjenih.

U psihološkom razvoju deteta otkriće stopala igra važnu ulogu. Milovati nečija stopala, naročito ako su lepa, može kod neke dece da postane prava strast; i mnogo odraslih priznaje da su sačuvali ostatke istog nagona, koji im izgleda obezbeđuje jako zadovoljstvo.

Prema Polu Dilu stopalo je simbol snage i duše, pošto je uporište uspravnog položaja koji je karakterističan za čoveka. Ranjivo stopalo (Ahilej), hromost (Hefet) i svaka izobličenost stopala otkrivaju slabost duše.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Budina stopala. Reljef, 3. vek nove ere, Indija.

Advertisements

Lao Ce o značaju praznine

Image result for konark sun temple wheel

Trideset paoka sastaju se
u središtu točka;
ali korisnost kola
zavisi od dela
središta koji je prazan.

Sa zidom skroz unaokolo
glinena zdela je izlivena;
ali korisnost zdele
zavisi od dela
zdele koji je prazan.

Napravi prozore i vrata
u kući koju gradiš;
ali će korisnost kuće
zavisiti od prostora
u zidovima koji je prazan.

Tako se prednost ima
iz svega što je tu;
ali korisnost potiče
od onoga što nije.

Lao Ce, „Knjiga o putu“ (Tao Te Ching), prevela Marina Popović.

Citirano prema: Mijamoto Masuši, „Knjiga pet prstenova“, Grafos, Novi Sad 1987.

Slika: Dharmachakra, or Wheel of Sun, Konark, India.

Čuangc’ – „Razgovor sa vojvodom od Džija“

Nyorientalisk kampanj

Kao kolar, ja to ovako vidim:
Ako mi je ruka suviše spora, hvatam duboko,
Duboko ali nepostojano.
Ako mi je ruka suviše brza, hvatam postojano,
Postojano, ali ne i duboko!

Pravi ritam,
ni spor, ni brz,
ruci dolazi samo od srca.
To se rečima ne da iskazati,
to čak ni sinu ne umem preneti.
Zato on i ne može da me odmeni, već ja,
sedamdeset mi je leta,
još savijam točkove.
Ja to ovako vidim:
mora da je isto bilo sa našim starima –
sve što je vredelo preneti, pod zemljom je s’ njima,
a drugo, drugo je u knjigama!
Zato sam ja i rekao da Vaše visočanstvo
čita prah i pepeo, ostatke,
otpad davnih vremena.

Izvor: Kulture Istoka
Slika: Bukowskis

Somerset Mom o putovanju

tumblr_od5mwhm5mk1tgq4svo1_1280

Putujem zato što volim da putujem. Uživam u osećanju slobode koje putovanje pruža. Nikad se vreme tako raskošno ne širi pred vama kao dok putujete, pa iako možda učinite malo od onog što ste smerali, ipak osećate kao da ste dovoljno dokoni da sve postignete. Raspolažete dugim praznim časovima koje možete olako da protraćite bez griže savesti što vreme leti i što ga nema dovoljno. Mada smatram da je nerazuman putnik koji ne iskoristi svu udobnost koju može sebi pribaviti, ipak vrlo dobro mogu da prođem i bez nje. Volim dobar obed, ali mogu sa uživanjem da jedem najneukusniju i (što je još gore) najjednoličniju hranu. Tako sam na Južnim Morima jeo iz dana u dan konzerviranu govedinu sa neumanjenim apetitom (mada priznajem da mi se smučilo kada su mi je ponudili po povratku u San Francisko), a na jednom ostrvu u Malajskom Arhipelagu jeo sam banane za doručak, ručak i večeru, jer ničeg drugog nije ni bilo. Od toga dana nikad nisam sa čežnjom pogledao na bananu. Volim da iz noći u noć spavam na drugom mestu i ne zakeram mnogo u pogledu smeštaja. Spavao sam vrlo udobno na asuri u jednoj urođeničkoj kući na Havajima, a čak luksuzno u otvorenoj baraci na jednoj kineskoj reci. Čak sam sa uživanjem spavao u čamcu na džakovima kopre, a sumnjam da bi se išta rogobatnije moglo naći. Ali kako su čarobne bile te zvezdane noći!

Volim da srećem ljude koje zatim nikada više neću videti. Niko ne može biti dosadan kad ste s njim samo jednom u životu. Zanimljivo je pogađati kakva je to vrsta ljudi i porediti ga s drugim njemu sličnim koje ste ranije upoznali. Jer većina ljudi se svrstava u mali broj tipova, te se možete zabavljati prepoznajući već viđene crte i osobine. Kao što će vam neki pejsaž biti poznat jer ste ga već upoznali na slikama nekog slikara, tako ćete naići i na likove koje ste već upoznali obrađene u književnosti. Karakteri opisani kod Kiplinga, na primer, nisu uopšte retki na Istoku. Ne znam da li su to potomci ljudi i žena koje je Radjard Kipling opisao u Indiji pre četrdeset godina , ili su se oni sami formirali prilježnim čitanjem tih vrsnih priča. Smešno je čuti ih kako upotrebljavaju oveštale fraze i videti ih, kao da im je to prirodno, kako zadržavaju stav prema svetu koji je danas tako staromodan. A zatim dolazi ponekad uzbuđenje, naravno vrlo retko, kad naiđete na nekog  koji je drukčiji od svih koje ste upoznali. Nalazite ga na neočekivanim mestima, na palubi nekog priobalnog parobroda, u nekom zidinama opasanom gradu na granici Tibeta ili plantaži kokosovih oraha na ostrvima Aroe. Usamljenost, neobičan život, dali su mu priliku da razvije svoje sklonosti bez upliva naše zapadnjačke civilizacije koja nameće našim ljudima, bar spolja, zajednički oblik, a spoljni život, avaj, itekako utiče na oblikovanje unutarnjeg. Taj čovek možda nije vrlo bistar. Možda čak izgleda i prilično nastran. Možda je nemoralan, nepošten, grub, prostački i sirov; ali, tako mi neba, on je neobičan. Izgleda skoro kao da pripada nekoj drugoj vrsti. Ako vas ljudska priroda zanima, srce vam življe zakuca.  Osećate, dok razgovarate sa njim, neku vrstu razvedravajućeg odmora, slično kao kad slušate veliku muziku. Ima nečeg što bodri kod takvih ljudi. Možda stoga što su se uz pomoć prirode izdvojili iz uobičajenog životnog toka, pa vam se čini kao da poseduju svet. Njime su se oni poslužili da stvore svoju jedinstvenost.

Otišao sam u Kinu 1920. godine. Nisam vodio dnevnik, jer to nisam više uspevao da radim otkako sam prešao desetu godinu, ali sam činio pribeleške o ljudima i mestima koji su probudili moje interesovanje. Nejasno sam osećao da će mi to korisno poslužiti kod pisanja pripovedaka ili nekog romana. Beleške su se nagomilale, te mi je palo na um da bi mogle poslužiti kao jedinstveni opis mog putovanja. Kad sam se vratio kući sredio sam ih. Nije ih lako bilo uhvatiti ni za glavu ni za rep, jer sam retko koju belešku napisao perom i mastilom; većinom su bile olovkom nabacane na ćutom pakpapiru, kupljenom usput, dok su me, umornog od pešačenja, moji nosači nosili u nosiljci, ili sam ih pisao na kolenu u sampanu. Međutim, kad sam ih nekako sredio, uvideo sam da imaju izvesnu svežinu, jer sam ih pisao dok su utisci bili živi, a da bi tu svežinu možda izgubile ako bi ih razradio u pripovetkama, kako sam nameravao. Smatrao sam da je dovoljno ako ih dam u pomalo sažetom obliku i trudio sam se, koliko sam mogao, da uklonim nepreciznost i aljkavost pisanja na brzinu. Nadao sam se da će čitaocu, koji se uz pomoć mašte malo pomuči, dati vernu i možda živu sliku Kine kakvu sam je video.

Izvor: Somerset Moam, „Kineski paravan“, preveo Slobodan Petković, Turistička štampa, Beograd, 1957.