Fridrih Helderlin: „Hiron“

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti?
Jeste, budno je srce, al srdim se, mene
sapinje sada stalno zapanjujuća noć.

Jer nekad sledih bilje šumsko i osluškivah
blagu divljač brežuljkom: i nikad zalud.
Ne prevariše nikad, čak niti tvoje
ptice; jer prespremno skoro došla bi

da bi te ždrebac il vrtovi okrepili
svetujući, srca radi: gde si svetlosti?
Srce je opet budno, ali bez srca
privlači me stalno snažna noć.

Jeste, bejah. I šafrana i majčine dušice
i žita mi davaše zemlja po prvi struk.
I pod svežinom zvezda učio sam,
al samo što se imenovati može. I za me

dižući čini sa divljeg polja žalobni stiže
polubog, Zevsov sluga, uspravni čovek;
sad nemo sedim sam, od jednog časa
do drugog, i likove sad stvaram

od sveže zemlje i oblaka ljubavi,
jer otrov je među nama, misao moja;
i daljine osluškujem, ne bi li meni
stigao možda neki prijazni spasilac.

Tada često čujem Gromovnikova kola
u podne, kad se bliži, najpoznatiji,
kada mu trepti dom i kada se tle
očišćava, i patnja biva odjek.

Spasioca čujem tad u noći, čujem ga
da ubija, oslobodilac, a dole
prepunu bujnog bilja, ko u priviđenjima
gledam zemlju, snažnu jednu vatru;

no smenjuju se dani, motri li neko
tada, i ljupki i zli, to bol je
kad neko dvoobličan je,
a niko ne zna šta je najbolje;

al to je boga trn; inače
niko voleo ne bi nepravdu božansku.
No tada prisan je bog, i lično
prisutan, i drukčija je zemlja.

Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete
vi vrbe potoka mojih! Blesak pogleda,
i pravi polaze tragovi, i kao
vladar, sa mamuzama, sa staništem

u sebi, javljaš se, planeto Dana,
i ti, o Zemljo, spokojna kolevko,
i ti, dome mojih otaca, koji
negradski odoše u oblake divljine.

Uzmi sad konja, obuci oklop i uzmi
lako koplje, o dečače! Proročanstvo
ne razdire, i ne čeka se uzalud,
do ispunjenja, Herkulov povratak.

Preveo Ivan V. Lalić
Crtež: Salvador Dali

Majstor iz Kampanje – Tri Tezejeva pohoda

Od svih Tezejevih pohoda najpoznatiji je onaj u kome antički grčki mitski junak ubija Minotaura koji se nalazi u središtu lavirinta i tako oslobađa stanovništvo Krita od zlostavljanja ove nemani. Sam pohod uspeo je zahvaljujući Arijadni, ćerki kralja Minosa kome Knosos tj. lavirint (palata sa mnogo izukršanih soba) i pripada, a koju je sagradio Dedal da bi sakrio ovo čudovište od očiju ljudi.

Minotaur je stvorenje sa telom čoveka i glavom bika koje Tezej, na kraju, savlada. Njegove pohode vizuelno je predočio ovaj anonimni italijanski slikar iz Kampanje koji je živeo sredinom 16. veka. Slikar se naročito služio delom „Metamorfoze“, antičkog rimskog pesnika Ovidija. Najzad, na ovaj ciklus idealno se nadovezuje dijalog iz Borhesove priče „Asterionov dom“: „Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

Mit o Hironu

HIRON, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca.

Nimfa Hariklo rodila je Hironu sina Karista i kćerke Endeidu i Hipu ili Okiroju.

U likovnoj umetnosti Hiron je predstavljen kao i ostali kentauri, ali sa plemenitijim izrazom lica, kako preko ramena nosi lovinu. Na vazama je prikazan kao učesnik na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi ili kako prihvata malog Ahila. U helenističko-rimskoj umetnosti često je prikazivan kao Ahilov učitelj.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

O kentaurima na blogu A . A . A

Pojedini prikazi kentaura u likovnoj umetnosti

Gustave Moreau, Dead Poet and Centaur

Gustave Moreau

Gustave Moreau, Centaur and Cupid

Gustave Moreau

Giovanni Domenico Tiepolo, ca. 1700.

Giovanni Domenico Tiepolo

Honore Daumier, Centaur Abducting a Woman, 1870.

Honore Daumier

Arnold Böcklin, Centaur and nymph

Arnold Böcklin

Giovanni Battista Tiepolo

Giovanni Battista Tiepolo

Franz von Bayros

Odilon Redon, Kentaur koji čita

Odilon Redon

Ovaj sažet i hronološki neorganizovan pregled prikaza kentaura, kojima sam već posvetila post – odlomak iz rečnika grčke i rimske mitologije – u cilju je prikaza pokušaja umetnika da iz mitološke scene istovremeno izvuku najviše od forme, kao i od same poruke koju mitska priča može sadržati. Istu je bilo potrebno predstaviti kroz odgovarajući oblik koji je samoj temi, prema antičkim ili klasicističkim pravilima, namenjen.

Retko se koji umetnik, od onih čija su dela predstavljena, odlučio na prikaz kentaura Hirona čija priča sa sobom nosi oporu poruku. Umetnici su se uglavnom odlučivali na prikaze divljih hordi kentaura koji lutaju udaljenim brdima, opijeni vinom i nezajažljivom požudom. Pikaz neobuzdanih nagona kroz prikaz dinamičnih i neobuzdanih pokreta izazov je za umetnika, za kontrolu i trening pokreta ruke i formiranje linija koje tvore forme.

Smatram da su ovim mitološkim scenama umetnici davali najčešće oblike kroz crtež a ređe kroz ulja na platnu ili skulpture. Tek su kasnije Ogist Roden, kao i neki klasicistički skulptori pre njega – čija se dela mogu videti u Kunsthistorische muzeju u Beču – kentaure počeli predstavljati i kroz forme tvorene mermerom ili na platnu. Tema je, po strogom klasicističkom odnosno akademskom pravilu, morala pratiti formu kroz koju bi bivala predstavljena.

Izgleda da je tema kentaura, prikaza njihovih borbi, raskalašnosti, dinamike kretanja kroz upotrebu oružja, otmicu tuđih žena ili beg kroz prirodno okruženje bila neporeciv nagon u čoveku koji je mogao biti sublimisan i prikazan kao tema dostojna umetničkog dela. No, ostaje pitanje otkud odabir adekvatnih medija kojima su ove scene predočene i zašto baš one. Ili pitanja, kao i odgovori, u ovom slučaju, kao i u slučaju umetnosti uopšte nisu potrebni.

Rajner Marija Rilke: „Sonet Orfeju“

Zar na nebu sazvežđe ‘Konjanik’ ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.

Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za nama osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

Rajner Marija Rilke, „Soneti Orfeju“ (I, 11)
Preveo: Branimir Živojinović

Slika: Crtež koji prikazuje Orfeja okruženog životinjama, a naslikao ga je italijanski umetnik Cima da Coneligano (1459-1518). Baladina Klosovska, tadašnja Rilkeova družbenica, stavila je ovaj crtež iznad Rilkeovog radnog stola. U nastavku slede jedna simbolistička slika Orfeja (slikar je Jean Delville) i skulptura Orfeja i Euridike koju je uradio Ogist Rodien, franskuski skulptor čiji je Rilke bio sekretar i o kome je napisao knjigu, a koja je prevedena i na srpski jezik.

Mit o kentaurima

Mala skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Iz knjige Rečnik grčke i rimske mitologije Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović – Kuzmanović:

KENTAURI, surova kosmata bića, koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Kentauri su deca Iksionovog sina Kentaura i magnezijskih kobila; gornji deo tela nasledili su od oca, a donji – od majki. Drugi su pripovedali da im je otac bio Iksion, a majka Nefela ili da su ponikli iz semena koje je na zemlju prosuo Zevs kada je progonio Afroditu.

Predanje opisuje borbe kentaura sa Lapitima, Pelejem i Heraklom. Lapiti, koje su predvodili Piritoj, Tezej i Nestor, uspeli su da na Pelionu savladaju divlje Kentaure. Ovaj sukob je izazvao kentaur Euriton, koji je kao gost Lapita, u pijanstvu, počinio neko zlodelo u Piritojevom domu. Kasnije se pričalo da su svi Kentauri došli na Piritojevu svadbu gde su, opijeni vinom, počeli da otimaju lapitske žene i dečake. U žestokoj borbi, koja je zatim nastala, Lapiti su izvojevali pobedu i prisilili kentaure da napuste Tesaliju.

Herakle se u više mahova sukobljavao sa kentaurima. Kad je krenuo u lov na Erimantskog vepra, zaustavio se kod gostoljubivog kentaura Fola, koji ga je ponudio pečenim mesom i otvorio mu posudu sa vinom. Miris vina privukao je kentaure u Folovu pećinu, ali ih je Herakle odagnao udarcima i strelama, te su oni pobegli do rta Maleje, gde su se okupili oko Mudrog Hirona, a i Fol je umro od njegove otrovne strele. Kasnije se Herakle sukobio sa kentaurom Euritionom, koji je trebalo da se oženi Deksamenovom kćerkom Mnesimahom, kao i sa opakim kentaurom Nesom.

Predanje pominje i sukob Peleja i Atlante sa kentaurima.

Kentauri su često prikazivani u antičkoj likovnoj umetnosti. Na najstarijim spomenicima oni su predstavljeni u vidu ljudskih figura, ali sa četri noge, od kojih su dve konjske. Od kraja VI veka stare ere samo bista sa rukama i glava su ljudski, a trup i sve četri noge su konjske. Najomiljenije su scene iz borbe kentaura i Lapita, koje simbolišu borbu Grka sa varvarskim narodima. Kentauri se uvek bore kamenjem i stablima drveća; predstavljeni su i kako nose preko ramena stablo jele, o kojoj visi njihova lovina. Osim brojnih predstava na vazama, kentauromahija je prikazana na frizu hrama u Asu (VI vek stare ere), na zapadnom zabatu Zevskovog hrama u Olimpiji (prva polovina V veka stare ere), na metopama Partenona (oko 440. godine stare ere), na zapadnom frizu „Tezeona“ u Atini (druga polovina petog veka stare ere) i na frizu Apolonovog hrama u Basama (oko 420. godine stare ere). Iz rimske epohe najpoznatija je skulptura dva kentaura, rad Aristeja i Papijasa (oko 125. godine). Istom vremenu pripada i mozaik iz Hadrijanove vile u Tivoliju, na kome je prikazana borba kentaura sa zverima. Najzad, treba pomenuti i fresku iz Pompeja, s prikazom kentaura na Piritojevom dvoru.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Kuzmanović – Cermanović, „Rečnik grčke i rimske mitologije“, SKZ, Beograd, 2004.

Crteži kentaura Ogista Rodena

Auguste Rodin, "Centaur abducting a young man"Auguste Rodin - "Centaure enlacant deux femmmes", 1880.

Force and Ruse

Prikaz snage i dinamike – kao osnovnih (telesnih) elemenata Kentaura – evidentan je na priloženim Rodenovim skicama. Skulptor se posvetio crtežu, zahtevnoj likovnoj formi, koja, baš kao i haiku, uz malo reči (odnosno poteza), treba da predstavi suštinu. Suština je, može se naslutiti iz ovako predstavljenih pokreta i oblika, kao i u slučaju predstava na skulpturama, u požudi, u nezajažljivoj dinamici čulnosti. Mi vidimo kentaure u borbi i sjedinjavanju sa ženama Lapita, otmice, poljupce, grebanja i zagrljaje. Kao da nam umetnik zapravo predočava borbu svojih ruku i kamena, ideje duha i grube materije iz kojeg pokušava da oslobodi formu: konačno umetničko delo.

Palada i kentaur Sandra Botičelija

Sandro Botticelli - Pallas and the Centaur

Sandro Botticelli – Pallas Athena and the Centaur

Sandro Botičeli, jedan od najreprezentativnijih umetnika italijanske renesanse, naslikao je delo na kome su prikazani kentaur i boginja Atena (ili pak jedna od Tritonovih kćeri, poznata pod istim imenom) oko 1482. godine. Slika je trebalo da sa njegovom alegorijskom slikom proleća bude izložena u jednoj od prostorija palate Medičijevih. Sticajem istorijskih okolnosti slika je dugo bila izgubljena i ponovo je otkrivena i prepoznata kao Botičelijevo delo tek 1895. godine.

Uprkos viševekovnoj praznini između perioda kada je delo nastalo i perioda kada je ono tumačeno aura dvosmislenosti, ali i univerzalnosti njenog značenja, nije izgubljena niti je izgubila svoju očiglednost. Mitovi su univerzalne priče koje su, naročito u renesansnoj umetnosti, bile polazišta za simbolička predstavljanja društvenih i institucionalnih promena (složen odnos crkve i države, ali i pojedinca koji je u okviru njihovih struktura morao naći adekvatnu poziciju, stvaralačku ili političku, za sebe i svoja delanja), svojevrsna upozorenja i moraliteti, daleko složenije oblikovani od ranijih srednjevekovnih.

Na slici preovlađuju nežna ženska figura u prozirnoj haljini koja se, baš kao i njena riđa kosa, vijori na blagom povetarcu. Kao i njena prozirna haljina, ukrašena amblemima porodice Mediči, i ona deluje eterično i krhko tako da oružje u njenoj ruci predstavlja, na prvi pogled, stran i isuviše grub objekt. Palada oko glave ima lovorov venac, simbol najvećih vladara, ali i zaštitnika umetnosti, mecena i pokrovitelja slikara, pesnika, skulptora i filozofa. Njena ramena i ruke ukrašena su zelenim lišćem koje simbolizuje pobedu.

Sa njene desne strane je kentaur, mitsko biće koje kao da je zalutalo na tuđu teritoriju. Njegov luk je na zemlji, ne u vazduhu, njegove strele nisu izvađene i i dalje su u torbi koju je kentaur nosi. Njegovo lice, nasuprot Paladinog, bolećivo je i zaplašeno, on kao da moli za pomoć. Desnom rukom kentaur pridržava luk dok mu je leva blago uzdignuta i kao da je u svakom trenutku spremna da se odbrani od udarca. Položaj njegovih nogu, takođe, odaje izvesnu nelagodnost. On je u sporom kasu, u prolazu koji je nasumično zaustavljen pretnjom. On bi da nastavi svoj prolazak kroz tuđu teritoriju ali je zaustavljen i sateran uz zid građevine čuvarkom iste. Kentaur je protiv svoje volje zastao i u milosti je ženske prilike koja mu svojom desnom rukom pridržava nekoliko pramenova bujne i duge kose koja se stopila u jednu celinu sa gustom bradom.

Kentaur je na tuđoj teritoriji a ženska prilika je brani. Izraz Paladinog lica smiren je i hladan ali i beskompromisno odlučan da svoje oružje upotrebi. Šiljak njenog oružja uperen je u glavu kentaura. Ona pridržavajući divlje stvorenje za nekoliko pramenova simbolički, zapravo, drži u ruci njegovu glavu koju će oružjem u drugoj ruci odseći hladnokrvno i bez razmišljanja. Palada nije milosrdna gospa buna blagosti koja lepom rečju i prijatnim gestom pobeđuje sirovost i neobuzdanu snagu, upad i uzurpaciju. Naprotiv. Ovde su, baš kao što to i empirijske okolnosti često dokazuju, uloge potpuno zamenjene. Vuk je oduvek bio u koži jagnjeta kada je reč o vladavini i o naporu očuvanja dominantnog sistema vrednosti.

Pristalice političkog tumačenja slike posmatraće istu kao alegorijsku predstavu odnosa Lorenca Veličanstvenog i tadašnjeg pape Siksta IV. Kentaur može biti papa koji se našao u rukama pobednika (koga predstavlja ženska prilika ukrašena amblemima Medičijevih, ali i tradicionalnim firentinskim oružjem – helebardom koju drži u ruci) koji neće dozvoliti njegovo dalje (političko i osvajačko) kretanje. Slika može sugerisati da ispod površine svakog postignutog mira se, zapravo, kriju pretnje i sublimacija, nelagoda i konstantna opstrukcija drugog, i samo naizgled neprijateljskog.

Sa druge strane, slika se može posmatrati i sa antropološkog stanovišta. Ne postoji ljudska priroda koja je nezavisna od kulture i njenih postulata, ne postoji tako nešto kao što je slobodno delanje volje. Ono je uslovljeno, ograničeno, ali i,ironično, omogućeno institucionalnim i objektivnim svetom prava, države, religije i porodice. Konkretni obrasci delanja pojedinca unutar zajednice, upotreba i poštovanje tradicije, normi, pravila, konvencija i navika jesu, prema učenju antropologa Kliforda Gerca, „skup kontrolnih mehanizama za upravljanje ponašanjem.“ [1] U pitanju su mehanizmi kontole u službi neprozirnog i veoma perfidno sprovedenog sistema ponašanja i oblikovanja identiteta. U pitanju je, zapravo, uslovljavanje i potlačivanje. Civilizacija je izgrađena zahvaljujući potiskivanju i konstantnom savlađivanju prirode. I zato, postavlja se pitanje, baš kao i u vezi sa čovekom i prirodom, tako i u vezi sa kentaurom i Paladom: ko je zapravo na tuđoj teritoriji, ko napada a ko se brani?

Ženska prilika na slici može se poimati kao svetlosni element čije boje dominiraju, takođe, i pozadinskim delom slike. Boja kentaurovog tela komplementarna je boji zemlje na kojoj stoji, dok je boja Paladine figure u potpunosti odgovarajuća boji mora i neba u pozadinskom planu slike. Svetlosni element uvek će se truditi da uguši i potnisne mračni, degradirajući i ne tako progresivni element zemlje, element htonskih, divljih, primordijalnih i neobuzdanih sila čiji je kentaur reprezent. Ali, kao što vidimo, sile koje pokreću devojku za očuvanjem postojećeg poretka nisu ništa uzvišenije od prirodinih, niti su u službi poštovanja principijalnih etičkih načela jednakosti, ali jesu drugačije predstavljene i oblikovane pred očima trećeg učesnika – posmatrača slike.

Kentaur je biće koje pripada šumama a na slici je prikazan pored građevine koja je oduvek bila simbol civilizacije, simbol napretka ljudske volje u nastojanju za samoodržanjem i otporu ćudima prirode. Iza obe prikazane figure nalazi se ograda koju slikar koristi kao još jedno sredstvo sugestije da je entaur je na stranoj teritoriji. Ipak, njegove strele i lukovi nisu prikazani tako napadno i eksplicitno kao što je prikazano Paladino oružje.

Istorijske i životne činjenice manje su udaljene od umetnosti nego što to na prvi pogled izgleda. Stvarnost je metaforičkog karaktera. Delo, naravno, ne treba posmatrati jedino u kontekstu određenih biografskih ili istorijskih činjenica ili pak iz ugla ideološke nadgradnje jer će ona, na taj način, potpuno apsorbovati estetsku funkciju umetnosti koja bi trebalo da je dominantna funkcija svakog velikog umetničkog dela. Opet, ne može se opovrgnuti utisak, naročito ne pred ovim delom, da su spoljašnje okolnosti, u najširem smislu, velikim delom inkorporirane u umetnost i da je ona, između ostalih, i refleksija o preovlađujućim datostima empirije. A empirija, baš i kao prikazane figure, ima svoje dvosmislenosti i iznenađujuće obrte.

Umetnost se obraća bezvremenoj i univerzalnoj ljudskoj suštini. Ona je usmerena podjednako na sebe i predstavlja zatvoren i autonoman sistem ali je, istovremeno,  veoma zavisna od kulture u čijem okrilju se formira. Tu činjenicu nikada ne treba zaobići pri pokušaju razumevanja jednog umetničkog dela, a naročito načina na koji je isto nastalo, kao i razloga koji su doveli do njegovog stvaranja.

Citat:

[1] Clifford Geertz, The Interpretation of Cultures, citirano prema: Stiven Grinbalt, Samooblikovanje u renesansi – Od Mora do Šekspira, prevele Nevena Mrđenović i Jelena Stakić, Clio, Beograd, 2011, str. 22.

Preporuka:

Rosmarie Fruhauf – ‘Pallas and the Centaur’: A painting of strength and beauty

Доба кентаура

Strelac

„Промену ишти. О, нек те пламен одушевљава
у ком ти измиче нешто што блиста док се мења;
зачетник дух, ком све се земаљско потчињава,
највише воли тела у тачки преобраћења.“

Рајнер Марија Рилке
Сонети Орфеју (други део, бр.12), превео: Бранимир Живојиновић