Два кентаура, једна стрела. О перформансу „Енергија мировања“ Марине и Улаја

Марина и Улај током извођења перформанса „Енергија мировања“

Сви перформанси Марине Абрамовић и Улаја (Франк Уве Лајсиепен) делују једноставно, они су симболички доста директни и комуникативни. Упркос натпису Art is Easy, који је стајао изнад волана њиховог заједничког комбија, опште је познато да уметност није лака, ни у процесу стварања, ни у процесу извођења, ни у процесу дистрибуције, а ни у процесу рецепције (доступности, разумевања, прихватања), те да се до идеја које делују једноставно, и до дела за која се чини чини „ово сам могла/могао и ја“, заправо долази најтеже и нимало лако.

Тако је и са перформансом Енергија мировања, до нас пристиглом путем видеа и путем фотографије. Дакле, посредством уметничких докумената. Приложена фотографија уз овај текст није уметничко дело, она је само документовани тренутак уметничког дела коме више нико никад неће моћи да присуствује, осим у нечијем извођењу, али то је као када бисте гледали сликара како копира Дирера а не Дирера самог како слика. Ово треба нагласити и разрадити јер многи мисле да је Маринина уметност фотографија коју виде. Не, њена уметност је, као што видимо, само у извођењу. Она је, стога, крајње ефемерна и краткотрајна. Од ње, на крају, остају само документа у различитом медију (фотографија, видео), али не и она сама. То је важна одлика савремене уметности која даје примат идеји у односу на материју. То је, истовремено, и сасвим непланирана стваралачка рефлексија Хегеловог става о „смрти уметности“.

„Смрт уметности“ не значи да уметности више неће бити, да ће она престати да постоји у једном конкретном историјском тренутку. „Смрт уметности“ означава, заправо, дисбаланс између духа и материје унутар једног уметничког дела, где оно духовно, идејни и метафизички слој дела „прелива“ и „преплављује“ материјални, чулно опипљиви сегмент. У класичној фази уметности материја и дух били су у равнотежи. Одраз тога стања, према Хегелу, била је величанствена грчка класична уметност петог века, нарочито скулптура. Симболичка уметност, која је претходила класичној фази, подразумевала је дисбаланс, али овога пута у корист материје. Идеја је била сићушна у односу на габаритност и монументалност дела. У последњој фази, током фазе романтичне уметности, која нема везе са историјским романтизмом, већ са уметношћу која следи по завршетку антике, која тече упоредо са развојем и ширењем хришћанства, идеја у односу на материју постаје апсолутно доминантна унутар једног дела. Наставите са читањем

Дивља лепота Салватора Розе

Салватор Роза, „Филозофија“, 1645.

Салватор Роза, „Поезија“, 1641.

Многе од ових тема помућене лепоте поново се јављају код романтичара, али оно што је код сечентиста била интелектуална поза постаје код романтичара поза сензибилитета. Сечентистички кончето замењен је романтичарским осећањем.

Италијански сликар Салватор Роза рођен је у близини Напуља 1615. године. Историја уметности бележи га као барокног сликара, темперамента налик Каравађовом, бунтовног, одметничког, неприлагођеног, строгог погледа. Његови аутопортрети сведоче тај слободни дух.

Роза, авантуриста, разбојник, меланхолик, својом личношћу и својим делом, иако је, хронолошки гледано, био човек барока, визуелни кончетиста, приближава се романтизму, не толико по интелектуалној одлици, коју кончето по себи подразумева, већ по одлици сензибилитета, који је својствен романтизму, приликом представљања застрашујућих, измаштаних, дивљих бића, радњи и предела.

Розу су открили романтичари. Вештичије сабати, које је међу првима приказивао и тако гнусним, окрутним, застрашујућим сценама дао грађанско право у царству Лепог, касније је Гоја усавршио визуелно а Флобер писано (упоредити Розину слику Искушења светог Антонија са Флоберовим халуцинантним сценама истоименог дела). Међутим, Роза, разбојник, како су га звали путници на великом путовању, први се посветио и сценама с ону страну разума, мрачним, окрутним, антиципирајући још једног уметника – Теодроа Жерика. Жерикоова серија портрета ментално оболелих своје духовне претке, аветињски изнемогле, проналази на Розиним сликама.

Роза је, пак, најпознатији, и за романтичаре најзначајнији по третману предела, пејзажа по којима се његови приказани крећу, у којима се налазе меланхолични филозофи, међу лобањама, распећима и змијским костурима. Рашчупани свезак старих, прљавих листова некада је био књига. Толико о свецима и филозофима. Наставите са читањем

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“ Ane Arp

Prvi deo knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Drugi deo knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Treći deo knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca.

Kada posmatramo Sunce čini se da ono našu misao odvodi iza. Krećući se ka Suncu sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se izlazi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu rosu predvečerja, slika je i stanje duge tišine. Tišina je izuzetno bitna za moju ličnu mitologiju.

Zašto pisanje, stvaranje simbola, značenja i stvarnosti posredstvom reči ne bi bilo poput posmatranja Sunca? Uvek postoji ta razdražljiva želja da se ode iza.

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca, ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil ali, ispostavilo se da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali, i da smo plivajući zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, kroz redak mulj. U njemu su sedeli ljudi koji su izgledali kao crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikl je pedalama grebao moje gležnjeve, pas je cvileo od umora. Bilo me je strah jer sam predosećala da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem tla kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

Odatle potiče ideja za naslov. Njim sam objedinila tri pojedinačne knjige koje su nastajale u periodu od sedam godina, od 2009. do 2016. godine: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

U nastavku slede odlomci koji se mogu doživljavati uporedo sa delima koja su bila inspiracija. Nastavite sa čitanjem

Mit o kentauru Hironu

Kentaur u verziji Edvarda Mejbridža

Hiron, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca. Nastavite sa čitanjem

Mit o kentaurima

Mala skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Skulptura kentaura iz 2. veka pre nove ere

Kentauri su surova kosmata bića koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Kentauri su deca Iksionovog sina Kentaura i magnezijskih kobila; gornji deo tela nasledili su od oca, a donji – od majki. Drugi su pripovedali da im je otac bio Iksion, a majka Nefela ili da su ponikli iz semena koje je na zemlju prosuo Zevs kada je progonio Afroditu.

Predanje opisuje borbe kentaura sa Lapitima, Pelejem i Heraklom. Lapiti, koje su predvodili Piritoj, Tezej i Nestor, uspeli su da na Pelionu savladaju divlje Kentaure. Ovaj sukob je izazvao kentaur Euriton, koji je kao gost Lapita, u pijanstvu, počinio neko zlodelo u Piritojevom domu. Kasnije se pričalo da su svi Kentauri došli na Piritojevu svadbu gde su, opijeni vinom, počeli da otimaju lapitske žene i dečake. U žestokoj borbi, koja je zatim nastala, Lapiti su izvojevali pobedu i prisilili kentaure da napuste Tesaliju.

Herakle se u više mahova sukobljavao sa kentaurima. Kad je krenuo u lov na Erimantskog vepra, zaustavio se kod gostoljubivog kentaura Fola, koji ga je ponudio pečenim mesom i otvorio mu posudu sa vinom. Miris vina privukao je kentaure u Folovu pećinu, ali ih je Herakle odagnao udarcima i strelama, te su oni pobegli do rta Maleje, gde su se okupili oko Mudrog Hirona, a i Fol je umro od njegove otrovne strele. Kasnije se Herakle sukobio sa kentaurom Euritionom, koji je trebalo da se oženi Deksamenovom kćerkom Mnesimahom, kao i sa opakim kentaurom Nesom. Nastavite sa čitanjem

Атена и кентаур Сандра Ботичелија

Сандро Ботичели, „Атена и кентаур“, 1482.

Сандро Ботичели, један од великих уметника италијанске ренесансе, насликао је дело на коме су приказани кентаур и богиња Атена око 1482. године. Слика је требало да са његовом алегоријском сликом пролећа буде изложена у једној од просторија палате Медичијевих. Стицајем околности ова слика је дуго била изгубљена а поново је откривена и препозната као Ботичелијево дело тек 1895. године.

Упркос вишевековној празнини између периода када је дело настало и периода када је оно тумачено аура двосмислености, али и универзалности њеног значења, није изгубљена, нити је изгубила своју очигледност. Митови су безвремене приче које су, нарочито у ренесансној уметности, биле полазишта за симболичка представљања друштвених и институционалних промена (сложен однос цркве и двора, али и појединца који је у оквиру њихових структура морао наћи адекватну позицију, стваралачку или политичку, за себе и своје деловање), својеврсна упозорења и моралитети, далеко сложеније обликовани од ранијих, средњевековних.

На слици је нежна женска фигура у прозирној хаљини која се, баш као и њена риђа коса, вијори на благом поветарцу. Као и њена прозирна хаљина, украшена амблемима породице Медичи, тако и девојка делује етерично и крхко. Сходно томе, оружје у њеној руци представља, на први поглед, стран и сувише груб предмет. Атена око главе има ловоров венац, симбол владара, заштитника уметности, мецена и покровитеља сликара, песника, скулптора и филозофа. Њена рамена и руке украшена су зеленим лишћем које симболизује победу. Наставите са читањем

Доба кентаура

498461_sagittarius-wallpapers_768x1024_h

Сазвежђе Стрелца

Алхемија, езотеријска учења и астролошка симболика теме су које блог А . А . А не одбацује као тривијалне нити их означава предзнаком „псеудо“. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона. Његова ауторка рођена је у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора кентаурског сазвежђа.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А су:

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин.

Наставите са читањем