Pet pesama Žaka Prevera

Rober Desno, „Prever sa psom“, Pariz, 1954.

BARBARA

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara

Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara

Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

Đula Brasai, „Sartr u pariskom Café de Flore“, 1945.

Đula Brasai, „Simon de Bovoar u pariskom Café de Flore“, 1945.

Café de Flore, kultni pariski kafe, bio je sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa, Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao mađarski umetnik u egzilu, Đula Brasai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra, deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika? Nastavite sa čitanjem

Композиције Ерика Сатија и атмосфера недељних поподнева на Монмартру

Рамон Касас, „Портрет Ерика Сатија“, 1891.

Од 1889. године у  Паризу, прецизније на Монмартру, живела су два шпанска сликара, Рамон Касас и Сантјаго Русињол. Њихова свакодневица, осим стваралаштва, подразумевала је и дружење са једним значајним француским композитором, Ериком Сатијем.

У атмосфери његове музике препознаје се атмосфера којом су прожета дела Касаса и Русињола. Утисак је импресионистички, баш као што су и дела поменутих, и он за неке не мора бити прихватљив, али тај утисак јесте битан за онога ко је уметник, за онога ко у соби, посматрајући мехуре прашине како плутају кроз ваљак зрака, уз музику ствара облике и о њима размишља.

Слушање Сатијеве музике евоцира благу светлост, простор у сенци где се покрећу сећања и предзнаци сна. Тихо, једноставно, празно: баш као и поднева на Монмартру која су својим делима предочили Русињол и Касас.

У периоду заједничког стваралаштва сликари су се међусобно портретисали, истовремено у дијалог укључивши и композитора. Горњи Сатијев портрет насликао је Касас 1891. Исте године Русињол ствара композиторов други (доњи) портрет. Оба су рефлексија простора којима се Сати кретао. И кишни трг надомак кога се види млин, и скромна соба у којој композитор неодређено гледа, јесу инспирација, полазиште за стваралачке идеје. Наставите са читањем

Анри де Тулуз-Лотрек

la-modernidad-de-toulouse-lautrec-2-761x1024.jpg

Анри де Тулуз-Лотрек 1892. године

Данас прослављамо рођендан сликара, боема, декадента и хроничара париског ноћног живота с краја 19. века, Анри де Тулуз-Лотрека. Ведрој слављеничкој атмосфери допринеће његова дела која ће се у наставку текста појављивати. Она су, као и прославе рођендана, одлика афирмативног односа према животу.

Уз Ван Гога и Гогена, Тулуз-Лотрек сматра се једним од најбољих представника постимпресионистичког сликарства и једним од раних представника експресионистичког израза, како по употреби боје, тако и по извесном социјалном ангажману, суптилно подвученом у делу.

Монмартр, северни део Париза, данас идеализујемо захваљујући Лотрековој уметности. Можемо само да наслутимо какве приче крију париски плочници испред бистроа, Moulin Rouge-a, многобројних кабареа, циркуса, бордела. Музика Јана Тирсена, компонована за потребе филма Чудесна судбина Амелије Пулен, одзвања у нашим главама док гледамо ове слике и мислимо на уске улице. Наставите са читањем