„Moderni klasicista Jovan Hristić“

14199555_1261344150563602_6105892805662737284_n

Povodom objava o Jovanu Hristiću na ovom internet mestu pronašla sam na sajtu Instituta za književnost i umetnost zbornik radova pod nazovom „Moderni klasicista Jovan Hristić“. Odlomak iz njegovog uvoda možete pročitati u nastavku objave. Treba pomenuti i neka od imena koja su učestvovala u stvaranju ovog zbornika. U pitanju su Jovan Delić, Aleksandar Petrov, Saša Radojčić, Svetlana Šeatović-Dimitrijević, Bojana Stojanović-Pantović, Marta Frajnd, da pomenemo samo neke. Sledi link i odlomak iz uvodne beleške urednika zbornika, Aleksandra Jovanovića.

ZBORNIK RADOVA
MODERNI KLASICISTA JOVAN HRISTIĆ

Deseti naučni skup u seriji Poetička istraživanja, a drugi u okviru projekta Poetika srpske poezije druge polovine XX veka, posvećen je poeziji i poetici Jovana Hristića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika u drugoj polovini 20. veka. Okrenut klasičnim izvorima (antičkoj književnosti i filozofskoj misli), srpskoj klasičnoj i modernoj poeziji (u širokom rasponu od Jovana Sterije Popovića do Vaska Pope i Ivana V. Lalića), kao i modernoj evropskoj poeziji (Konstantin Kavafi, Pol Valeri, T. S. Eliot), ovaj pesnik ostvario je obimom neveliko, ali složeno i uticajno pesničko delo.

Ušavši u srpsku književnost sredinom pedesetih kao predstavnik druge pesničke generacije, knjigom Dnevnik o Ulisu (1954), Jovan Hristić je od početka vodio specifičan dijalog s poezijom i kulturom, posebno antičkom, ne skrivajući svoju učenost i, možda se može reći, nadmoć nad neposrednim iskustvom, ali i dajući bitan prilog istoriji jedne nove osećajnosti, umnogome slične onoj koju susrećemo u pesmama Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića i Borislava Radovića.

Preporuka: Jovan Hristić (Riznica srpska)
Slika: Antička grčka tragička i komička pozorišna maska

Advertisements

Jovan Hristić: „Čemu putovati“

Original World Map Watercolor Painting, Globe Illustration, Travel Illustrator, Modern Wall art, Home Decor, Handmade Holiday Gift 7.5 x 11. by NiksPaintGallery on Etsy:

„Za mlade, putovanje je obrazovanje; za starije iskustvo“, kaže Bejkon. Ali obrazovanje i putovanje odavno su razdvojeni, univerziteti i biblioteke ne nalaze se više u središtima života i civilizacije, već u udaljenim zaseocima u koje inače nijedan putnik ne bi došao. Obiđite sve američke univerzitete, i nećete videti gotovo ništa od Amerike; ako želite da vidite Ameriku, videćete usput tek jedan ili dva univerziteta. Što se tiče iskustva, ni tu stvari više nisu onako jasne kao što su bile Bejkonu pre tri stotine godina. Šta je „iskustvo“? Da li samo ono što se uklapa i potpomaže neki zadati razuman cilj, ili je ono nešto daleko bezobličnije, daleko manje svrhovito, iracionalno, bez pravog cilja i bez prave svrhe, nešto što se javlja kada nam uopšte nije potrebno, a ostaje nemo kada nam se čini da ne možemo bez njega? Čini li nas iskustvo mudrim ili samo blaziranim? Možda je ono što zovemo mudrošću na kraju krajeva samo neka vrsta beskrajne dosade u kojoj nam se čini da znamo sve, samo zato što nas mrzi da doznamo još nešto.

Pa zašto onda ipak putujemo, zašto je „putovanje“ jedna od magičnih reči pri čijem nas pomenu još uvek obuzima laka i prijatna jeza iščekivanja? Putujemo pre svega zato, što nam se na putovanju čini da nešto radimo dok, u stvari, ne radimo ništa. Sve radi za nas. Sedimo u vozu, u autobusu, u kolima ili na brodu, svet promiče pored nas, a mi postajemo čvrsta tačka oko koje se sve okreće. Kada dođemo negde, u stanju smo da danima hodamo, ali hodanje nije nikakav rad, ono se odvija bez našeg vidljivijeg učešća, i mi smo usredsređeni na ono pored čega hodamo: svet opet promiče pored nas, a mi kao da se ne krećemo – ulice, kuće, ruševine, crkve, idu nam u susret, prolaze pored nas, i zaboravljamo da smo mi ti koji se krećemo, dok sve ostalo stoji na svome mestu. To je zato što hodanje – treba još jednom ponoviti – nije nikakav rad; Aristotel je predavao hodajući, Niče nije verovao u misao koja nije rođena u hodu, ali to samo znači kako hodanje služi nečem drugom, i nema svoju svrhu u sebi samome, pa ga – dakle – jedva primećujemo kao neku naročitu delatnost. Na kraju, vraćamo se u hotel umorni, ali to nije telesni umor od obavljenog posla, to je umor od viđenog, umor od poplave slika koje su se nagomilale u nama i koje treba po svaku cenu zadržati u pamćenju, pamćenju na koje mi isto tako teško možemo da utičemo. I tako, kad se sve sabere, nismo radili ništa, a čini nam se da smo uradili mnogo.

Zatim, svet se na putovanju pretvara u gomilu slika, on gubi svoju supstancijalnost da bi postao slikovit, i sve postaje lako, bez težine, kao da lebdi u praznom prostoru. Jer, videti nešto ne znači i preživeti nešto, ali kako stvari gledamo sa istom usredsređenošću sa kojom ih i proživljavamo, mi jedno zamenjujemo drugim, i gledanje postaje naš život, koji nas pritom ne košta ništa i ni na šta ne obavezuje. „Šta treba videti u Beogradu?“ upitao me je jedan putnik. Nisam znao šta da mu kažem, zato što nikada nisam gledao Beograd;
živeo sam u njemu, radio sam u njemu, on je za mene bio gomila uspomena i događaja, prijatnih ili neprijatnih, vedrih ili bolnih, uspomena koje sam voleo ili kojih sam se stideo, ali nikada ono što treba „videti“. Svaka ulica, svaka kuća bila je vezana za neki komad moga života i ima takvih sati kada volim da prođem nekom ulicom, zastanem na nekom uglu, zato što su oni male Madlene kraj kojih kuljaju uspomene, a u svakom životu dođe čas kada uspomene postaju važne… Ali na putovanju nema uspomena, sve što vidimo gledamo kao dekor, i svet se pretvara u gomilu senzacija: boje, zvuke, mirise i ukuse – kada prvi put vidimo nešto, to je kao trenutak najčistijeg nastajanja, jer nema uspomena da nam ozare ili zagorčaju sve te čulne slike, da im daju neku težinu, učine ih neprozirnim, kao i naš život što je.

„Gledaj, gledaj pažljivo ovo“, čitamo u Africi Rastka Petrovića, „jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!” Ali šta znači živeti? Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu, na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život imao? Kao u san, tonemo polako u taj svoj drugi život, život koji smo ovoga puta sami izabrali, i dovoljno nam je osećanje da bi on mogao početi, ako bismo zaista hteli – samo ko „zaita hoće“ nešto? U svemu što želimo, uvek postoji i nečija druga namera, nečija druga misao; mi znamo da drugih života nema i da nismo izabrali svoj, pa ipak nam je dovoljno da za nekoliko trenutaka počnemo da sanjamo neki tuđi život, da znamo da bi tih mogućih života moglo biti. Pogodbeni način postaje stvarnost zato što na putovanju stvarnosti pravo govoreći nema: više nismo tamo odakle smo otišli, ni sasvim tamo gde smo došli; stalno smo na nekoj ničijoj zemlji gde je sve moguće, zato što ništa nema prilike da se ostvari. Putovanje je kao san, a san je – to znamo svi – laža; ko mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen, zatvoren među slikama.

I zato ne putuju samo oni koji žele da se obrazuju, ili koji žele da steknu neko iskustvo, kao što je mislio Bejkon; putuju i mnogo zgađeni, i mnogo očajni – zbog njih i ima toliko putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće. Samo – kome nije muka od onog što jeste?

Izvor: Academia.Edu

Slika: Etsy

Jovan Hristić: „Elegija o antikvarnici“

nataliakoptseva: “ Mstislav Dobuzhinskii. Set design for the play Vera Smirnova, “Andersen’s Fairy Tales.” 1939. Paper, pencil, tempera. 27,1 x34, 6. MTMKL, Vilnius ”

„Imaju knjige svoju sudbinu“, kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikom.

To su tužne knjige. Čovek ih gleda – nema potrebe da ih uzme u ruke – i nehotice misli na one koji su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestali da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i pročitati, ali isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.

Nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo, i slava, i pokaže se go kostur književnosti, ono bez čega se ne može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke, knjige kao da započinju nov život u antikvarnici, neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci“ o kojoj je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka. Rasečena je od korica do korica, što znači da je prošla prvu instancu; ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo. Da sam bogat, kupovao bih po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi (kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti – tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija“. U običnim školama, učimo kako se uspeva one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi i mogli uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne i više.

U ovoj školi, profesori – koji, za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa – govorili bi svojim učenicima otprilike ovo: „Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da govore nešto veliko i značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja, mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i nije mudrost – Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu nemamo nikakvog udela – već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da ih nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.

Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da mu je potrebno baš ono što vi pišete. Ali postali ste pisac onog dana kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja.“

Izvor: Academia.Edu

Preporuka: Pet beogradskih antikvarijata

Slike (gore): Mstislav Dobuzhinsky, 1939. | Jean-Jacques Dériaz, 1873.

Slike (dole): Alessandro Paderni, Antikvarijat u Trstu | Čitaonica u Sidneju 1923.

Jovan Hristić: „Jedno sentimentalno putovanje po mojoj sobi“

… j’ai découvert que tout le malheur des hommes
vient d’une seule chose, qui est de ne savoir pas demeurer
en repos, dans une chambre… Paskal

… U Srbiji… svaki čovek u svom vajatu spava (bez vatre i ljeti i zimi: jer se u vajatima ne loži vatra)…i drži svoje haljine i ostalo koješta. Vuk, Rječnik

1

Polako, leto se završavalo pljuskom kiše. Nije nam
Bilo dato da završimo svoja putovanja, ostali smo
Zaboravivši snagu početka, sa uzaludnom radošću kraja.

Dočekivao sam opet sebe u istoj tišini, a more
Budući taj život, spava na malokrvnom suncu,
Dok stari mi otrov polako struji krvotokom.

U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo, a iste bitke
Prelaze zidovima, kao senke vazduhom što čeka
Krila. Polako, leto se završavalo pljuskom kiše.

Oči budućeg jutra, oprostite nama koji nikada
Nećemo znati za vas. Oprostite našim sobama.
Dok stari nam otrov polako već struji krvotokom.

2

Ponovljeno: Ne, dragi moj, nećemo otići,
Kao da su sve bitke dobijene, crvi otišli
U zatišju smo spokojni kao ponovo rođeni.

Ko je to hteo? Treba da podelimo želje,
Ali to je već moja volja, moj mir u tvojoj ruci,
Potrebno je samo biti već jednom oči u oči.

Čudovište drago, sa kojim lomim svoj hleb,
Dok izmenjujemo te iste šuplje reči,
U sobi gde nas uglovi spajaju bez uspomena.

E, pa lepo. Sedimo, prijatelji za prekinutim ručkom,
Nas dvojica, sasvim jedan drugome suvišni,
Koji smo na prečac otkrili da ne možemo jedan bez drugoga.

3

U toj igri izgubio sam sve što sam imao,
Pust i prazan, dok on ustaje sasvim ravnodušno
I ja znam da neće da mi pruži poslednju priliku.

Gledamo se, i ja još jednom prepoznajem
Sve ono što sam mogao da budem, mojih stotinu života,
Od kojih onaj pravi, zapisani, nikad nisam i neću znati.

On je navikao na dobitak, i u ćutanju pred odlazak
Koje se kao plima diže između nas, ja se nadam
Da će mu jedan od njih valjda promaći između prstiju.

Uzalud. Kažu da treba početi ispočetka, ali to je samo priča.
Ogromna dosada neostvarenih želja raste kao neki biser
Koji se školjka grčevito plaši da ne ispljune.

4

Ovde opet, u sopstvenoj sobi, kao fantom
Koji odjednom dobija sve četri dimenzije
I one koje nikada nisam mogao ni da pretpostavim,

Osuđen da uvek govorim zbogom svemu tome,
A da nikada ne budemo dovoljno razdvojeni:

Da se srećemo na ulici i ne prepoznajemo,
Da se vraćamo u ova četri otupela zida
I bivamo stari prijatelji

Jer, izodvajan, ja nikad neću moći
Da sačekam prvo svetlo preranog dana
Koje će sa treskom razbiti ove prozore.

Slika: Anna Alma-Tadema, „Sir Lawrence Alma-Tadema’s Library in Townshend House, London“

Jovan Hristić: „Bodlerov jecaj“

S proleća 1864, Šarl Bodler napustio je Pariz i otputovao u Brisel. Nadao se da će u Belgiji nekako uspeti da popravi svoju finansijsku situaciju koja je postala beznadežna. Na sve strane je imao dugova, a urednici, pogotovu izdavači, uglavnom su se ustezali da objave tekstove pesnika čija je prva knjiga bila osuđena i zabranjena kao nemoralna. U februaru 1864, Figaro je, doduše, objavio jedan izbor Bodlerovih pesama u prozi, sa naznakom da će se njihovo objavljivanje nastaviti i u sledećim brojevima. Međutim, čim je broj izašao, urednik je požurio da obavesti Bodlera kako se objavljivanje njegovih pesama u prozi neće nastaviti, pošto ih navrat-nanos skrpljeni i izmišljeni čitaoci – koji su jedva imali vremena da bace pogled na njih – smatraju dosadnim. Sa svojim još nerazvijenim literarnim i umetničkim životom, Belgija je bila neka vrsta obećane zemlje, spremne da oberučke prihvati sve one koji bi mogli da nečim doprinesu kako bi i ona postala jedno od središta kulture francuskog jezika. Bodler, koji se – iako je imao samo četrdeset i četiri godine – panično bojao starosti i siromaštva u starosti, želeo je pre svega da održi niz predavanja, imajući za sobom zavodljive primere Dikensa i Tekerija, koji su na svojim predavačkim turnejama po Americi bez većeg napora zaradili sasvim pristojne svote novaca. Sa druge strane, hteo je da pokuša da nađe izdavača za svoja dela, što mu je teško polazilo za rukom u Parizu. Predavanja bi mu poslužila, između ostalog, da se predstavi i preporuči belgijskim izdavačima.

Drugo predavanje, koje je usledilo nekoliko dana posle prvog, o Teofilu Gotjeu, bilo je, međutim, katastrofa. Pošto se proširio glas da Bodler ipak nije stigao u Brisel pravo sa nekog veštičjeg sabata, među slušaocima su se našle i mlade devojke iz pansionata u koje su belgijsko visoko građansko društvo i aristokratija slali svoje kćeri da steknu pristojno više obrazovanje. Posle uspeha prvog predavanja Bodler je bio pun samopouzdanja, ali mu njegov zao duh, koji ga je ne jednom naveo da kaže ili učini nešto zbog čega bi se posle kajao, ni ovog puta nije dao mira. Počeo je predavanje sa tim kako još nikada nije govorio pred publikom, i kako je pred briselskim slušaocima konačno izgubio svoju „nevinost govornika“ (ma virginité d’ orateur), „nevinost koju ne treba žaliti ništa više od one druge“ (virginité qui n’ est d’ ailleurs pas plus regrettable que l’autre).

Na to su mlade pansionatkinje počele da se kikoću, a njihove vaspitačice su, kao na komandu, gnevno ustale sa svojih mesta i odvele svoje štićenice iz sale koja je ostala gotovo prazna. Bodler je nastavio da govori slušaocima kojih je u sali bilo sve manje i manje, sve dok nije ostao samo jedan mladi pesnik, Kamil Lemonije, koji je bio opčinjen melodioznim glasom pesnika čije je Cveće zla kao gimnazijalac sa divljenjem čitao. Bodler je završio predavanje, poklonio se praznoj dvorani i nestao iza zavese u dubini pozornice. Ha pozornicu je izašao poslužitelj i odneo lampu koja je bila postavljena na stolu za predavača. Treće predavanje, o „veštačkim rajevima“, prošlo je još gore. Bodler je bio nervozan i rastrojen, drhtao je i mucao tako da se jedva moglo razabrati šta govori. Na kraju je zagnjurio glavu u svoje beleške, i završio je predavanje čitajući ih.

Da li je održao i poslednja dva od predviđenih pet predavanja, ne zna se. Tri koja je održao bila su mu plaćena prilično bedno. Ništa bolje nije prošao ni sa izdavačima. Najveći belgijski izdavač, kuća Lakroa i Ferbokhofen, nije čak hteo ni da ga primi, već mu je samo bilo poručeno da nikakvi razgovori o izdavanju njegovih dela jednostavno ne dolaze u obzir.

Iako je njegova belgijska turneja propala, Bodler je ostao još neko vreme u Briselu, očekujući da će mu iz Pariza stići neke dobro vesti o objavljivanju njegovih dela. Dobre nisu stizale, a stigle su samo najgore. Svom prvom izdavaču, Pule-Malasisu, Bodler je prodao sva svoja autorska prava kako za objavljene, tako i za još neobjavljene knjige i dobio od njega avans od pet hiljada franaka. Ali Pule-Malasis bio je zapao u finansijske teškoće, pa je čak i proveo neko vreme u zatvoru za dužnike, sve dok nije uspeo da pobegne u Belgiju. Ugovorom je bilo predviđeno da, ukoliko Bodler ne izmiri svoj dug prema Malasisu do 15. jula 1865, on ima pravo da Bodlerova autorska prava – koja je, iako već prodata, Bodler u međuvremenu još jednom prodao i izdavaču Hecelu – proda trećem licu. Kao to treće lice pojavio se sumnjivi literarni agent Pensburg. Prelazak autorskih prava u njegove ruke, za Bodlera bi značio potpunu propast.

I tako je, u leto 1865, posle godinu i po dana provedenih u Briselu, Bodler odlučio da se vrati u Pariz, i pokuša da spase što se spasti može. Jednog dana napustio je L’ hôtel du Grand Mirroir, ne ponevši ništa od svojih stvari sa sobom, kako bi sakrio da odlazi iz Brisela i izbegao da vlasnici (koja je inače bila vrlo predusretljiva prema njemu) plati već prilično narasli račun.

Isto veče stigao je u Pariz, i na izlazu iz Gare du Nord sreo ga je Katul Mendes, mlad i uspeo pesnik, jedan od njegovih poštovalaca čiji se krug polako počeo da širi. Bodler je izgledao zapušteno, prerano ostareo i osedeo. Znajući za njegove novčane nevolje, Mendes ga je pozvao da prenoći u njegovom stanu i da spava na divanu u salonu. Bodler je celo veče nešto pisao na jednom parčetu hartije, i kada ga je Mendes upitao šta radi, on mu je odgovorio da računa koliko je novaca zaradio za dvadesetak godina od kako je počeo da piše. Za sve što sam objavio, rekao je Mendesu, pesme, prozu i prevode, dobio sam 15.892 franka i 60 santima. A šezdeset santima košta jedna mala cigara.

Negde usred noći, Mendesa je probudio zvuk koji je dolazio iz salona u kome je Bodler spavao. U mraku, kada svi spavaju, i kada je mislio da ra niko neće moći čuti, Bodler je jecao.

Kada je Mendes sledeće jutro ustao, Bodler je već bio otišao. Ostavio je cedulju na kojoj je pisalo: „Au revoir“. Da li je Mendes sačuvao tu cedulju? Ne znamo. Najverovatnije da nije.

Bodler je umro 1867. godine. Dve godine kasnije, 1869, Sent-Bev od koga je pisac
Cveća zla toliko tražio i toliko očekivao podršku koja nikako nije dolazila, pošto se slavni kritičar ustezao da stavi na kocku svoj ugled zalažući se za osuđenog i prokaženog pesnika, takođe se našao na drugom svetu. Poslužitelj, sasvim nalik na onog koga poznajemo iz Sartrove drame Iza zatvorenih vrata, doveo ga je do jednih vrata i rekao: „Ovde je jedan gospodin koga biste možda želeli da vidite.“ Otvorio je vrata, i Sent-Bev je ušao u mračnu sobu u kojoj je na divanu sedeo jedan iznureni čovek u pohabanom odelu, nimalo nalik na onog sa zastrašujuće prodornim pogledom i strogo stisnutim usnama koga je Nadar fotografisao godinu dana pred smrt, i jecao.

Izvor: Academia.Edu

Slika: Primerak Bodlerove zbirke pesama „Cveće zla“ koju je ilustrovao Eduard Mane.

Jovan Hristić: „Čovek Sredozemlja“

Čovek Sredozemlja? Čini nam se da ga znamo, zato što verujemo da je oličen u svim onim Afroditama i Apolonima koje pohrlimo da vidimo čim stignemo u Grčku, kojima smo se divili gledajući ih reprodukovane u knjigama koje listamo u dugim i hladnim zimama, jedva čekajući čas kada ćemo se najzad otisnuti put leta i sunca, tamo gde je sve „calme, luxe et volupte“. Savršeno građeno, savršeno uobličeno i savršeno lepo ljudsko telo koje kao da je more izvajalo i uglačalo svojim blagim talasima (ne zaboravimo: za one koji ga poznaju samo leti i samo duž obale, Sredozemlje je pitomo more) – sve nam se to čini da je na Mediteranu svakodnevna pojava, kao što je bubuljičava koža na Severu.

Ali još su Grci znali kako umetnost ume da laže, i nigde ona ne skriva tako pravu istinu kao što je skriva kada nam pokazuje čoveka Sredozemlja. Jer čovek koga ćete najčešće sretati na Mediteranu izgleda sasvim drukčije. On je ćelav,  uskih ramena, povijenih leđa, širokih kukova, pristojno zaobljenog trbuščića i mršavih, krivih nogu. Prođite kafeima od Barselone do Soluna i videćete ga kako svako veče pije svoju kafu ili svoj aperitiv, igra domine ili čita novine. Za koji čas, kada se sasvim smrači i upale ulična svetla, krenuće kući gde ga čeka njegova Afrodita opuštenih grudi, ispupčena trbuha, čvornovatih nogu i sa mladežom iz koga vire oštre dlake, na obrazu.

Jer čovek Sredozemlja uglavnom nije vajan morem, vazduhom i suncem kao što to mi, Hiperborejci verujemo. On je odgojen u polutamnim sobama punim ustajalog vazduha i kiselkastog mirisa znoja i kuhinje, u sobama u kojima su prozori tokom čitavog dana zatvoreni i otvaraju se samo na po časak ujutro i uveče: dok dan još nije postao suviše topao, i – kad umine vrućina dana – dok veče još nije postalo suviše hladno. Na Sredozemlju, u pokrajini sunca, zna se da je ono i opasno. Sunce su izmislili Hiperborejci koji ga nemaju; oni koji ga imaju na pretek, sklanjaju se i zaklanjaju od njega.

I šta izraste po tim sobama, u kojima se vazduh generacijama nije promenio? Pokušajte da odškrinete zatvorene „škure“ ili da provirite kroz „grilje“ i neće biti retka kuća po kojoj ćete videti da se vuče neki mikrocefalni idiot ili mongoloidni debil, kreten staklasta pogleda čiji udovi grčevito i haotično poigravaju – jednom reči, stvorenje koje ste zamišljali da može biti samo čedo mraka, vlage i zime. Ponekad s večeri, majke izvedu u šetnju te proizvode Mediterana i oni prođu ulicama u smiraj sunca kao naličje lepote koju smo došli da tražimo. Izađu s večeri iz tih zatvorenih i zagušljivih soba i mala deca krivih nogu i mršavih ruku, bleda kao špargle, malenih telešaca uvijenih u bezbroj košulja, bluza, džempera i šalova, jer je na Sredozemlju ili uvek suviše vrućina – pa ne treba izlaziti napolje – ili je suviše hladno – pa se treba dobro utopliti. Sredine nema.

Ali za svako od te mršave, blede, krivonoge dece koja se nisu ni nagrejala sunca ni nadisala vazduha, postoji jedno (i samo jedno) leto u kome će svako od njih izrasti  u mladića ili devojku božanske lepote. I tada ih vidimo kako šetaju obalom ili skaču u more, nehajni, nemarni, razdrljenih košulja i raskopčanih bluza, golih nogu i ruku, jer je sveta dužnost lepih da ne kriju svoju lepotu. U životu svakog od njih, ta lepota traje samo jedno leto, samo za jedno leto jedan mladić ili jedna devojka jesu Afrodita ili Apolon. A onda će im tu lepotu odneti sirotinjski život i težak, bezobzirni rad. Ne unakazi li ih rad, unakaziće ih malo najzad osvojenog imetka i dokolice: otvrdli i obezobličeni udovi opustiće se, a upali trbusi zaobliće se.

I zato se samo na Sredozemlju mogla roditi apsolutna lepota. Zato što je nema i zato što – kad se stvori – ne traje dugo: pre nego što je beda razjede i proguta, ona traje samo jedan tren. I zato što traje samo jedan tren, ne ostaje joj drugo do da bude apsolutna.

Izvor: Academia.Edu

Slike: Zidno slikarstvo u Livijinoj vili nadomak Rima

Jovan Hristić: „Po ceo dan sedim u biblioteci“

Po ceo dan sednm u biblioteci, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči
I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti
I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva
Polako izranjaju iz zaborava, dani
Kada je sve bilo na dohvat ruke,
Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.

Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču
I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.

Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru
Iz mojih davnih snova, moru koje mi je
Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.
Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva
Tiho dremaju nad svojim knjigama,
Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva
I mora kojima nikada nisam i neću broditi.

Folger Shakespeare Library,
Vašington, 1985.

Slika: Arnold Böcklin

Jovan Hristić: „Fedru“

I ovo jos hoću da znaš, moj dragi Fedre: živeli smo
U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost,
Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,

Ni niko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni
Od onog što jesmo, onog što je trebalo biti.

O dragi moj Fedre, dok budeš šetao
Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:

Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,
Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar u vašem razgovoru duše odmore.

Slika: Žal-Luj David: „Sokratova smrt“, 1787. (detalj)

Jovan Hristić: „Hamlet i njegovi savremenici“

Ne primećujemo uvek da su četri velike figure novovekovne mitologije: doktor Faust, Hamlet, Don Kihot i Don Žuan, gotovo savremenici. Godine 1587. Johan Špis objavio je u Franfurtu anonimnu Povest o doktoru Johanu Faustu, a godinu dana kasnije, oko 1588, pojavio se Doktor Faustus Kristofera Marloa; oko 1602. igran je Šekspirov Hamlet, a 1604. objavljen je prvio deo Servantesovog Don Kihota; 1630. pridružio im se Seviljski zavodnik Tirsa de Moline, a 1665. i Molijerov Don Žuan. Tako je za nepunih pedeset godina – ako izuzmemo Molijera, čija je drama adaptacija već poznate priče – Evropa dobila četri ličnosti u kojima su sažeta neka od najvažnijih pitanja ljudske sudbine modernog vremena. Oni su za nas isto što su Edip, Orest ili Antigona bili za antiku, i u svojoj studiji o Don Kihotu Salvador de Madaniaga ne kaže uzalud da su „Don Kihot, Sančo Don Žuan, Hamlet i Faust petorica velikih ljudi koje je čovek stvorio“. Iako o svakom od njih postoje brojne studije i rasprave, još uvek ih ne vidimo zajedno, na okupu, onako kako nas na to upućuje vremenska bliskost u kojoj su nastali. Tačnije rečeno, ne vidimo u kojoj su meri oni različiti vidovi jedne iste egzistencijalne drame.

Šta je među njima zajedničko? Prvo što nam odmah pada u oči jeste da se svi oni ne pojavljuju sami, nego u parovima: Faust i Mefisto, Hamlet i Horacio, Don Kihot i Sančo, Don Žuan i Katalion (kod Tirsa de Moline) odnosno Zganarel (kod Molijera). Međutim, primetićemo i kako odnosi u tim parovima nisu isti. Za Fausta, Mefisto nije ono što je Sančo Pansa za Don Kihota – naprotiv, on je nešto potpuno suprotno. Zato moramo pogledati malo bolje: postoji li za Fausta neka ličnost koja bi mu odgovarala na isti način na koji Sančo odgovara svome gospodaru? Postoji, i to je student Vagner, još veoma nerazvijeni embrion Sanča isto onako kao što je Horacio – koga svi u Hamletu, počev od Klaudija, nazivaju „dobrim“, pošto se o njemu očigledno nema šta drugo reći – još uvek veoma neizdeferenciran u svome odnosu prema danskom kraljeviću, pa ne znamo je li on samo confident Hamletov, ili je tek nagoveštena mogućnost jedne ovozemaljske i zdravorazumske protivteže. Jer, taj ovozemaljski drugi, koji uvek prati naše junake, lik je koji se razvija, da svoju punu meri dostigne u Sanču Pansi i Zganarelu. U svojoj poznatoj pesmi, Zbignjev Herbert je brige o ovozemaljskim poslovima u Hamletu dodelio Fortinbrasu: posle velikog pokolja, na njemu ostaje da se brine o porezima i kanalizaciji u zapuštenoj državi, razdiranoj nedoumicama svih mogućih vrsta, i to nam samo pokazuje do koje su mere mogućnosti koje u sebi sadrži lik Hamletovog vernog i pomalo ograničenog prijatelja ostale nerazvijene i neiskorišćene u Šekspirovoj tragediji.

Pa ipak, sa te strane, sa strane na kojoj svaki od ove četvorice junaka zanesenih nekom od bitnih nedoumica ljudskog života ima svoju ovozemaljsku i zdravorazumsku protivtežu, stvari su prilično jasne. Ali ko je ekvivalent Mefista kod ostale trojice ovih velikih savremenika? U Hamletu je to očigledno Duh Hamletovog oca, koji, kao i Mefisto, dolazi sa drugog sveta; u Seviljskom zavodniku, odnosno Don Žuanu, to je Komandorova statua, koja odvodi Don Žuana na onaj svet. A u Don Kihotu? Spremno možemo da kažemo kako su to pisci romana koji su nesrećnog Alonsa Kihana odveli u nestvarni svet maštarije i viteških podviga. A oni se njemu obznanjuju posredno, preko svojih knjiga, kao što je i u Danteovoj Komediji „svodnik bila knjiga, I onaj ko ju je napisao“. Međutim, pogledajmo malo bolje: postoji li neko ko se živo prikazuje Don Kihotu, a došao je iz tog drugog sveta o kome govore pisci u svojim romanima? I sada pred nas iskrsava ličnost Samsona Karaska, koji uzima na sebe ulogu lutajućeg viteza, odnosno iz drugog sveta, da bi nesrećnog Don Kihota vratio u ovaj svet, i tako ga spasao. A to što Samson Karasko samo igra ulogu, u ovom svetu, ličnosti iz jednog drugog sveta, pokazuje nam da je on već jedan atrofiran ostatak, isto onako kao što je Vagner bio nerazvijeni zametak Sanča i Zganarela.

I sada vidimo da svaka od naše četri velike figure moderne mitologije ima po dva saputnika, a ne samo jednog, kako nam se to u prvi mah činilo: Faust ima Vagnera i Mefista; Hamlet Horacija i Duha; Don Kihot Sanču i Samsona Karaska; Don Žuan Zganarela (ostavimo Kataliona u polumraku u kome prebiva drama Tirsa da Moline, daleko slabija od Molijerove) i Komandorovu statuu. Drugim rečima, svaki od njih je u nekoj vezi sa dva sveta: ovozemaljskim svetom, i svetom sa one strane, i svaki stoji raspet između ta dva sveta, jednog opipljivog, i drugog koji se nalazi s one strane granica našeg opažanja. Tačnije rečeno, sva četvorica nas upućuju na jedan isti osnovni odnos, odnos između ovog i jednog drugog sveta, i na načine na koji jedan utiče na drugi. I sva četvorica su, u stvari, različiti vidovi drame toga prelaza, i kao da nam postavljaju isto pitanje: šta se zbiva kada ono što je postojalo van čoveka počinje da postoji u čoveku, kada moći koje su pripadale drugome postanu njegove sopstvene, a problemi koji su imali svoje razrešenje u transcedentalnom svetu postanu ljudski problemi bez razrešenja?

Legenda o Faustu, kaže Lukač u svojoj knjizi Gete i njegovo doba, „predstavlja tragičke konflikte bezgraničnih težnji čoveka, oslobođenog srednjovekovne stege, za sveznanjen za neograničenom aktivnošću, za neograničenim životnim uživanjem“. A kod Marloa, Zli anđeo obećava Faustu:

Npreduj, Fauste, u nauci slavnoj
Koja sva blaga Prirode sadrži,
Budi na zemlji što na nebu Jov.
Gospodar i vladar elemenata
(Prevod Ž. Simića i S. Pandurovića)

Ne može biti sumnje da je Faustova sudbina u stvari drama preuzimanja prerogativa božanskog znanja i božanskih moći od strane čoveka. Ali kada ono što je bilo vlasništvo božanstva pređe u ljudske ruke, stvari moraju da izgledaju – bar u prvo vreme – pomalo komično. Nijedan Faust, ni onaj Marloa, ni Geteov, nije izbegao ovu komičnu crtu, bolje rečeno, ne može a da nam ne izgleda smešno. Kod Marloa, Faust je detinjast, komičan i teatralan u prikazivanju svojih novostečenih moći, i sve se svede na nekoliko gotovo cirkuskih trikova: on opali šamar rimskom papi i stvori, usred zime, sveže grožđe jednoj grofici u drugom stanju. Ni geteov nije ništa manje detinjast i ništa manje komičan u trenutku u kome mu Mefisto obeća sve čari ovozemaljskog života i kada – opčinjen napitkom – ugleda Margaretu i zaželi je. Zar se sve svodi na to? ne možemo a da se ne zapitamo. Svodi se. Jer, u ljudskom posedu, božansko mora postati komično, odnosno čovek koji zaželi božansko može da dobije samo nešto što je u komičnom raskoraku sa onim što je želeo. Možemo da kažemo kako je Mefisto izigrao Fausta i, umesto prave stvari, dao mu samo komični Ersatz; ali mislim da bi bilo daleko tačnije reći kako je naša sudbina da – zaželimo li ono što nije naše – dobijemo samo komičnu zamenu, ne primećujući da je to samo zamena.

Tako Faust ima i svoju tragičnu, i svoju komičnu stranu, odnosno, njegova tragedeija se i sastoji u tome što mu se ambicije pretvaraju u komediju, u mađioničarske trikove i osvajanje jedne cure. I Don Kihot ima takođe i svoju komičnu, i svoju tragičnu stranu. Komična je očigledna, ali tragična nije. Obično vidimo samo onu prvu, pa kažemo kako plemeniti vitez vidi divove umesto vetrenjača i stavlja na glavu berberski tanjir misleći za njega da je čudotvorni Mambrinov šlem; ali trebalo bi, kao što to čini Unamuno, potpuno preokrenuti način posmatranja i stvari gledati sa druge strane. I tada ćemo shvatiti da Don Kihot ne vidi ono što ne postoji, već vidi ono što je tek prestalo da postoji. On veruje kako je opčinjen od strane zlog i njemu nenaklonjenog čarobnjaka, „koji me goni zavideći slavi koju je video da ću zadobiti u ovom boju, pa je preokrenuo neprijateljske vojske u stado ovaca. Inače, tako ti života, Sančo, učini nešto da se uveriš i da vidiš da je onako kako ti ja kažem: pojaši svog magarca, pa pođi onako za njima, pa ćeš videti, kad budu odavde nekoliko odmakli, kako će da uzmu svoj pređašnji oblik i da prestanu biti škopci, nego da budu ljudi sasvim onakvi kakve sam ti ih ja opisao.“ Ali, ni on sam nije sasvim siguran da će se ovnovi tako brzo pretvoriti u vitezove, pa odmah dodaje: „Ali nemoj sad da odlaziš, jer mi treba tvoja služba i pomoć.“

Servantes je majstor višestrukog prelamanja. Don Kihot je zaluđen viteškim romanima, pa mu se od stada ovnova pričinjava vojska vitezova; on veruje da je opčinjen od strane zlog i pakosnog čarobnjaka, koji zbog njega pretvara vitezove u ovnove; na kraju, nije sasvim siguran da to ipak nisu samo obični ovnovi, pa zadržava Sanča da ne ode i osvedoči se kako su to ipak vitezovi. Reći ćemo da se on brani od stvarnosti, jer posle ovakvih dijalektičkih preokretanja, ni mi sami više nismo sigurni šta je stvarnost a šta nije, jesu li stvarni ovnosi ili vitezovi. Pa ipak, ne zadržava li on Sanča iz jednog drugog razloga: što Sančo ne bi video vitezove, pa čak i da se ovnovi ponovo pretvore u njih. Treba se samo setiti Hamleta. U sceni u Gertrudinoj spavaćoj sobi, smao je Hamlet taj koji vidi Duha: njegovoj majci se čini da on govori sa nekom od utvara svog pomračenog uma.

Hamlet uverava druge da je lud, Don Kihot uverava i sebe i Sanča da je omađijan, i – što je najlepše – ima pravo. Jer on je opčinjen i omađijan time što se nalazi u jednoj stvarnosti koja ga neprekidno izneverava, i čini sve što može da bi bar nekako sačuvao postojanje jedne druge stvarnosti, koju drugi ne mogu da vide: „Sančo, brate, treba da znaš da sam ja po nebeskoj milosti rođen u ovom našem železnom veku da uskrsnem vek zlata, ili zlatni vek, kao što ga zovu.“ I u pravu je. Jer on je poslednji preživeli ostatak jedne druge stvarnosti, u kojoj su postojali i divovi, i lutajući vitezovi, i zli čarobnici, i nije to njegova zanesenost što umesto vetrenjača vidi divove, već divovi zaista postoje, ali u jednom svetu koji je prestao da postoji, isto onako kao što su postojali Zevs i Apolon, kao što postoji duh Hamletovog oca koji dolazi iz drugog sveta, i mi ne možemo da kažemo kako on ne postoji. Svaki pokušaj da se Duh, u nekoj modernije usnerenoj interpretaciji Šekspirove tragedije prikaže kao „unutrašnji glas“, vizija, ili otelovljenje Hamletove podsvesti, ne može da uspe. Jer Hamlet je drama sa duhom, kao što je Don Kihot roman sa divovima koji se jesu pretvorili u vetrenjače. Sančo ne vidi divove, kao što Gertruda ne vidi duh svoga bivšeg muža, ali oni zbog toga nisu prestali da postoje: oni postoje u jednoj drugoj stvarnosti, koja je potpuna, završena i savršeno koherentna celina, ali za koju ni sam Don Kihot ne veruje sasvim da postoji, tačnije rečeno, da još postoji.

I ono što u Servantesovom romanu vidimo – mimo svih parodijskih namera autora – jeste taj odnos između dve stvarnosti. Za veleumnog plemića iz La Manče, svet je još uvek pun tajni, čarolija i svetinja, ali on već živi u jednom sasvim desakralizovanom svetu. „Sve što činim“, kaže on Sanču, „nije šala nego najveća zbilja.“ To nije izjava ludaka, zatvorenog u svoj svet, već čoveka koji želi da preobrazi ovaj svet, da mu ponovo da nešto od čari koju je nepovratno izgubio; ovaj naš svet on vidi duhovnijim nego što jeste, zato što sam prebiva u jednom drugom svetu. To počinje sa dvema prostitutkama koje se njemu učine kao dame, pa im se on tako i obraća. U svom Životu Don Kihota i Sanča Panse Unamuno to komentariše ovako: „O, svemoćna ludosti! U očima junaka devojčure se pričiniše kao dražesne gospođice; njegova čednost prelazi na njih i čini ih čednima i čistima… Don Kihot ih je raznežio i uzdigao do dostojanstva dama. Beše to prva nepravda koju je na ovome svetu naš Vitez ispravio i koja, kao i sve druge koje je ispravio, osta neispravljena.“ Na žalost, u ovim rečenicama ima više lirike nego pravog shvatanja stvari koje se zbivaju u Servantesovom romanu u kome se dve vrste stvarnosti neprekidno ogledaju jedna u drugoj.

Don Kihot je tako na granici između dva sveta, Don Žuan je sasvim u laičkom i desakralizovanom svetu. Njegove ljubavi, njih, kako nam svedoči Deni de Ružmon u svojoj knjizi Ljubav i Zapad, hiljadu i tri (1003) na broju u stvari su – ne treba to naročito ni isticati – desakralizovani vid mističke, srednjevekovne ljubavi za jednu ženu. U tim Don Žuanovim avanturama ekstenzovnost je zamenila intezivnost, odnosno, ono što je u mističkom svetu srednjeg veka bilo intezitet, u laičkom svetu novog veka postaje ekstenzitet, kvalitet se pretvara u kvantitet. „Don Žuan deluje u skladu sa etikom kvantiteta“, kaže Kami u Mitu o Sizifu, „za razliku od sveca koji teži kvalitetu. Svojstvo je apsurdnog čoveka da ne veruje u duboki smisao stvari. On na brzu ruku prelazi pogledom ova vrela ili zadivljena lica, gomila ih i spaljuje. Vreme korača sa njim. Apsurdan je onaj čovek koji se ne razdvaja od vremena. Don Žuan ne želi da pravi ‘zbirku’ žena. On iscrpljuje njihov broj, a sa njima i svoje izglede na život.“ Odnosno: „Apsurdni čovek umnožava ono što nije u stanju da sjedini.“

Teško je ovome bila šta dodati. Ako je iko znao šta znači živeti u do kraja desakralizovanom svetu, u svetu bez transcedencije, znao je Kami. Don Žuan je bez sumnje heroj ovozemaljske ljubavi, ali upravo jedna novija studija o njemu stavlja nam do znanja da je njegova muškost krajnje problematična. „Fizički izgled pravog Don Žuana“, kaže španski lekar i pisac Gregorio Maranjon u svojoj studiji Don Žuan i donžuanizam, „potvrđuje njegovu neodređenu muškost. Don Migel de Manjara, koga smatraju jednim od uzora za lik Zavodnika, na Muriljovom platnu ima crte divne, mlade devojke… Kazanova, na jedinom autentičnom portretu koji znamo, ima savršenstvo i nežnost crta žene.“ I ta neodređena muškost junaka koji se proslavio podvizima svoje muškosti, ne pokazuje li nam ona do koje je mere Don Žuan samo bezličan katalizator pretvaranja mističke ljubavi u svetovnu, kao što su bezlični i oni ljudski modeli čije fotografije danas vidimo u knjigama o tehnici seksualnog čina? Broj njegovih ljubavi nije svedočanstvo o neiscrpnim i zadivljujućim fiziološkim mogućnostima Zavodnika, koliko znak a je ljubav iz jednog sveta prešla u drugi, da se pretvorila u broj, kao što se iza već maglovitih ruku divova ukazuju kosturi krila vetrenjača.

I pošto je već sasvim u ovom svetu, jedini način koji je Don Žuanu ostao da bar baci pogled u drugi svet, jeste da ga izazove. Kada on poziva Komandorovu statuu na večeru, to nije gest revolucionarnog svetogrđa, kao što je mislio Bernard Šo, već pokušaj da se pređe granica jednog sveta i korakne u drugi, koji se toliko udaljio od nas da nam se još samo na taj način može približiti. U modernoj verziji Maksa Friša, drami Don Žuan ili ljubav prema geometriji, Komandorov dolazak je predstava koju Don Žuan režira, jer pozvati jedan kip na večeru i jeste veliki teatarski gest: samo što je taj teatar priznanje da se još samo pozorištem može doći do onog sveta u kome Komandor prebiva. Bojim se, ipak, da Maks Friš previđa jednu bitniju poentu u svojoj drami: da je Komandorova statua realna, kao i duh Hamletovog oca, i da je Don Žuan priziva teatrom kao što i Hamlet priziva istinu o smrti svoga oca teatrom, jer teatar je nešto što se nalazi i u jednom i u drugom svetu, i u ovom, i u onom. On se pretvara u stvarnost, a ko se, posle apsolutne pripadnosti jednom svetu okreće drugom, i tako se nađe između njih, od jednog će propasti.

Taj razmak između dva sveta, pa često ni njihovo postojanje, ne primećujemo uvek u Hamletu. Previđamo da je Šekspirova tragedija drama o dva sveta, i da se njen junak nalazi između njih. Jedan je svet danskog dvora, ovozemaljski svet u kome je sve neizvesno, neodređeno i nesigurno, u kome ubice imaju osmeh na licu, a čedne se devojke začas pretvaraju u provokatore; drugi je svet iz koga dolazi Duh, u koji je Hamletu bilo dato da baci jedan pogled, i u kome je sve izvesno, sigurno, određeno i definisano, u kome se najzad otkriva i u Paklu Danteovom. Ko je jednom bacio pogled u drugi svet, taj više nije isti čovek kada se okrene ovome. Don Kihot pomeri pameću kada mu viteški romani otvore pogled u svet pun čarolije, Hamlet glumi ludilo. Da li je to ludilo samo glumljeno, ili nam se ludim mora učiniti čovek koji je zavirio tamo gde još niko nije imao pristupa, koji se vratio odakle se još niko nije vratio? Može biti i jedno i drugo. U dva sveta, čovek se ogleda kao u dva naspramno postavljena ogledala; sudbina mu je, valjda, da traži svoj lik čas u jednom, čas u drugom, a da mu on stalno izmiče u bezbroju likova što ih vidi sa jedne, i sa druge strane.

(1971)

Izvor: Jovan Hristić, „Studije o drami“, Narodna knjiga, Beograd 1986.