Jelena Dimitrijević: „Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta“ (odlomak)

Related image

Ovde, u Đenovi, u mome hotelu Izota ima Engleza i Engleskinja i Amerikanaca i Amerikanki, koji polaze sutra u Egipat lađom Italijom, kao i ja, a jedni su nešto mlađi od mene, drugi su moga doba, dok su treći, dva bračna para, stariji od mene. Ali ne samo do Egipta, Englezi idu posle dalje, u Indiju, a Amerikanci, ona dva bračna para, na put oko sveta, baš kao i ja. Tekli, izvodili decu na put, i kad su sve svršili, oni sada beru plodove svoga mučnoga, teškoga rada – putujući iz zadovoljstva. Jedan od ovih bračnih parova već po treći put obilazi Zemljinu kuglu. I niko, niko, ni od Engleza, ni od Amerikanaca, mene ne pita „otkud mi kuraži“ i zašto putujem. Englezima je putovanje čak i u najudaljenije predele na svetu samo jedan sport od mnogobrojnih sportova njihovih, koji oni upražnjavaju koliko iz sporta, toliko i više u ma kakvu praktičnu i korisnu svrhu za sebe i za svoju naciju.

Da Englezi nisu tako mnogo putovali i da ne putuju, Evropljani, koji se kreću na put po Istoku, gde se govore razni istočni jezici, a koje retko koji od njih zna, kretali bi se s brigom ako ne bi znali engleski. Jedna Amerikanka, koja je juče prispela u Đenovu s puta oko sveta, na moje pitanje kojim se jezikom služila, odgovori: „Pa, Bože moj, engleskim. Kojim bih drugim, kad drugi i ne znam!“ I dodade: „Putnici iz Evrope i iz Amerike osećaju se s engleskim jezikom kao kod kuće čak i na Dalekom istoku. I na najzabačenijim ostrvima čućete engleski jezik“, završi ona. „I videćete englesku crkvu, englesko groblje i – američku misiju“, dodadoh ja. Ona se nasmeja i odobri glavom.

A na ono „i to još sama“, ja bih odgovorila: „Prošla su vremena kad žene nisu putovale same.“ Ja na primer nisam putovala sama ni od Niša do Aleksinca, a kamoli dalje, prvo: što sam se bojala, ni sama ne znajući čega, drugo: nisam htela da izgubim „dobar glas“. Jer žena je i ovim gubila dobar glas kao i mnogo čim drugim ovakve prirode. Bože moj! Gde bi onda čestita žena pušila! U Nišu, pušile su, od Srpkinja, negdašnje turske izmećarke i poneka stara Nišlijka, ona koja je nekada, kad je bila mlada, ašikovala s Turcima.

No oni bi možda rekli „i to još sama“, što bi značilo: kako se ne bojim da ne umrem na putu. Ali ja sam već kazala napred da se ne bojim smrti, ni na suvu ni u vodi. I šta mari gde će mi biti grob, u Evropi, Aziji ili Africi. Zemlja je zemlja. Jedno isto telo podelili su na pet delova i svakom delu dali ime – ljudi, ne Bog. Ja se krećem na put po našoj majci Zemlji, ne idem na Mesec, ni na Mars. Kako mi je smešna ta skučenost pojmova. A pošto svako veruje u besmrtnost duše, što ne veruju i u to da duša ne zna za prostor kao što za nju ne postoji vreme. I čim bi napustila telo, vinula bi se u svoj rodni kraj, kad bi nešto duša znala za rodni kraj. Kao što ona ne zna to, tako ja ne znam ovo: otkuda je duša došla i kuda će otići. Što se tiče tela: isto što i iznošena haljina. Ako ga duša napusti među muslimanima – zaviće ga ljudi u nekoliko aršina bela platna i pogrebsti; napusti li ga među bramanima – spaliće ga na lomači, pa pepeo baciti u Gang.

Izvor: Jelena Dimitrijević, „Sedam mora i tri okeana“, Laguna, Beograd 2016.

Online izvor: Laguna

Preporuka: Knjiženstvo