Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

Slika: Jarek Puczel

ZBIGNJEV HERBERT: PETRU VUJIČIĆU

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam

Preveo Kenan Efendić

Ova pojedinačna objava deo je ciklusa Poljska poezija ponedeljkom poslepodne. Skup objava pod ovim nazivom započet je pre četiri godine, leta 2014. Do sada je u ovom časopisu objavljeno mnoštvo poljskih pesnika koje su prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Fragment je samo deo celine ali bez njega, ipak, nema celine. To je, u kratkim crtama, najbolji opis prevodioca. Tako je i sa ovom objavom. Ona je fragment veće celine ali bez tog fragmenta celina je neodrživa. Petar Vujičić, naš značajan prevodilac, zaslužuje posebnu objavu.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Česlav Miloš

ELEGIJA ZA N. N

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima,

Imala si put kroz samu sredinu šumske zabiti,
Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua,
Sve do Sijere, napuštenih rudnika zlata.
Odvela bi te reka Sakramento
Među brežuljke obrasle bodljikavim hrastikom.
Još šuma eukaliptusa i stigla bi do mene.

To je istina, kad cveta manzanita
I zaliv je plav u prolećnim jutrima,
Nerado mislim o kući među jezerima
I o nevodama što se vuku pod litvanskim nebom.
Kupališna kabina gde si ostavljala haljinu
Pretvorila se zauvek u apstraktni kristal.
Tamo je bakarna tama pored verande
I smešno male sove i miris remenja.

Kako je bilo moguće tada živeti, sam ne znam.
Stilovi i odeća trepere, neizraziti,
Neorginalni, stremeći ka finalu.
Šta s tim što čeznemo za stvarima samima po sebi.
Znanje prolazećeg vremena osmudilo je konje pred kovačnicom
I male stubove na trgu gradića
I stepenice i periku mame Fligeltaub.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Zagajevski

Slika: Jarek Puczel

Slika: Jarek Puczel

DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,

ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.