Kratka Novalisova biografija

Pesnik i mistik Novalis nije doživeo svoj 29. rođendan. Veliki erudita u svim oblastima znanja 18. veka. Neki u njemu vide preteču Zigmunda Frojda i Alberta Ajnštajna. Njegove ideje su za vek pretekle ideje oca ruskog kosmizma Nikolaja Fjodorova.

Baron Georg Filip Fridrih fon Hardenberg se potpisivao kratko, sa Novalis. Njegovi preci, iz Donje Saksonije u 12. veku su se potpisivali kao gospoda fon Rode, što se na zvaničnom latinskom tog doba prevodilo kao „de Novalis“. U samom imenu Novalis nema ničeg mističnog, ono označava raskrčenu ledinu, zemlju spremnu za useve. Sam Hardenberg je smatrao da Novalis znači „onaj koji obrađuje zemlju“.

Rođen je 2.maja 1772. godine u zamku Videršted, koji je prethodno bio ženski manastir. Bio je bolešljiv, u odnosu na vršnjake zaostao u razvoju, a biografi navode da je posle nimalo mistične bolesti – teške dijareje, doživeo fizičkiu katarzu.

Već sa dvanaest godina znao je mrtve jezike, starogrči i latinski, naučio francuski, italijanski i engleski. Bio je učen kao Lajbnic ili Gete. „Među fragmentima Novalisa, koji čine čitave tomove, nalaze se oni posvećeni fizici, medicini, matematici. Proročki dar iskazao je i u nauci“, smatra V. B. Mikuševič, prevodilac njegovih dela na ruski jezik.

Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Vilhelm August Rider, „Portret Franca Šuberta“, 1875. (detalj)

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora.

Film „Boja nara“ Sergeja Paradžanova

Sergej Paradžanov – Boja nara

Sergej Paradžanov – Boja nara

Sergej Paradžanov – Boja nara

Jermenski reditelj Sergej Paradžanov snimio je film Boja nara 1968. godine. Film je niz poetskih slika više nego narativ koji svedoči direktno o životu jermenskog pesnika, monaha i trubadura, čiji je pseudonim bio Sajat-Nova ili Kralj pesnika. Sajat-Nova (1712-1795) je pisao na jermenskom, gruzijskom i persijskom jeziku pesme o ljubavi. Rođen je pod imenom Harutjan Sajatjan.

Reditelj je inspiraciju za svoj film pronašao u jermenskom minijaturnom slikarstvu, u crtežima koji su ukrašavali stranice mnogih manastirskih knjiga, u folkloru, kao i u samom pesništvu Sajat-Nove.

Uloga pesnika, koji je u filmu punom lirskih elemenata prikazan kroz faze svog fizičkog, emotivnog i duhovnog formiranja, dodeljena je glumici Sofiko Chiaureli. Ona igra šest uloga koje pripadaju i muškim i ženskim likovima.

Уметник и његов атеље: Василије Кандински

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1939.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1937.

Габриела Минтер, „Кандински у свом атељеу“, Минхен, 1913.

Кандински је рођен у богатој породици 1866. године. Кад је завршио правне школе, запослио се. Међутим, 1896. у Москви је отворена изложба француских уметника, међу њима су била платна Клода Монеа. Слика „Стог сена“ одушевила је Василија: „Нејасно сам осећао како на тој слици нема предмета. Са заносом сам, али и збуњено примећивао, да ова слика узбуђује и покорава, урезује се у памћење и неочекивано сам схватио како слику у свим детаљима могу да призовем пред очи.“ Подударило се да је у то време одгледао Вагнерову оперу „Лоенгрин“, коју је назвао „остварење моје бајковите Москве“. Ова два догађаја су била пресудна да напусти посао и учи „за сликара“. Тад је имао 30 година. 1889. одлази у етнографску експедицију у Вологдску област. Радови северних мајстора – народне играчке, преслице, вез, иконе, дуго година ће бити његова инспирација и оставиће траг у његовој апстрактној уметности.

Кандински и његов пријатељ експресиониста Франц Марк 1911. формирају сликарско друштво „Плави јахач“. Кандински ће записати: „Назив Плави јахач смо смислили за столом где смо пили кафу у врту Цирндорфа. Обојица смо волели плаво, Марк – коње, а ја јахаче. Назив је дошао сам од себе“. Сликари, плесачи, композитори чинили су ову групу. Чланове „Плавог јахача“ интересовала је средњовековна и примитивна уметност, фовизам и кубизам, који су у то доба били популарни у Европи. Кандиски је те године имао прву самосталну изложбу. Ускоро је изашла књига „О духовном у уметности“ – својеврсна теорија апстракционизма. Свака боја, линија и геометријска фигура изазивају асоцијације код публике. Рецимо, топлу црвену он пореди са снагом и енергијом, дубоку зелену са предосећањима, а сиву је назвао „безнадежна непокретност“.