А . А . А на отварању изложбе „Секвенце уметности“

На отварању изложбе „Секвенце уметности“

У петак 16. августа 2019. године отворена је изложба „Секвенце уметности“ у Кући легата у Београду. Имала сам прилику да напишем текст за каталог и говорим на отварању.

Изложба ће бити отворена до краја августа и продајног је карактера. Детаљније о изложби можете погледати на сајту, инстаграм и фејсбук страници пројекта.

Следи мој текст из каталога, а затим и текст ауторки изложбе, Сузане Вуловић, Милене Апостоловић и Милице Лојовић.

*

На изложби која је пред вама бићете у прилици да видите радове двадесет четири уметника, рођена у распону од 1985. до 1995. године у Македонији, Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Србији и Словенији.

Уметници, просторно и временски блиски, својим радовима сведоче о праксама које су могли развити на матичним академијама, али и о одређеним културним, социјалним и историјским датостима и проблемима.

Осим набројаних „спољашњих чинилаца“ које можемо сматрати за утицај и заједнички именитељ ових међусобно веома различитих дела, како формално, тако и садржински, ту су, не смемо их занемарити, и они „унутрашњи чиниоци“: лично искуство и појединачни сензибилитети уткани у стваралачки поступак и у дело као његов крајњи резултат. Ту уочавамо различите егзистенције и догађања која су обликовала уметнике и њихову потребу за симболичким посредовањем стварности. Оно је на овом месту изражено кроз многе форме: уља на платну, инсталације, скулптуре, цртеже, видео радове, фотографију и перформанс. Наставите са читањем

А . А . А на отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

На отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

Седамнаестог јануара ове године одржала сам кратак говор на отварању изложбе „Структура сећања“ академске сликарке Сузане Вуловић.

Сузана Вуловић рођена је у Ивањици 1991. године. Школовала се на Академији ликовних уметности у Требињу. Живи и ради у Београду.

Посетила сам њену изложбу у Магацину у Краљевића Марка лета 2018. године а потом и њен атеље у згради БИГЗ. Тада сам пред њом коментарисала још увек неосушена платна. Њој се допао мој начин артикулације виђеног па ме је позвала да отворим изложбу у Галерији 73 на Бановом брду која је трајала од 17. јануара до 29. јануара 2019. године. Наставите са читањем

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije predvidiva.

Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Oronule podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li stare, odbačene podmornice na njivi, zašravo, slika Istorije? Je li njiva umesto mora znak ekološke katastrofe koju ćemo izazvatri upotrebom nuklearnog oružja?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. Kiferovo delo komunicira sa mnogo umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa delima drugih slikara. Nastavite sa čitanjem

O uticaju slikarstva na književno stvaralaštvo Henrija Džejmsa

Džon Singer Sargent, „Portret Henrija Džejmsa“, 1913.

Među proučavaocima lika i dela Henrija Džejmsa odavno je poznata njegova veza, lična i stvaralačka, sa slikarstvom, odnosno sa raziličitim likovnim umetnicima, kako kroz druženje sa savremenicima, tako i kroz uticaj starih majstora na njegove romane i pripovetke. U okviru tematskog ciklusa posvećenog ovom piscu, možete čitati tekstove Nataše Marković o Džejmsovoj stvaralačkoj vezi sa Holbajnom i Velaskezom, kao i uticaju portretnog žanra na formiranje lika Izabele Arčer, heroine romana Portret jedne dame. Tu je i Natašin prevod eseja Adelajn R. Tinter o uticaju Vermerovog slikarstva na Džejmosvo stvaralaštvo.

Džejms je naš savremenik i zahvalno je citirati ga iako klase i običaje koje je prikazivao nisu, možda, bliski današnjim čitaocima. Ono što nam je blisko jeste pogled na individuu, njen doživljaj stvarnosti, ali i okturni odnosi koji vladaju među ljudima, koje protok vremena nije ublažio ili promenio. Reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer mogu biti adekvatna predstava piščevog odnosa prema predmetima, pojavljivanju (u značenju italijanske reči sprezzatura), prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz izložbu posvećenu ovom piscu, Henri Džejms i američko slikarstvo.

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskih odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta, Evrope i Amerike.

Izložba je imala za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Idit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Kolm Tojbin koji je Džejmsu posvetio jedan svoj roma, Gospodar. Isti je moguće pronaći u prevodu na srpski. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u katalogu izložbe „Skepsa“ Tijane Kojić

Tekst koji ćete pročitati u nastavku pisan je povodom održavanja samostalne izložbe Tijane Kojić koja je nosila naziv „Skepsa | Skepsis“. Tijanina dela bila su izložena u galeriji ULUS u Beogradu tokom januara 2017. godine.

Pored mene, autori tekstova u katalogu su Tijana Kojić, umetnica, i Boris Mandić.

Delovi teksta dati u kurzivu su Tijanini. Ja sam na te pasaže, a imajući u vidi snažnu vizuelnu i kolorističku simboliku njenih slika, izložila poetskim sredstvima svoj asocijativni tok. Naslovi pasaža, sa  latinskim citatima i prevodom u zagradi, su moji.

Dakle, na ovom mestu, za razliku od teksta Ikar u gradu, koji se našao u katalogu prethodne Tijanine izložbe, ovde nisam toliko metodična, koliko sam stvaralački slobodna i refleksivna. Takođe, u prilogu možete pogledati i fotografije sa izložbe. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u katalogu izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić

Fotografija umetnice: Katarina Ćirković

U pesmi Ikar Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak nevoljno okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima jer, kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige Umeće ljubavi Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić polazi glasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno, emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi da premosti taj jaz. Ta potreba, ispostaviće se, izvor je čovekove razvojne dinamike, procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti, ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom. U osnovi ovog problema leži čitav jedan segment mogućeg značenja mita o Ikaru. Nastavite sa čitanjem