Fridrih Helderlin: „Polovina života“

Sa žutim kruškama nadvešena
I puna divljih ruža
Nad jezerom krajina,
Vi ljupki labudovi,
I poljupcima pijani
Vi gnjurate glavu
U svetotreznu vodu.

Avaj, gde da nađem, kada
Zima bude, cvetove, a gde
Sunca sjaj
I senke zemaljske?
Zidovi stoje
Bez reči i hladno, u vetru
Zveket vetrokaza.

Na Soundcloud nalogu bloga A . A . A možete čuti AUDIO zapis ove pesme

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih

Fridrih Helderlin: „Hiron“

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti?
Jeste, budno je srce, al srdim se, mene
sapinje sada stalno zapanjujuća noć.

Jer nekad sledih bilje šumsko i osluškivah
blagu divljač brežuljkom: i nikad zalud.
Ne prevariše nikad, čak niti tvoje
ptice; jer prespremno skoro došla bi

da bi te ždrebac il vrtovi okrepili
svetujući, srca radi: gde si svetlosti?
Srce je opet budno, ali bez srca
privlači me stalno snažna noć.

Jeste, bejah. I šafrana i majčine dušice
i žita mi davaše zemlja po prvi struk.
I pod svežinom zvezda učio sam,
al samo što se imenovati može. I za me

dižući čini sa divljeg polja žalobni stiže
polubog, Zevsov sluga, uspravni čovek;
sad nemo sedim sam, od jednog časa
do drugog, i likove sad stvaram

od sveže zemlje i oblaka ljubavi,
jer otrov je među nama, misao moja;
i daljine osluškujem, ne bi li meni
stigao možda neki prijazni spasilac.

Tada često čujem Gromovnikova kola
u podne, kad se bliži, najpoznatiji,
kada mu trepti dom i kada se tle
očišćava, i patnja biva odjek.

Spasioca čujem tad u noći, čujem ga
da ubija, oslobodilac, a dole
prepunu bujnog bilja, ko u priviđenjima
gledam zemlju, snažnu jednu vatru;

no smenjuju se dani, motri li neko
tada, i ljupki i zli, to bol je
kad neko dvoobličan je,
a niko ne zna šta je najbolje;

al to je boga trn; inače
niko voleo ne bi nepravdu božansku.
No tada prisan je bog, i lično
prisutan, i drukčija je zemlja.

Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete
vi vrbe potoka mojih! Blesak pogleda,
i pravi polaze tragovi, i kao
vladar, sa mamuzama, sa staništem

u sebi, javljaš se, planeto Dana,
i ti, o Zemljo, spokojna kolevko,
i ti, dome mojih otaca, koji
negradski odoše u oblake divljine.

Uzmi sad konja, obuci oklop i uzmi
lako koplje, o dečače! Proročanstvo
ne razdire, i ne čeka se uzalud,
do ispunjenja, Herkulov povratak.

Preveo Ivan V. Lalić
Crtež: Salvador Dali

Fridrih Helderlin: „Bonaparte“

William Turner -

William Turner – „Napoleon Bonaparte“ (detail)

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.

Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.

U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.

Napoleon Bonaparta još jedan je od mnogih heroja perioda romantizma u kome su umetnici videli duh genija u neprestanom kretanju (rečeno hegelovski apstraktnim jezikom). Napoleonu su mnogi posvetili svoja dela da bi ga se kasnije ga se odrekli zbog uzurpacije evropskog kontinenta. Betoven je bio jedan od njih posvetivši mu Treću simfoniju.

Razočaranja prate velika oduševljenja, naročito kada su u pitanju pojedinci od istorijskog značaja. Helderlinovo oduševljenje svakako je drugačije uobličeno u odnosu na oduševljenje Žilijena Sorela, Stendalovog junaka romana Crveno i Crno (o tome sam pisala u tekstu Slika prirode i slikari prirode u kontekstu umetnosti evropskog romantizma. No, ipak, zanimljivo je uspostaviti paralele.

Za Helderlina Napoleon je nasuprot svetim posudama pesnika. Napoleon „živi i traje u svetu“ ali ga pesnici čine junakom iz svete posude u kojima čuvaju vino života, pesnici su ti koji stvaraju junaka od realne istorijske ličnosti, bilo da je on Asurbanipal, Aleksandar Makedonski, Hadrijan ili Napoleon.

Iako pominjan i uzet kao tema pesme, lirski subjekt upozorava pesnika da ga se ne dotiče jer on svojim duhom razara posudu, on živi i traje u jednom svetu koji za pesnika jeste ono što Helderlin podrazumeva pod „oskudnim vremenima“. Izuzetno lepa i jednostavna pesma. Kao i sva Helderlinova poezija zagonetna, ali ne i dvosmilena. Ali baš zbog zagonetnosti kako odabrati koji je smisao iste? Kako spoznati koji je smisao Napoleona i kakav je položaj umetnika u odnosu na njega?

Citat: Fridrih Helderlin, „Bonaparte“, preveo Ivan V. Lalić, iz: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

Vistan Hju Odn – „Ahilov štit“

shield_of_achillesAchilleShield

Vistan Hju Odn – Ahilov štit

Onа mu preko rаmenа pogledа
Dа vidi mаsline i lozu,
Mermerne nаpredne grаdove
I brodovlje nа nemirnom moru —
Al tаmo u sjajnoj kovini
On rukаmа sаtvori u zаmenu
Veštаčku divljinu
I nebo poput olovа.

Rаvnicа bez obličjа, sivа i ogoljenа,
Ni vlаti trаve, ni trаgа susedstvа,
Ništа zа jelo, nigde mestа dа se sedne —
Ipаk, u ovoj pustoši sаbrаno stаjаlo je
Nepregledno mnoštvo,
Milion očiju, milion čizаmа u stroju,
Bez izrаzа, čekаjući neki znаk.

Iz sаmog vаzduhа glаs bez licа
Stаtistički je dokаzivаo isprаvnost nаčelа,
Suhim i jednolikim tonom podobnim ovome mestu:
Niti odobrаvа iko, niti spori;
Kolonа zа kolonom u oblаku prаšine
Stupаli su istrаjаvаjući u veri,
Čijom logikom drugde biće uništeni.

Onа mu preko rаmenа pogledа
Dа vidi pobožne obrede,
Belocvete vence nа junаcimа,
Žrtvu livenicu i posvećenje —
Al tаmo u sjаjnoj kovini
Gde oltаr bi trebаlo dа bude
U odblesku s vignjа ugledа
Sаsvim drugаčiji prizor.

Bodljikаvom žicom ogrаđeno proizvoljno mesto,
Tu zаčmаli zvаničnici šetkаli su (jedаn se šаlio),
A strаžа se znojilа jer dаn je bio vreo:
Gomilа običnog pristojnog svetа
Spoljа je zurilа; niti se micаo ko, nit zborio,
Kаdа tri blede prilike dovedoše i svezаše
Zа tri usprаvnа kocа u tle pobodenа.

Moć i veličinа ovogа svetа, sve
Što preteže i uvek jednаko vаži,
Leži u rukаmа drugih; oni su bili mаleni
I pomoći se nisu mogli nаdаti, nit im je stiglа:
Ono što dušmаni su hteli – izvršeno je, а srаmotu
Sаmo nаjgori mogli su dа im žele; izgubiše ponos
I pomreše kаo ljudi pre smrti svojih telа.

Onа mu preko rаmenа pogledа
Dа vidi аtlete u nаdmetаnju,
Muškаrce i žene kаko igrаju
Krećući sklаdne udove
Živo i življe uz muziku —
Al tаmo nа sjаjnome štitu
Ne postаvi on mesto zа ples,
Već polje obrаslo korovom.

Neki derаn u ritаmа, sаm i bez ciljа
Tumаrаo je širom ove pustinje, pticа
Prhnu u sigurnost od njegovog dobro hitnutog kаmenа:
To što devojke su silovаne, što dvojicа izbodoše trećeg,
Zа njegа su očite istine, jer ne ču nikаdа
Zа svet u kom se obećаnjа poštuju,
Il neko dа plаče zаto što drugi to čini.

Oružаr usаnа tаnkih,
Hefest, odšepа nekud,
Tetidа iz bleštаvih grudi
Kriknu u prepаsti
Pred onim što bog sаkovа
Dа njenom sinu ugodi, silnom,
Tvrdogа srcа Ahilu ljudomori,
Koji neće biti živ doskorа.

Prevod: Ivan V. Lalić

“Коњске су главе окренуте Вечности”: Смрт у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана

Seventh Seal

Статус списатељица англосаксонске књижевности, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама, а највише смем да пишем у име своје, има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен.  Када је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвенене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују и да у постојећим осенчењима, одреде приближну нијансу његовог значења и значаја.  Такви уметници увек су са  “перманентно недовршеном судбином”, то су  “песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација читалаца и тумача, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавања.”, каже Иван В. Лалић, један од преводилаца поезије Емили Дикинсон.

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њену свакодневицу и уобичајене дневне ритуале: контактирање са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је опсесивно, из дана у дан изнова правила; сакупљање биља за свој хербаријум; искључиво ношење беле одеће и велика приврженост свом псу. Сви они морали су за пуританску, младу и наивну Америку, речено језиком Хенрија Џејмса, изгледати, у најмању руку, чудно. Ипак, њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених 1775 песама.

За  живота песникиња је објавила свега неколико песама које су уредници исправљали. Већина их је постхумно објављена између 1890. и 1896, а тачан препис истих постао је доступан читаоцима тек 1955. године. Камил Паља у књизи Сексуалне персоне, уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, објављеној почетком деведесетих година 20. века, поглавље о америчкој песникињи  назвала је  Мадам де Сад из Амхерста, описујући исту следећим речима: “Воајеризам, вампиризам, некрофилија, лезбијство, садомазохизам, сексуални надреализам: мадам де Сад из Амхерста још увек чека да је њени читаоци упознају.”

Комплексност стила Емили Дикинсон, и могући семантички потенцијал истог, постао је препознатљив тек сензибилитету 20. века. Форма њених песама је сажета и прецизна. Могућа значења њених тема су опсежна иако су смештена у лаконски кратку и строгу форму. Загонетне елипсе, понављање старог англо-саксонског правила писања именица великим словима, испрекиданост стихова сталним цртицама неке су од општих места поетског израза Емили Дикинсон.

Америчка песникиња потврдила се стваралаштвом загонетних садржаја – сликовитих, и посредством недвосмислених емпиријских представа јасних, али зато бескрајно двосмислених и неодредивих захваљујући њиховим могућим значењима.  Агностичке недоумице, теме вечности, смрти, васкруснућа, подозрив и субверзиван однос према протестантским догмама неке су од честих тема њеног песништва.

У поступку рашчлањивања анатомске структуре уметничког дела теба поћи од основних формалних особина, од примарног слоја. Песма Јер по смрт поћи нисам могла састоји се од шест строфа које имају по четри стиха.  Песма је добила назив по свом првом стиху да би се критичари лакше организовали у обимном опусу уметнице која није давала наслове својим песмама.

Јер по Смрт поћи нисам могла –
Он по мене  дошао је радо –
Сами смо били у Кочији –
Бесмртност и ми.

Возили смо споро – Није му се журило
Оставила ја сам
Свој посао и доколицу своју,
Због Његове Уљудности –

Прошли смо Школу – под Одмором
У Кругу – трсила се Дјеца –
Прошли смо Поља с којих зурило је Жито –
Прошли смо Сунце што је залазило –

Или точније – Оно прошло је Нас –
Роса је од студени задрхтала –
Јер Хаљина ми као Копрена танка –
Мој шал – од самог Тила –

Стали смо пред Кућом налик
Земље Отеклини –
Једва видио се Кров –
Вијенац Кровни – у Земљи –

Отад – прошла су Стољећа – а ипак
Као да није прошао ни Дан
Кад схватила сам да Коњске су Главе
Окренуте Вјечности –

Песма има сличности и упоредива је са каснијим уметничким делом, филмом Ингмара Бергмана Седми печат. Разлика у старости између песме и филма износи један век али и поред временске дистанце  која их дели, она поседују заједничке компоненте, исте мотиве и, чини се, иста решења. Као и филм, и песма садржи јунака који је персонификација смрти. Он (у оба дела Смрт је мушкарац, што је индикативно, јер Смрт не мора нужно бити мушког пола) долази по женски лирски субјект односно филмског јунака у тренутку када песма односно филм почиње. На известан начин, оба уметничка дела почњу онда када се живот јунака завршава. Дакле, као и филм, и песма почиње крајем. У том смислу одговарајућа (парафразирана) библијска парабола за ову ситуацију била би: Зрно мора умрети да би род родио. Јунак мора умрети да би дело настало.

И као што је читање начин путовања, тако је и људски живот, или оно што је од њега остало, представљен у песми као путовање. Мотив путовања, директно алудирајући на Сервантесово дело Дон Кихот, један  је од главних мотива Бергмановог филма чија се радња одвија на путу, док витез и његов паж путују кугом опустошеним пределима јужне Шведске по повратку из Свете земље. У оба дела подједнако путовање ка смрти или са Смрћу подразумева различите симболичке етапе. Заједничко путовање Витеза и Смрти познато нам је са средњовековних и ренесансних графика одакле оба уметника, могуће је, преузимају мотив.

У песми Јер по смрт поћи нисам могла  Смрт долази по женски лирски субјект кочијама које су слика покретног ковчега.  Јунакиња Дикинсонове, за разлику од Бергмановог Витеза, наивна је и олако пристаје на понуђено путовање. Током филма, гледалац присуствује константној борби и (узалудној) тежњи Витеза да се одупре Смрти. Он захваљујући својој мудрости и интелигенцији (отуда мотив шаха у филму који је, такође, позајмљен из традиције) успева да одложи своју смрт, али не задуго. То одлагање подразумевало је путовање које је допринело још већем страху, још већој резигнираности, још дубљим религијским и егзистенцијалним недоумицама.

Јунакиња Дикинсонове без икаквих филозофских спекулација приступа позиву јер је њена накнадна контемплација о почињеном поступку заправо песма коју читамо. Она са удаљене временске дистанце, након свршеног чина, пише о догађају, о етапама свог умирања. То није случај са Бергмановим јунаком јер гледалац не сазнаје од њега шта се на крају збило, већ од Луде. Исход његове судбине сазнајемо посредством Луде који види Витеза како заједно са својом дружином на хоризонту игра у колу. У питању је danse macabre, чувена сцена са краја филма, један од најупечатљивијих и најцитиранијих кадрова филмске уметности. Иста, суштински иста сцена, појављује се и у песми Емили Дикинсон.

Песма имплицитно поставља питање да ли је коначан исход путовања од живота ка бесмртности могућ једино посредством смрти. Досезање бесмртности потвђује се постојањем саме песме односно гласа нараторке, која је упркос свом одласку на путовање, паду преко руба земље, заласку иза Сунца, и даље присутна и пише нам из перспективе садашњости о прошлом догађају. Пут песникиње ка бесмртности јесте пут превазилажења телесне смртности и пропадљивости,  духовном и стваралачком бесмртношћу.

Као што је иронијом кроз читав филм прожет дијалог Витеза и Смрти, тако је иронијом прожета и ова песма. Она је упадљива већ у другом стиху када јунакиња, пошто сама није смела  да призове Смрт у своје друштво, за кога каже:

Он по мене дошао је радо / Возили смо споро / Није му се журило.

Слично је и у Бергмановом филму – Смрт не жури. Он пушта Витеза да га изнова побеђује у партијама шаха, знајући да упркос изгубљеним биткама, на крају, он ће добити рат.

Јунакиња наглашава да је за собом оставила Свој посао и доколицу своју. Људски живот, активности којима је употпуњен и смисаоно обликован овде је језгровито сажет и сведен на две речи – посао и доколица. Прва етапа њеног путовања односи се на пролазак поред школе, где у кругу, заједно са својим пратиоцем посматра децу како се играју. Симболика круга упућује на коло, на испреплетеност корака живота и смрти, плес какав видимо на крају Бергмановог филма. Школа је метафора живота, деца у њеном кругу од почетка играју у колу смрти својим деловањем. Човеков живот није ништа друго до праволинијски ход ка заласку. Оно што га чини кружним јесте његова припадност природи и њеном кружном кретању.

Геометријска фигура круга има значајан семантички потенцијал у овој песми. Време природе је кружно, за разлику од човековог које је праволинијско. Путовање наше јунакиње је кружно, а тако је и са читањем саме песме. Ми праволинијски клизимо кроз текст читајући га, али му се и изнова враћамо, јер је то најчешћи читалачки ритуал када је у питању добра поезија. У том смислу слика круга има двоструко значење – круг је завршетак, али и повратак („Циљ је био тамо одакле смо кренули“, пише Т. С. Елиот). Лирска јунакиња придруживши се Смрти, враћа се да напише песму. Круг на почетку песме можда резигнира али је у функцији наговештаја повратка.

Други призор односи се на житна поља – Прошли смо Поља с којих зурило је жито. Слика жита призива у сећање мит о Деметри и Персефони, мит о смени годишњих доба, мит о умирању и враћању, мит о семену и плоду. Сво израсло жито налик је немим посматрачима, сенкама у Хаду које зуре у двоје пролазника, унапред знајући крај њиховог дружења. Жито, такође, у ум призива и срп – једном ће неко те стабљике пожњети. Срп, односно коса, један је од прерогатива смрти и судњег дана.

Наредна етапа односи се на пролазак иза Сунца које је залазило. Сунце залази – лирски субјекти залазе. На овај начин, кружење се опет наговештава јер Сунце када зађе наредно што ће учинити је да се опет појави, опет ће осванути дан. Зашавши иза Сунца, павши преко руба, светлост се мења, јунакињи постаје хладније што она и предочава стиховима: Јер Хаљина ми као Копрена танка – / Мој Шал – од самог Тила. Хаљина у коју је јунакиња одевена заправо је посмртна одора, она у њој подсећа на Поову живу сахрањену младу.

„Време, то је мој простор“, писао је Гете. Симултаност односа простора и времена у овој песми доведена  је у питање. Док путује јунакиња је константно у простору, она и њен пратилац пролазе конкретним пределима који се смењују. Смењивање предела подразумева смењивање часова, просторна динамика подразумева временску. Стих Прошли смо Сунце што је залазило сведочи о симултаном протицању времена и простора. Зашавши иза Сунца, јунакиња је и даље у простору, али тада схвата да време не протиче, да времена нема: Отад – прошла су Стољећа – а ипак / Као да није прошао ни Дан.

Најзад, јунакиња и њен пратилац  застају пред кућом налик / Земље отеклини,  заправо – пред гробним местом. Они застају  у тмурном и јаловом крајолику у коме лирска јунакиња коначно схвата атемпоралност којој је изложена и меланхолично констатује схватила сам да Коњске су Главе / Окренуте Вјечности. Дакле, коњске главе нису је водиле ка смрти, него посредством Смрти, ка Вечности коју је потврдила написавши песму.

Налик филмском сценарију, пуна динамике, изразито наративна, више него атмосферична, ова песма изазива недоумице. Могућности за интерперетације су бројне, и на овом месту правимо круг, враћајући се на став Ивана В. Лалића, првог приређивача и преводиоца поезије Емили Дикинсон на српски језик. Њено дело, мисао посредством њега поетски уобличена, не престаје да се преображава, да протејски измиче нашим напорима да је коначном анализом довршимо.

Цитати:
Камил Паља, “Сексуалне персоне, уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превод Александра Чабраја, Zepter Book World, Београд 2002.

Kamil Palja, “Slomi, sruši, sprži”, prevela i uredila Vivijana Radman, Postscriptum, Zagreb 2006.

Препоруке:
Емили Дикинсон 1 , 2 , 3
Ингмар Бергман 1

Unknown

Albrecht Dürer – Knight, Death and the Devil