A . A . A u online izdanju magazina ELLE

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog podneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu, što mi je posebno drago – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa stvaralaštvom, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma.

Ja bez vas ne bih imala razloga da ovo radim. Radila bih, svakako, zbog sebe, ali ne u ovoj formi, na ovaj način, ovim intezitetom. Nikada nisam shvatala ljude kojima je dovoljno da to što rade bude dobro i dovoljno za njih. Meni je, naprotiv, drugi neophodan. Ne razumem glas koji se zadovoljava time da odzvanja u praznini. Deljenje je dar. Otuda je moja najveća želja od malena bila da imam svoj časopis i da budem profesor. Marija mi je pomogla da taj glas dodatno odjekne.

Zato, sa neočekivanih mesta stižu podsticaji. U nastavku prenosim celokupan intervju, kao i pojedine fotografije, a Marijin uvod možete pročitati na izvornom mestu, sajtu magazine Elle. Marija je i samostalna autorka, urednica sajta Moda u Srbiji. Intervju koji smo radile prenela je i na svoje mesto te ga i tu možete pročitati, a i dati Mariji podršku kako bi se razvijala i svojim sadržajem doprla do više čitalaca.

1. Kada si počela da pišeš? 

Počela sam da pišem čim sam naučila da pišem, u šestoj godini. Kada sam imala neku misao, ili neko sećanje, to sam zapisivala tako što bih pisala drugima pisma, ocu ili baki, koja, naravno, ne bi bila poslata. Kako sam odrastala moja interesovanja su se proširivala: zanimao me je život Drage Mašin, crnogorskih princeza i Luize Čikone-Madonne, posebno njen mičigenski period, o čemu sam napisala roman koji, nažalost, nisam sačuvala. Istu sudbinu delio je još jedan roman koji sam u tom periodu napisala (radoznala devojčica otkriva napuštenu kuću). Pred sam kraj osnovne škole napisala sam nekoliko priča pod uticajem Agate Kristi i Ive Andrića. Ni njih nisam sačuvala. Polaskom u srednju školu počela sam da pišem pank pesme i recenzije albuma. Srećom, njih još uvek imam. To je jedino svedočanstvo mog pisanja do petnaeste godine. Čak i veliku količinu dnevnika koje sam imala, sve sam to, zajedno sa pričama i romanima, u jednom trenutku bacila.

2. Šta je posebno uticalo na tvoj dosadašnji rad?

Uticala je umetnost i dokolica i sve što je imalo veze sa bajkama. Diznijevi crtani filmovi bili su značajni za moju imaginaciju, ali i jedna reprodukcija Konstablove slike u trpezariji mamine tetke, kao i gobleni moje bake. Emisija Koncert u podne doprinela je da razvijem beskrajnu ljubav prema klasičnoj muzici. Od pisaca sam volela Hansa Kristijana Andersena, Žila Verna i, naravno, Anu Frank. Bio je tu i jedan omladinski roman koji se zvao Zbogom mojih petnaest godina, kao i horor roman o jednoj lutki koji se zvao Bela. Kasnije, veliki uticaj na mene imali su Rilke, Prust i Margerit Jursenar.

3. Da li postoje neke stvari koje te baš nerviraju u našem društvu i na koje si posebno ogorčena?

Da, postoje. Ohrabrivanje mediokriteta i diletanata.

4. A šta bi konkretno pohvalila?

Pohvalila bih žilavost i vitalizam naših građana. Zapravo, ogromnu sposobnost samoobmane koja proizilazi iz ogromne volje za lepšim životom. Ako pogledate šta se sve ovde dogodilo od 1990. onda shvatite koliki je napor (ili je to ludilo?) bio potreban da se okrene glava na drugu stranu i živi kao da se to vas ne tiče. I tako 27 godina! Guranjem problema pod tepih ništa ne rešavate, zato se ovde decenijama ništa ne menja. Međutim, ljudi vole da lažu sebe, kako bi drugačije podneli život?

5. Kakva god bila situacija u društvu, ona te nije zaustavila da konstatno radiš i ulažeš u sebe. Online magazin A . A . A čiji si autor ima veliku produkciju tekstova posvećenih umetnosti i imaginaciji, kao i kritici. Naziv bloga nije slučajan…

Nije. Tri A simbolišu tri početka/načela mog života – slobodu, putovanja i stvaranje. Naziv bloga poklopio se i sa mojim inicijalima i sa latinskom rečju Ars. Kada sam svoje eseje, citate iz knjiga, razmišljanja o filmovima, arhitekturi i muzici prenela sa papira na online nebo nastao je blog na kome radim. Moja početna želja bila je da delim znanje i lepotu koja je našoj stvarnosti nedostajala. Nije tačno da ljude ne zanima umetnost. Sebe smatram u tom smislu online kustosom, a blog baroknim kabinetom kurioziteta.

6. Kad bi mogla da biraš, od svih živih i onih na drugom svetu, sa kim bi volela da se vidiš na piću i porazgovaraš?

Uh, ovo je najteže pitanje do sada (smeh)! Volela bih da popijem čašu vina sa Margerit Diras ili sa Patrišom Hajsmit. Kad bih mogla da delim sto u kafeu sa nekim fikcionalnim junakom, onda bi to bio Korto Malteze. U Veneciji, podrazumeva se.

7. Na blogu si pisala i o modi, Gabrijeli Šanel, kao i o modnoj fotografiji. Kako ti gledaš na modu? 

Moda je veličanstvena umetnost, ona je vizuelna opera. Ne mislim da je trivijalna. Međutim, lepa haljina dobija svoje puno značenje tek kada ju harizma osobe dopuni. Volim istoriju mode i modnu fotografiju koja modi daje dodatnu umetničku snagu. Šešir je jedan od mojih omiljenih modnih komada, a Stela Makartni omiljena dizajnerka jer pravi dobre sakoe, drugi moj omiljeni komad odeće. Jedna južnoafrička dizajnerka, Žizela Hjuman (Gisele Human), pravi prelep nakit, treći meni važan detalj kada je odeća u pitanju. Roksanda Ilinčić je modna dizajnerka sa najboljim instagram nalogom. Najazd, treba istaći i ono što je loše kod mode: to je modna industrija. Čini se da u njoj nema puno etike ovih dana…

8. Često ističeš koliko ti je bitno da putuješ, otkrivaš daljine. Persijski pesnik i mističar Rumi rekao je kako putovanja vraćaju snagu i ljubav u naš život, dok je Ibn Batuta smatrao kako nas putovanja prvo ostave bez reči, a onda pretvore u pripovedača. Šta tebi znače putovanja? 

Citirala bih Selina: Putovanje je korisno, ono razvija maštovitost. Sve ostalo je razočaranje i zamor. Naše putovanje je izmišljeno, u tome je njegova snaga.  U ovom citatu sažeta je sva filozofija putovanja. Samo putujući i zahvaljujući umetnosti možete da putujete kroz vreme. Mislite o tome. To nije mala stvar. Ljudi, katedrale, svetlost nepoznatih gradova, boja povrća na pijacama, more, drveće, muzeji, unutrašnja dvorišta, rošave fasade… Bitno je putovati. Nikada nisam mogla da razumem ljude za koje je kućni prag nepremostiva planina.

9. Uprkos okolnostima u kojima danas živimo, vremenu koji nam ne dozvoljava predah, ljudi i danas čitaju. Koje bi ti savremene pisce, pesnike i knjige preporučila ljudima, posebno mladim osobama kojima je potreban neki duhovni, književni stimulans?

Dobar savremeni pesnik je Tomas Transtremer. Mnogi poljski pesnici koje objavljujem na blogu, a koje tako dobro i predano prevodi gospođa Biserka Rajčić, su odlični i njih preporučujem. Od proznih pisaca Alis Manro, Toni Morison, Klaudio Magris i Vladimir Pištalo. Pesnik savremenik, a moj vršnjak, koga bih izdvojila je Uroš Kotlajić. Njegova zbirka Poslednji gran žete velike Ane Andrejevne je odlična. Takođe, na fejsbuku možete naići na toliko dobrih pesnika, neafirmisanih, retko objavljivanih.

10. Čini se da je pre poezija bila daleko više angažovana, subverzivna, i da je danas prevashodno lična, intimna i nekako udaljena od stvarnosti. Gde ti vidiš ulogu poezije u 21. veku?

Možda je i bolje da ne bude angažovana. Svakako, nije ni dobro da bude instagram selfi. Njena uloga će biti kao i do sada: da oplemenjuje i daje smisao pojedinačnom čitaocu. Ona ne može da menja svet ali može da menja i oblikuje pojedinačan svet. To je važno. I dovoljno.

11. Kakvi su ti planovi za dalje?

Čeka me polaganje ispita na doktorskim studijama, objavljivanje nove knjige, rad na blogu. Takođe, čeka me rad na štampanom izdanju časopisa koji bi sadržao nove tekstove, i ne samo moje, ali i one sa bloga. Sve je ovo, naravno, planirano da bude u samizdat varijanti. Ona predstavlja mnogo olakšica i samo jednu prepreku: novac. Stoga, monetarizovanje bloga, ali i pokušaj ponovnog zapošljavanja su neizostavni deo mojih planova.

Razgovarala: Marija Mićanović  Fotografije: Aleksandar Mijailović

Intervju je objavljen na sajtu magazina Elle, na sajtu Moda u Srbiji, kao i na Instagram nalogu magazina Elle.

Advertisements

Josif Brodski o klasičnoj muzici

MANFREDI, Bartolomeo 1610

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

Jelena Pjetrušanska: U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Josif Brodski: Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

P.: Znači, po starom: Bah?

B.: Ne samo Bah. Mocart, Pergolezi, Hajdn, Monteverdi, sve što je dobro. Sve omiljene kompozitore ne mogu ni da pomenem. Na primer, nedavno me oduševio Merkadante.

P.: Vivaldi?

B.: Da, taj čovek me je spasio toliko puta…

P.: Da li podržavate ono što ste napisali pre trideset i pet godina: „U svakoj muzici je – Bah, u svakom od nas – Bog“?

B.: To je retorička fraza! Iako, generalno… U osnovi – da.

P.: U muzici Hajdna tražite svetlo, poredak, mirnu mudrost?

B.: Ne, tamo se ne traži, tamo se nalazi.

P.: Šta Vam daje slušanje muzike?

B.: Ma kako čudno zvučalo, za pisca u muzici je najvažnije da ga uči trikovima kompozicije. Iako ne odmah, jer ne mogu da se kopiraju. U muzici je uvek važno, šta sledi za čim i kako se sve menja.

P.: Posebna, izuzetna logika posledice?

B.: Tako je! I zato mi je drag Hajdn, pored lepote njegove muzike. Upravo zato što je potpuno nepredvidiv. To znači da on radi u određenoj, već poznatoj idiomatici, ali se stalno, svake sekunde desi to što slušalac nije u stanju da predvidi. Ali ako ste profesionalni muzičar, izvođač, onda se sve to zna napamet i ništa nas ne iznenađuje. Ali kada ste obični slušalac, onda ste stalno uronjeni u nekom čudu.

P.: Da li su neki ljudi imali uticaj na Vaš ukus u muzici?

B.: Imao sam prijatelja, Alberta Rutstejna, inženjera. Njegova supruga, Sedmara Zakarjan, kćerka profesora konzervatorijuma, bila je pijanistkinja, studirala je, a potom i predavala na Lenjingradskom konzervatorijumu. Jednom, kada sam ih posetio, čuo sam od njih nešto što mi je ostavilo neverovatno jak utisak: oratorijum Stabat Mater od Pergolezija. Pretpostavljam da je od ovoga sve počelo. Sada niko ne utiče na mene. Pa, postoji prijatelj koji pokušava nešto da mi poturi: jednom Karpentjera, drugi put Lilija – volim to. Ali, u suštini, on već zna šta može da mi preporuči. Međutim, nikakve inovacije, otkrića, nove pojave u muzici – pogotovo danas! – ne želim. Iako… muzika Šnitkea mi je ostavila prilično jak utisak, iz nekog razloga mi se zaista dopada. Ponekad mi se čini mi da postoje neka opšta pravila…

P.: A kada Vas je zavela muzika Persela, opera Didona i Eneja? Kada Vas je očarao izgovor, muzika engleskog jezika?

B.: To je bilo jedno od najranijih i najačih muzičkih iskustava, reč je za mene u ovom slučaju, nešto sekundarno – tačnije, nije predstavljalo suštinu iskustva. Najvažnija je bila izuzetna muzika Didone i Eneja, onda sam se očarao poznatom Perselovom pesmom „O smrti kraljice Marije“.

P.: Često ste razgovarali sa Anom Ahmatovom o Mocartu, Stravinskom?

B.: O Mocartu ne previše često. Češće o Bibliji.

P.: Kada ste, od 1962. godine, počeli da pišete pesme za svaki Božić, da li ste znali za klavirski ciklus Olivijea Mesijana, „Dvadeset pogleda na malog Isusa“?

B.: Ne, tada nisam znao. Sada znam ponešto od Mesijana.

P.: Postoje neke sličnosti u Vašim „pogledima“ na rođenje Isusa; kao i kod Mesijana, i Vi imate „Pogled Oca“, „Pogled zvezda“…

B.: Pa, to je prirodno; kada mislite o tome, tako nešto pada na pamet.

P.: Kod Stravinskog Vas je privukao ritam, paradoksalnost?

B.: Nisam stručnjak za muziku Stravinskog, bolje poznajem njegove intervjue. Ovi razgovori sa Kraftom su velika knjiga. Tu je moj omiljeni odgovor na pitanje: „Za koga pišeš?“ Uvek citiram Stravinskog: „Za mene i hipotetički alter ego.“ Što se tiče same muzike, bliski su mi samo neki fragmenti „Osvećenja proleća“; i naravno „Simfonija psalma“ – u celini, kao ideja. Zanimljivo, u jednom trenutku smo se „pregazili“ kao umetnici. Jednom sam napisao poemu „Isak i Avram“, a Stravinski je komponovao oratorijum pod istim naslovom. Ali ja ne znam njegovu muziku.

P.: Lično ste poznavali Dmitrija Šostakoviča, on Vam je poslao telegram u Vašu odbranu tokom suđenja?

B.: Da.

P.: Mislite li da je Šostakovič znao onda Vaše pesme?

B.: Mislim da ne. Verovatno se to dogodilo kao rezultat insistiranja, molbi Ane Ahmatove, koja je tada tražila podršku u mom slučaju od Šostakoviča, Maršaka. I oni su stali u moju odbranu.

P.: Sastali ste se sa Šostakovičem? Pamtite li ga?

B.: Video sam ga jednom, 1965. godine – izgleda u novembru. Upravo sam bio izašao iz zatvora. Posetio sam ga u bolnici u Lenjingradu. Sećam se da sam proveo sa njim dva ili tri sata, ali generalno se ne sećam da li je sa mnom onda bio još neko. Kakav je bio Šostakovič? Vrteo se u krevetu kao nemirno dete u… nekom kavezu… u nekoj… kako se to zove? … kolevci? Vrlo nervozan, ali kao i obično…

P.: O čemu ste razgovarali?

B.: Uglavnom su se razgovori odnosili na njegovo razumevanje mog kvaliteta živo ta. Ali, uopšte, bili su prilično površni. Video sam da ga taj razgovor pokreće; sa moje strane, to je bio, pre svega, gest dobrote, zahvalnosti.

P.: Šostakovičeva muzika nije Vam previše bliska?

B.: Iskreno, ne. U principu, prema savremenoj muzici odnosim se sa rezervom. Kako prema Šostakoviču, tako i prema Prokofjevu. Ali šta da radim, takav sam.

P.: Da li ste ikada čuli kako rabini čitaju svete tekstove?

B.: Ne, ali sam više puta čuo crkveno pevanje; znam melodiku akatista.

P.: Vaš način recitovanja poezije podseća na liturgijsko pevanje…

B.: U Rusiji, a – verujem – i u svim zemljama tzv. hrišćanskog sveta, visoka umetnost reči, poezija, izvedena je iz liturgijskih pesama. Mislim da je hijeratična književnost postojala najpre kao – da tako kažem – mnemotehnički način čuvanja muzičke fraze, jer nije bilo notacija. I sve bi bilo prelepo: ne bi bilo zapisivanja nota, muzički narativ bi ostao na nivou improvizacije, da muzika nije postala deo hrišćanske liturgije. Stvar je tome da se u liturgiji moglo improvizovati (tačnije: prilagođavati, ulepšavati) u nekim granicama, pevao se u stvari već ustaljen tekst, iz Svetog pisma, u kojem je improvizacija bila nedopustiva. Zato je stih da bi se pridržavao prateće muzičke fraze, strogo definisan u smislu dužine, a tekst je počeo da poprima oblik pesme. Po mom mišljenju, u hrišćanskoj kulturi pesme su stvorene samo kao način da se očuvaju i ponavljaju muzičke fraze. Onda su se pojavile različite vrste znakova, notacija je počela da se razvija – i brak, u koji su već neko vreme ušle poezija i muzika, raspao se. Notni zapis, sa izvesnom slobodom mišljenja, može se smatrati kao nastavak azbuke; ovaj jezik se brzo razvio u nešto sasvim nezavisno i između poezije i muzike je nastupilo odvajanje. Ali oni s vremena na vreme – grubo govoreći – imaju neke odnose i tako su stvorene razne vrste veza, sve što ti srce želi: od opere do vodvilja. I, donekle, najbolja poezija koju poznajemo, ima „muzički“ karakter: u njoj je prisutan ovaj muzički element, kada se, suprotno od očekivanja, pojavljuje u svesti neki muzički zvuk…

P.: Kada Vam se učinilo da je taj zvuk dobio imidž grubosti, vulgarnosti – sve ono što ne volite?

B.: Kao što je pre postojao jasan neprijatelj u nekoj vrsti zvanične kulture države, sada je taj neprijatelj sveprisutan. Upoznajemo ga na svakom koraku; taj lom, lom „popa“. Ovaj zaglušujući rokenrol. Možete videti mnogo ovde, razmišljajući o đavolskom planu… „nehumano“ anastomozira – kako ja to vidim – sa tehnologijom, sa idejom nasilja zvuka. Ako muzika – koliko sam ja shvatio – nije u potpunosti razumljiva semantički i nadsemantički – onda se ono što danas dopire do naših ušiju pojavljuje kao izvansemantički, čak antisemantični niz. Ta električna muza se pojavila na osnovi rokenrola kao proročki fenomen. Četrdesetih, tokom rata, to se desilo sa bugivugi muzikom, koja je u sebi već sadržala neku vrstu proročanstva… Iako je bilo više brzih igara, ovaj ples se bazirao na nekom upornom ritmu i nekim jasno suspendovanim melodijama. Sa bugivugi muzikom pojavila se sasvim nova situacija: ritam i melodija nekako nestaju iz svesti. Dakle, ritam bugivugija sadrži u sebi, u nekom smislu, najavu atomske bombe. To je kompletan raspad svega.

Sa poljskog preveo Zoran Đerić

Izvor: Časopis Polja

Slika: Bartolomeo Manfredi, Alegorija četri godišnja doba, 1610.

Preporuka: YouTube kanal bloga A . A . A sa listom klasične muzike koja se dopunjuje sa sadržajem na blogu.

Intervju: Meša Selimović

Ovaj video sastavljen je iz nekoliko intervjua koje je pisac dao različitim povodima. Uz njega prilažem i simboličan odlomak iz njegovog najpoznatijeg dela, romana „Derviš i smrt“.

„Ali ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kažem osim sebi i hartiji. Zato sam nastavio da povlačim nezaustavne redove, s desna na lijevo, od provalije do provalije ruba, od provalije do provalije misli, u dugim nizovima koji ostaju kao svjedočanstvo, ili optužba. Čija optužba, veliki Bože, što si me ostavio najvećoj ljudskoj muci, da se zabavim o sebi, čija? protiv koga? Protiv mene ili protiv drugih? Ali više nema spasa, ovo pisanje je neminovnost, kao življenje, ili kao umiranje. Biće ono što mora, a moja je krivica da sam ono što sam, ako je krivica. Čini mi se da se sve stubokom mijenja, sve se u meni trese u samom temelju, i svijet se ljulja sa mnom, jer je i on bez reda ako je nered u meni, a opet, i ovo što se dešava, i ono što je bilo, iz istog je razloga: što hoću i moram sebe da poštujem. Bez toga ne bih imao snage da živim kao čovjek.“

Izvor: Meša Selimović, „Derviš i smrt“, Novosti, Beograd 2004.

Fotografija: Ivo Andrić, Meša Selimović i Miloš Crnjanski

Razgovor sa Brankom Miljkovićem

Pablo Picasso Woman in Profile 1952

Razgovor sa pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: Poreklo nade i Vatra i ništa. NIN, septembar 1960.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moćni okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

Ima li pesnika koji piše onako kako biste vi želeli da pišete?

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.

Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

Filozofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vaše veze sa nadrealizmom?

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.

Da li po vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju potpunu važnost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura još uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi („Uzalud je budim“, 1957) imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: „Sve što imamo to su naše reči.“ Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

Koja je to reč?

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo. Itd.

Znači „Tako reči jedna drugu izmišljaju“, kako to vi kažete u pesmi „Kritika metafora“ (zbirka „Poreklo nade“).

Da, upravo tako.

Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?

Na svakom se jeziku može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

Santa Maria della Salute Laze Kostića i Možda spava Vladislava Petkovića Disa.

Može li poezija pomoći…?

Poezija ne pomaže, poezija miri.

Šta vas je, koji momenat iz života okrenuo ka poeziji?

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

Šta vas je navelo da knjizi date naslov „Vatra i ništa“?

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim „Tragičnim sonetima“.

U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

U okviru klasičnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

Koji ciklus iz svoje poslednje knjige „Vatra i ništa“ smatrate najboljim?

Ne samo ja, već i drugi drže da je najuspeliji „Utva zlatokrila“. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U čemu je bila snaga tih simbola?

Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola može se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Šta spremate u ovom trenutku?

Sa Milicom Nikolić prevodim stihove Mandeljštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod utiskom tragičnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

Tužno, ratno…

Kada ste se najviše uplašili?

Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru?

Šta vas nervira u životu?

Sporost.

Kad bi na vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

Tražio bih da me ponovo zamrznu!

Vaša omiljena poslovica?

„Praznu glavu vetar nosi.“

Šta mislite o vremenu-sudiji?

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli da nam još nešto kažete o svojoj poeziji?

Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

Za svaki slučaj…

Kažite jedan svoj stih…

„Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj.“

Koja je umetnost, za vas, najveća?

Igra na trapezu.

Šta mislite o budućnosti poezije?

Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

.

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, Prosveta, Beograd 1965.
Crtež: Pablo Pikaso, 1952.

Milorad Pavić: „Ja sam Vizantinac“

Kritičari kažu da ste Vi i klasičan i antiklasičan pisac. Da li biste to objasnili?

Reč „klasičan“ može imati dva značenja: pisac koji ima klasičnu osnovu i pisac koji svojim značajem postaje klasik. A antiklasik je onaj koji uništava klasičnu formu i normu. Ono što ja pokušavam jeste  da uništim formu klasičnog romana devetnaesog veka i da prepravim rečenicu da bih išao dalje. Mnogi misle da je roman u krizi. Realizam je u krizi, a ne roman. Roman bi mogao još živeti ako mi imamo dovoljno snage da ga preradimo, da ga uništimo sasvim i da ponovo konstruišemo nešto što će nas odvesti u dvadeset prvi vek.

Kako radite?

Prvo treba naučiti kako se konstruiše rečenica. Nekada se to učilo. Ja predajem retoriku i znam kako se to radi i kako se to predavalo u 17. i 18. veku. Ne samo kod nas, nego svuda. To je bila ciceronska fraza. Ali ipak barokna fraza je nešto veoma zanimljivo. Ona je bogata, obilna i napušta malo klasični koncept. Dakle, učio sam da pišem književne rečenice baroknih govornika, ne klasičnih, već baroknih iz sedamnaestog veka. Šta to znači? To znači da treba slušati našu rečenicu i, ako ona dobro zvuči, znači da je dobra. Ja naglas čitam rukopis i ispravljam.

Šta je najvažnije u literaturi?

Da volite ono što pišete i da to drugi vole. Sećam se, imao sam u kući mojih roditelja momačku sobu sa posebnim ulazom. Jedne večeri, ušao sam u sobu i okrenuo prekidač. Nije se upalila svetlost. Valjda se nešto  pokvarilo. Zakoračio sam onako kroz pomračinu i naleteo na nešto nasred sobe što nikako nisam mogao da prepoznam. Jedan urlik me je osvestio. Odmah zatim svetlost je sinula. Moji prijatelji, besni mladi ljudi, ispremeštali su u mom  odsustvu sve stvari u sobi, na sredinu prostorije izvukli krevet  i odvrnuli sijalicu. Tako mora i jedan  pisac da postupi sa svetom oko sebe, ako hoće da ga preseli u književnost. U romanu treba pretumbati sve što vam život pruža. Jer stvari koje vam skidaju glavu s ramena, doslovno prenete u literaturu postaju običan kič.

Šta je to parabola „sedam vrsta soli kod Hazara“?

To znači da ne  treba svesti naš svet samo na jednu varijantu, na jednu ideologiju, na jedan način mišljenja, na jedan način življenja, na jedan model kulture. Na ovom svetu ne postoji jedna istina, nego svako ima svoju istinu. Dakle,  ta raznolikost svetova koji nas okružuju i koja postoji u mojoj zemlji Srbiji i Jugoslaviji, na Balkanu, u Istočnoj Evropi jeste problem koji me zanima. Ja sam Vizantinac i bavim se vizantijskim stvarima, dakle kulturom i civilizacijom istočne Evrope ili civilizacijom ortodoksije, jer Evropa nije samo zapadna civilizacija. Ta dva dela daju lepu sliku zajedno i treba posmatrati integralno civilizaciju Evrope. Priče o Hazarima bile su samo izgovor da bi se govorilo o ovim problemima. Svesti svet na samo jednu sortu soli, znači umreti.

Izvor: Branka Bogavac, „Pariski razgovori“, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2004.

* Veliku zahvalnost dugujem Ružici Medaković koja me je uputila na ovu knjigu i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz nje.

Intervju sa Danilom Kišom iz 1987. godine

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

 

Povodom dvadeset i pete godine od smrti Danila Kiša (22.02.1935 – 15.10.1989), Treći program Radio Beograda reprizirao je razgovor koji je 1987. godine sa piscem vodila Radmila Gligić.

Ilustracija: Dragan Stojanović (karikaturista)

Vladimir Pištalo o Veneciji (intervju)

Sledi intervju koji je pisac Vladimir Pištalo dao za dnevni list „Politika“. Intervju je objavljen u kulturnom dodatku 2. jula 2011. godine. Intervju je vodila Vesna Roganović, a isti je objavljen pod nazivom „Bekstvo u karneval“. Intervju je ovde dat u celosti.

Bildungsroman o Veneciji prikazuje susrete jednog čoveka i njegovog mitskog grada, Alefa. Sve je počelo zimske večeri na Festu, kada je sedamnaestogodišnji gimnazijalac video novi Felinijev film. Da li je samo „Kazanova“ kriv za ovaj roman?

Felinijev „Kazanova“ je bio okidač. Rasap i frivolnost osamnaestog veka zauvek su ostali asocirani sa Venecijom jer je u tom veku Republika propala. Felini mi je dao san o gradu. Posle toga sam doživeo sam grad. Šetnje kroz Veneciju, vožnje vaporetom i, naročito, gondolom, veoma liče na budan san. Mnogi se iznenade do koje mere je Venecija nepotrošiva. Posle tolikih generacija turista, venecijanska iskustva i dalje imaju smisla. Prizori nisu istrošeni milionima očiju koji su ih pre nas gledali. Nagnute palate od skorenog šećera, mermerne crkve koje noću isijavaju mesečinu, plavet laguna na kojima su nekad bili manastiri ili ludnice, zlatni prozori na Velikim kanalom koji liče na ikone, vizantijska katedrala, zvonko nebo i melodiozne boje – i dalje predstavljaju autentično čudo.

Kada čovek stupi na tlo o kojem je dugo maštao, obično sledi šok – stvarnost potire „Zid sna“. Vaš junak sve vreme traži te neuhvatljive slike Venecije… Jeste li ih Vi pronašli?

Postoji jedan junak Tomasa Mana koga stvarnost stalno razočarava jer stalno očekuje nešto više od onoga što doživljava. Svaki mlad čovek je pomalo takav. Možda je Venecija bila prvo mesto za koje sam mogao reći: „Dobro je i dovoljno je.“ Mladi ljudi bi hteli da pobegnu iz stvarnosti. Rembo govori o „drugoj strani vazduha nenastanjenoj i nenastanjivoj“. Morison kaže: „Break on through to the other side.“ Venecija je mesto bežanja iz stvarnosti koje je istovremeno i stvarnost. Venecija je način da se izađe izvan sveta a ostane u svetu. Ona je istovremeno voda i kopno, sadašnjost i prošlost, stvarnost i ne-stvarnost. Jednom sam taj grad opisao kao intimnost koja se nakupila do ogromnosti.

Piko dela Mirandola veli da samo obrazovanje čoveka čini božanskim. Ja verujem u nezamenjivost zurenja. Ova knjiga govori o tome kako čovek uči da vidi stvari. Kako percepcija nije datost nego veština i ulaganje. Sve stvari – i najzanimljivije – plitke su ako im pažnja ne prida dubinu. Svet, bilo da se radi o Veneciji ili o Beogradu, ne postoji bez naše pažnje. Stvarnost ostaje ružno pače ako je pažnja ne pretvori u labuda. Posmatranje je alhemijski proces. Dobro uočen detalj nije deo svakodnevnog. Tačno zapažanje dolazi iz nenaviknutog i pruža se kao most ka drugom svetu. Ako umete da gledate ne morate bežati iz ovog sveta. To je tajna koju bih poverio mladim ljudima.

Roman otkriva i Vašu porodičnu prošlost. Opišite nam te Vaše bokeljske pretke, njihove kortomaltezovske živote. Ko su i šta su. Šta vam je, osim Venecije, zajedničko u genima?

Često mislim o tome možemo li zamisliti živote naših pradedova i prababa? Kako su tačno živeli, šta su želeli, čega su se bojali? Kako su izgledali iznutra. Teško ih je zamisliti. A šta tek reći za živote pradedova naših pradedova? Od predmeta koje su koristili do odela koja su nosili, do misli koje su imali u glavi – sve postaje komplikovano. I same likove ljudi ne možete zamisliti po sebi, zbog izmena koje je donosilo svako novo venčanje. Ljudski lik se menja kao oblak i sam svet se menja kao oblak. Heraklit je govorio da nikad ne možete dva puta stupiti u istu reku. Svet – reka se menja ali menja se i onaj ko u nju stupa. I čovek teče u vremenu. Nisu li to dve reke koje stupaju jedna u drugu? Zamišljajući svoje bokeljske pretke u 17. veku shvatio sam da je vrlo teško oživeti te „senke zaboravljenih predaka“. Izuzev kroz neku vrstu autobiografske fantazije, usmerenog maštanja. Nejaki razum tad mora da pruži ruku sveznajućoj mašti.

„Venecija“ vešto dočarava Vašu poetiku karnevalizacije. Taj „svet po Pištalu“, u kome i u trenucima patosa pulsira jedan burleskno-komični duh – ovde se oslobađa kroz raskalašni karneval. Kako vi doživljavate taj cirkus?

Karneval predstavlja finale moje knjige o Veneciji. Karneval nije samo igra već nešto dublje. Možda bismo to mogli nazvati kosmičkom prostitucijom duše. Karneval je momenat kada popuštaju socijalne stege. Još u mesopotamsko vreme karnevalski obredi su uključivali ponižavanje kralja. Dostojanstvenici tad postaju smešni. Lude postaju dostojanstvene. Izokreću se sva značenja. To je igranje sa značenjem i identitetom. Bežanje iz zatvora sebe, iz kuluka sopstvenih nadanja. Ljudi ostavljaju svoja lica i uzimaju druga. Čak više ne moraju da budu ljudi. Oni se maskiraju u životinje, u oblake, u sunca u mesece. To je vrhunski trenutak Ovidijevih Metamorfoza. Ljudska zajednica imitira čitav svet. Ličnost nije više obavezujuća. Ljudi postaju ono što su, po hinduistima, bili u prethodnim inkarnacijama. Postaju ono što će biti kada više ne budu oni. Postaju reke, mora, vetrovi, mačke, zvezde. To je trenutak u kome se kosmos privremeno vraća u okrepljujući haos (haos koji je sklon nastajanju) pre nego što će se ponovo vratiti u red. Karneval je redak trenutak u kome čovek više nije jedno nego SVE.

Karnevalske maske su praznooke ljušture. One su takođe metafore. Metafore su ne samo oznake granica nego i posrednici između onoga što može i ne može izreći. One sažimaju teorije u samo nekoliko izraza. Njima duša govori sebi u snu.

Karnevalski je i vatromet u kojem Tesla nazdravlja 20. veku, među maskama i furijama, kao i uvek. Kakva je veza između Tesle među maskama i vaših karnevalskih maski?

Veza je samo jedan citat. Tesla na jednom mestu kaže: „Možda ni sama smrt nije kraj čudesnih Metamorfoza kojima smo svedoci.“ Neki umetnici posle uspeha jedne knjige nastoje napišu sličnu. Veoma mi je drago bilo što je „Venecija“ potpuno drugačiji roman od Tesle. Tesla se bavi sudbinom jednog čoveka i njegovog vremena. Kao i „Milenijum u Beogradu“, Venecija je kolektivna priča. To je roman o gradu. U stvari, nikad se nije radilo samo o gradu, već o imperiji, koja je imala dve flotile ostrva, jadransku i grčku. Ta imperija je u kulturnom pogledu  veoma uticala na nas. Duždevi su se svake godine ritualno venčavali sa morem. Bacali su prsten u Mediteran i govorili: „O, more, venčavamo te u ime naše trajne dominacije.“ Moj roman pokušava da definiše šta je Mediteran i gde prestaje. To je i roman o nama. Mi smo mediteranski Sloveni. Jan Moris je tvrdio da je Venecijanac jednim delom Sloven i naročito je tragove slovenskog porekla nalazio u očima i licima gondolijera. Ko bi osporavao tu šarmantno-bleskastu tvrdnju?

Rimljani su Balkan nazivali kucavicom sveta – catena mundi. Sveti Sava je ovaj prostor nazvao zapadom istoka i istokom zapada. Vrlo je slična kulturna pozicija Venecije. Crkva svetog Marka je vizantijska crkva, prozori i balkoni Serenisime su arapskog porekla, gondola je bila turski čamac, krilati lav je, po poreklu, verovatno kineska himera. Radi se o gradu koji se nikad nije odrekao ijedne forme uljuđenosti; o gradu koji je, kao i Balkan, od boga stvoren za posredovanje.

Kao što je Nenad Šaponja uočio, „Venecija“ je vaš najintimniji roman, intimniji i od „Milenijuma u Beogradu“. I intimni omaž filmskoj naraciji slikom. On se lakše gleda, nego što se čita. Otkud da tajna veza između filma i Vaše proze?

Celog života sam učio od filmske umetnosti. Naročito od Italijana. Posebno od Felinija, „Venecija“ jeste omaž Feliniju. On nam je podario nezaboravne prizore sleđene Venecije u svom „Kazanovi“. U stvari, podario mi je bezbroj nezaboravnih prizora. Možda su mi bliži oni njegovi filmovi koji su više stilizovani, kao „Satirikon“ ili „Đulijeta i duhovi“ (njegov naslov je bio jedna od inspiracija za naslov „Tesla, portret među maskama“). Bio sam u onom hotelu iz „Amarkorda“ i posetio sam u Riminiju Felinijev grob u obliku prekookeanskog broda. Uvek sam se pitao kako je Felini radio ono što radi? On je preko ovog sveta crtao svoj svet. Crtao bi svaki lik i svaku situaciju pre nego što ih snimi. Insistirao je da tačno takav nos mora da imati ovaj lik, tačno takvu kosu. Morala je da bude ova varijanta plave a ne neka druga. To je bio veoma individualan svet, besramno individualan (Tomas Man se čudio kako individualno uvek pobeđuje nad generalnim). I na kraju je sveta stilizacija po snazi svoje originalnosti i iskrenosti postajala realnija od realne. Rimini iz „Amarkorda“ je postajao realniji od stvarnog.

Posle objavljivanja „Milenijuma“ na francuskom i plasmana u najuži izbor za nagradu „Femina“, dobili ste poziv za audijenciju kod Sarkozija – i niste otišli. Šta fali toj modi? Tadić se nedavno susreo sa Zoranom Živkovićem, dao intervju Basari?

Dobio sam nekoliko poziva za te Sarkozijeve prijeme i nisam otišao iz najjednostavnijeg razloga što su ti prijemi bili u Parizu a ja sam bio u Americi. Inače mislim da je ohrabrujuće ako srpski političari, koji su potrošači ideja, ponekad uzmu ozbiljno pisce, koji ideje proizvode.

Kad je francuski pisac Erik Emanuel Šmit, kao mladi laureat, pozvan kod predsednika Miterana, ovaj mu je ponudio da bira, a zatim i ispunio, želju: da ode u Senegal, i upozna jednog drugog predsednika pesnika, Leopolda Sengora. Šta biste Vi na Šmitovom mestu poželeli?

U Americi majke govore ćerkama: pazi šta želiš jer bi ti se to moglo ostvariti. Naša pesimistička kultura ne predviđa ni samu mogućnost ostvarenja. Miteran ne bi mogao da me upozna sa Andrićem (kojim će se baviti moja sledeća knjiga) jer je Andrić mrtav.

Tražio bih od tog imaginarnog Miterana ili od zlatne ribice put oko sveta pa bih o tome napisao putopis.

Kako danas, kad svratite da se odmorite od Amerike, vidite Beograd?

Došao sam u Beograd u dane cvetanja lipa. Grad je bio pun obasjanih krošnji, kao da krošnje cvetaju svetlošću. Miris lipa se uvlačio u sve. Pio sam ga, prosto dišući sa hlebom i jogurtom. Taj miris mi je najvažniji utisak o Beogradu ovaj put.

Intervju: Silvija Plat i Ted Hjuz (BBC, 1961)

.

Intervju naslovljen „Two of a Kind: Poets in Partnership“, snimljen je 18. januara 1961. godine, a emitovan 31. januara iste godine. BBC novinar bio je Owen Leeming. U nastavku slede dva citirana odgovora. Prvi odgovor dala je Silvija Plat na pitanje o vezi svog deteinjstva i potrebe za stvaranjem:

I think I was happy up to the age of about nine — very carefree — and I believed in magic, which influenced me a great bit. And then, at nine, I was rather disillusioned — I stopped believing in elves and Santa Claus and all these little beneficent powers — and became more realistic and depressed, I think, and then, gradually, became a bit more adjusted about the age of sixteen or seventeen. But I certainly didn’t have a happy adolescence — and, perhaps, that’s partly why I turned specially to writing — I wrote diaries, stories, and so forth. I was quite introverted during those early years.

Drugo pitanje koje ovde izdvajam odnosilo se na Teda Hjuza. Engleski pesnik dao je odgovor na pitanje kako vidi vezu između njega i Silvije Plat, između dva snažna stvaralačka bića. Da li je konfliktna ili je, naprotiv, usklađena.

We’re very alike — we like the same things, live at the same tempo, have the same sort of rhythm in almost every way. But obviously this is a very fortunate covering for temperaments that are extremely different. But they lead secret lives, you see — they content themselves in an imaginative world, so they never really come into open conflict.

Izvor: Brain Pickings

Silvija Plat na blogu A . A . A   |   Ted Hjuz na blogu A . A . A

Barok nedeljom: Paolo Portogeze – „Intervju sa Borominijem“

Image result for borromini ceilings

Paolo Portogeze je italijanski arhitekta i teoretičar umetnosti. U ovom fiktivnom intervjuu on daje pregled Borominijevog života i na svoj način, koristeći se formom dijaloga, pruža nam na uvid hronologiju umetnikovog života, ali i njegovih stvaralačkih načela, promena, borbi i sumnji.

.

Portogezi: Je li istina, Maestro, da ste sa petnaest godina pobegli od kuće i otišli u Rim da tražite posao, pošto ste prethodno od oca iskamčili pozajmicu?

Boromini: Pogrešne su samo godine: imao sam šesnaest godina kada sam otišao iz Milana. Za čoveka koji je kao i ja rođen na obalama jezera Lugano, Rim je bio druga otadžbina: mnogi su moji rođaci još sasvim mladi otišli iz Tičina i u Rimu smo stekli zasluge i slavu radeći kao arhitekti. Još se sećam tog dugog zimskog putovanja: samoće, tuđine ljudi i čari mesta kroz koja sam prolazio, ravnice koja je izgledala beskonačna, goletnih planina, palata i crkava Firence, litice Radicofani i onda, na kraju, dvadeset milja od grada, kupole Svetog Petra obasjane suncem jedinog zraka u toj gotovo divljoj pustinji. Ostao sam bez daha i sam sebi obećao da ću sve učiniti da bih postao arhitekta, da bih se mogao ogledati u uzgradnji nečeg velikog, drukčijeg. U početku mi život zaista nije bio lak: Lombardijci i Firentinci tada su međusobno delili poslove na svim gradilištima na kojima se gradilo nešto značajno i morao si zživati nečiju zaštitu da bi dobio posao. Prošlo je nekoliko meseci pre no što sam skupio hrabrost da zatražim pomoć od nekih rođaka koje sam jedva poznavao, od ujaka klesara Leona Garua i najzad od velikodušnog i nežnog čoveka Carla Maderna, mog jedinog učitelja, čoveka kojem dugujem sve svoje skromno znanje: primio me kao rođenog sina i preneo na mene umetnost i veštinu kroz jedno nežno jedinstvo interesa koje ne mogu da zaboravim. Satima smo umeli da pričamo o arhitekturi pred tek izgrađenom fasadom Svetog Petra, pred tom ogromnom branom od tek isklesanog žutog travertinskog kamena, koja kao da je bila stvorena da bi na sunčevim zracima treperila poput površine olujnog jezera. Bili su to beskrajni razgovori u kojima smo raspravljali o modernima i o starima, tragajući za veštinom, za arhitektonskom istinom, za skrivenim zakonima arhitekture koji svakako nisu bili oni zabeleženi u traktatima. Toliko bismo se zagrejali da smo ponekad zaboravljali da jedemo.

Portogezi: Ko su bili vaši drugi učitelji, Maestro?

Boromini: Niko drugi, niko drugi… bar ne direktno; ali imao sam ih vrlo mnogo preko arhitekture. Kad nisam mogao da govorim sa Madernom, u časovima prekida rada na gradilištu Svetog Petra, dok su drugi igrali karte ili se svađali oko glupih problema sa ženama, ja sam sa svojom tablicom odlazio da crtam; penjao sam se na skele i precrtavao one predivne Mikelanđelove ukrase, vence isklesane kao figure, te rečite sklopove koji izmiču oku rasejanog posmatrača ali su možda najvažnije stvari na građevini, stvari koje joj daju dušu i karakter. A u prazničnim danima odlazio sam u okolinu grada tražeći svoje prave učitelje: napravio sam gomile crteža građevina iz svih razdoblja. Crtao sam čak i gotske građevine jer, mada nisu poznavali ni posmatrali klasična pravila, ljudi tog vremena su ipak imali mašte i inventivnosti. Na primer, milanska katedrala u kojoj sam još kao dečak po prvi put shvatio značaj arhitekture, bila je deo mog bića, mog iskustva. Dok sam boravio u Rimu u kojem nije ostao nijedan značajan trag tih vremena, njena slika mi se stalno javljala u sećanju i menjala se: postajala je bogatija i intenzivnija. Kad sam se posle dvadeset godina vratio u Milano, razočarao sam se jer je uspomena koju sam čuvao u meni izrasla u nešto beskrajno lepše od stvarnog predmeta.

Portogezi: Dakle, vi ste između klasičnosti, renesansne baštine s jedne i gotike s druge strane tražili kompromis, održavali neku vrstu dvosmislenosti?

Boromini: Znači i vi, mada je prošlo toliko vremena, razmišljate na taj glupi način koji bi da podeli, da klasifikuje, da odvaja i ne umete da uočite jedinstvo stvari koje su samo prividno suprotne? Kada sam se borio da svoju arhitekturu odbranim od optužbi da je zatrovana, verovao sam da će mi budućnost dati za pravo, da će čovek prestati sebi da nameće veštačka pravila koja ponižavaju slobodu i inventivne ljude pretvaraju u bedne prepisivače.

Portogezi: Ne, Maestro, budućnost vam je dala za pravo, ali vaša se bitka i danas vodi a neprijatelji su i dalje podjednako brojni.

Boromini: Pa ipak, trebalo bi da bude jasno da je vreme kao neki veliki krug u kojem je sve već bilo i može opet da se vrati; da je istina zaobljena linija.

Portogezi: To je jasno samo nekima, Maestro, a oni koji misle drukčije i danas su, kao u vaše vreme, netrpeljivi.

Boromini: Oh, ta netrpeljivost: ja sam bio jedna od njenih žrtava. Mada sam se čitavog života bavio samo arhitekturom i nikad nisam nikome preprečavao put, sem što sam hteo nešto da menjam, da probudim maštu i invenciju, navukao sam toliko mržnje koliko bi zaslužio da navuče neki nemilosrdni pustolovni kapetan posle bezbroj izvršenih zločina. Sećam se da je za vreme restauracije San Giovannija u podrumima nađen jedan čovek kako lomi i kvari mermerne ukrase koje sam bio projektovao sa toliko pažnje. U Rimu je postojala gotovo prava partija ljudi koji bi dali krv ispod grla samo da mi oduzmu posao, da ograniče moje delovanje. I na kraju su čak uspeli da me odvoje od mojih tvorevina i da izazovu brodolom mojih snova.

Portogezi: Zašto ste, Maestro, na kraju odlučili da spalite svoje crteže a zati i da sebi oduzmete život?

Boromini: Da… Posle smrti Inocenzija X Pamphilija, jedinog moćnika koji me je počastvovao svojom zaštitom, moja kratkotrajna sreća je prestala; radovi koje sam započeo ostali su nedovršeni i svi veliki poslovi povereni su mojim suparnicima. Ja sam na to reagovao tako što sam se zatvorio u svoj studio i krenuo da smišljam nove i velike stvari. Tek što je započelo, moje je iskustvo presečeno; bio sam spreman na velika dela a poverili su mi ulogu statiste; ali još sam se nadao da će se vetar izmeniti u moju korist. Projektovao sam čitavu jednu četvrt i jednu veliku gotsku crkvu, novu luku na ušću Tibra, grad na obroncima Veioa, nameravao sam da štampam svoje crteže kako bi ih ceo svet mogao videti, ali sam jednog dana usnio grozan san: prepoznao sam sve svoje ideje pretopljene u užasne građevine kopirane  s mojih crteža; duh mojih izuma bio je izdan i izopačen kao u parodiji. Nisam mogao da odolim razaranju; za mene su ti crteži bili kao rođena deca i bila je neizdržljiva muka videti ih izobličene i povređene; naglo sam ustao i nekoliko sati ložio vatru u kaminu tim velikim listovima hartije. Jedan deo mene je odlazio, ostavljao me još usamljenijeg i jalovijeg; no istovremeno, saznanje da su sve te ideje već skrivene i zarobljene u mom pamćenju ulivalo mi je osećanje sigurnosti i mira.

Portogezi: A kako ste mogli doneti onu poslednju odluku?

Boromini: Bila je letnja noć. Celoga dana je bilo užasno sparno i nisam uspevao da zaspim. Moja grozna bolest izazivala je stalna priviđanja: video sam kako drugi privode kraju moja dela, kako iskrivljuju moje ideje, kako moji neprijatelji trijumfuju i činilo mi se da u telu imam zmiju koja me proždire iznutra i uništava me. Očekivao sam da ću se svakog časa naći u čeljustimate zveri koja me proganja. Morao sam po svaku cenu da izbegnem da me čitavog proguta: bacio sam se na mač da bih ubio zmiju, nisam razaznavao granice između stvarnosti i priviđenja.

Kada sam došao sebi posle prvih lečenja, doživeo sam trenutak vedrine i mira; shvatio sam da bih mogao da udaljim iz glave sablasti koje me muče, da je život neizrecivo blago. Ponovo sam se vezao za život u nadi da ću se spasti; u sećanje su mi se vratili trenutci detinjstva: sati provedeni u posmatranju Luganskog jezera s vrha planine dok oblaci jezde dolinama, moje rodno selo s arkadama koje se ogledaju u vodi, prvi susreti sa arhitekturama koje su me kao živa bića, kao verni prijatelji pratile čitavog života. Hteo sam da ustanem iz kreveta i otrčim do crkve Svetog Petra, do palate Massimi, da opet vidim neke ukrase, neke arhitektonske detalje u kojima mi se činilo da sam našao tajnu vaskolikog života. Moja poslednja dela bila su još uvek previše neprecizna i suva, želeo sam da neke detalje učinim plemenitijim i rečitijim, kao što su ukrasi u apsidi crkve Svetog Petra; želeo sam da se vratim za sto i da završim nacrt fasade crkve San Carlino, koju sam tada gradio. Ali, bilo je kasno: shvatio sam smisao i vrednost života u trenutku kada je već bila presečena nit koja me je vezivala za njega, našao sam mir tek na toliko da stignem da zažalim što ranije nisam umeo da ga nađem.

Portogezi: Koje svoje delo, Maestro, smatrate lepšim, značajnijim: malu crkvu San Karlino koja bi čitava stala u jedan od četri stuba crkve Svetog Petra, ili kapelu Svetog Iva sa spiralom otvorenom prema nebu, ili kuću Filippinijevih, to ostrvo mira izgrađeno u srcu grada?

Boromini: Nijedno od dela koja sam izgradio nije mi pružilo pravo zadovoljstvo, već samo žaljenje. U arhitekturi se upoznajemo radeći, gradeći; tako kad je gradnja završena znamo mnogo više nego kada smo počeli, ali je prekasno da to primenimo: hteli bismo da počnemo od početka ali ne možemo. Pa ipak, delo kojeg se sećam s najvećom nežnošću je crkvica San Carlino, prva koju sam projektovao kao samostalan arhitekta, ona ista kojom sam se bavio i poslednjih meseci svog života, kada sam crtao detaljne nedovršene fasade.

Čudno je kako se muka čoveka koji nešto stvara i gradi za posmatrača pretvara u radost. Ova mala zgrada stajala me nečuvenih muka: bila je prva koju sam izabrao, da u prilog jedne žrtvujem ostalih hiljadu ideja koje su mi vrvele u glavi; zatim su došle besane noći provedene u crtanju svakog najsitnijeg detalja, beskonačne svađe sa izvršiocima, parnice, neprilike. Jednom je vitez Castel Rodriguez ponudio velik iznos da se fasada izgradi od mermera iz Carrare a onda je iznenada došao rat koji je zbrisao tu nadu, poremetio moje snove. A sećam se radosti, zadivljenosti koju su posetioci osećali ulazeći u crkvu, naročito mladi koji su stizali iz svih krajeva sveta. Ponekad bih, skriven iz vrata pevnice, krišom posmatrao te očarane ljude s glavama okrenutim nagore, koji kao da su igrali u tom malom prostoru: moj bole je u drugima postajao radost, dibvljenje i, neka vatra koja pali druge vatre, u nekima budio želju da grade.

Portogezi: Ali, nije li kapela Svetog Iva na Sapienzi smelija i značajnija?

Boromini: Svakako, to je delo došlo kasnije, ono je korak više prema jednoj potpuno novoj planimetrijskoj formi zasnovanoj na hektagonu, koju sam uneo u jedan veličanstven projekt… jedan od onih koje sam one noći spalio.

Portogezi: Hektagon je poligon sa sedam strana… Zar je moguće da ste koristili i taj oblik koji su arhitekti uvek odbacivali?

Boromini: Baš zato… istorija je puna rasipanja, napuštenih i prekinutih iskustava, devičanskih oblika koji kriju mogućnosti ostvarenja; istorija formi više liči na brod pun robova nego na zabavu slobodnih ljudi koji uživaju u životu.

Portogezi: A da li ste znali, Maestro, da su spiralu ili bolje rečeno elipsu koju ste upotrebili u vencu Svetog Iva već primenili u islamskom svetu, u Samari, mnogo godina pre vas?

Boromini: Ne, nisam znao. Uostalom, to je oblik koji postoji u prirodi, u školjkama, oblik koji se već može naslutiti u zavoju jonskog kapaciteta, ja sam ga samo preneo u prostor: učinio od njega stepenice prema beskonačnom, simbol saznanja uzdignut iznad krovova, na nebu grada.

Portogezi: Kako to, Maestro, da ste vi u vremenu koje je najviše volelo skupocene materijale, jake boje, bučne efekte, za svoje građevine uvek birali skroman materijal i beli malter?

Boromini: Zaboga, ne postoje bogati ili siromašni materijali, jedino pravo bogatstvo materije je ono koje joj dariva ljudska ruka dajući joj oblik; uostalom, zar se ijedan kamen može takmičiti s malterom koji veliku zgradu čini jedinstvenim telom bez veštačkog kontinuiteta, koji je kao koža na živom telu? Voleo sam malter, štukaturu, jer su to podatne materije na kojima ruka ostavlja direktan trag. Nadgledao sam radnike na štukaturama i često uzimao u ruku špahtlu i mistriju i zabavljao se radeći sam, voleo sam da isprljam ruke na gradilištu.

Portogezi: Pre nego što he savremena kritika ispravila nepravdu koja vam je bila naneta, Maestro, dugo su smatrali da ste kvarili arhitekturu, da ste manijački negovali krivu liniju i zastupljene uglove; neki su zbog vas, zbog vašeg upornog istrajavanja u zabludi, nazivali Kalvinom arhitekture ili, još podrugljivije, „Uglosečom“. Šta mislite o tim ocenama?

Boromini: Jeste, za života sam bio progonjen jer sam verovao u mogućnost bogaćenja antičkog nasleđa, u mogućnost nastavljanja njihovog puta. Svaka moja novina imala je duboke korene u nečemu što su drugi pre mene iskusili ; još više od prezira prepisivača vređa me pohvala onih što veruju u novine kao cilj za sebe: u razaranje prošlosti. Moja pobuna bila je nadahnuta željom da se popnem na ramena majstora antike da bih video dalje, a ne da se šćućurim negde dole i zaboravim sve, pretvarajući se da iza nas nema nikog.

Istina je da su posle mene moji imitatori raspršili moje nasledstvo i jevtino ga prodali, ali poneko se ipak domogao buktinje i nastavio da traži, da se bori za pravo izbora svakog pokolenja, da proba, da nežno preobražava ono što smo dobili od prethodnih generacija.

Portogezi: Nežno? Ali, Maestro, vi ste ušli u istoriju kao grubi i nepomirljivi revolucionar.

Boromini: Nežnost, kako je jednom rekao jedan muzičar koji je sada ovde sa mnom u svetu senki, izoštrava um i jača dušu. Moja je arhitektura grubo i uporno tražila – nežnost. Između ostalog i stoga moja kriva linija, odnosno zakrivljenost: zamislio sam građevine koje bi na izvestan način primećivale prisustvo čoveka, koje bi se ugibale da ga puste da prođe i savijale se prema njemu da ga obaviju. Zakrivljene površine su površine za milovanje, na njima ruke nalaze zadovoljstvo njihovim razuđenim oblikom. Ako milujemo svoju ženu, što ne bismo milovali i svoju kuću?

Kriva linija je linija života: živa tela nikada nisu pravolinijska, pravougaona; ona su uobličena Božjom rukom, a ne njegovim nožem ili testerom. Arhitektura mora da bude kao telo; ne samo da u sebi krije apstraktne proporcije koje upravljaju odnosima između pojedinih delova već i da se ispoljava oblicima koji su analogni oblicima tela. Jedino tako arhitektura može da zadovolji čovekove potrebe, da se prilagodi pokretima ruku, nogu, očiju, da postane veliko odelo koje nas štiti od nevremena i spaja jedne s drugima. Kriva je linija istine: jer istina se poseduje u vremenu, u trenutku; ona je rezultat istraživanja i ne može se fiksirati; čim je osvojimo ona nam nekud izmakne.

Kriva linija je linija prostora jer se njomemože uticati na kvalitet i kvantitet onoga što vidimo; soba sa zakrivljenim zidovima izgleda prostranija, zakrivljen venac nam omogućava da bolje uočimo dubinu, zakrivljujući linije i površine sužavamo i širimo efekat viđenja. Nije li i oko zakrivljeno?

Portogezi: A ugao, Maestro? Zašto je on tako značajan u vašim delima?

Boromini: Ugao, ivica je tačka susreta ravni koje uokviruju građevinu. To može biti tačka preloma, jasnog razdvajanja dveju fasada. Ali pogledajmo živa tela; postoje li ivice između čovekovih grudi i leđa? Ne… sve je to kontinuirana površina pod kojom se razaznaju odvojeni delovi ali se oku prikazuje kao celina.

Portogezi: Pričajte mi sada, Maestro, o svojim odnosima sa savremenicima; jeste li imali pravih prijatelja?

Boromini: Da, ali samo među ljudima iz naroda, nikada među kolegama.

Portogezi: A vaše poslovično neprijateljstvo sa Berninijem?

Boromini: Radije ne bih o tome.

Portogezi: Ali, bar u početku?

Boromini: Da, u početku kad smo se sreli on je imao dvadeset i pet a ja dvadeset i četri godine; godinu-dve smo se lepo slagali, kada sam odlazio u atelje da mu pokažem nacrte baldahina i nalazio ga kako se nosi s mermerom – očaravao me je. Bio je kao čarobnjak; neke rapave površine, neki slojevi, neke providnosti koje je umeo dati materiji bili su prava čuda veštine ali su njegovi likovi uvek bili teatralni: toliko se brinuo da udahne dušu očima, rukama, kosi da su mu ljudi koje je prikazivao ostajali bez duše.

Portogezi: Kako je došlo do udaljavanja… do raskida?

Boromini: Bio je pun lažnih obzira ali velikodušan samo na obećanjima… neispunjenim. Za izradu baldahina dobivao sam od graditelja crkve Svetog Petra dvadeset pet škuda mesečno prema njegovih dvesta pedeset, a njega to gotovo da nije bilo briga. Srećom, puštao me je da radim šta hoću, naročito u vencu koji je čitav delo mojih ruku.

Portogezi: A šta mislite o njegovoj arhitekturi, Maestro?

Boromini: Velika dela… naročito po razmerama i troškovims, ali malo ideja a i one su često pozajmljene… čak i od mene, kao u prvom projektu za dvor francuskog kralja, koji je malo suviše ličio na moje planove za sakristiju crkve Svetog Petra.

Portogezi: Je li istina da ste vi na Berninijeve oči srušili crkvicu Propaganda Fride, jedno od prvih dela svog suparnika?

Boromini: Priče… crkvica se u stvari srušila sama… već je padala kad su me njeni sveštenici pozvali i ja sam čak pokušao da je spasem… to je bilo nemoguće, bila je sagrađena bez imalo razbora.

Portogezi: Ukratko, priredili ste sebi lepo zadovoljstvo srušivši mu pred očima jednu tvorevinu.

Boromini: Da, Bernini je stanovao tačno preko puta i nije to baš lepo primio, dao je da se na konsolama balkona iskleše jedan Prijap i skandalizovao pola Rima.

Portogezi: A vi ste odgovarali onim grbom s magarećim ušima u uglu palate.

Boromini: Odgovorio sam mu onako kako je zaslužio. On je bio čovek koji nije ostavljao prostora za druge; mnoge moje zgrade završile su kao nedonoščad njegovom krivicom.

Portogezi: Ali taj Bernini je valjda ipak uradio nešto dobro kad je u istoriji baroka zaslužio mesto tik uz vas.

Boromini: Da, istoričari uvek sve pobrkaju i odlučuju i u ime mrtvih, ali iza naših svađa ležali su duboki razlozi. Ipak, moram priznati da je izvor četri reke…

Portogezi: Fontana na Piazza Navona, izrađena pored mesta na kojem ste vi zatim podigli fasadu Sant’ Agnese.

Boromini: Da, uprkos svemu tu sam fontanu voleo; da joj učinim mesta, da je prihvatim, izdubio sam fasadu svoje crkve kao školjku, da primi biser.

Portogezi: A kad pomislim da su potomci poverovali da statua Nila pokriva oči da ne bi videla vaše delo, dok je ono u stvari podignuto posle.

Boromini: Sve je to koješta. Istina je, međutim, da su drugi nastavili i upropastili crkvu Sant’ Agnese kao i gotovo sve one sitnice koje sam uspeo da napravim.

Ne mogu a da ne budem tužan, grlo mi se steže kad pomislim na tolika napuštena nedovršena i prekinuta dela; na sve što nisam uspeo da uradim; i na crteže koje sam spalio, na sve one slike koje su zajedno sa mnom prešle u svet senki.

Portogezi: Vama je znači žao što ste ih spalili?

Boromini: Nisam shvatio da arhitektura može da živi i u glavi drugih, da je moje izgubljeno vreme moguće ponovo doživeti, da će ga drugi tražiti i naći.

Izvor: Paolo Portoghesi, „Intervju s Borrominijem“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Cvijeta Jakšić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Paolo Portoghesi, „Intervista a Borromini“, Leggere l’architettura, Newton Compton, Roma, 1981.

Slike: Sant’Ivo alla Sapienza, rimska katolička crkva, remek-delo barokne arhitekture koju je projektovao Frančesko Boromini. Građena od 1642-1660.

Umberto Eko o fenomenu spiskova

U nastavku sledi deo intervjua koji je italijanski pisac i književni znalac Umberto Eko dao za nemački list „Spiegel“ povodom otvaranja izložbe u Luvru koja se bavila fenomenom spiskova u zapadnoj umetnosti, a čiji je Eko bio kustos.

„The list is the origin of culture. It’s part of the history of art and literature. What does culture want? To make infinity comprehensible. It also wants to create order — not always, but often. And how, as a human being, does one face infinity? How does one attempt to grasp the incomprehensible? Through lists, through catalogs, through collections in museums and through encyclopedias and dictionaries. There is an allure to enumerating how many women Don Giovanni slept with: It was 2,063, at least according to Mozart’s librettist, Lorenzo da Ponte. We also have completely practical lists — the shopping list, the will, the menu — that are also cultural achievements in their own right. „

„The list doesn’t destroy culture; it creates it. Wherever you look in cultural history, you will find lists. In fact, there is a dizzying array: lists of saints, armies and medicinal plants, or of treasures and book titles. Think of the nature collections of the 16th century. My novels, by the way, are full of lists.“

„The Baroque era was an age of lists. Suddenly, all the scholastic definitions that had been made in the previous era were no longer valid. People tried to see the world from a different perspective. Galileo described new details about the moon. And, in art, established definitions were literally destroyed, and the range of subjects was tremendously expanded. For instance, I see the paintings of the Dutch Baroque as lists: the still lifes with all those fruits and the images of opulent cabinets of curiosities. Lists can be anarchistic.“

„My interests change constantly, and so does my library. By the way, if you constantly change your interests, your library will constantly be saying something different about you. Besides, even without a catalogue, I’m forced to remember my books. I have a hallway for literature that’s 70 meters long. I walk through it several times a day, and I feel good when I do. Culture isn’t knowing when Napoleon died. Culture means knowing how I can find out in two minutes. Of course, nowadays I can find this kind of information on the Internet in no time. But, as I said, you never know with the Internet.“

Slike:

Žorž de la Tur, „Sveti Jeronim“ (detalj), oko 1625.

Anjolo Broncino, „Portret Ugolina Martelija“, 1535.

Anjolo Broncino, „Portret Laure Batiferi“, 1550.

Izvor: Spiegel Online