A . A . A у онлајн порталу „Before After“ (интервју)

Фотографија: Немања Кнежевић

Крајем октобра у посету сам примила сараднике портала Before After, Јовану Буљугић, новинарку, и Немању Кнежевића, фотографа. Јована ме је позвала да будем део рубрике „Предмети“, да издвојим оне предмете који ми значе и да о њима нешто кажем. Потом су уследила и њена питања која се тичу мог рада, књига, рада на А.А.А, као и путовања.

Цео интервју можете прочитати овде.

А . А . А у онлајн часопису „Stella polare“ (интервју)

Фотографија: Милан Кривокућа

Крајем октобра уредница и једна од ауторки сајта Stella polare, Оливера Драгишић, историчарка и сарадница Института за новију историју Србије, послала ми је неколико питања која су ме подстакла на одговоре који су прави мини есеји. Интервју се тицао мог рада, смисла путовања, књига које сам објавила (Три мита, Јабуке), околности у којима је А.А.А настајао и у којима сам се ја формирала. Интерју носи наслов Одазивање плавиштима. То је алузија на плавишта, слику природе која заузима значајно место у мојој првој књизи.

Цео интервју можете прочитати овде.

A . A . A у подкасту MISHKA.irl (интервју)

Лого дизајн инстаграм подкаста MISHKA.irl

Милица Мишељић је ауторка инстаграм подкаста MISHKA.irl посредством кога истиче особе које живе у Србији или Америци а баве се различитим креативним занимањима. Она је дошла до обе моје књиге, прати рад овога места и позвала ме је на интервју. Крајем јуна разговарале смо на различите теме, углавном о мојој првој и другој књизи, о књижевности и уметности уопште. Због техничких сметњи разговор је снимљен у два дела.

Најаву нашег разговора можете погледати овде.

Први део интервјуа можете погледати овде.

Други део интервјуа можете погледати овде.

A . A . A у упитнику портала „Казаљка“

Фотографија: Алекса Митринић за потребе магазина „Плезир“ (детаљ)

Почетком октобра 2020. један од сарадника портала Казаљка позвао ме је да кажем нешто о себи и свом раду кроз упитник.

Сва питања и одговоре можете читати овде.

Интервју са Пенелопи Фицџералд

Image result for penelope fitzgerald the blue flower

Новалисова мисао коју сте употребили као епиграф за Плави цвет каже: „Романи се рађају из мана историје“.

Тај цитат нисам знала док нисам почела да читам о Новалису, али мислим да је опаска врло истинита.

Како је текло истраживање материјала за „Плави цвет“ и преображавање Новалисове приче у фикцију?

Новалисова дела и сва његова писма, и сваки комадић папира који је икада исписао објавили су веома савесни приређивачи, али на немачком. Колико знам, енглески превод не постоји, а мој немачки није баш бриљантан, знате. Морала сам кроз то да се пробијам јако споро. Заправо, позајмила сам сабрана дела на две године, а наша Лондонска библиотека никад није тражила да их вратим. Без тога не бих ништа урадила.

Нећете ваљда рећи да имагинација није имала никаквог удела?

Морала сам да измислим сва писма која је он писао Софији, девојци у коју је био заљубљен. Ниједно није преживело – мислим да је лако могуће да су сахрањена са њом. Новалис јој је извесно написао многа, али ништа није сачувано. И ето вам одговора, нешто морате и да измислите.

Прича се да не уживате у писању?

Прија ми кад нешто напишем, али мислим да је сам процес писања права агонија. Хватате се за било какав изговор, звоно на вратима, било шта, само да прекинете са писањем. Наставите са читањем

A . A . A u internet magazinu „Plezir“ (intervju)

Na poziv Katarine Đošan, istoričarke umetnosti, dala sam intervju za internet magazin Plezir. U pitanju je novembraski broj za 2018. godinu. Intervju možete čitati na njihovom sajtu, a ja ga ovde prenosim u celini.

Razgovarale smo o umetnosti i putovanjima u jednom unutrašnjem dvorištu zgrade u ulici Zmaja od Noćaja. Zahvaljujem se na pozivu novinarki Katarini Đošan, fotografu Aleksi Mitriniću i Teodori Kovrliji, urednici magazina

*

Ana Arp je mlada umjetnica koja sebe na prvom mjestu doživljava kao pisca i putnika. Javnosti je ipak najpoznatija kao autor i urednik internet časopisa A . A . A posvećenog umjetnosti u raznim njenim vidovima, ali s tendencijom da se takvo nasilno raščinjavanje umjetnosti zaobiđe, odnosno da se ti razni vidovi približe. Slika i tekst, muzika i riječ, film i filozofija: nerazdvojni su. Teorija je shvaćena ne samo kao mjesto tumačenja umjetnosti, nego i kao polazište za stvaranje. Subjektivni doživljaj je metodološki uobličen, on ima svoju težinu i vrijednost, a naučno u jednom rigidnom i tradicionalnom smislu ovdje ne igra nikakvu ulogu. Čini se da Ana tako pristupa svemu čega se dotakne: studiranju, posmatranju, putovanju, čitanju, druženju, svakodnevnom životu. Autorka je knjige Tri mita o putovanju iza Sunca, a trenutno piše dvije knjige koje planira da objavi u skorije vrijeme. U slobodno vrijeme putuje; podjednako se divi sjevernjačkom sivilu koliko i mediteranskom suncu, buvljacima koliko i muzejima, zabačenim i napuštenim dvorištima zgrada koliko i vrhunskoj arhitekturi…Pa ipak, svako putovanje počinje i završava u sebi. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u online izdanju magazina ELLE (intervju)

_MG_9218

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog podneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa stvaralaštvom, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma. U nastavku prenosim celokupan intervju, kao i pojedine fotografije, a Marijin uvod možete pročitati na izvornom mestu, sajtu magazine Elle. Marija je i samostalna autorka, urednica sajta Moda u Srbiji.

*

Kada si počela da pišeš? 

Počela sam da pišem čim sam naučila da pišem, u šestoj godini. Kada sam imala neku misao, ili neko sećanje, to sam zapisivala tako što bih pisala drugima pisma, ocu ili baki, koja, naravno, ne bi bila poslata. Kako sam odrastala moja interesovanja su se proširivala: zanimao me je život Drage Mašin, crnogorski princeza i Luize Čikone-Madonne, posebno njen mičigenski period, o čemu sam napisala roman koji, nažalost, nisam sačuvala. Istu sudbinu delio je još jedan roman koji sam u tom periodu napisala (radoznala devojčica otkriva napuštenu kuću). Pred sam kraj osnovne škole napisala sam nekoliko priča pod uticajem Agate Kristi i Ive Andrića. Ni njih nisam sačuvala. Polaskom u srednju školu počela sam da pišem pank pesme i recenzije albuma. Srećom, njih još uvek imam. To je jedino svedočanstvo mog pisanja do petnaeste godine. Čak i veliku količinu dnevnika koje sam imala, sve sam to, zajedno sa pričama i romanima, u jednom trenutku bacila. Nastavite sa čitanjem

Josif Brodski o klasičnoj muzici

manfredi-bartolomeo-1610

Bartolomeo Manfredi, „Alegorija četiri godišnja doba“, 1610.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa ruskim pesnikom Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je Brodski bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to takođe potvrđuju.

U intervjuu, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio. Nastavite sa čitanjem

Vladimir Pištalo o Veneciji (intervju)

Sledi intervju koji je pisac Vladimir Pištalo dao za dnevni list Politika. Intervju je objavljen u kulturnom dodatku 2. jula 2011. godine. Intervju je vodila Vesna Roganović, a isti je objavljen pod nazivom „Bekstvo u karneval“. Intervju je dat u celosti.

Bildungsroman o Veneciji prikazuje susrete jednog čoveka i njegovog mitskog grada, Alefa. Sve je počelo zimske večeri na Festu, kada je sedamnaestogodišnji gimnazijalac video novi Felinijev film. Da li je samo „Kazanova“ kriv za ovaj roman?

Felinijev „Kazanova“ je bio okidač. Rasap i frivolnost osamnaestog veka zauvek su ostali asocirani sa Venecijom jer je u tom veku Republika propala. Felini mi je dao san o gradu. Posle toga sam doživeo sam grad. Šetnje kroz Veneciju, vožnje vaporetom i, naročito, gondolom, veoma liče na budan san. Mnogi se iznenade do koje mere je Venecija nepotrošiva. Posle tolikih generacija turista, venecijanska iskustva i dalje imaju smisla. Prizori nisu istrošeni milionima očiju koji su ih pre nas gledali. Nagnute palate od skorenog šećera, mermerne crkve koje noću isijavaju mesečinu, plavet laguna na kojima su nekad bili manastiri ili ludnice, zlatni prozori na Velikim kanalom koji liče na ikone, vizantijska katedrala, zvonko nebo i melodiozne boje – i dalje predstavljaju autentično čudo. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Frančesko Boromini

Frančesko Boromini, „Tavanica crkve svetog Karla kod četiri fontane“, 1638.

Frančesko Boromini, „Tavanica crkve svetog Iva Mudrog“, 1660.

Paolo Portogezi je savremeni italijanski arhitekta i teoretičar umetnosti. U ovom fiktivnom intervjuu Portogezi, koristeći se formom dijaloga, pruža čitaocima na uvid hronologiju Borominijevog života, njegovih stvaralačkih načela, promena, borbi i sumnji. Esej u formi intervjua je pred nama.

Portogeze: Je li istina, Maestro, da ste sa petnaest godina pobegli od kuće i otišli u Rim da tražite posao, pošto ste prethodno od oca iskamčili pozajmicu?

Boromini: Pogrešne su samo godine: imao sam šesnaest godina kada sam otišao iz Milana. Za čoveka koji je kao i ja rođen na obalama jezera Lugano, Rim je bio druga otadžbina: mnogi su moji rođaci još sasvim mladi otišli iz Tičina i u Rimu smo stekli zasluge i slavu radeći kao arhitekti. Još se sećam tog dugog zimskog putovanja: samoće, tuđine ljudi i čari mesta kroz koja sam prolazio, ravnice koja je izgledala beskonačna, goletnih planina, palata i crkava Firence, litice Radicofani i onda, na kraju, dvadeset milja od grada, kupole Svetog Petra obasjane suncem jedinog zraka u toj gotovo divljoj pustinji. Ostao sam bez daha i sam sebi obećao da ću sve učiniti da bih postao arhitekta, da bih se mogao ogledati u uzgradnji nečeg velikog, drukčijeg. U početku mi život zaista nije bio lak: Lombardijci i Firentinci tada su međusobno delili poslove na svim gradilištima na kojima se gradilo nešto značajno i morao si zživati nečiju zaštitu da bi dobio posao. Prošlo je nekoliko meseci pre no što sam skupio hrabrost da zatražim pomoć od nekih rođaka koje sam jedva poznavao, od ujaka klesara Leona Garua i najzad od velikodušnog i nežnog čoveka Carla Maderna, mog jedinog učitelja, čoveka kojem dugujem sve svoje skromno znanje: primio me kao rođenog sina i preneo na mene umetnost i veštinu kroz jedno nežno jedinstvo interesa koje ne mogu da zaboravim. Satima smo umeli da pričamo o arhitekturi pred tek izgrađenom fasadom Svetog Petra, pred tom ogromnom branom od tek isklesanog žutog travertinskog kamena, koja kao da je bila stvorena da bi na sunčevim zracima treperila poput površine olujnog jezera. Bili su to beskrajni razgovori u kojima smo raspravljali o modernima i o starima, tragajući za veštinom, za arhitektonskom istinom, za skrivenim zakonima arhitekture koji svakako nisu bili oni zabeleženi u traktatima. Toliko bismo se zagrejali da smo ponekad zaboravljali da jedemo. Nastavite sa čitanjem

Štefan Cvajg u 2014. godini

Film „Grand Budapest Hotel“ Vesa Andersona koji je rađen prema motivima Cvajgovih priča

Ova godina može se označiti godinom ponovnog otkrivaja čitalačkom oku dela Štefana Cvajga, austrijskog pisca na prelazu vekova koji je, svojevremeno, bio najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac, poznat po novelama, ali i po biografijama znamenitih ljudi kao što su Marija Antoaneta, Balzak, Helderlin, Stendal, Đakomo Kazanova.

Ove godine je u fokusu javnosti delo Štefana Cvajga zbog pojavljivanja filma Grand Budapest Hotel američkog reditelja Vesa Andersona. Istovremeno kada i film pojavile su se dve značajne knjige: Cvajgova biografija The Impossible Exile čiji je autor Džordž Pročnik i Stefan Zweig and World Literature (21st Century Perspectives) koja predstavlja zbirku eseja na temu Cvajgovog stvaralaštva. Nastavite sa čitanjem

Сан Албрехта Дирера

Акварел Албрехта Дирера на коме је приказао свој сан из јуна 1525.

7-8. јун 1525.

Године 1525, после Духова, у ноћи између Духова и среде, причинило ми се у сну како с неба падају огромне, моћне воде. И прва од њих је пала на земљу негде око четири километра далеко од мене, и то с таквом силином, с ужасном ломљавом и буком, и поплавила је целу земљу. При том сам осетио такав страх да сам се пробудио пре него што су пале и остале воде. А те воде које су падале биле су огромне. Неке су биле даље а неке ближе, а падале су с такве висине да је изгледало као да све полако падају истом брзином. Али прва вода која је стигла до земље ударила је тако страшно и таквом брзином, уз неки ужасан ветар и урлање, да сам био сав смлаћен од страха и пробудио сам се, а цело тело ми је дрхтало, и дуго нисам могао да се повратим. Кад сам ујутру устао, насликао сам све то онако како сам у сну видео. Нека нам Бог да све најбоље.

Сан Албрехта Дирера, немачког ренесансног сликара, пронашла сам у књизи Историја уметности кроз писма великих стваралаца, иако управо предочени запис сна није део неког писма већ, вероватно, дневничка забелешка. Пронашла сам и једно тумачење, или ако не тумачење, онда занимљив коментар овог сна. У питању је становише Маргерит Јурсенар које сам прочитала у књизи интервјуа са њом која се зове Широм отворених очију. Она је више пута истицала значај снова за њену уметност, а 1938. године је објавила књигу Снови и судбине у којој читаоцима предочава неколико својих снова, јарких боја и веома експресивних описа, углавном кошмара. Ево одломка о Диреровом сну, преузетог из разговора са Галејем: Наставите са читањем