Bora Stanković: „Uvela ruža“ (odlomak)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštene, oveće, kamenove. Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivaše se u dnu bašte i od nje se višače samo krov s novim crepovima. Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. Sa ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, s pohorđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a na sred dvorišta stari dud – „šandud”. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom… Je li, pamtim li dobro?

Izvor: Sabrana dela Borisava Stankovića, knjiga prva, IP „Beograd“, 1991.

Celokupnu priču možete pročitati na sajtu Projekat Rastko.

Slika: Herbert James Draper, 1897.

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (prvi odlomak)

A baš prethodnog dana bio je zamolio moje roditelje da me te večeri pošalju kod njega na večeru: „Dođite da pravite društvo svome starom prijatelju“, bio mi je rekao. „Kao buket što nam ga putnik pošalje iz zemlje u koju mi sami više nećemo putovati, dopustite mi da na vašoj dalekoj mladosti omirišem cveće onih proleća kroz koja sam i ja pre toliko godina prošao. Dođite s jagorčevinom, s vilinim kosom, sa ljutićem, dođite s jaričem, koji sačinjava omiljenu kitu balzakovske flore, sa ukršnjim cvetom, krasuljkom i s udljikom, koja počinje da miriše u lejama u vašoj bašti dok se još nisu otopile poslednje grudve uskršnjih susnežica. Dođite sa blistavom svilenom odeždom ljiljana, dostojnom Solomona, i s raznobojnim emaljem dana i noći, ali dođite naročito s povetarcem još svežim od poslednjih mrazeva, koji će odškrinuti prvi cvet jerusalimske ruže* pred dvojicom leptirova što odjutros čekaju pred vratima.“

* Nijedan komentator niti enciklopedija ili rečnik ne poznaju jerusalimsku ružu. Postoji jerihonska ruža, koja raste u pustinji Palestine i u nekim drugim, i Prust isprva i jeste napisao: jerihonska ruža – a potom – neobjašnjivo zašto – izmenio u jerusalimska ruža.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (drugi odlomak)

Večeras ima u oblacima tako lepih ljubičastih i plavih boja, zar ne, prijatelju, – reče on mom ocu, – naročito neko plavetnilo, više cvetno nego nebesko, plavo kao cinerarija, koje iznenađuje na nebu. A i onaj ružičasti oblačić, nije li i on kao cvet, kao karanfil ili kao hortenzija? Samo sam valjda na Lamanšu, između Normandije i Bretanje, video još veće bogatstvo takvoga biljnog carstva u atmosferi. Ima tamo, blizu Balbeka, kraj onih tako divljih mesta, jedan tako ljupko pitom zaliv, gde je zalazak sunca, kao u dolini Ož, zalazak sunca crven i zlatan, koji ja, uostalom, daleko od toga da prezirem, bez ičega osobenog, beznačajan; ali u onome vlažnom i blagom vazduhu rascvetaju se uveče, za nekoliko časaka, takve nebeske rukoveti, plave i ružičaste, koje su neuporedive i koje često satima ne venu. A neke odmah precvetaju, i onda je još lepše videti kako je celo nebo posuto bezbrojnim rasutim sumporastožutim ili ružičastim laticama. U tom zatonu, nazvanom Opalni zaton, zlatasta žala čine se još pitomija zato što su, kao plavokose Andromede*, prikovana za ono strašno stenje svud okolo, za tu kobnu obalu, čuvenu po tolikim brodolomima, gde se svake godine mnoge barke upokoje u morskim pogiblima. Balbek! Taj najdrevniji geološki kostur našega tla, odista Ar-mor, More, svršetak kopna, taj ukleti predeo koji je Anatol Frans – čarobnjak koga bi naš mladi prijatelj trebalo da čita – tako dobro naslikao, u njegovim večitim maglama, kao pravu postojbinu Kimera iz Odiseje**. A naročito, koliko li je uživanje ići na izlete po tim divljim i tako lepim predelima, sve na dva koraka od Balbeka, gde se već grade hoteli nad tim drevnim i krasnim tlom, ali ga ne narušavaju!

* Po helenskoj legendi, Andromeda je etiopska princeza, koju su prikovali za stenu te je ponudili morskom čudovištu da bi umirili gnev Posejdona, boga mora.

** Kimeri ili Kimerijci (Kimmerioi) po helenskoj legendi, a tako i u „Odiseji“ (XI, 16-19), stanovnici su zemlje kraj Okeana, na krajnjem zapadu, gde vlada večni mrak. A postojale su i Kimerijske pećine, u južnoj Italiji, gde je bio, verovalo se, ulaz u podzemni svet, u Had.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Herbarijum Emili Dikinson

Pet prikazanih listova, uredno skeniranih od strane biblioteke kojoj pripadaju (Houghton Library – Harvard College) prikazuju nam osušeno bilje, u savršenom stanju, čak i posle sto trideset godina od smrti pesnikinje.

Na blogu A . A . A već postoji serija tekstova posvećena herbarijumima odnosno svim oblicima prikazivanja cveća u umetnosti, kao i njihovog dvosmislenog, i baš zato značajnog, značenja.

Na ovaj način pridružujem i Emili Dikinson pomenutoj temi, a pominjanje herbarijuma je bitno jer sugeriše, posredno, i na svakodnevicu, podjednako koliko i na psihološki sklop osobe. U pitanju je sklonost ka fragmentaciji, ka zatvaranju, ali spovedenim metodički.

Ovaj post ima značaja i za autorku ovih redova. Ja sam jednom pokušala da oformim herbarijum ali sam završila brutalno izujedana komarcima. To je bio prvi susret, ili sam ja to tada prvi put jasno osvestila, sa drugom stranom prirode, onom koja se ne pokazuje ljupkom, iako tako izgleda.

Sve navedeno važi i za poeziju Emili Dikinson. Metodična, izrazito kratka i lakonski stroga forma podseća na zbirku „Pesme nevinosti i iskustva“ Vilijama Blejka (njihovu umetničku sličnost sam već naglašavala), ali, uprkos veličini, krije veliko značenje. Na prostoru kokošinjca smeštena je Keopsova piramida. Iluzionizam je značajan za ove umetnike.

Takođe, ljupkost, podjednako koliko i brutalnost, začudnost i naizgled nepovezivost entiteta koji tvore metafore, kojima su posebno bili skloni metafizički pesnici, oblik i zanačenje u potpunoj disparaciji – oblik kratak i sveden, značenje dovedeno do radijusa velikog praska, čine ovu pesnikinju izuzetnom. Za kraj, sledi primer:

Ideali su divno ulje
Da točkovi ne kriče –
Al kad se vrti osa životna –
Zjenica ulje poriče – (983)

Pet pesama Emili Dikinson

Dig Deep Gouache on paper, 2016 by Kelly Louise Judd

Naši su životi – Švajcarska –
Tako tihi – tako hladni –
Dok u čudno popodne neko –
Alpi svoj veo ne razmaknu
I ugledamo – Daleko!

Italija je s one strane –
Mada ko stražar između –
Alpe svečane –
Alpe sirenske –
Vječito čuvaju među!

.

I Pročelje i Začelje
Sjećanje – ko Kuća – ima –
A i Tavan isto tako
Sa Smećen i Miševima.

Zatim Podrum dublji nego
Što i jedan Zidar sanja –
Pripazićeš da Dubina
Njegova nas ne proganja – (1182)

.

Tišina sve je što nas plaši.
U glasu – Spasa je klica –
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica. (1251)

.

Ako mi poklopac s glave ikada
Spadne i mozak pusti vani
Drug će otići gdje pripada
Bez ikakvog miga s moje strane,

Svijetu, ako to vidi, znano
Biće da je umu moguće
Da živi daleko izvan kuće
Duša je tamo – neprestano. (1727)

.

Moj život – Puna puška – bješe
U ćošku – Sve Vrijeme –
Dok vlasnik prođe – i utvrdi
Ko sam – i ponese Me –

I sad skitamo Šumama Carskim –
I sad lovimo Srnu –
Kad njemu u čast progovorim –
Planine odjek vrnu –

Kad se smiješim – Dolina biva
Puna srdčanog sjaja –
Ko da je Lice Vezuva svoju
Radost reklo do kraja –

Kad Noću – nakon dobrog Dana –
Kraj Gospodara bdim –
To mi je slađe no da Perjan
Dušek dijelim s Njim –

Ko Njega mrzi – smrtno ga mrzim –
Niko se ne pomakne –
Kad moje Žuto Oko ga – ili
Moj žestok Palac takne –

Mogu živjeti duže od njega –
On duže no ja mora –
Jer imam tek moć da ubijem –
A nemam moć da mrijem – (754)

Izvor: Emili Dikinson, „Poezija“, preveli Jasna Levinger i Marko Vešović, Svjetlost, Sarajevo 1988.

Ilustracija: Kelly Louise Judd

Tri mita o putovanju iza Sunca

0. Korica JPG

Prvi maj je meni ove godine naročito bio značajan – objavljena je moja prva knjiga. Dugo sam je pisala, još duže pripremala za štampu. Konačno je napustila fioku. Nezavisnost, sloboda, kreativnost – sve je tu, i možda ne toliko u samoj knjizi, koliko u mom pristupu umetnosti.

U pitanju je trilogija „Tri mita o putovanju iza Sunca“ koja se sastoji od knjiga ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’ i ‘Dedalove sobe’. One su pisane u periodu od 2009. do 2015. godine, i uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet. Fortuna prati hrabre.
Krenite na putovanje iza Sunca.

Pri realizaciji knjige pomogli su mi Tijana Kojic (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija) i štamparija ATC. Bez njihove pomoći, ali i ohrabrenja prijatelja koji su je čitali u rukopisu, knjiga bi i dalje ostala neobjavljena. Hvala im!

Knjigu možete po ceni od 350 dinara kupiti direktno od autorke. Pošaljite mi adresu na anaarpart@gmail.com i poslaću vam knjigu u roku od tri dana. Takođe, knjigu možete pronaći u sledećim beogradskim knjižarama Zlatno runo (Svetogorska 24), Beopolis (Makedonska 30 / Dečanska 5), Geca Kon (Prosvetina knjižara na početku Knez Mihailove ulice) i Mala Akademija (Đure Jakšića 4).

Pogovor knjige možete čitati ovde. O inspiracijama za knjigu možete čitati ovde.

2. Unutrašnja naslovna strana3. Pisma Persefoni JPG4. Herbarijum JPG5. Dedalove sobe JPG

Herbarijum: Pierre Joseph Redouté

Pierre-Joseph Redouté, Rosa centifoglia, 1835. E. Panckoucke, Paris. France.Pierre Joseph Redouté, Magnolia discolor, 1801-19. Stipple engravings. For Duhamel du Monceau’s Traite des arbres et arbustes, France. Via NYPLPierre Joseph Redouté, Blue Bells, 1833. From: Choix des plus belles fleurs et des plus beaux fruits (1827). Plantgenera.orgPierre Joseph Redouté, Amaryllis brasiliensis, Barbados Lily, 1805-16. From Les liliacées, France. Via NYPLPierre-Joseph Redouté, Calendula, from Jardin de la Malmaison, 1803. Paris. SourcePierre-Joseph Redouté, Hyacinth from Choix des plus belles fleurs, 1827. Via flickr

Pierre-Joseph Redouté rođen je 10. jula 1759. godine na francuskom govornom području današnje Belgije. Poznat je kao jedan od najizvrsnijih ilustratora knjiga cveća. Bio je saradnik mnogih prirodnjačkih muzeja i akademija u Francuskoj, a najviše je ostao upamćen kao zvanični dvorski umetnik Marije Antoanete.

Posle turbulentnih društvenih događanja u tadašnjoj Francuskoj, tokom perioda Revolucije i Terora, Redouté će biti pod zaštitom i u službi prve Napoleonove supruge, carice Žozefine. Redouté biva odlikovan ordenom Legije časti 1825. godine. Bio je autor preko 2100 knjiga posvećenih botaničkim ilustracijama gde je predstavio oko 1800 vrsta od kojih su mnoge do tada bile nepoznate.

Izvor: Design is Fine

Dve pesme Danila Kiša

Anatomija mirisa
(Odoratus impedit cogitationem, Sv. Bernar)

evo
od cega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu

i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih

Raštimovani klavir

Strazbur, decembar 1962.

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu jedan se policajac krsti
pred katedralom od čipaka jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio

1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli

Slika: Sandro Botičeli: „Rođenje Venere“ (detalji)

Herbarijum Roberta Torntona

New Illustration of the Sexual System of Linnæus naziv je knjige Roberta Torntona, engleskog botaničara i ilustratora. Upravo prikazane ilustracije biljaka pripadaju trećem delu te knjige koji se zove Temple of Flora i ilustrovane su između 1799 i 1807. godine. Ono što ih čini specifičnim jeste prikaz pejsaža u pozadini koji je  u duhu doba romantizma i prati tendencije tadašnjeg pejsažnog slikarstva prikazom tmurnih krajolika, praznih i napuštenih.

Sa druge strane, osim pejsažnog elementa koji se uklapa u estetsku kategoriju uzvišenog – koju umetnici romantizma favorizuju – ono što kolekcija ovih ilustracija dodatno naglašava jeste i simbolika svakog prikazanog cveta, a nju kasni romantizam, naraočito francuska umetnost dekadencije, obožava: u pitanju je seksualna dvosmislenost prikazanog cveta. Dakle, sem izlečiteljske komponente biljaka, njene suprotne mogućnosti (otrovne biljke, opijatske komponente cveća i korenja), cveća kao metafore pesme, postoji još jedna komponenta koju umetnici otkrivaju u njemu a koja je, takođe, oduvek bila značajna tema umetnosti.

Preporuka: Plates from Robert Thornton’s ‘Temple of Flora’ (1807)