Bora Stanković: „Uvela ruža“ (odlomak)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštene, oveće, kamenove. Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivaše se u dnu bašte i od nje se višače samo krov s novim crepovima. Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. Sa ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, s pohorđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a na sred dvorišta stari dud – „šandud”. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom… Je li, pamtim li dobro?

Izvor: Sabrana dela Borisava Stankovića, knjiga prva, IP „Beograd“, 1991.

Celokupnu priču možete pročitati na sajtu Projekat Rastko.

Slika: Herbert James Draper, 1897.

Godinu dana putovanja iza Sunca

Prvog maja 2016. godine izašle je iz štampe moja prva knjiga, Tri mita o putovanju iza Sunca. Pisala sam o njoj, obaveštenje, pogovor i inspiracije bila su polazišta za tri različita teksta koja sam objavila na ovom mestu. Na društvenim mrežama, takođe, obznanila sam vest i reakcije su bile divne, kako na mom profilu, tako i na fb stranici bloga gde sam priložila i ovaj video zapis.

Javljali su mi se čitaoci sa različitih strana, iz Beograda, Novog Sada, Tuzle, Podgorice, Subotice, Niša, Bele Crkve, Bara, jedna čitateljka pisala mi je iz Švedske.. Primerci koje sam ostavila u nekoliko beogradskih knjižara prodati su. Tiraž još uvek nije rasprodat tako da ukoliko ste zainteresovani da knjigu pročitate, ili da o knjizi izložite svoj utisak, možete mi pisati na anaarpart@gmail.com.

Nisam organizovala promociju. Nisam se još uvek prepoznala u nekoj od institucija, kao i celokupnoj književnoj sceni. To je neki subživot koji sam za sada odabrala, a koji smatram najautentičnijim, s obzirom na nezadovoljavajuće stanje po pitanju kriterijuma i uređivačkih politika. Mislim da umetnik i na taj način piše, a njegova najznačajnija reč u svakom jeziku je NE. To ne znači da neću u jednom tenutku odlučiti da organizujem predstavljanje ili veče razgovora o knjizi, kao i blogu (u oktobru 2016. bilo je pet godina bloga).

Knjigu je među prvima poručio Marko Matolić, urednik časopisa „Naslijeđe“ (Naslijeđe – Neovisni časopis za književnu prošlost i budućnost BiH). U 17. broju časopisa pojavio se prikaz moje knjige koji u celosti prenosim:

Prikaz knjige Tri mita o putovanju iza Sunca Časopis „Naslijeđe“, br. 17, jun 2016. | Autor prikaza: Marko Matolić.

Ova kratka bilješka ima za cilj da svrne pažnju na prvu objavljenu knjigu pjesnikinje Ane Arp.

„Tri mita o putovanju iza Sunca“ zbirka je pjesama koju čine tri ciklusa. Ciklus Pisma Persefoni fragmentirane su poeme, bljeskovite sličice koje ukazuju na konture jedne veće, kompleksnije slike. Pjesnikinja u ovom ciklusu kao da osjeća svu moć jezika jer se vraća na lakonski izražaj koji misao samo nagovještava i koju treba sam(o) potražiti, iz blještavila sunca, ukoliko ta potraga nije samo mit… Drugi ciklus, Herbarijum, lirski je tekst, također fragmentiran, elegične atmosfere kojoj inverzije dodaju i dozu arhaičnog. Treći ciklus, Dedalove sobe, je najfragmentarniji, ali i slike u njemu su najšire. Na početku te slike izgledaju jako precizne ali baš njihova širina sprečava da ih se obuhvati razumom pa preostaju same grablje osjećaja. Forma ovog ciklusa je raznolika i ima hipnotički ritam. Započinje pjesmama u prozi, ritam odjednom ubrzava kratkim, fragmentarnim poemama (na koje nas je pjesnikinja već pripremila u prvom ciklusu), eksplodira u mapama labirinta u kojima nipošto ne smijemo (niti možemo, uostalom) tražiti sintaktički već samo osjećajni smisao, i onda nas istim putem polako vraća natrag.

Nemir, koji ovo čitanje izaziva, bit će smiren racionalnim pogovorom koji dosta toga utješno pojašnjava i razjašnjava.

Saradnja sa časopisem „Naslijeđe“ se nastavila pa sam pozvana da učestvujem sa dva eseja o fotografiji za 19. broj. U pitanju su eseji Ogledalo i senka Vivijen Majer i Topografija ljudskog lica: Sali Man i Orhan Pamuk. Urednik mi je kasnije poslao i fotografiju na kojoj se vidi broj, sa mojim tekstom i fotografijama Vivijen Majer na naslovnoj strani. Ambijent je divan. U pitanju je biblioteka u Orašju (BIH).

Časopis Naslijeđe (broj 17)

Časopis Naslijeđe (broj 19)

Image may contain: people sitting

Posle ove kraće digresije, vraćam se na glavni kolosek. Kolosek je reč koja mene uvek, bez izuzetka, asocira na putovanja, a putovanja je bilo i u slučaju Tri mita. Knjigu sam nosila sa sobom u Temišvar, na Frušku goru, u Veneciju, u Boku kotorsku, u Dubrovnik, u Napulj, u Novi Sad. U mnogobrojne beogradske kafee u kojima bih se sastajala sa ljudima koji bi knjigu preuzimali direktno od mene. Tada bismo pričali, ponekad satima, o blogu, o knjizi, utiscima, inspiraciji. Mnogi od njih knjigu su i fotografisali a ja sam te slike priložila na kraju ove objave.

Naredni čitalac koji mi se javio bio je Stefan Tanasijević, autor sajta Art Nit. On je 21. avgusta 2016. godine objavio prikaz knjige i svoj utisak povodom njenog čitanja:

Pisac i putnik Ana Arp, osnivač i urednik internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti objavila je svoju prvu knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca, maja 2016. godine. Ova knjiga je neobična poetska trilogija koju čine Pisma Persefoni, Herbarijum i Dedalove sobe. Mlada autorka ovog dela obojenog patinom drevnih vremena, jedinstvenog na našim prostorima, ali i u našem vremenu, u jednom delu pogovora knjige piše veoma slikovito o prisutnosti umetnosti u njenom životu i značaju za stvaranje ove knjige..

Jedini urednik kome sam samoinicijativno poslala knjgu bio je Branko Kukić, urednik časopisa „Gradac“, kao i mnogobrojnih edicija u okviru izdavačke kuće Službeni glasnik. Nakon nekoliko nedelja (meseci?) stigao mi je njegov odgovor koji ovde prenosim u celosti. Ovaj komentar je, uz recenziju Marka Matolića, i prikaz Stefana Tanasijevića, naredna kritička reakcija na knjigu (ovde pod reakcijama, i nadam se da mi čitaoci neće zameriti, ne računam utiske sastavljene od dva do tri prideva).

Ana Arp,

sa zadovoljstvom sam pročitao Vašu knjigu „Tri mita…“. Kažem sa zadovoljstvom, jer se ono što pišete razlikuje od onoga što povremeno čitam od poezije mlađih, a što mi najčešće liči na konstrukciju, koja je inače danas postala pravilo. Svi grade most, a ne shvataju da nije isto preći preko mosta, nego preko kakvog mosta.

Prvi deo Vaše knjige je osetljiv, ali pun „patki u preletanju“, pa me podseća na pesnike kineske i japanske. Taj nečujni šum u visini i kada dolazi iz druge kulture podseća pomalo na ono oduševljenje Crnjanskog kada je prevodio te pesnike.

„Dedalove sobe“ su moćne. Lavirint je moćan, u svim oblicima, bilo da je iz mita, bilo da je iz Kjubrikovog „Šajninga“, itd.

Ne smem dalje, jer ja ipak nisam onaj koji se baš u sve ovo razume.

Iskreno,
Branko Kukić

U nastavku slede fotografije čitalaca, kao i fotografije knjige koja se našla u izlozima beogradskih knjižara Mala Akademija, Nolit i Apropo. Poslednih meseci nisam im odnosila primerke tako da knjigu za sada, i od sada, jedino možete poručiti i preuzeti direktno od mene.

Što se tiče druge knjige, ona je osamdeset posto završena. Tim sa kojim ću sarađivati je oformljen i samo se čeka pisac. Nadam se da ću naredne godine u ovo vreme sličnom objavom obznaniti dobru vest.

   

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (prvi odlomak)

A baš prethodnog dana bio je zamolio moje roditelje da me te večeri pošalju kod njega na večeru: „Dođite da pravite društvo svome starom prijatelju“, bio mi je rekao. „Kao buket što nam ga putnik pošalje iz zemlje u koju mi sami više nećemo putovati, dopustite mi da na vašoj dalekoj mladosti omirišem cveće onih proleća kroz koja sam i ja pre toliko godina prošao. Dođite s jagorčevinom, s vilinim kosom, sa ljutićem, dođite s jaričem, koji sačinjava omiljenu kitu balzakovske flore, sa ukršnjim cvetom, krasuljkom i s udljikom, koja počinje da miriše u lejama u vašoj bašti dok se još nisu otopile poslednje grudve uskršnjih susnežica. Dođite sa blistavom svilenom odeždom ljiljana, dostojnom Solomona, i s raznobojnim emaljem dana i noći, ali dođite naročito s povetarcem još svežim od poslednjih mrazeva, koji će odškrinuti prvi cvet jerusalimske ruže* pred dvojicom leptirova što odjutros čekaju pred vratima.“

* Nijedan komentator niti enciklopedija ili rečnik ne poznaju jerusalimsku ružu. Postoji jerihonska ruža, koja raste u pustinji Palestine i u nekim drugim, i Prust isprva i jeste napisao: jerihonska ruža – a potom – neobjašnjivo zašto – izmenio u jerusalimska ruža.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (drugi odlomak)

Večeras ima u oblacima tako lepih ljubičastih i plavih boja, zar ne, prijatelju, – reče on mom ocu, – naročito neko plavetnilo, više cvetno nego nebesko, plavo kao cinerarija, koje iznenađuje na nebu. A i onaj ružičasti oblačić, nije li i on kao cvet, kao karanfil ili kao hortenzija? Samo sam valjda na Lamanšu, između Normandije i Bretanje, video još veće bogatstvo takvoga biljnog carstva u atmosferi. Ima tamo, blizu Balbeka, kraj onih tako divljih mesta, jedan tako ljupko pitom zaliv, gde je zalazak sunca, kao u dolini Ož, zalazak sunca crven i zlatan, koji ja, uostalom, daleko od toga da prezirem, bez ičega osobenog, beznačajan; ali u onome vlažnom i blagom vazduhu rascvetaju se uveče, za nekoliko časaka, takve nebeske rukoveti, plave i ružičaste, koje su neuporedive i koje često satima ne venu. A neke odmah precvetaju, i onda je još lepše videti kako je celo nebo posuto bezbrojnim rasutim sumporastožutim ili ružičastim laticama. U tom zatonu, nazvanom Opalni zaton, zlatasta žala čine se još pitomija zato što su, kao plavokose Andromede*, prikovana za ono strašno stenje svud okolo, za tu kobnu obalu, čuvenu po tolikim brodolomima, gde se svake godine mnoge barke upokoje u morskim pogiblima. Balbek! Taj najdrevniji geološki kostur našega tla, odista Ar-mor, More, svršetak kopna, taj ukleti predeo koji je Anatol Frans – čarobnjak koga bi naš mladi prijatelj trebalo da čita – tako dobro naslikao, u njegovim večitim maglama, kao pravu postojbinu Kimera iz Odiseje**. A naročito, koliko li je uživanje ići na izlete po tim divljim i tako lepim predelima, sve na dva koraka od Balbeka, gde se već grade hoteli nad tim drevnim i krasnim tlom, ali ga ne narušavaju!

* Po helenskoj legendi, Andromeda je etiopska princeza, koju su prikovali za stenu te je ponudili morskom čudovištu da bi umirili gnev Posejdona, boga mora.

** Kimeri ili Kimerijci (Kimmerioi) po helenskoj legendi, a tako i u „Odiseji“ (XI, 16-19), stanovnici su zemlje kraj Okeana, na krajnjem zapadu, gde vlada večni mrak. A postojale su i Kimerijske pećine, u južnoj Italiji, gde je bio, verovalo se, ulaz u podzemni svet, u Had.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Herbarijum Emili Dikinson

Pet prikazanih listova, uredno skeniranih od strane biblioteke kojoj pripadaju (Houghton Library – Harvard College) prikazuju nam osušeno bilje, u savršenom stanju, čak i posle sto trideset godina od smrti pesnikinje.

Na blogu A . A . A već postoji serija tekstova posvećena herbarijumima odnosno svim oblicima prikazivanja cveća u umetnosti, kao i njihovog dvosmislenog, i baš zato značajnog, značenja.

Na ovaj način pridružujem i Emili Dikinson pomenutoj temi, a pominjanje herbarijuma je bitno jer sugeriše, posredno, i na svakodnevicu, podjednako koliko i na psihološki sklop osobe. U pitanju je sklonost ka fragmentaciji, ka zatvaranju, ali spovedenim metodički.

Ovaj post ima značaja i za autorku ovih redova. Ja sam jednom pokušala da oformim herbarijum ali sam završila brutalno izujedana komarcima. To je bio prvi susret, ili sam ja to tada prvi put jasno osvestila, sa drugom stranom prirode, onom koja se ne pokazuje ljupkom, iako tako izgleda.

Sve navedeno važi i za poeziju Emili Dikinson. Metodična, izrazito kratka i lakonski stroga forma podseća na zbirku „Pesme nevinosti i iskustva“ Vilijama Blejka (njihovu umetničku sličnost sam već naglašavala), ali, uprkos veličini, krije veliko značenje. Na prostoru kokošinjca smeštena je Keopsova piramida. Iluzionizam je značajan za ove umetnike.

Takođe, ljupkost, podjednako koliko i brutalnost, začudnost i naizgled nepovezivost entiteta koji tvore metafore, kojima su posebno bili skloni metafizički pesnici, oblik i zanačenje u potpunoj disparaciji – oblik kratak i sveden, značenje dovedeno do radijusa velikog praska, čine ovu pesnikinju izuzetnom. Za kraj, sledi primer:

Ideali su divno ulje
Da točkovi ne kriče –
Al kad se vrti osa životna –
Zjenica ulje poriče – (983)

Pet pesama Emili Dikinson

Dig Deep Gouache on paper, 2016 by Kelly Louise Judd

Naši su životi – Švajcarska –
Tako tihi – tako hladni –
Dok u čudno popodne neko –
Alpi svoj veo ne razmaknu
I ugledamo – Daleko!

Italija je s one strane –
Mada ko stražar između –
Alpe svečane –
Alpe sirenske –
Vječito čuvaju među!

.

I Pročelje i Začelje
Sjećanje – ko Kuća – ima –
A i Tavan isto tako
Sa Smećen i Miševima.

Zatim Podrum dublji nego
Što i jedan Zidar sanja –
Pripazićeš da Dubina
Njegova nas ne proganja – (1182)

.

Tišina sve je što nas plaši.
U glasu – Spasa je klica –
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica. (1251)

.

Ako mi poklopac s glave ikada
Spadne i mozak pusti vani
Drug će otići gdje pripada
Bez ikakvog miga s moje strane,

Svijetu, ako to vidi, znano
Biće da je umu moguće
Da živi daleko izvan kuće
Duša je tamo – neprestano. (1727)

.

Moj život – Puna puška – bješe
U ćošku – Sve Vrijeme –
Dok vlasnik prođe – i utvrdi
Ko sam – i ponese Me –

I sad skitamo Šumama Carskim –
I sad lovimo Srnu –
Kad njemu u čast progovorim –
Planine odjek vrnu –

Kad se smiješim – Dolina biva
Puna srdčanog sjaja –
Ko da je Lice Vezuva svoju
Radost reklo do kraja –

Kad Noću – nakon dobrog Dana –
Kraj Gospodara bdim –
To mi je slađe no da Perjan
Dušek dijelim s Njim –

Ko Njega mrzi – smrtno ga mrzim –
Niko se ne pomakne –
Kad moje Žuto Oko ga – ili
Moj žestok Palac takne –

Mogu živjeti duže od njega –
On duže no ja mora –
Jer imam tek moć da ubijem –
A nemam moć da mrijem – (754)

Izvor: Emili Dikinson, „Poezija“, preveli Jasna Levinger i Marko Vešović, Svjetlost, Sarajevo 1988.

Ilustracija: Kelly Louise Judd

Tri mita o putovanju iza Sunca

0. Korica JPG

Prvi maj je meni ove godine naročito bio značajan – objavljena je moja prva knjiga. Dugo sam je pisala, još duže pripremala za štampu. Konačno je napustila fioku. Nezavisnost, sloboda, kreativnost – sve je tu, i možda ne toliko u samoj knjizi, koliko u mom pristupu umetnosti.

U pitanju je trilogija „Tri mita o putovanju iza Sunca“ koja se sastoji od knjiga ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’ i ‘Dedalove sobe’. One su pisane u periodu od 2009. do 2015. godine, i uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet. Fortuna prati hrabre.
Krenite na putovanje iza Sunca.

Pri realizaciji knjige pomogli su mi Tijana Kojic (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija) i štamparija ATC. Bez njihove pomoći, ali i ohrabrenja prijatelja koji su je čitali u rukopisu, knjiga bi i dalje ostala neobjavljena. Hvala im!

Knjigu možete po ceni od 350 dinara kupiti direktno od autorke. Pošaljite mi adresu na anaarpart@gmail.com i poslaću vam knjigu u roku od tri dana. Takođe, knjigu možete pronaći u sledećim beogradskim knjižarama Zlatno runo (Svetogorska 24), Beopolis (Makedonska 30 / Dečanska 5), Geca Kon (Prosvetina knjižara na početku Knez Mihailove ulice) i Mala Akademija (Đure Jakšića 4).

Pogovor knjige možete čitati ovde. O inspiracijama za knjigu možete čitati ovde.

2. Unutrašnja naslovna strana3. Pisma Persefoni JPG4. Herbarijum JPG5. Dedalove sobe JPG

Pogovor knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

13152727_862620463865237_1457057282_n

U početku beše pijuk ptice. To je moje najranije sećanje koje je, i dalje, savršeno bistro i prozirno, kao voda koja teče. Praskozorje. Nebo je bilo srebrno. Inje, magla, dah, sedefni. Ja nerasanjena. Zvuk ptice (goluba) davao je oblik pojavama oko mene. Bilo je svetlo i tamno u isti mah, recimo da je bilo šest izjutra, u decembru, vodili su me u obdanište. Znala sam da ću na osnovu tog utiska, jednom, napisati čitavu knjigu. Toliko je bio jak.

U dvorištu kuće u kojoj smo stanovali postojala su tri drveta, raspoređena tako da čine trougao. Levo je bio jedan stari orah na koji smo se sestra i ja pele ili o čiju bismo se granu, ukrstivši prste, podignuvši noge, klatile i dozivale jedna drugu. Obe smo, kasnije, crne dlanove brisale o odeću. Desno je bilo drvo višnje koje nisam volela. Trava bi porasla oko njega i prilaz bi bio otežan, a i komarci bi nas opkolili dok bismo brale voće čija je tečnost, opet, završavala na našoj odeći. Takođe, ko god je osetio višnjin prut na svojoj koži više nije pomišljao da bude neposlušan. Najzad, na sredini se nalazio jedan mladi, divlji bagrem. Tanko drvo, puno trnja, sa koga sam volela da otkidam lišće i da ga, poput konfeta, bacam sebi na glavu. Umela sam čitav red da srozam vrlo brzo.

Često sam hodala u jednom, skoro iskonskom predelu. Poljski put. Jesen, kiša, blato. Sa leve strane puta nalazila se njiva, sa desne strane, takođe, njiva. Ali, sa te desne strane, posle njive, nalazio se jedan jabučar koji niko nije obrađivao, niti posećivao. Osim mene. U novembru, kada bi mi se prijele jabuke, ja bih odlazila u taj voćnjak i sa zemlje skupljala plodove koje sam, od kad znam za sebe, volela da jedem u neverovatnim količinama. Trava je bila pokorna pod kišom, žica ograde zarđala, iskrivljena, a i jedan otrovani pacov ležao je danima nadomak. Nikad neposredniji odnos sa onim što je istinska priroda, divlja i, čak šta više, zla, nisam imala do tada, a ni posle toga. Blato je bilo nepodnošljivo, praznina koju je njiva stvarala, voda koja je, poput zlih čini, umrtvila drveće, jabuke popadale po zemlji. Crni krugovi truleži na njihovoj površini.

Iskonski predeo imao je i drugačije oblike. Plavišta. Često sam hodala pored reke koja je potopila drveće nadomak nje i koje je, takođe, delovalo začarano. Poput nagih mladića Sunca, zarobljenih da nemi provode u vodi dane i noći, koja je bila do njihovog pupka, tako je izgledalo to divlje, vodom natopljeno, ogolelo i ispucalo drveće. Kao da je jedino inje imalo sažaljenja. I poneka zvezda, oštra kao igla.

U jednoj od mojih soba nalazio se veliki trokrilni prozor koji je odavao jednu tajnu: napušteno gnezdo na raskoraku dve grane. Često sam, sedeći na krevetu, i posmatrajući to drvo, razmišljala, ne zašto su ga ptice napustile, već zašto neke druge nisu u njemu našle svoje mesto. Svako jutro, po buđenju, pogledala bih kroz prozor i prvo što bih ugledala bilo je prazno gnezdo. Taj prizor bio je dokaz ironije bogova, uperene protiv mene. To je bila osuda.

Tokom mog odrastanja umetnost je bila prisutna, doduše retko. Ja dugo nisam znala da je umetnost, njeno stvaranje, podjednako koliko i njeno proučavanje, od presudnog značaja za moje biće. Dugo, zaista dugo, nisam osvestila jednu krajnje očiglednu činjenicu, koju sam svakodnevno potvrđivala svojim radom: da sam pisac. Ja sam imala kutije i fascikle pune ispisanih listova, mnoštvo svesaka, a da mi ni jednog trenutka nije palo na pamet da ja radim nešto posebno, da ja uopšte nešto radim.

Umetnost nije bila od presudnog značaja za ovu knjigu. Ipak, bilo je nekih dela koja, baš poput ovih, upravo opisanih doživljaja prirode, jesu svojevrstan trag, kao kad grančicom mašete po snegu. Pas u kasu, na crnoj pozadini, omeđen geometrijom, na ogromnom platnu Vladimira Veličkovića. Pesma „Majdan“ grupe Block Out. Vrtovi u poeziji Vilijama Blejka. Knjiga Ervina Rodea „Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka“. Oda „Hiron“ Fridriha Helderlina. Jedan rajski pejsaž, moj egzistencijalni zavičaj, koji sam videla, negde, a za koji znam da sam ga posetila, nekada. Sunce na zalasku. Pesma „Set the Controls for the Heart of the Sun“ grupe Pink Floyd (gong o koji Rodžer Voters udara). „Ep o Gilgamešu“, veličanstvena slika ljudi-škorpiona pred kapijama Sunca. Atlas između Herkulovih stubova, usnulih Hesperida i protežućeg Sunca, pridržava nebo na jednoj Art Nouveau slici..

Knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca nije isprva planirana kao trilogija, niti je planirana da se u štampanom izdanju pojavi pod tim nazivom. Neke stvari nametale su se same od sebe, tokom pisanja. Ipak, njen konačni raspored, konačna forma, u potpunosti su odgovarajući. Godina u kojoj je započeta knjiga „Pisma Persefoni“, više u mislima nego na papiru, bila je 2007. Ipak, najstariji, doduše, tek retki redovi koji su u ovoj ovoj knjizi, potiču iz jednog nacrta koji je sastavljen tek januara 2009. Gledano u celosti, knjiga je nastajala do poslednjeg dana pred slanje rukopisa u štampu. Pisana je dugo, ima nekoliko verzija, a konačna je nastala metodom brisanja. Njeno pisanje svodilo se isključivo na uklanjanje prvobitne građe: knjiga je, u početku, bila duplo duža. Smatram da su ponovna iščitavanja, uz nesentimentalan odnos prema građi, jedan od najboljih načina da napišete knjigu u kojoj ćete reći sve što ste želeli, iako niste napisali sve što ste želeli. Takođe, smatrala sam da neću dobro napisati tu knjigu dok ne prestanem da se (u potpunosti) interesujem za nju.

To se nije desilo. Godine su prolazile, knjiga je bila u fioci, ali sam mislila na nju, a i pričala bih drugima o njoj, povremeno. U međuvremenu, započela sam, juna 2011. godine, da pišem novu knjigu. Opet sam imala neku priču, neku impresiju, da smestim u određeni pejsaž, drugačiji bojom i teksturom, no ipak pejsaž: slika prirode je dominirala. Pomislila sam da tu nešto nije u redu, ali sam nastavila da pišem. Ubrzo sam shvatila da su oba dela fragmentarna, da su glas upućen drugom, a da su, u stvari, glas koji odzvanja u sebi. Ono najvažnije: opet je bilo u pitanju ponovno ispisivanje mita.

Grčki mitovi najzahvalnija su literarna građa utoliko što taj religijski sadržaj nije kodifikovan knjigom: postoji beskrajno polje slobode. Mit možete iznova pisati, dopisivati, reinterpretirati i nećete izgubiti ništa od prvobitne postavke, samo ćete joj dati nov oblik, nov kontekst. Sloboda beskrajnog prilagođavanja grčkog mita nije na uštrb tog mita. Mit iznova nastaje svakom novom literarnom obradom, ali (iznova) ostaje nepromenjen. Ja sam želela, bez ambicije na iscrpnost građe ili poređenje sa drugim piscima, da opet napišem tri mita. Ne da ih prepričam, već da ja pružim literaturi moje viđenje mitske postavke. Želela sam da ponovo napišem mit koji ste upravo pročitali, recimo, u „Rečniku grčke i rimske mitologije“ Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović. Ono što piše u „Rečniku“, piše i u mojoj knjizi. Postavka je ista, razrada građe je drugačija.

Ja sam oduvek rečnike mitologija poimala kao kataloge beskrajnih sadržaja. Niko nema prava da se žali zbog tema koje su iscrpene. Nikad nije reč o temi, već o načinu na koji se ona oblikuje (rečima ili grafičkim odlikama) u jednom umetničkom delu. Kao u matematičkom zadatku, postoji postavka, postoji i rešenje. Ono između je na umetniku. Ali, u ovom slučaju, učinilo mi se da bi to „između“ bilo isuviše dugo. Zato sam odlučila da uzmem samo jedan deo koji je, istovremeno, ogledalo celine. To ogledalo, u ovom slučaju, bilo je – putovanje.

Grčka boginja Persefona vezuje se za kruženje, za bujnost i jalovost prirode. U zavisnosti od njene dvostruke prirode ona je i dole i gore, a to je i samim grafičkim rešenjem unutar ove knjige naznačeno. Priroda kentaura je, takođe, dvostruka. U pitanju je dvooblično stvorenje. Hiron je bio prvi lekar, a lekari su, nekada davno, lečili biljem. Zamislila sam ga kako kaska ka nekom ranjeniku sa knjigom u ruci: herbarijumom. Tu posebnu i lepu knjigu morala sam prilagoditi svojoj poeziji. Tako je herbarijum, knjiga osušenog bilja, postao knjiga poezije. Biljka se oduvek izjednačavala sa pesmom. Biljke su lekovite, biljke su otrovne. Hiron je mogao svima da pomogne, osim sebi.

Kentaur je, kao i Persefona, putnik. Sećanja, priviđenja, branje biljaka, podučavanje učenika beskrajnim jahanjem kroz arhipelag, sve je to u domenu putovanja. Kentaur Hiron bio je učitelj koga je Herakle, njegov učenik, ranio. Kentaur je besmrtan ali je bol izazvan strelom, čiji je vrh natopljen Hidrinim otrovom, toliko jak da on želi da umre, želi da bude žrtvena supstitucija za Prometeja, još jednog učitelja i prijatelja ljudi. Herakle je veza između njih. On mora prvo da oslobodi Prometeja. Dok on putuje ka Kavkazu, Hiron čeka. Trenutak koji moja literarna verzija podrazumeva jeste beskrajno dug. Bol poništava utvrđene koordinate vremena.

Razrađeniju poetsku verziju mita o kentauru prvi je, posle Pindara, dao Fridrih Helderlin. On je oko 1803. godine napisao odu „Hiron“ koja je poslužila kao polazište za ovu knjigu (ta oda bila je i tema mog master rada odbranjenog na Filološkom fakultetu. Dakle, prišla sam joj dvostruko – poetski i esejistički). Tu su bila još i moja amaterska interesovanja za noćno nebo, oblik i raspored sazvežđa, orjentacije pomoću zvezda, pećinske crteže. Želela sam da stvorim jedan pejsaž, sav od priviđenja. Potrebno je setiti se, na primer, kakve su sve halucinacije, stanja svesti i misli mogući kada ste, recimo, bolesni, kad imate visoku temperaturu. Ovde, sada, zamislimo kakva to priviđenja, koja nisu razlučiva od sećanja, može imati neko ko je ranjen, kome otrov gospodari telom, a ko je, ukoliko se Herakle ne vrati, do kraja vremena osuđen na kjaroskuro bola i sfumato misli.

Ideja za knjigu „Dedalove sobe“, njenu formu, sadržaj, protagnoniste, oformila sam u celosti 2011. godine, ali je ona pisana znatno kasnije, od avgusta 2015. do februara 2016. Doduše, neki delovi nastali su između 2011. i 2015. To su fragmenti iz trećeg poglavlja. U tom periodu ja sam imala jednu stvaralačku krizu koja se nije ogledala u činjenici da nisam pisala. Naprotiv, stalno sam nešto pisala i čitala u tom periodu, ali nisam zaista pisala. Oni od čitalaca ove knjige koji su pisci, naročito kao što sam i ja tada bila, pisci vikendom, razumeće o čemu govorim. Ona se odlikuje, kao i prethodne knjige, putovanjem i mitom. Otuda sam odlučila, i pre nego što sam završila „Dedalove sobe“, da će moja prva knjiga biti trilogija, da je besmisleno svaku objavljivati pojedinačno, iako se one mogu tako čitati.

Uopšte, smatram da će mnogima biti teško da upamte sve ove naslove, podnaslove, mitski kontekst, isprekidane celine. Ali, čitanje je putovanje. Neka putovanja, čak mnogo bliža od predela iza Sunca, umore. Uostalom, mene je uvek zanimao sukob, kako se nešto formira u odnosu na prepreku. Borba snaži duh, tako se postaje pravi, istinski putnik. Zato, olakšanja radi, trebalo bi nešto reći o formama: pisma, dnevnik, putopis. Sve tri afirmišu „ja“ koje je, u suštini, iluzorno. „Tek u dvostrukoj sferi postaje svaki glas, večan i blag“, piše Rilke u jednom od svojih soneta. Uvek je potreban drugi da bi „ja“ bilo prepoznato kao takvo. Pesnički um stvorio je bogove i zato je taj dvostruki glas u knjizi „Pisma Persefoni“, zapravo, jedan glas. Na kraju knjige „Herbarijum“, Hiron piše jednom od svojih učenika, u nadi da će baš on njegovu knjigu pronaći. „Ja“ uvek želi „Ti“. Putopis i dnevnik mogu biti izjednačeni. Dnevnik je odraz unutrašnje dinamike, putopis je odraz unutrašnje dinamike podstaknute spoljašnjom. No, ovaj putopis neobičan je utoliko što je sam lavirint izjednačen sa nečim što je, simbolički, daleko veće od samog arhitektonskog objekta koji je projektovao Dedal. Putovanje lavirintom može osnažiti duh, podjednako koliko i poništiti ga. Dedal to najbolje zna, naročito u onom trenutku dok gleda Ikara kako pada u beskrajno, plavo, ravnodušno, duboko, ospokojavajuće more. U san.

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za moju knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“ i kakav je značaj njegove simbolike, ali i kakav je značaj drugih dela sa sličnom temom koja su uticala na moju imaginaciju tokom godina pisanja.

Zašto Sunce? Zato što odvodi misao iza. Posmatrati Sunce znači utonuti u spokojan dodir vode, neba i zemlje. Sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat, zvuk koji ispunjava dolinu. Svitanje.

Duga tišina stvara širok vidik. Sunce – mesto na kome se susreću naš um i kosmos. Velika kapija. Jedinstvena konstelacija tada je vidljiva: dubok uzdah, poput konja koji juri uz nebo. Sunce na horizontu: presečena jabuka koja se klati po izbrazdanom stolu. Neka je rumena, neka je žuta, neka je gnjila. Ipak, pred tim prizorom, osetićeš se prepoznatim.

Pred Suncem mogućnosti su nepregledne, poput kompozicije koja se odvija pred našim očima, dok njeni zvuci klize niz zidove sobe, poput nektara kiše niz liske neba. Zašto pisanje, stvaranje simbola kroz reč, ovaploćenje misli u sliku posredstvom znaka, ne bi bilo poput posmatranja Sunca i te razdražljive želje da se ode iza njega, u izmaglicu plitke vode? Zastaću na jedan trenutak, ovaj citat čini mi se bitnim:

Ako čovek ne prepozna i ne obelodani svoje mitove, tada ne može da objasni ni sebe, ni ono u sebi, niti ono u svetu u kome živi. Umeti naći „strukturu“ individualne simbolike i njenu vezu sa simbolikom sveta.. – Nina Berberova, „Kurziv je moj“ (odlomak)

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil ali, ispostavilo se, da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali i da smo plivajući, zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, retkom mulju. Tu su sedeli ljudi, crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikla je pedalama o moje gležnjeve udarala, pas je cvileo od umora, a osećao je i moj strah. Strah je dolazio od predosećaja da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem čvrstog i plitkog dna kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

To je bio početak knjige „Dedalove sobe“, čije sam nastajanje detaljnije opisala u predgovoru za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca„. Odatle potiče i ideja za naslov kojim bih objedinila tri pojedinačna dela: ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’, ‘Dedalove sobe’. Bez obzira na to koliko se put ka Suncu činio pravolinijiskim, ja sam oduvek smatrala, posmatrano simbolički, da je put ka Suncu nalik putovanju po lavirintu (neću napisati kroz lavirint jer to podrazumeva probijati se pravolinijski, a ne lutati i kružiti). U nastavku slede odlomci iz tri pojedinačne knjige koji se mogu postaviti, razmatrati i doživljavati uporedo sa delima koja su bila tek trag po snegu, krhka inspiracija, divljenje pre početka pisanja koje se, ipak, zadržalo i učinilo da iz estetskog zadovoljstva preraste u inspiraciju, vizuelni predložak koji je trebalo prevesti posredstvom reči.

.

Slika žene pred Suncem koje ne zna se da li zalazi ili se uznosi (da li je suton ili sviće) nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila uz mene, u mom unutrašnjem pejsažu. Ženska prilika pred Suncem, čija je simbolika snažna, a dodatno naglašena stazom i stenom, morala je uticati na to da napišem sledeće stihove:

„Zašto gledaš put horizonta i ćutiš?“

„Dižući glavu
Sunce opet iz zemlje bi izranjalo –
Ali ti svetlosti, gde si ti?

Izneverena pitanje bi predelu
kao sebe oko Sunca
ti iznova uzvraćala.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 19-21)

Fotografija Edvarda Stajhena iz 1904. godine, jednostavno nazvana „Jezero“, uporediva je sa kadrom iz filma „Persona“ Ingmara Bergmana. Dvojnost koja je, zapravo, jedan glas, svetlost i senka, isto kao i u mojoj zbirci gde dva lirska subjekta zapravo jesu jedan. Pesnik, onaj koji piše božanstvu, na taj način ga stvarajući, jeste samo to božanstvo. Pesnici su stvorili bogove, mitovi su naša prva poezija. Kada se jezero, često pominjan prirodni predeo u kontekstu mitologije koja se vezuje za Hada i Persefonu, transponuje u reči, dobiju se sledećio stihovi:

„Breze su spavale
dok spuštalo se nebo.

Svetlost se
kroz naprsline krošnji
topila.

Na tlu gustih mirisa
bela kolonada umora“ – (Pisma Persefoni, Pismo „Drvo“, str. 70)

.

„Zrake između vrba
prstima sanjaš.

Jezera tiha
između dlanova skupljaš.

Sve na slez je mirisalo.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Drvo“, str. 71)

855f2230020fa617e3fd3eeeaca7a6a9

Slikarstvo Pompeja oduvek je, a krajnje nezavisno od studija istorije umetnosti, bilo polazna osnova mog unutrašnjeg pejsaža. Ono, zahvaljujući bojama, ali i neodredivosti prikazanih radnji, evocira neodredive utiske a verovatno zahvaljujući nepostojanosti perspektive. Bitno je stvarati narative posmatrajući jednu ili više slika. Posmatranje umetnosti treba da postane, isto kao i kritika, umetnost po sebi. Sledi odlomak iz knjige „Dedalove sobe“.

„Još uvek je noć, ali na izmaku, uskoro će svanuti. Sestra i ja idemo uzbrdo ulicom, brzim korakom, bežimo da ne bi bile viđene. Ona mi bezvoljno pomaže, napeta je, daje mi ključ i odlazi. Ne želi da učestvuje u svemu tome.

Razdanilo se, ali nema Sunca. Trčim da me ne bi videlo. Penjem se na drvo i krijem se tako što se razapinjem jednom rukom za jednu granu, drugom za susednu. Položaj je neizdrživ, telo mi je teško, boli me. Ono baš tuda sporo prolazi.

Kad sam pomislila da će konačno otići, baš tad podiglo je glavu, prepoznalo me je, videlo je krajeve mojih prstiju sa druge strane. Tada, ja sam pala, grebući telo, lomeći se kroz granje. Ipak, uspela sam da vidim ulaz. Nisu to bila vrata, već mali prozor sa visoko uzdignute terase.

Dok sam se krila tu je bila jedna žena koja je čuvala svoje dete, ali ja sam se čudila tome. Ona nema dece. U parku, nadgledala je svoju ćerku dok se mala igrala. Čula sam je, grdila me je, prebacivala mi zbog traženja, zbog bežanja. Ona me je odala.“ (Dedalove sobe, I deo, str. 111)

13235819_948825691901269_1071827880_n

Bilo je i muzičkih uticaja. Poetska kompozicija Erika Satija i sama je inspirisana kritskim mitom, ubijenom kraljicom, čudovištem, Arijadnom. Slušajući nju, ja kao da popijem neko osvežavajuće piće, posle čitavog dana provedenog na 38 stepeni. Ona zvuči nalik limunadi u koju su ubačene dve kugle sladoleda od vanile. Gastronomska poređenja nemaju pežorativan odnos prema delu, već upućuju na čulnost koju nešto apstraktno, poput nota koje evociraju hladne kamene kiklopske zidove lavirinta, može proizvesti. Evo odlomka iz knjige „Dedalove sobe“:

I soba
Bila je puna peska.

II soba
Bila je puna plitke vode.

III soba
Bila je puna zaborava. Polomljeni ćupovi dali su joj boju i svi likovi po njima iscrtani svoje su darove položili – štit i novčiće.

IV soba
Naslage svetlosti, sloj nad slojem.

V soba
Dok prolazili smokroz ovu sobu, plutali smo.

VI soba
Ovde su korali, u korenu svojih čvorova, čuvali putokaze klupka.

VII soba
Ovde padao je sneg, nežni vitraži pahuljica. (Dedalove sobe, I deo, str. 115)

Ako je boja Persefoninih pejsaža srebrna, ili bela, to je zato što je ona najudaljenija od Sunca, ona je u predelu inja i zato je knjiga „Pisma Persefoni“ prva u okviru trilogije. Zatim, sledi „Herbarijum“ gde si kentaurovi pejsaži drugačije teksture, boje i zvuka. Sledi odlomak iz drugog dela trilogije:

„Osluškujem. Tinja kao plamen zvuk u daljini, to Sunce u pećinu mora gnjuri. U doba sutona, mekog kao čežnjive oči grožđa, ko će čuti glasove lovaca?

Pećina njih očekivala je. Bili su na horizontu. Nebo nad njima, još uvek okean bez korala. Crtali su zajedno, dogovorom raspoređujući linije i boju. Svod pećine na svoja sazvežđa strpljivo je čekao.

Za predele kojima hodali su, danima tražeći položaje, uvek bi govorili: ‘Dobro je, dovoljno je.’

Luk odavao streli iznova bi tajnu da nema krajnjeg horizonta i da onaj do koga ona dosegne svoje neophodno putovanje nije poslednji. Iza njega drugi, i širi, svoju prazninu propinje.“ (Herbarijum, str. 97)

Priviđenja, kjaroskuro i sfumato vizije hoda po ivici, po granici, po horizontu. To je put koji vodi do kapije Sunca. Deo koji sledi uporediv je sa slikom ispod, koja je deo neke stare reprodukcije, slike naslikane od strane nepoznatog amatera, a koju sam ja dobila na poklon. Pesmu Lise Žerar „See the Sun“, takođe, dobila sma na poklon. Uvek je potreban drugi da bismo sebe prepoznali i (raz)otkrili.

„Iza Sunca stići ćeš, i parče prezrele dinje ti ćeš odgristi. Tama nad pučinom otvaraće se, horizont će se rascepiti kao prsti kad otvaraju šljivu. Nad čistom vodom koju ni stado ni zveri nisu otkrili, na čiju površinu još nije pala kap snega, ni borova iglica, nad vodom koja neće prepoznati lice, ti otkrivaćeš.

Vidiš li vatru sutona kako rađa se iz školjke mora, krošnje plodova nebom kako granaju promene. Vidiš li beskraj neba, grimizni obronak koji tone da bi kipu muziku otkrio, tajni reč poklonio i kamenčićima pozlatu.

Vidiš li šumu tamu kako trpi, svežinu dana iza mokre kore. Vidiš li suncokrete kako uspravljaju vratove. Na zemlji sada sve se menja.

Vidiš li dane za nama što su, kad sedeli smo na obali, biljkama imena dajući, za štit grejući vatru, iščekujući druge da sa nama oko plamena krug načine.

Vidiš li kako učio sam te pogrešno jer sada i ja oblike od senki i vlage stvaram. Kao pelin gorak zrak vraća se, nevešto cure kapi minerala.

Zar sve, zar sve bilo je samo razlivanje nevinosti nad glavama psa?“ (Herbarijum, str. 104)

Slika - Sunce iza trski

„Horizont tih je bio
dok po njemu hodajući
stopala tvoja prozirna
stihove vodama iza Sunca
treptanjem su sricala.

Natrulog voća miris
skrivenim pupoljcima zraka
te vode tebi su darivale
a ti si kao biljku svoju
udisanjem njih ljuštila.

I padale svuda
po predelu su tvom
stare i smežurane kore nara
koje preobraziti se neće
u himne povratku.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 23)

Ja sam fotograf-amater. Fotografije su moj vizuelni dnevnik, narativ o izgubljenom vremenu koje održavam budnim, u večnosti zaustavljenog trenutka. Pišući ovu knjiga, ja sam zaista bila u pejsažima koje sam napisala, a svuda oko sebe bi ih i pronalazila. Tako sam analognim fotoaparatom 2010. godine načinila ove fotografije koje su vizuelni pandan napisanom.

Da plavište u voćnjak sraste.

Da kestenje u vodu palo
oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
pod jedan bagrem čučnu.

Da jabuke pod drvetom gnjile
zamirišu zimskim vrtom. – (Pisma Persefoni, pismo „Plavišta“, str. 79)

13262123_948874568563048_1910576867_o

Knjiga „Herbarijum“ mogla se zvati i entuzijazam. Pokušala sam da to, u velikoj meri apstraktno i neodredivo osećanje uma, prevedem posredstvom jezika na čulni i konkretni oblik, predmet, pejsaž. Druga ambicija bila mi je da misao, misao kao takvu, ne sadržaj misli, već misao kao ćup, oblikovanu poput bokova boginje i praznu poput prvog jutra, dotaknem rečima.

„K obalama sam putovao duž polja, između brda, pored jezera i maslinjaka, puteva lovorovim mirisima potčinjenih. Obalama, arhipelazima, hridima ruke sam širio, kao oči protegnute entuzijazmom svetlosti.“ (Herbarijum, str. 93)

„Najavljujući tuzi uobličenje, ne spoznajući kojim stazama, stihovi stizali do mene bi, kao zrak do kapi. Pod krošnjom, strelu iz rane vadeći, anjao sam slamu Sunca iz vode što bi da izroni.“ (Herbarijum, str. 94)

„Misao sa mokrom korom srasla“ (Herbarijum, str. 95)

„Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna, kao oklop puža zagledana u spor put kojim je hodala, predelom po koži ljušture joj iscrtanim.“ (Herbarijum, str. 96)

Kentaur

U centru lavirinta je Minotaur. Međutim, bilo je i predstava koje su u centar lavirinta smeštale kentaure. Junak moje knjige nije bilo koji kentaur, već učitelj najvećih grčkih junaka, onaj po kome je sazvežđe dobilo ime: Hiron. On nema negativnih konotacija u okviru mitološkog sistema. Otuda kentaur kao zaštitni znak mnogih izdavača i kulturnih institucija, kulture uopšte. On je uvek sa knjigom. Ja sam istu doživela kao herbarijum. Hiron je bio prvi lekar, učitelj kasnijeg zaštnika lekara, Asklepija. Prvi lekari morali su lečiti biljem, otuda herbarijum. Ima i otrovnih biljaka, podjednako koliko i lekovitih, a kentaurova sudbina tu ironičnu dvojnost naročito ističe. Toliko o inspiraciji. Detaljnije o knjizi možete čitati u pogovoru knjige, kao i u prvom tekstu objavljenom povodom izlaska iz štampe.

Slika - Kentaur u lavirintu

 

Herbarijum: Pierre Joseph Redouté

Pierre-Joseph Redouté, Rosa centifoglia, 1835. E. Panckoucke, Paris. France.Pierre Joseph Redouté, Magnolia discolor, 1801-19. Stipple engravings. For Duhamel du Monceau’s Traite des arbres et arbustes, France. Via NYPLPierre Joseph Redouté, Blue Bells, 1833. From: Choix des plus belles fleurs et des plus beaux fruits (1827). Plantgenera.orgPierre Joseph Redouté, Amaryllis brasiliensis, Barbados Lily, 1805-16. From Les liliacées, France. Via NYPLPierre-Joseph Redouté, Calendula, from Jardin de la Malmaison, 1803. Paris. SourcePierre-Joseph Redouté, Hyacinth from Choix des plus belles fleurs, 1827. Via flickr

Pierre-Joseph Redouté rođen je 10. jula 1759. godine na francuskom govornom području današnje Belgije. Poznat je kao jedan od najizvrsnijih ilustratora knjiga cveća. Bio je saradnik mnogih prirodnjačkih muzeja i akademija u Francuskoj, a najviše je ostao upamćen kao zvanični dvorski umetnik Marije Antoanete.

Posle turbulentnih društvenih događanja u tadašnjoj Francuskoj, tokom perioda Revolucije i Terora, Redouté će biti pod zaštitom i u službi prve Napoleonove supruge, carice Žozefine. Redouté biva odlikovan ordenom Legije časti 1825. godine. Bio je autor preko 2100 knjiga posvećenih botaničkim ilustracijama gde je predstavio oko 1800 vrsta od kojih su mnoge do tada bile nepoznate.

Izvor: Design is Fine