Два кентаура, једна стрела. О перформансу „Енергија мировања“ Марине и Улаја

Марина и Улај током извођења перформанса „Енергија мировања“

Сви перформанси Марине Абрамовић и Улаја (Франк Уве Лајсиепен) делују једноставно, они су симболички доста директни и комуникативни. Упркос натпису Art is Easy, који је стајао изнад волана њиховог заједничког комбија, опште је познато да уметност није лака, ни у процесу стварања, ни у процесу извођења, ни у процесу дистрибуције, а ни у процесу рецепције (доступности, разумевања, прихватања), те да се до идеја које делују једноставно, и до дела за која се чини чини „ово сам могла/могао и ја“, заправо долази најтеже и нимало лако.

Тако је и са перформансом Енергија мировања, до нас пристиглом путем видеа и путем фотографије. Дакле, посредством уметничких докумената. Приложена фотографија уз овај текст није уметничко дело, она је само документовани тренутак уметничког дела коме више нико никад неће моћи да присуствује, осим у нечијем извођењу, али то је као када бисте гледали сликара како копира Дирера а не Дирера самог како слика. Ово треба нагласити и разрадити јер многи мисле да је Маринина уметност фотографија коју виде. Не, њена уметност је, као што видимо, само у извођењу. Она је, стога, крајње ефемерна и краткотрајна. Од ње, на крају, остају само документа у различитом медију (фотографија, видео), али не и она сама. То је важна одлика савремене уметности која даје примат идеји у односу на материју. То је, истовремено, и сасвим непланирана стваралачка рефлексија Хегеловог става о „смрти уметности“.

„Смрт уметности“ не значи да уметности више неће бити, да ће она престати да постоји у једном конкретном историјском тренутку. „Смрт уметности“ означава, заправо, дисбаланс између духа и материје унутар једног уметничког дела, где оно духовно, идејни и метафизички слој дела „прелива“ и „преплављује“ материјални, чулно опипљиви сегмент. У класичној фази уметности материја и дух били су у равнотежи. Одраз тога стања, према Хегелу, била је величанствена грчка класична уметност петог века, нарочито скулптура. Симболичка уметност, која је претходила класичној фази, подразумевала је дисбаланс, али овога пута у корист материје. Идеја је била сићушна у односу на габаритност и монументалност дела. У последњој фази, током фазе романтичне уметности, која нема везе са историјским романтизмом, већ са уметношћу која следи по завршетку антике, која тече упоредо са развојем и ширењем хришћанства, идеја у односу на материју постаје апсолутно доминантна унутар једног дела. Наставите са читањем

Путник Вертер

Јохан Хајнрих Рамберг, „Портрет Јохана Волфганга Гетеа“, 1792.

Јади младог Вертера, епистоларни роман написан 1774. године, првo великo Гетеовo дело, једно је од значајних достигнућа сентименталног романа. Прелазак са сентименталног на романтичарски сензибилитет уочљив је при тематизацији појединих готских елемената које ово дело садржи, а под којима подразумевамо природно окружење којим се јунак (ноћу) креће, као и карактерне особине које условљавају његове поступке. Сентиментални роман одликује се пренаглашеном осећајношћу, извесном наивношћу јунака и јунакиња. Готски роман одликују страсти. Осећања и страсти у својој испреплетености одређују Вертерово делање. Вертер је Sturm und Drang херој који „олујним“ и „продорним“ корацима походи шуме и брда, истовремено бивајући у бегу и потрази. Данашњем читаоцу намећу се као утисак театралност, мелодраматичност и доза патетике којом се одликују јунакова размишљања и поступци. Фридрих Шлегел, темељан Гетеов читалац, у једном фрагменту пише да је самоубиство најчешће догађај, ређе чин. Склона да такав став транспонујем на Вертеров поступак планирања и извршавања сопственог уништења.

Три су типа романтичарских јунака произашла из Гетеовог опуса: Фауст, Вертер и Вилхелм Мајстер. Виктор Франкенштајн, јунак истоименог романа Мери Шели, фаустовски је (прометејски) тип јунака. Каснији бајроновски јунаци – Чајлд Харолд, Печорин, Евгеније Оњегин, Хитклиф слични су Вертеру. Жена, на директан или посредан начин, разлог је њиховог проклетства и самоизгнанства, очајања и злобе. Идеализација провинцијалке која је верена за другог, а која му не узвраћа љубав, Вертера доводи до самоубиства. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије, и то би могла бити једна од порука образовног романа и ли бар оног облика образовног романа који није до краја испуњен. Новалисов Хајнрих, јунак романа Хајнрих из Офтердингена, јунак је који наликује Вилхелму Мајстеру, упркос пишчевој резервисаности према Гетеовом делу Године учења Вилхелма Мајстера коју је на другим местима изражавао. Наставите са читањем