Lu Andreas Salome: Duhovni oganj i savršeno zlo

23rd-block: “ Gustav Klimt, Girl With Blue Veil, 1902. ”

Pol Bjer, švedski psihoanalitičar, jedan od ljubavnika Lu Salome, ovako ju je opisao:

„Posedovala je dar da potpuno zaroni u muškarca koga voli. Ta izuzetna usredsređenost raspaljivala bi u njenom partneru nekakav duhovni oganj. U svom dugom životu nikad nisam sreo nekoga ko bi me tako brzo i tako dobro shvatio kao Lu. Mogla je da bude veoma strasna, ali samo na tren, i to je bila nekakva čudna, hladna strast. Mislim da je Niče bio u pravu kada je rekao da je Lu – ovaploćeno savršeno zlo. Partner je mogao da ju upija intelektualno, ali u tome nema ljudskog samonapredovanja. Možda je u tome i bila tragedija njenog života. Ona se trudila da se oslobodi svoje snažne ličnosti, ali joj to nije polazilo za rukom.“

Slika: Gustav Klimt, 1902.

Advertisements

Rajner Marija Rilke: „Orfej. Euridika. Hermes“

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k’o predvojena behu:
dok mu je pogled, k’o pas, trč’o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku – dotle mu je sluh
zaostajao k’o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je, međutim, sebi zborio:
dolaze ipak; zborio je to
i sluš’o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Kad bi smeo
okrenuti se (kada osvrtanje
značilo ne bi raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju) –
bez sumnje bi tad ugledao njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga koračanja i poslanica,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no ikada iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i dol i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda – :
nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
K’o kakav plod pun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol’ko nove za nju
da ništa više nije shvatala.

U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k’o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenoga vodiča
k’o prevelika prisnost vređao.

Već nije bila ona žena plava
koja je znala katkad da zazvuči
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.

Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljena k’o stostruka hrana.

Bila je koren već.

I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,
k’o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
okreće ćutke da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, sputanog hoda
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.

Preveo Branimir Živojinović

Slika: Gustav Klimt, 1902.

Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora.

Stvaralaštvo njegovo nastaje u osvit romantizma. Povremeno su ga zvali „kompozitor pesama“, ali je bio novator i u simfonijskom žanru, stvorivši principijelno novi tip simfonije, koji će kasnije nastaviti Brukner i Maler. „Neosporno, u Šubertu je zasijala iskra Božja. Verujte, da će ga jednom ceo svet slušati“, rekao je Betoven, kad su mu prijatelji pokazali pesmu Šuberta. Sam kompozitor nije imao smelosti da dođe kod svog idola, iako su živeli u istom gradu. Na sahrani Betovena, dve godine pre sopstvene smrti, dvadesetdevetogodišnji Šubert je nosio njegov sanduk zajedno sa ostalim bečkim kompozitorima.

Za života je imao jedan jedini koncert, 1828. godine u Beču. Međutim, bečki muzikolozi se nisu oglasili povodom njegovog koncerta, jer je svako pero bilo posvećeno nastupu idola tog doba, Nikolo Paganiniju. Za vreme gostovanja u Beču Paganini je dobio dvadeset osam hiljada guldena – osamsto sedam puta više od Šuberta, koji je od zarađenih trista dvadeset florina kupio sebi klavir. Bez obzira na siromaštvo, (nekad nije imao novca ni za notnu svesku) i nemogućnosti da izvodi ili izdaje svoja dela, to mu nimalo nije oduzelo snagu, ni elan da stvara do zadnjeg časa.

Iako je njegova muzička riznica neprocenjiva, pouzdanih podataka o njegovom životu i konkretnim događajima nema. Umro je 19. novembra 1828. U predsmrtnom bunilu tražio je da bude sahranjen pored Betovena na istom groblju, ali novca za to nije bilo. Tek nakon mnogo godina zemni ostaci obojice velikih kompozitora su preneseni na centralno bečko groblje i danas spomenici Betovena i Šuberta stoje jedan uz drugog, pored Johana Štrausa mlađeg i Johanesa Bramsa. Na spomeniku Šubertu ugravirane su reči pesnika Franca Grilparcera: „Muzika je ovde zakopala veliko bogatstvo, ali još veće nade“.

Jedno od najpoznatijih Šubertovih dela „Fantazija u f-molu“ posvećena je Karolini Esterhazi. Komponovana je 1828. godine, devet meseci pre smrti. Karolina je bila učenica genijalnog kompozitora, počela je da uči kod njega od svoje dvanaeste godine, a poslednji čas je imala kad joj je bilo dvadeset dve. Karolina je ceo život ostala njegova muza. Naravno da nikakvih odnosa među njima nije bilo, on je bio skromni učitelj bez plemićke titule, a ona grofovska kći. Jednom je rekla kako joj kompozitor nije posvetio ni jedno svoje delo, na šta je Šubert, kažu melahnolično, odgovorio: „Kako? Pa, sve je ionako vama posvećeno“.

Pariski simfonijski orkestar je odbio njegovu „Šestu simfoniju“. Londonska filharmonija se smejala nad njom, a njen dirigent je odbio i da je proba sa orkestrom. Ona nije izvođena čitavih trideset godina posle nastanka. Jednom je poznati dirigent i violinista Šupancig, svirajući Gudački kvartet u a-molu Šuberta, rekao: „Pa, nije loše, ali ne mešaj se u slične stvari, bolje se drži svojih pesama“. I ovo je rečeno pred punom salom u toku premijere. Šubert je prišao muzičarima, sakupio sa stalka notne listove i više za njegovog života niko nije čuo „Gudački kvartet u a-molu“.

U aprilu 1816. Šubert je poslao Geteu svesku sa uredno prepisanim pesmama na njegove tekstove, gde je bilo i niz remek dela, kao što je „Šumski car“. Ova balada je bila dosta korišćena u romantičnoj poeziji. Kod Šuberta je ona prerasla u pravu dramu sa nekoliko junaka, što je zahtevalo kolosalno majstorstvo interpretatora. Šubert je poštovao Getea i dva puta je pokušao da uspostavi lični kontakt sa njim. Ali nijedan pokušaj nije uspeo, pesnik nije shvatio genijalnost Šubertovu. Međutim, Gete je, bez obzira na ovo, ostao njegov idol.

Smatra se da je vrhunac njegovog stvaralaštva „Velika simfonija br. 9“. Njena partitura je slučajno pronađena deset godina posle smrti kompozitora. 1838. godine Robert Šuman, strasni poklonik njegovog stvaralaštva našao je ovu partituru među papirima kod brata pokojnog kompozitora. Ne zna se kad je komponovana. Šubert je na partituri stavio datum, mart 1828, iako to može biti i dan završetka, ali i dan poslednje korekture. Lajpciški Gevandhauz orkestar je prvi izveo „Veliku simfoniju“ 21. marta 1839. pod upravom Feliksa Mendelsona i pokazao svetu Šuberta-simfoničara. „To je gigantsko delo ogromnih razmera, ogromne snage i bogatog nadahnuća“, rekao je Čajkovski. On je „jedan od austrijskih najdražih sinova“, dodaće car Franja Josif II 1897. na stotu godišnjicu Šubertovog rođenja i održati govor u kom priznaje Šuberta kao tvorca umetničke pesme.

Prevod Jadranka Dubak.

Slika: Gustav Klimt, „Šubert za klavirom“, 1899.

Žana de Vijetinghof

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

Žana de Vijetinghof bila je prijateljica oca Margerit Jursenar i osoba koja je znatno uticala na francusku spisateljicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četri godine poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Bečka secesija i moda: Emilie Louise Floege

Bečka modistkinja Emili Luis Flege najviše je poznata kao saputnica Gustava Klimta. Ređena 30. avgusta 1874. u Beču, Emili se kretala u krugovima bečkih secesionista i boema kojima je Klimt pripadao. Njene kreacije inspirisale su slikara da ih predstavi na svojim platnima. Takođe, zanimljivo je kroz fotografije njenih modela pratiti razvoj mode, ali i način na koji se ona pretopila u drugu umetnost – slikarstvo. Na priloženim fotografijama Emili je pozirala u haljinama koje je sama kreirala ili onima Kolomona Mozera.

Stiven Brajer o Marselu Prustu

Gustav Klimt, Dame mit Muff, 1916.

Gustav Klimt, Dame mit Muff, 1916.

I like to dive back into Proust from time to time. In fact, I recently reread „Swann’s Way“. It’s fascinating: What does Swann see in Odette? What does Odette represent? It’s a mystery! In fact, she’s not a pretty woman: she’s not especially charming or particularly intelligent—to tell the truth, she’s even quite homely! But Odette has managed to turn herself into a work of art. With her allure, her choice of clothing, the flowers that adorn her neckline, the way she holds her parasol as she strolls, she becomes an artwork. And later, in the Albertine cycle, the narrator is obsessed with the Venetian couturier Fortuny. Why? Because Fortuny transformed women into works of art.

Dugo me je ova Klimtova slika iritirala. Znam da sam negde ovu damu videla, ali gde i kojom prilikom – to nisam uspela da razumem. Onda, naišla sam na intervju koji je Stiven Brajer dao za New York Review of Books. Redovi citirani ispod slike usmerili su mi asocijativni tok upravo ka njoj. Prustov i Klimtov rad poklapaju se. Dama koketnog pogleda zapravo je Prustova Odeta de Kresi, junakinja romana „U traganju za izgubljenim vremenom“.

Stiven Brajer, iako pravnik, dugo se bavio filozofijom i literaturom iz sledećeg razloga:

In my view, only by studying the humanities can we hope to escape this fundamental limitation and understand how other people live. Because literature, history, or philosophy all provide extraordinary windows on the world. Foreign languages, too, are fundamental.

Upravo citirani redovi najbolje bi opisali moj odnos prema umetnosti, razlog moje fascinacije umetničkim formama, a naročito Pristovim delom, belle epoque epom.

U nastavku sledi nekoliko citata iz pomenutog intervjua koji svim ljubiteljima Prustovog dela i ličnosti mogu biti zanimljivi.

IK: The Recherche is a work of literature that you particularly cherish. Why? What was it in Proust’s novel that especially touched you?

SB: It’s all there in Proust—all mankind! Not only all the different character types, but also every emotion, every imaginable situation. Proust is a universal author: he can touch anyone, for different reasons; each of us can find some piece of himself in Proust, at different ages. For instance, the narrator of the Recherche is obsessed with the Duchesse de Guermantes. To him, Oriane embodies a slice of the history of France and glows like a stained-glass window, wreathed in the aura of her aristocratic lineage. Now, however different the situations may be, we have all of us—in our childhood, our adolescence, or later in life—admired from afar someone who has dazzled us for this reason or that. And when we read Proust, we get a glimpse of ourselves. In fact, I think that the only human emotion he never explored—because he never experienced it himself—was that of becoming a father.

What is most extraordinary about Proust is his ability to capture the subtlest nuances of human emotions, the slightest variations of the mind and the soul. To me, Proust is the Shakespeare of the inner world.

IK: What do you think of Proust’s characters?

SB: I find their complexity fascinating—both the main characters and the secondary ones. I am fascinated, for instance, by Françoise, the housekeeper and cook, first for the narrator’s great aunt at Combray and, after the aunt’s death, for the narrator’s own family in Paris. She embodies at the same time devotion itself and quite an extraordinary cruelty and lack of empathy. You can see it in her treatment of the kitchen maid, the one whom Swann compares to Giotto’s Charity, and whom Françoise orders to peel the asparagus even though the poor girl is allergic to it. Then there’s Dr. Cottard, who stands out for his dullness of wit in the circle of the Verdurins but who proves to be a veritable genius in the field of medicine. Or Bergotte, a great literary mind but a quite unremarkable man in society, a man who is chiefly fond of vicious gossip. It is these contradictory characteristics within a single person that are so interesting.

Jedna priča Franca Kafke

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Gustav Klimt – Two Lovers, 1908.

Franc Kafka

DA JE NE BIH SREO

Iz Plave sveske

Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.

Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.

Zašto?

Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kad bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.

Da li je za to devojka bila imalo kriva?

Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika i već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.

Da li je devojka ostala sama?

Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu.

Preveo Jovica Aćin

Priča je preuzeta iz antologije Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić.

Симболизам и минерали

Gustav Klimt – Water Serpents 

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива. – Шарл Бодлер, Накит

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити.  Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је толико пута раскидана веза између ње и уметнсти непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. То ме је вратило симболистима и периоду енглеске и француске декаденције.

Оскар Вајл је 1889. године написао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на мотиве који су заједнички за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала, који су пронађени на различитим местима наше планете, видела сам уметност у најузвишенијој форми. За разлику од уметности романтизма, посредством које сам открила природу, овде је десило супротно, редослед је био обрнут, посредством природе дошла сам до уметности.

Захваљујући природи вратила сам се уметности, тачније, делу Густава Климта. Лепоту форме његових слика открило ми је разнобојно камење. Са друге стране, сетила сам се Баруха Спинозе, његове теорије о божанству које еманира кроз природу са бескрајним бројем атрибута, од којих човеков ум поима само два: протежност и мишљење (материју и свест). Спиноза је направио дистинкцију: постоји Natura naturans (природа која ствара) и Natura naturata (природа која је створена). Ми на овом месту можемо говорити једино о природи која је створена – минералима чије је форме уметник поновио кроз своје дело.

Шарл Бодлер је двадесет година пре Оскара Вајла писао:

Лепо је увек бизарно. Нећу рећи да је вољно, свесно, хладно бизарно, јер би у том случају било чудовиште исклизнуло из шина живота. Кажем да лепо увек садржи помало бизарности […] и да га та бизарност баш и чини изузетно лепим.

Облици који окружују Климтове љубавнике, налик перлама и драгуљима којима је Бодлерова драгана била украшена, његовим савременицима могли су изгледати бизарно. Нама остају две могућности – или да их поимамо као декорацију или да у њима увиђамо аналогије са природним појавама – шкољкама, минералима, каменчићима, оклопима корњача.

У роману Насупрот Жорис-Карл Уисманс је писао:

…она је сва одевена у златни накит, у сјајне минерале. Једна огрлица јој стеже попрсје попут оклопа и, као величанствени брош, чудесни накит прострељује својим муњама њене груди; доле ниже, опасана је и појасом који скрива горњи део бутина о које удара огромни привезак просипајући реку смарагдног драгог камења. Напослетку, на огољеном телу, између огрлице и појаса, трбух се савија, са урезаним пупком чија јамица изгледа као печат од оникса, беличастих тонова попут нокта ружичаста. Испод жарких светала која сијају око главе Претходника, све избрушене драгуље обузима ватра; драгуљи оживљавају, исцртавају тело жене усијаним потезима; убадају је у врат, у ноге, у руке ватреним иглицама, црвени као жеравице, модри као млазеви гаса, плави као пламен алкохола, бели као зраци звезда.

Обнављање религијских тема одлика је књижевности декаднеције. Оне уметнике овог покрета занимају са естетског а не са феноменолошког становишта. Импресије Римским царством на издисају (као у Верленовој песми „Копњење“), првим хришћанима, византијском орнаментиком, позним латинитетом, „варварским“ средњим веком у служби су преузимања религиозних компоненти и ритуала како би се естетизовале њихове одлике а не продубила, појаснила или ревитализовала њихова значења. Визуелне одлике претходних доба биле би идеализоване и уметнику би послужиле као могућност за поновно откривање (или додавање) магијских и окултних елемената нечему што је припадало прошлости. Симболисти фаворизују присуство демонског у животу и уметности. У питању је естетизација зла, греха, окрутних и гротескних обличја.

Дез Есент, јунак романа „Насупрот“, опремио је своју вилу на крају града оријенталним тканинама, ретким издањима црквених књига на латинском, Редоновим и Мороовим сликама, необичним биљкама, симфонијама парфема и  једном корњачом. Када се естети и декаденту тепих у салону учини безличним он се, како би га адекватно оживео, одлучује за контраст који проналази у џиновској корњачи којој на оклоп инкрустрира безбројно драго камење. Одатле, светлост се преливала стварајући визуелне фантазмагорије, симфонију боја, насупрот симфонијама мириса. Дез Есентова идеја била је да оклоп корњаче подсећа на визиготски шлем, он је желео да поновни сјај варварског мајстора. Треба ли нагласити да је корњача убрзо угинула?

Естете покушавају да природу потчине уметности. Природа је безлична, ружна, неадекватна животу какав се жели и очекује. Идеал је вештачко јер време природе је прошло. Њени пејсажи су монотони и отужни, пред њима се безвољно и млако зева. Али драго камење и минерали позив су на сањарење посредством зачудних облика и необичних боја. У питању је неодређеност и двосмисленост. У питању је недокучивост жене са Медузиним осмехом која, одевена у драгуље, плеше и потчињава себи свог посматрача, својеврсног инсекта у немилости. Њена тајна је, попут Саломиног плеса, њених покрета који асоцирају на покрете медузиних пипака, смртоносна. Цвеће и драго камење којима је окићена ту су због могућности стилизације, они су орнамент који угађа фантазији посматрача, као у Бодлеровој песми „Накит“

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

У роману Слика Доријана Греја Оскар Вајлд је писао:

Често би провео по цео дан аранжирајући и премештајући разно драго камење у кутијама, као што је маслинасто зелени хризоберил који при светлости лампе постаје црвен, те симофан са сребрном нити у себи, те жути топази, те алеми јаркоцрвене боје са треперавим четворокраким звездама, пламеноцрвено циметово камење, наранџасти и љубичасти спинели и аметисти са наизменичним слојевима рубина и сафира. Волео је црвено-златни ћилибар и бисерну белину фелдспата, као и изломљену дугу млечног опала.

Можемо затворити круг покушаја приближавања теми са приказом једног дела Густава Климта. На његовој слици „Салома“ из 1909. године видимо како је религиозна сцена тематизована на потпуно нов начин који је својствен симболизму. Композиционо, слика као да подражава мозаик. У центур пажње је Салома, библијска јунакиња заслужна за смрт светог Јована Крститеља. Поимање жене као отелотворења тријумфа сатанског, зла и греха овде је присутно, али на афирмативан начин. Жена је неодољива у својој окрутности, лепота, смрт и грех у њој су нашли своје склониште. Витким кошчатим прстима Салома придржава немарно тек врх светитељеве косе, њен поглед није фиксиран већ је слика самозаборава и екстазе. Њене руке украшене су блиставим драгуљима, сјајним шареним каменчићима, њене хаљине пуне су драгоцености и позлате. Сликар, свесно или не, у ум посматрача евоцира слику византијске царице Теодоре чији величанствен мозаик краси зид цркве у Равени. Византија, блистава од златних купола, своју слику, опет оживљену, препознаје сада на другачијем уметничком благу.

У питању су могућности имагинације. Посматрач чији је ум склон чистој моћи фантазије, чији је ум жељан путовања и урањања у тамна и густа мора маште одабраће минерале, њихов сјај и прелив као могућност за стварнији, снажнији, дубљи, тајновитији (шта је тајна без патине?) свет аналогије звезда на небу и очију на лицу. Поноћни испит за преображај вампира нека буде оно, од грубе неоуобличене масе стена нека постане глас, нека постане песма и химна. И нек се месец не увреди! Његове мене нек загосподаре тим камњем, и нек он очима онога ко то камење посматра да нови сјај, нову нијансу, прелив широк као што је сама светлост.

Компатибилност боја и облика представљених слика и цитата не мора нужно бити подударна, али нека демон аналогије не изостане. Сличности између уметности коју је створио човек и уметности коју је створила природа (наравно, без тенденције какву је уметник морао имати), чине се прегледним и  изнова потврђују тезу да прави уметник понавља тенденције космичког плеса који је увек изнад човекових, тако честих, тежњи да га осујете. Тај плес, то је Лепота. Али она није тек један корак већ представља суму корака и покрета који могу једнако бити лепи као Минервина или као Хидрина глава. Боје и звуци, слике и мириси зазивају једни друге у шуми симбола, а уметник открива, или ствара, њихова сагласја. Сликари и писци тумачи су тајног језика. Они, зато, понављају облике природе, наглашавајући, заправо, моћ откривења коју уметност поседује.

Gustav Klimt, Saloma, 1909.

Gustav Klimt – Water Serpents

Gustav Klimt

Gustav Klimt

Gustav Klimt – Kiss

Цитати: 

Шарл Бодлер, „Накит“, превео Бранимир Живојиновић, у: Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 131.

Шарл Бодлер, „Сагласја“, превео Борислав Радовић, у: Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера, превео Борислав Радовић, Трећи Трг/Часопис Поезија, Београд, 2011, стр. 7.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, превео Лазар Мацура, Народна књига, Београд, 2004.

Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић, Укронија, Београд, 2005.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004.

Препоруке: 1 , 2 , 3 , 4