Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Obri Berdsli, „Saloma sa glavom Svetog Jovana“, 1893.

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, Irodijade, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca.

Saloma je junakinja kakvu književnost dekadencije veliča, inspirisana poezijom Šarla Bodlera i Kitsovom pesmom Lepa dama bez milosti. Štrausova Saloma, Malarmeova Irodijada, Vajldova Saloma, sve su to dela koja svedoče o popularnosti ove teme.

Obri Berdsli ilustruje Vajldovo delo 1893. prema porudžbini časopisa The Studio. Kada je pisac prvi put video njegove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

Za jedinog umetnika koji, pored mene, zna šta je „Ples sedam velova“ i koji može videti taj nevidljivi ples.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj temi, u poglavlju „La belle dame sans merci“ piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer mit i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela: Nastavite sa čitanjem

Časopis „Žuta knjiga“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Harija Klarka rađene prema Poovim pričama

Klarkova ilustracija Poove priče „Ligeja“

Hari Klark je bio irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bio bliže razumevanju slike, atmosfere, osećanja i raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila. Osim Poovih priča (namerno nisam stavljala naslov priče ispod ilustracije smatrajući da će oni koji su čitali Poa sami biti u mogućnosti da prepoznaju o kojoj priči je reč, umetnik je u toj meri uspeo da izvuče jedinstvenu suštinu svake od njih), Hari Klark je ilustrovao još i Andersenove bajke, Geteovog Fausta, kao i mnoge katoličke katedrale, oslikavajući njihove vitke prozore u (neo)gotskom stilu. Nešto od stila specifičnog za takvu vrstu stvaranja, Klark je transponovao i na ilustracije Poovih književnih dela.

Na srpski jezik objavljena je knjiga Priče tajanstva i mašte u izdanju izdavačke kuće Tisa. U tom izdanju našle su se priče „Pad kuće Ašerovih“, „Maska crvene smrti“, „Vilijem Vilson“, „U Malstremskom vrtlogu“, „Crni mačak“, „Ligeja“ i „Izdajničko srce“. Priče su preveli Svetislav Stefanović (poznat je i njegov prevod Poove pesme „Gavran“), Andrej Vijatov i Nebojša Todorović. U tom izdanju našle su se ilustracije ovog umetnika, svaka prati odgovorajaući priču. Pošto pored izdanja Poovih dela koja je u jednoj knjizi objavila izdavačka kuća „Rad“ imam i ovo izdanje palo mi je na pamet da čitaocima bloga, u okviru tematskog ciklusa postova o Edgaru Alanu Pou, predstavim i ove ilustracije koje, smatram, podjednako kao i njegova proza, poezija i poetički spisi, obogaćuju čitalačko iskustvo ljubitelja ovog neobičnog pisca.  Nastavite sa čitanjem

Frensis A. Jejts: „Okultna filozofija i melanholija – Direr i Agripa“

melanholija

Albreht Direr, „Melanholija I“, 1514.

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-1507) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni zastupnik ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila je nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu: Nastavite sa čitanjem

Animirani film o Piranezijevoj seriji grafika „Tamnice“

Frančesko Polancani, „Portret Đambatista Piranezija“, 1750.

Četrnaest grafika italijanskog umetnika Đambariste Piranezija autor ovog animiranog filma, Grégoire Dupond, predstavio je kao da se kreće po njima, prateći redosled pojavljivanja u portfoliju čije se prvo izdanje pojavillo 1745. godine.

Ova animacija može poslužiti kao predložak za video igricu. Autor čini da se mi krećemo kroz prostore Piranezijevih praznih, neupotrebljivih, bizarnih tamnica. Je li Edgar Alan Po video neku od reprodukcija ovih grafika pa napisao svoju priču Bunar i klatno?

Najmanje dva velika pisca 20. veka – Margerit Jursenar i Horhe Luis Borhes – imali su reprodukcije Piranezijevih grafika iznad svog radnog stola. Zašto je Piranezi bio značajan za ove umetnike, kao i za, pre njih, De Kvinsija i Kolridža? U svom delu Ispovesti jednog uživaoca opijuma, De Kvinski pominje ove grafike, nazivajući ih Snovi. Nastavite sa čitanjem

Композиције Филипа Гласа

Devin Powers - Score, 2011.

Девин Паверс, „Партитура“, 2011.

Лета 2009. године било је неиздрживо вруће. Не волим лето јер нисам рођена на простору који је адекватан за то годишње доба. Лета су за срећније народе, лепше пејсаже, другачија схватања свакодневног живота. Лето не бих умела да поистоветим са бетоном, али лето са лимуном испред куће бих. Сваки пут када помислм на то годишње доба сетим се Гетеових стихова:

Где лимун рађа, знаш ли краје те,
У густом лишћу поморанџа зре,
Где с плава неба лахор душе чист,
Где миртин цвет уз ловоров стоји лист?
Знаш ли их ти?

Ова тежња ка повратку Аркадији, спокоју грчког (италијанског) поднева, тишини, ведром небу, пастирима и божанствима која заједно чувају стада, лове и воде љубав, клетва је модерног човека који је изгубио то стање, али не и сећање на њега. Меланхолици унапред пате, углавном због губитка, не знајући тачно чега, али свакако губитка нечега што осећају да им по праву припада. Без тог неимењивог ентитета, простора и утиска, меланхолик се осећа нецеловитим. Тада, у часовима ужаса врелине и буке коју врелина ствара, меланхолик осећа неподношљив амбис празнине, вечито плутање. Наставите са читањем

Поема о животу, љубави и смрти: Сликарство Едварда Мунка

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивнe мисли и мучна сновиђења. Наставите са читањем