Nensi Armstrong: „Gotski elementi u romanima Džejn Ostin“

Nortengerska opatija je rukopisni prvenac (1794), ali poslednji objavljeni veliki roman (1818) Džejn Ostin. Budući da je pisan i revidiran u vreme kad je vladala pomama za gotskim romanima, šaljivo poigravanje s Tajnama Udolfa En Redklif na stranicama romana Ostinove navelo je akademsku i kritičarsku javnost da njene romane svrstaju u pobornike avgustinske razboritosti i umne visprenosti prezrivo nastrojene prema iracionalnosti sentimentalne knji­ževnosti uopšte, a posebice prema neobuzdanim uzletima gotskog romana. Nastavljajući tamo gde je feminističko prisvajanje sentimentalne književnosti stalo tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, Klaudija Džonson nas poziva da razmotrimo da li je Nortengersku opatiju moguće tumačiti pre kao odbranu Redklifove nego kao satiru na njen račun, pri čemu Džonsonova postavlja pitanje kojim i ja želim da se pozabavim: „Da li se i Džejn Ostin može smatrati autorkom gotskih romana?“ (Johnson 2003: IX). Za razliku od sažete visprenosti karakteristične za stil Džejn Ostin, gotski roman, baš kao i sentimentalna proza, naginje ka blagoglagoljivosti i ekstravagantno konvencionalnom što dovodi do toga da ljudska osećanja i postupci prelaze granice razuma i pristojnosti (Walpole: 10). Naizgled „sabotirajući“ pomenute tehnike, smatra Džonsonova, Nortengerska opatija ih zapravo prevodi u svakodnevni govor i međuljudske odnose čime udahnjuje čuvstvenu energiju u roman manira (Johnson 2003: IX). No, ako se Nortengerska opatija zaista podsmeva gotici, kako onda treba shvatiti satirični odnos prema Redklifovoj? Da li je na osnovu ovog romana moguće izvesti paradigmu za tumačenje onih romana Džejn Ostin koji su se pojavili tokom dvadeset i pet godina koliko je prošlo od prve rukopisne verzije Nortengerske opatije do njegovog objavljivanja? Ovaj ogled upravo nastoji da pokaže kako je to moguće. Nastavite sa čitanjem

O tri engleska gotik romana

Ova objava donosi dva znanja.

Prvo je profesora Džona Bovena o ključnim motivima gotskog žanra, izloženo kroz priloženi video, kratak uvod o fenomenu književnosti nastale u 18. veku.

Drugo je profesora Džona Mulana. Odlomci priloženi u nastavku objave, kao i fotografije prvih izdanja knjiga, preuzete su sa sajta Britanske biblioteke i nalaze se u Mulanovom eseju The Origins of the Gothic čije sam delove za ovu priliku prevela.

Oni mogu da posluže kao uvod i smernica za dalja istraživanja ovog književnog fenomena, naročito u kontekstu (proto)romantičarskih tema. Nastavite sa čitanjem

Džon Boven o romanu „Orkanski visovi“

Ole Hjortzberg, „Portret devojke“, 1929.

Profesor engleske književnosti, Džon Boven, o kome je bilo reči u tekstu O tri engleska gotik romana, ovoga puta govori o elementima specifičnog prostora koji se uklapa u gotski senzibilitet romana Orkanski visovi.

O romanu sam pisala i ja, iz ugla teme kojom se već dugo bavim, a koja se tiče različitih oblika koje junaci dati kao putnici u književnosti 18. i 19. veka zadobijaju. Tim povodom pisala sam o Hitklifu, junaku romana Emili Bronte, u tekstu pod nazivom Putnik Hitklif. Nastavite sa čitanjem

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

Dafne di Morije 1930. godine

Engleska knjiženica Dafne di Morije 1938. godine objavila je roman Rebeka koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige, nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspense – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi (a označava, zapravo, neizvesnost).

Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola i En Redklif. Zamak Otranto, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je prvi put 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. En Redklif napisala je ukupno šest romana The Castles of Athlin and Dunbayne, Gaston de Blondeville, The Italian, The Mysteries of Udolpho, The Romance of the Forest, A Sicilian Romance. Volpolova dela kamen temeljac su gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, vredi pomenuti i sestre Bronte kao književnice koje su kroz svoje romane afirmisale određene elemente ovog žanra. Nastavite sa čitanjem

Putnik Igo

Fotografija Viktora Igoa u egzilu koju je načinio njegov sin Šarl Igo oko 1853. godine

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. (Flober 1964: 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru.

Floberovi zanosi nisu jenjavali ni deset godina kasnije. Iz Kroasea, petnaestog jula 1853, Flober upućuje pismo svom idolu, egzaltirano i u zanosu. Pismo je odraz divljenja, poštovanja, ali i refleksije o trenutnoj političoj situaciji koja je Igoa proizvela u nacionalnog heroja zahvaljujući progonstvu, prvo na ostrvo Džersi pa na Gernesi. Nastavite sa čitanjem

Роџер Лакхрст о Стокеровом роману „Дракула“

Akvarel Viktora Igoa

Акварел: Виктор Иго

Моје путовање Румунијом допринело је поновном откривању и интересовању за Стокеров роман Дракула, књижевном бисеру викторијанске ере, школском примеру литературе о вампирима, достојног наследника готских романа 18. века.

Ирског писца Брема Стокера инспирисао је румунски кнез Влад Цепеш, окрутан у борби против Турака, али ни приближно колико му је каснија легенда додала. Историјска личност у литератури је познатија под именом Дракула, а о којој је, на основу Стокеровог романа, уметничко сведочанство оставио и редитељ Френсис Форд Копола кроз филм Дракула.

На наредном снимку моћи ћете да чујете Роџера Лакхрста, уредника оксфордске серије посвећене класичној литератури, како говори о рецепцији овог дела у нашем времену, његовом статусу у популарној култури и новим тумачењима која не изостају. Наставите са читањем

Путник Хитклиф

Илустрација: Фриц Ајхенберг

Оркански висови, једино дело Емили Бронте, готска је поема у прози. Готским га чине простори и окруженје, поема јер је пуна лирских елемената заснованих на фабули изреченој у прозном стилу. Поема јер романтичарска форма пар екселанс јер је она дужа песма у којој се уочава развијена фабула, али су догађаји и збивања прожети лириком. Дуго већ, по речима Владиславе Гордић-Петковић, овај роман има завидну читалачку и критичку репутацију захваљујући „готово неодрживој позицији на тромеђи трагедије освете, бајке и грађанског романа“. Двојност, као једна од главних одлика дела, огледа се кроз представљање митске симболике у конкретном, јасно дефинисаном социјалном и класном оквиру који је рам за слику сукоба добра и зла, љубави и мржње, али и два различита заплета – првог који подразумева бескомпромисно поистовећивање са вољеним бићем и другог који се односи на наредну генерацију која је одабрала пут зрелости и прихватања разлика.

У роману је посебно изражена опозиција између колриџовског и вордсвортовског виђења природе. Она се огледа у разлици која постоји између идиличне слике природе и природе сабласног „готског“ изгледа. Разлика између два супротстављена вида поимања природе у енглеској романтичарској традицији огледа се и у изгледу имања две породице – Ерншових и Линтонових. Колриџовска слика природе која доминира на имању Ерншових, са свим својим дионисијским тенденцијама, супротстављена је слици природе која доминира мирним, уређеним вртом Линтонових, „Трешкрос Греинџом“.

У питању је опозиција истинске и створене природе, опозиција огромног, изолованог имања које нема ограде и строго уређеног и омеђеног врта. Величине имања сведоче о снази и количини емоција које ће јунаке походити. То је семантички потенцијал природе у овом делу. Две супротстављене природе нису помирљиве – Кетрин Ерншо умире. Огромност свога имања она носи са собом, а оно подразумева огромност и дивљину емоција, али и Хитклифа, њеног двојника са којим је заједно стопљена у слику природе којом је од рођења окружена. Врт Линтонових узак је за титанизам „Орканских висова“. Наставите са читањем

Путник Франкенштајн

Europe_a_Prophecy_copy_D_1794_British_Museum_object_1.jpg

Вилијам Блејк, „Почетак – The Ancient of Days“, 1794.

Роман Франкенштајн, дело готског жанра, Мери Шели пише 1818. године, исте године када настаје и Фридрихова слика Путник у мору магле и када Џорџ Гордон Бајрон пише Дон Жуана. Романтизам је на врхунцу.

Готски роман идеализује доба витештва, специфично третира просторе у којима се одвијају догађаји, глорификује рушевине. Доба средњег века упућује на давно и далеко, бескрајно и бесконачно, категорије које се уклапају у полазишта романтичарских идеализација. Простори у готским романима имају семантичку функцију, својим изгледом нарушавају класичан канон симетрије упућујући тако и на осећања главних јунака. Романтичари обожавају рушевине, остатке античких или средњевековних грађевина, фрагменте који су резултат протока времена. Они им се не диве са становишта некадашње симетрије, уређености, јединства делова, некадашњих складних пропорција. Они им се, напротив, диве као фрагменту, као полазишту за за афирмацију имагинације и могућност за поновно обликовање и довршавање кроз причу, кроз наратив који треба оформити. Рушевине су проширена метафора креативног потенцијала који посматрач поседује. Онe не подстичу само визуелну креацију односно онe не садрже само сценски елемент. Они су, такође, могућност за разумевање времена, историје и, најзад, саме стваралачке форме.

Готске грађевине немају пуно везе са архитектуром готике и романике, у питању је слободна интерпретација и идеализација средњевековне хришћанске прошлости. Готске грађевине које су најчешће афирмисане у уметности романтизма, простори у којима се одвија радња неког готског романа, нису цркве већ напуштени замкови. Готска архитектура је, стога, уз додатак, праћена готском геологијом и готском психологијом. Та три елемента су неодвојива у готик жанру. Наставите са читањем