Зашто су кловнови тужни? О инсталацији „Вокабулар самоће“ Уга Рондинонеа

Уго Рондиноне, „Вокабулар самоће“, 2016.

Инсталацију Вокабулар самоће савременог швајцарско-америчког уметника Уга Рондинонеа било је могуће видети у различитим музејима и галеријама, а ја сам за њу сазнала посредством данског музеја за савремену уметност Аркен. Ту је Рондиноне имао изложбу 2018. године.

На граници непријатног и смешног, што је дефиниција гротеске, седе пред нама кловнови, обучени у веселе и шаренолике костиме. Они заузимају позе људи који нешто чекају, који су „сморени“, троми, без превише енергије. Њихов вокабулар самоће јесу свакодневне радње које обављају, једна репетиција баналности која је из њих исисала сав сок живота: лежу, устају, користе тоалет, једу, ходају, седе, зевају.

Ова инсталација јесте један од многобројних начина да се посведочи бекетовско и камијевско осећање света, нама још увек блиско, али на начин друштва спектакла, барокне форме својствене нашем времену. Инсталације најбоље функционишу у „друштву спектакла“, баш онако како га је описао Ги Дебор, сведеност на појаву је порука да је појава, заправо, суштина и да појаву и суштину не треба супротстављати, раздвајати и конфронтирати. Наставите са читањем

Barok nedeljom: Gi Debor – Barok i društvo spektakla

Karavađo, „Judita obezglavljuje Holoferna“, 1598.

188. Kada umetnost postane nezavisna i počne da slika život u raskošnim bojama, to je znak da se život već približio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakve boje, ma koliko jarke, već samo sećanje. Veličina umetnosti vidi se samo u sumrak života.

189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubio središte s kolapsom poslednjeg mitskog poretka: srednjevekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmoniju između nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisala prolaznošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala „život umesto večnosti“ (Eugeni d’Ors). Najveća dostignuća baroka bili su, pre svega, teatar i festival ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnog umetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja. Ta scena je bio pasaž, izraz ugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamike haosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije, koje su govorile zvaničnim jezikom države (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne buržoazije zaogrnute u rimske toge). Ono što je sledilo posle baroka, bila je umetnost u još većoj meri individualistička i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nije potpuno rasparčala i uništila celu sferu umetnosti. Nastavite sa čitanjem