Fridrih Niče: „Rođenje tragedije iz duha muzike“ (fragmenti)

imageedit_1_6733796717

U helenskom svetu postoji ogromna suprotnost po poreklu i ciljevima između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne umetnosti muzike, kao Dionisove.

Da bi smo ta dva nagona približili našem poimanju, zamislimo ih najpre kao odvojene umetničke svetove sna i pijanstva; između tih fizioloških pojava uočljiva je suprotnost koja tačno odgovara onoj između apolonskog i dioniskog. U snu su se prvi put, prema Lukretijevoj predstavi, divni likovi bogova pojavili pred očima ljudske duše, u snu je veliki likovni stvaralac ugledao prekrasni telesni sklop natčovečanskih bića. Lepi privid svetova sna, u čijem je stvaranju svaki čovek potpun umetnik, jeste pretpostavka svekolike likovne umetnosti.. Mi uživamo u neposrednom poimanju lika, svi oblici nama nešto kazuju.

A kako se filozof odnosi prema stvarnosti postojanja, tako se umetnički osetljiv čovek odnosi prema stvarnosti sna; on ga tačno i rado posmatra jer u tim slikama nalazi tumačenje života, na tim zbivanjima se vežba za život.

Tu radosnu neophodnost doživljavanja sna i Heleni su izrazili kroz Apolona; Apolon, bog svih likovnih tvoračkih snaga, u isto vreme je i bog-predskazivač, tumač snova. On koji je po svom poreklu „vidljiv sjaj“, božanstvo svetlosti, vlada i sjajnim prividom unutarnjeg sveta mašte. Nastavite sa čitanjem

Film o Lu-Andreas Salome

Nedavno sam otkrila da je snimljen film koji se bavi životom i delom Lu Andreas-Salome. Ni Rilke, a ni Niče nisu izostavljeni iz scenarija. Glavnu ulogu tumači Katharina Lorenz, film je režirala Cordula Kablitz-Post. Ova informacija naročito mi je bila korisna u trenutku kada sam pripremala seriju tekstova o Rilkeu. Detaljnije o filmu možete pročitati ovde.

Rođena 1861. u Petrogradu (umrla 1937. u Getingenu), bila je svojevremeno poznata kako po svojim pripovetkama i romanima tako i po živom zanimanju za sve što se na kraju jednog i na početku drugog veka dešavalo ne samo u društvu, u ženi i sa ženom, nego i za sve ono što su savremena naučna dostignuća nudila, doprinoseći da se neka pitanja rasvetle, objasne ili učine pojmljivima. Iz tih interesovanja rodila su se poznanstva i prijateljstva sa poznatim ličnostima onoga vremena, pa su se neka od njih pretvorila u ljubav, kao što je to bio slučaj sa pesnikom Rilkeom, i ta ljubav i pisma koja su pisali jedno drugome jedino je što smo do sada znali o ovoj izuzetnoj ženi svoga vremena.

Nastavite sa čitanjem

Fridrih Niče o klasičnoj muzici

Bartolomeo Manferi, „Dionis i satir“, 1620.

Bartolomeo Manfredi, „Dva satira“, 1620.

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac.

Šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti.

Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla.

Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu. Nastavite sa čitanjem

Video rad o romantizmu

Klasično ja zovem zdravim, a romantično bolesnim. Nibelunzi su klasični kao i Homer jer je i jedno i drugo delo zdravo i od vrednosti. Nove stvari u većini nisu romantične zbog toga što su nove, već zbog toga što su slabe, bolešljive i bolesne, a staro nije klasično zbog toga što je ono staro, već zbog toga što je snažno, sveže, vedro i zdravo. Ako klasično i romantično razlikujemo prema takvim kvalitetima, ubrzo ćemo biti načisto.  – J. V. Gete 1829.

Pojam klasične i romantične poezije, koji se sad raširio po čitavom svetu i izazvao toliko prepirki i podvajanja potekao je prvobitno od mene i Šilera. Ja sam imao u poeziji načelo objektivnog postupka i uvažavao sam samo njega. A Šiler koji je dejstvovao sasvim subjektivno, smatrao je svoj način za pravi, i da bi se od mene odbranio, napisao je članak o naivnoj i sentimentalnoj poeziji. On mi je dokazivao da sam ja sam protiv svoje volje romantičan i da moja Ifigenija, usled prevlasti osećanja, nije tako klasična i u antičkom smislu kako bismo možda pomislili. Braća Šlegel su prihvatili tu ideju i širili je dalje, tako, da se ona rasprostrla po celom svetu, te sada svak govori o klasicizmu i romantizmu, na šta pre pedeset godina niko nije mislio. – J. V. Gete 1830.

Reč romantizam uvedena je nedavno u Nemačkoj da bi označila poeziju čiji izvor su bile pesme trubadura, pesme koje su rodili vitezi i hrišćanstvo. – Madam de Stal Nastavite sa čitanjem

Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма

Gustave_Courbet_-_Le_bord_de_mer_à_Palavas_(1854).jpg

Густав Курбе, „Обала Палаваса“, 1854.

Разликa између пејзажа (слике природе) и пејзажног сликарства (слика природе) јесте разлика између онога што је природно и онога што је уметнички створено односно лепо. Филозофи су се одувек бавили проблемом лепог, иако не једино на примерима уметничких дела. Платон је сматрао да је највећи домет естетског, не једно уметничко дело, већ држава. Он се у одређењу лепог држао етике. Према подели Имануела Канта, поред уметнички лепог, постоје још и људски лепо и природно лепо. Кант је при одређењу истог наводио примере који немају везе са уметничким делима. Он се држао сфере природно лепог помињући, на пример, шкољке.

Сматра се да је уметност, пре свих сликарство, оку посматрача открила пејзаж. Уметност нам је скренула пажњу на природно лепо, указала нам је на њега симболичким посредовањем. Кроз историју уметности пејзаж је на различите начине био виђен. Од античког сликарства мало тога нам је остало као сведочанство о постојању овог жанра. У ренесансном сликарству пејзаж је углавном био у позадинском плану. Он у барокној Холандији добија пуноправни статус и постаје самосталан жанр, приказ предела постаје сам себи циљ. Романтизам га користи на један сасвим особен, ако не и на најособенији начин у историји сликарства. Импресионисти под утицајем Тарнера не виде пејзаж колико виде импресију, титравост светлости која ствара пред њима етеричне појаве пуне живих боја. Импресионисти кроз пејсаж откривају боју и светлост, њихове међусобно условљене манифестације. Импресионисти барокну традицију замењују живљим бојама, њихова платна лишена су драматике којој употреба контрастних тонова доприноси. Библијски или митолошки мотиви бивају замењени градским сценама и малим ритуалима свакодневице, као и одласцима на излете. Рођено је plein air сликарство које подразумева сликање на отвореном, а шетње парковима и обиласци градских купалишта постају свакодневне активности сликара. Експресионисти се кроз пејсаж враћају традицији примитивног сликарства Африке и Океаније, заоштрених, агресивних контура и слободног потеза четкице који је уочљив оку посматрача. Они, другим средствима, наглашавајући боју и потез, настављају романтичарску традицију субјективног виђења и доживљаја пејзажа у који уносе индивидуалност и емоције. Наставите са читањем

Уништитељска компонента лепоте у делу „Смрт у Венецији“ Томаса Мана

man

Антиној као Силван, божанство шума, стада и растиња. Рељеф из 130. године нове ере

Истовремени континуитет лепоте и смрти доминантан је мотив новеле Смрт у Венецији Томаса Мана. Други мотив, подједнако битан за анализу, подразумева упоредни ток аполонијског и дионизијског принципа који се преплићу при стваралачком процесу. Трећи битан мотив новеле подразумева изједначавање човековог тела и уметничког предмета кроз процес стваралачког посматрања. Заодевен у аполонијску форму пуну дионизијског садржаја, Ашенбах, уметник, оком ствара дечака, Тађа, скулптуру уметниковог духа. Дечак је кроз новелу нем и као такав неисцрпно је полазиште за Ашенбаха, дионизијског уметника и декадента. Читалац једино посредством његовог ока види углачану површину дечаковог тела. Тађо не постоји без свог посматрача.

На почетку новеле писац предочава атмосферу неодредиве светлости, нелагоде и празнине, необично тихог поднева. Чекајући трамвај Густав Ашенбах разоноди се читајући натписе на надгробним споменицима који тек треба да буду намењени неком покојнику. Изненада, он угледа мушкарца који стоји код прилаза гробљу, на степеницама, одмах до скулптура звери. Странац је мефистофеловског изгледа, голобрад, риђокос, пегав. У чудном оделу и са неправилном вилицом, он се ослања о штап који сугерише неправилан ход. Изгледом гротескног средњевековног пајаца део је злокобне и необјашњиво зачудне атмосфере.

Но може бити да је странац, својим изгледом путника из даљине, утицао на његову машту; а можда се умешао неки други физички или душевни утицај; са изненађењем осети он у свести да му се душа чудновато шири, да га обузима неки немир који тражи и лута, нека младалачки жедна чежња у даљини, осећање неко, тако живо и ново, или бар одавна занемарено и заборављено, да је застао дубоко заинтересован, скрстивши руке на леђима и гледајући преда се у жељи да испита суштину и циљ тога чувства.

Као и Мефистофел, и овај странац је путник. Он на симболички начин предочава искушење за Ашенбаха, подстичући га на низ асоцијација, мисли, утисака, на чежњу и сећања, машту и жудњу за неодредивим, нечим истовремено давним и далеким. И као што Фаустово путовање почиње познанством са Мефистом, тако и странац кога Ашенбах угледа на улазу гробља, подстиче у њему тежњу ка динамици, романтичарску чежњу за путовањем. Наставите са читањем

Путник – јунак њиховог доба. Анализа односа Путника и природе у књижевности и сликарству романтизма

Каспар Давид Фридрих, „Путник у мору магле“, 1818.

Ја сам путник и планинар, говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.

И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај у томе ће бити пешачења и планинарења: на крају човек доживљава још једино самог себе. –  Фридрих Ниче

Мотиви путника и путовања не јављају се први пут у уметности романтизма, као ни тема узајамног односа путника и предела. Слика природе коју путник пред собом посматра, доживљава и кроз посматрање снагом своје имагинације изграђује, чест је мотив романтичарске књижевности и он је тема овог рада.

Мотив путника архетипски је мотив светске књижевности. Од Гилгамеша, Јасона, Одисеја, библијских јунака, Синбада, па све до Фауста, Дон Кихота, Дон Жуана, Гуливера, Робинзона, капетана Ахаба и Нема, јунаци који су представљени као путници, било копном или морем, одувек су присутни у литератури. Али, ни у једном другом раздобљу или књижевном правцу, нису тако као у романтизму изједначени путник и путовање, путник и природа.

У другим раздобљима путовање се схвата инструментално, оно је средство којим писац жели да постигне неки други циљ који је изван циља психолошког и образовног развоја јунака, као и напредовања у његовој самоспознаји. У предходним (па и потоњим) књижевним раздобљима, писац карактеришући јунака као путника не подразумева и метафоричност коју реч „путник“ подразумева. Путници тада нису и путници у унутрашњем, егзистенцијалном смислу, њихова духовна динамика није морала бити подударна њиховој физичкој динамици. Не можемо бити искључиви у оваквим тврдњама и морамо имати на уму да увек постоје одступања од оваквих ставова, али они, ако не у потпуности примењиви на свако дело ван периода романтизма, јесу оправдани  у вези са многима. Наставите са читањем