Franc Kafka i Emil Sioran o knjigama

Irma Blank, For all, 1975, ink on vellum, bound with case, cm.18x10,5

U pismu Oskaru Polaku, iz 1904, Kafka je napisao:

„Mislim da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne probudi udarcem po glavi, zašto je onda čitamo? Da bi nas usrećila, kako Ti pišeš? Zaboga, ta bili bismo sretni i kad ne bi bilo knjiga, a takve knjige koje nas usrećuju, mogli bismo za nuždu sami pisati. No trebaju nam knjige koje na nas deluju poput nesreće, koja nas jako boli, kao smrt nekoga koga smo voljeli više od samih sebe, i da nas protjeraju u šume, daleko od čovječanstva, poput samoubistva, knjiga bi morala biti sjekira za zamrznuto more u nama.“

.

Emil Sioran

„Ne treba pisati, pogotovo ne objavljivati, sem ono što ranjava, to jest ono što ne zaboravljamo. Knjiga treba da zabada nož u ranu, čak da je stvara. Treba da bude uzrok neke neiscrpne pometenosti; ali iznad svega, knjiga mora da predstavlja opasnost.“

.

Izvori:

Franc Kafka, Pisma, Zora-GZH, Zagreb 1977, str. 19.

Letopis matice srpske, knjiga 485, sveska 1-2, Novi Sad 2010, 137.

Slika: Irma Blank, For all, 1975.

Advertisements

Iz dnevnika Franca Kafke

3. maj 1915.

Potpuna ravnodušnost i tupost. Presahnuo kladenac, voda u nedostižnoj dubini, pa i tamo neizvesno. Ništa, ništa. Ne shvatam život u Strindbergovom delu Zavađeni; što on naziva lepim, meni je odvratno kad se dovede u vezu samnom. Pismo za F., lažno, ne može se otpremiti. Kakva me prošlost ili budućnost draži? Sadašnjost je sablasna, ja ne sedim za stolom nego lebdim oko njega. Ništa, ništa. Pustoš, dosada, ne, nije dosada, samo pustoš, besmisao, slabost. Juče u Dobžihovicu.

4. maj 1915.

Stanje se popravilo, jer sam čitao Strindberga (Zavađeni). Ja ga ne čitam da bih ga čitao, već da ležim na njegovim grudima. On me drži na levoj ruci kao dete. Sedim tamo kao čovek na nekom kipu. Deset puta mi preti opasnost da skliznem, ali posle jedanaestog pokušaja sedim čvrsto, sigurno i imam širok pogled.

Razmišljanje o odnosu drugih prema meni. Ma koliko ja možda bio sićušan, ovde nema nikog ko bi imao razumevanja za mene u celini. Imati nekog ko ima takvo razumevanje, recimo neku ženu, značilo bi imati oslonac sa svih strana, Boga. Otla razume ponešto, čak mnogo, Maks, Feliks ponešto, neki kao E. razumeju samo pojedine stvari, ali i njih sa gnusnim intezitetom, F. možda ne razume ništa, to u ovom slučaju, gde postoji neosporna unutarnja veza, predstavlja dabome nekakav umnogome poseban položaj. Ponekad sam verovao kako me ona razume a da to i ne zna, na primer kada me je, u ono vreme kad sam neizdržljivo čeznuo za njom, čekala na stanici podzemne železnice, a ja u žudnji da što brže stignem do nje, za koju sam pretpostavljao da se nalazi gore, već hteo da potrčim mimo nje pa me je ona tiho uhvatila za ruku.

13. septembar 1915.

Navečerje očevog rođendana, nov dnevnik. Nije toliko potreban kao inače, ne treba da se uznemirujem, dovoljno sam uznemiren, ali u koju svrhu, kad će doći, kako može srce, ne sasvim zdravo srce da podnosi toliko nezadovoljstva i toliko žudnje od koje se neprekidno trza.

Rasejanost, slabost pamćenja, glupost!

Izvor: Franc Kafka, „Dnevnici 1914-1923“, prevela Vera Stojić, Nolit, Beograd, 1978.

Crteži Franca Kafke i odlomak iz dnevnika

dbe1de471cdf300fa67616be82a3f97b

U nastavku slede dva odlomka iz dnevnika Franca Kafke koja su verbalno ogledalo crteža koji ih slede.

.

14. novembar 1911.

„Utorak. Juče kod Maksa, koji se vratio sa svog predavanja u Brnu.

Posle podne pre no što ću zaspati. Kao da su se čvrste temene kosti, koje obuhvataju bezbolnu lobanju, uvukle nešto dublje unutra i jedan deo mozga ostavile napolju, prepuštajući ga neometanoj igri svetlosti i mišića.

Buđenje jednog hladnog jesenjeg jutra pri žućkastoj svetlosti. Prodirati kroz gotovo zatvoren prozor, pa još ispred okna, pre no što padneš, zalebdeti, raširenih ruku, ispupčena stomaka, nogu povijenih unazad, kao figure na pramcu drvenih lađa.“

5. novembar 1911.

„Sinoć sam sam sa izvesnim predosećanjem skinuo prekrivač sa kreveta, legao i ponovo postao svestan svih svojih sposobnosti, kao da ih držim u ruci; napinjale su mi grudi, raspaljivale glavu, neko vreme ponavljao sam da bih se utiešio da ne ustajem da radim: ‘To ne može biti zdravo, to ne može biti zdravo’, i trudio se da sa gotovo vidljivom namerom navučem san preko glave. Neprestano sam mislio o nekoj kapi sa štitom koju, da bih se zaklonio, snažnom rukom nabijem na čelo. Koliko sam izgubio juče, kako se tiskala krv u skučenoj glavi, sposobna na sve, a zadržavana jedino silama koje su neophodne za moj goli život i tu se rasipaju.“

Franc Kafka, Dnevnici 1910-1913, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

.

Crtež Franca Kafke, „Mislilac“, 1913.

Crtež Franca Kafke, „Konj i jahač“, 1909-1910.

Četri crteža Franca Kafke

Umetnik i njegov pas: Pikaso, Kafka, Barili

Man Rej,

Pablo Pikaso sa svojim psom (fotografisao Man Rej)

Franc Kafka sa psom

Franc Kafka sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Serija objava Umetnik i njegov pas odnosi se na različite forme umetnosti – fotografije, slikarstvo, književnost – koje predstavljaju određenog umetnika sa njegovim psom. Verujem da je odnos umetnika i životinja, u ovom slučaju psa, u drugom mački, ili papagaja, ili majmuna, ili ribica u akvarijumu (kao u slučaju Fride Kalo ili Anri Matisa) veoma važan i kreativno podsticajan.

Serija nema za cilj da svaku vrstu psa detaljno predstavi ili da se bavi životinjama u užem smislu reči, donoseći prikaze o rasi ili naglašavajući sam kontekst u kome je neko delo na kome je pas nastalo. Naprotiv. U pitanju je samo naglašavanje nečega što je česta pojava, a što ljubiteljima umetnosti treba predstaviti, čega oni često nisu svesni. Pas je čovekov najbolji, najodaniji, najpouzdaniji prijatelj.

Nastanak serije, ideja da tako nešto objavljujem, lične je prirode. Svojevremeno, imala sam dva psa. Prvo mužjaka pinči čivavu pa ženku nemačkog ovčara. Oba psa bila su prisutna u mom životu, ne u isto vreme, tokom rane osnovne škole i, kasnije, tokom srednje škole. Imali smo i jednoj papagaja, aru, i nekoliko puta ribice. Svi su, u svoje vreme, nestali iz našeg (porodičnog) života.

Životinje su ljubav, koju možemo dobiti, ali i ljubav koju moramo pružiti, koju kroz ispunjavanje obaveze moramo dokazivati. To je veliki rizik. Pošto već osam godina živim sama nisam se usudila da i jednu jedinu životinju nabavim, a želela bih. Ljudska sebičnost može ih povrediti, oni u potpunosti zavise od nas. Zašto da svoju usamljenost (taj osećaj kad kasno sa posla dođeš u prazan stan) lečim tako što bih njih učinila usamljenima? Moje životne faze bile su takve da životinju nisam mogla da imam. Ukoliko bih birala, volela bih da imam dvorište za dva dalmatinca, jednog nemačkog špica, dva zeca i puno, puno povrća. Ipak, nema izgleda za tako nešto u skorijoj budućnosti. Do tada, virtuelni svet nastavlja da pruža utehu.

Animirani film rađen prema motivima Kafkine priče „Seoski lekar“

Marcello Grassmann - Untitled, 2002.

U svetu horora japanski film zauzima posebno mesto. Međutim, pre njega, postojao je Franc Kafka. Senzibilitet nadrealne, hororične Kafkine pripovetke Seoski lekar uklapa se u stereotip o japanskoj horor estetici.

Koji Jamamura je 2007. godine napravio ovaj kratki film rađen prema pomenutoj Kafkinoj priči koja je napisana u zimu 1916-1917. Objavljena je krajem 1917. godine u almanahu Die neue Dichtung za 1918.

Seoski lekar, koji je neimenovan i neodređenog starosnog doba, u sred zimske, snežne noći mora da ode deset kilometara dalje da bi pregledao umirućeg pacijenta. Međutim, konji su mu mrtvi. Tu je konjušar koji mu daje dva konja, ali za uzvrat želi da obljubi Rozu, njegovu kućnu pomoćncu. Kada konačno pokrene divlje konje stiže, s obzirom na razdaljinu, vrlo brzo u kuću bolesnika koji umire. A tamo…

U bolesnikovoj sobi vazduh je takav da se jedva može disati; zapuštena peć se dimi; otvoriću prozor; ali najpre želim da pregledam bolesnika. Mršav, nimalo grozničav, ni hladan ni topao, prazna pogleda, bez košulje, mladić se diže ispod perine, obiskuje mi se o vrat, šapuće mi na uvo: „Doktore, pusti me da umrem.“

Citat: Franc Kafka, Seoski lekar, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Crtež: Marcello Grassmann, 2002.

Franc Kafka: „Mala basna“

Günter Brus - Aktion Ana, 1964

Günter Brus – Aktion Ana, 1964.

„Ah“, reče miš, „svet se svakoga dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati.“ „Treba samo da promeniš pravac trčanja“, reče mačka i pojede ga.

Franc Kafka, Pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Animirani film Pjotra Dumale rađen prema dnevnicima Franca Kafke

Piotr Dumala, Movie poster for 'Franz Kafka'

20. jul 1915.

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!

Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.

Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.

I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.

Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.

Franc Kafka, „Dnevnici 1914-1923“, prevod: Vera Stojić, Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Pjotr Dumala je poljski režiser, rođen 9. jula 1956. godine u Varšavi. Njegov animirani film, rađen na osnovu odlomaka iz dnevnika Franca Kafke korespondira sa samom atmosferom kafkijanskog usamljenog sveta, često bizarnog, iznutra kakofoničnog i anksioznog. Odlomak koji sam citirala, iako je iz dnevnika, deluje kao obraćanje. „Daj mi samo mira u noćima“, „Ove nedelje pre podne … činilo se da hoćeš da mi pomogneš“, „Smiluj se na mene..“.

Nisu svi dnevnici umetnička dela za sebe, mnogi pisci, međutim, njih koriste kao prirodan nastavak izražavanja. Kafka je to činio na veličanstven i neponovljiv način. Njegova duša mučena je poput nekog od nesrećnika na Bošovim slikama pakla. Kafkin pakao je interiorizovan. Ne postoji strah od onostranog, već strepnja i drhtanje, strah i neizvesnost od ovostranog, od života sada i ovde.

Jedna priča Franca Kafke

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Gustav Klimt – Two Lovers, 1908.

Franc Kafka

DA JE NE BIH SREO

Iz Plave sveske

Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.

Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.

Zašto?

Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kad bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.

Da li je za to devojka bila imalo kriva?

Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika i već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.

Da li je devojka ostala sama?

Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu.

(Preveo Jovica Aćin)

Priča je preuzeta iz antologije Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić.

Фовистичка декаденција боје: Киз ван Донген

Кееs van Dongen

Холандски сликар Киз ван Донген (Kees van Dongen) рођен је 26. јануара 1877. године у Ротердаму. Данас кварт у коме је одрастао чини предграђе овога града који је и тада морао имати све одлике насеља са периферије.

Жовијална атмосфера бучних кабареа у којима су праље и кројачице  плесале пред уморним рударима и изневереним песницима, комешање боја у диму и запари, у мирисима разложеним прљавим зидовима, столовима избраздани морфијумским иглама, ноктима проститутки, ножевима нестрпљивих кавгаџија, лулама уморних морнара, лактовима ноторних коцкара. Посете кафеима у којима се испијао јефтин апсинт, јавних кућа чијим влажним ходницима одурни мирис влаге прожимао сваку би илузију, а топли црвени плиш салона, натопљен капима јефтиних парфема, пружао посетиоцу у тренутку ишчекивања Даме, тог „Цвета Зла“, утисак непојмљиве празнине, бестијално раздражене чежње.

Већ у раној младости сцене интериорних периферних феномена извршиле су утицај на стваралаштво овог уметника, на његов тематски одабир, афирмацију субјективне психологије посредством јарких, ретко компатибилних, наглашено дречавих боја, које би, карактеришући особу испред штафелаја, истовремено доприносиле и да утисак реципијента буде неодређен, неимењив,  неподударан.

Јарке боје афирмишу енергију, доприносе утиску гласне музике која допире са старог грамофона у соби пуној људи који енергично плешу, гласно се смеју, испуштају чаше из руку чији звук, би допунио шкрипу старог патоса, неартикулисаног кикотања, шапата и жамора. Све се претапа, све прима и даје моћ занесености, декаденцији, еротским фантазијама спарне летње ноћи. Са друге стране, ту исту моћ потиру сутрашња дуга тиха жарка уморна мртва поднева чију безизражајност боје сунчевог заласка не би умириле.

Таквим подневима морале су настајати Донгенове слике. Очи на женским лицима, чији је приказ био трајна сликарева фасцинација, избезумљене су, уморне, равнодушене. Оне нису платна за музеје невиности.

Franz Kafka’s Poem

Кафкина песма коју сам цитирала као да описује однос сликара и модела. Усамљени као изгубљена деца у шуми, модел и сликар загледани су једно у друго. Нема пасивних позиција у тренутку позирања јер и енергија модела одлучно управља потезом четкице  која би, вођена и руком уметника, светлошћу ока, ума и утиска, да саопшти  потезом шта може знати о патњама, умору, празнини, илузијама оног кога сликар посматра.

Aко их је уметничким средствима сугерисао, да ли је Други и разумео патње Другог? Кафка двапут помиње реч „пакао“, очи Донгенових модела имају нешто од естетике коју декаденција с почетка 20. века поима као демонску, а еротски неодољиву енергију. Као Кафка (који је био само шест година млађи од сликара), и Донген има двосмислен смисао за хумор.  У шта је загледана приказана девојка/жена (старосно доба Донгенових модела увек је неодредиво) на портрету? Њене очи су црне, подочњаци и образи упадљиво црвени, има шешир пренаглашене величине који неравномерно стоји на меко сакупљеној коси. Наранџаст обриси шешира јак су контраст црвеним подочњацима и хладној позадини која као да хоризонтално вибрира, шири и скупља енергију њених мисли и удисаја. Девојчин леви длан, вероватно по сликаревој препоруци у том положају, као да држи неодредиву количину компезоване измаглице, срце налик вати.

Еротичност Донгенових муза демонизована је, њихова лица су ласкаво предочена гримаса. Донгенове кокете богиње су секса и лепоте по мерилима периферних институција. Али њихове очи одвраћају мисао, обједињују колико и контрастирају утиске, мистериозне су –  у њиховој неодређености плута коментар о одсутности. Донген противречи буржоаским идеалима лепоте, друштвено прихваћеним конвенцијама свога доба.

Покрет који је надовезавши се на импресионистичко сликарство ипак превазишао његове постулате, колико тематским одабирима, толико и заменом екстериорних сцена интериорним, јачим бојама, наглашенијим и грубљим потезима четкице, јесте покрет који је првобитно пежоративно назван „фовизам“. Les Fauves или „дивље звери“ назив је за групу која је деловала активно између 1900. и 1910. године.

Фовисти раскидају са традиционалним приказима спољних предмета. Њихова реакција је субјективна, спонтана, експресивна. Отворен и наглашен потез четкице који би донприносио вибрантном утиску боја, поједностављивање приказаних предмета до апстракције утицај је Ван Гоговог постимпресионистичког периода, Сезана, Сераа, Гогена и Пола Сињака.

Фовисти су имали свега три изложбе. Већ на заласку њихових стваралачких домета, такође у исто време, око 1910. године, у Дрездену  се формира  група сликара који ће излагати под именом  Die Brücke и које ће историја уметности запамтити као прву струју експресионистичког покрета. Они ће заједно са минхенском групом Der Blaue Reiter  (Плави јахач), предвођеном руским сликарем Василом Кандинским, бити стожер онога што називамо модерном уметношћу.

Замислила сам овај текст као први део трилогије. Наредни сликари о којима ћу писати – Alexej von Jawlensky и Јoszef Rippl Ronai имају заједничких  стваралачких  особености и њихова ће дела чинити други и трећи део замишљене целине. Свој тројици уметника трајна стваралачка преокупација, са тек ретким изузетцима, био је портрет, жанр који су, сваки на свој начин, поменути сликари обогатили.

Намерно сам одабрала три уметника о којима у српској култури није било превише преведених монографија. Уметници који долазе са „периферије“ нису изузетак у историји уметности, већ су правило. Под „периферијом“ подразумевам сва дела, све уметнике који су стварали ван  „центра“ који се у 20. веку углавном односиo на француско подручје. Један холандски сликар у Паризу, један руски сликар у Минхену и један мађарски сликар показују да је одабир и дефинисање појма „великана“ јако непоуздана работа.

Препоруке 1 , 2

Kees van Dongen