Експресионистички утисци о досади: Aлексеј фон Јавленски

Alexej_von_Jawlensky_-_Schokko_mit_Tellerhut

Алексеј фон Јавленски, „Дама са шеширом“, 1910.

Aлексеј фон Јавленски рођен је у Русији 13. марта 1864. године. Прешавши из Москве у Минхен 1896, руски сликар je своје стваралаштво везао за деловање минхенске експресионистичке групе Плави јахач. Заједно са дрезденском групом уметника, који су заједнички излагали под називом Мост, ова група стваралаца била је стожер немачке авангардне уметности почетком 20. века. На новом подручју Јавленски се сусреће са низом уметника, међу којима је био и његов сународник Васил Кандински. Кандински је током свог стваралачког пута прелазио више фаза, крећући се праволинијском путањом од фигурације ка апстракцији, од вибрирајућег, оштрог и отвореног потеза четкице оку посматрача до математичке прецизности композиције, музичке уједначености тонова боје. Слично се, само на примеру женских портрета, може рећи за Јавленског.

Група Плави јахач добила је име према боји коју је Франц Марк често употребљавао, а која је за Кандинског имала значење духовности, неистражених области и мистичних дубина људске душе, спиритуалности и тежње ка неимењивим облицима бесконачности. Оно што је била тежња припадника минхенске експресионистичке групе јесте да се кроз уметност сликарства, помоћу средстава која су њој својстевена, изрази Дух. Далеко артикулисанији и теоријски утемељенији од дрезденске групе, њихова уметност упоредива је са теоријским ставовима које објављују у алманасима и каталозима својих изложби. Први светски рат прекида деловање групе. Франц Марк и Аугуст Маке гину у рату, Кандински и Јавленски се враћају у Русију. Специфично за Јавленског јесте његова посвећеност жанру портрета кроз који је пружао свој допринос уметничкој тежњи за дескрипцијом људског духа бојом и формом.

Сусрела сам се први пут са сликарством Алексеја фон Јавленског посредством романа Госпођа Бовари Гистава Флобера. Једном уметничком делу увек је неопходно друго дело као огледало и посредник. Касније сам постепено откривала биографске и стваралачке детаље који су били у вези са поменутим сликарем, али први пут када сам угледала његову слику, одлучила сам, у ствари, да купим књигу. Јавленски је био тај који је пресудио у Флоберову корист. Упркос великој понуди одабрала сам оно издање чија ми се наслована страна више свидела, или да будем прецизнија, чија ми се слика свидела на тој, у суштини, лоше дизајнираној насловној страни. Био је 30. март 2005, дан неуобичајено топао за то доба године, што је додатно иритирало и наглашавало моје већ постојеће незадовољство одређеним приликама.  Флоберово дело неизоставно ми се  читало тих дана (које сам, купивши га, ипак, одложила на страну). Наставите са читањем

Фовистичка декаденција боје: Кeс ван Донген

6b33aaa6

Кес ван Донген, „Портрет девојке са шеширом“, око 1903.

Холандски сликар Кес ван Донген рођен је 26. јануара 1877. године у Ротердаму. Данас кварт у коме је одрастао чини предграђе овога града који је и тада морао имати све одлике насеља са периферије. Жовијална атмосфера бучних кабареа у којима су праље и кројачице плесале пред уморним рударима и изневереним песницима. Комешање боја у диму, у мирисима који су се разлагали прљавим зидовима, по столовима избразданим морфијумским иглама, ноктима проститутки и ножевима морнара. Посете кафеима у којима се испијао апсинт и јавним кућама чијим влажним ходницима одурни мирис прожимао би сваку илузију, а црвени плиш салона, натопљен капима јефтиних парфема, пружао посетиоцу, у тренутку ишчекивања Даме, тог „цвета зла“, утисак празнине и бестијално раздражене чежње.

Већ у раној младости сцене градске периферије извршиле су утицај на овог уметника, на његов тематски одабир, афирмацију субјективне психологије посредством јарких, ретко компатибилних, наглашено вриштећих боја, које би, карактеришући особу испред штафелаја, истовремено доприносиле и да утисак реципијента буде неодређен, неподударан, какофоничан. Јарке боје афирмишу енергију, доприносе утиску гласне музике која допире са старог грамофона у соби пуној људи који енергично плешу, гласно се смеју и испуштају чаше из руку, неартикулисаног кикотања, жамора, џеза. Све се претапа, све прима и даје моћ занесености, декаденцији и еротским фантазијама спарне летње ноћи. Ту моћ сутрадан потиру дуга тиха уморна поднева чију безизражајност боје сунчевог заласка не би искупиле.

Таквим подневима морале су настајати ван Донгенове слике. Очи на женским лицима, чији је приказ био трајна сликарева фасцинација, избезумљене су, уморне, равнодушне. Оне нису платна за музеје невиности. Кафкино писмо Оскару Полаку од 8. новембра 1903, приложено у наставку, као да описује однос сликара и модела. Усамљени као деца у шуми, модел и сликар загледани су једно у друго. Нема пасивних позиција у тренутку позирања јер и енергија модела одлучно управља четкицом која би, вођена руком уметника, да саопшти својим потезом нешто о патњама, умору, празнини и илузијама. Наставите са читањем