КласикААА: Арво Перт

Арво Перт 2014. године

Морао сам да се ослободим свега беспотребног да бих спасао себе. – Арво Перт

Арво Перт је рођен у Естонији 1935. године. Живео је у Талину, Бечу и Берлину. Од седамдесетих година 20. века компонује у минималистичком стилу. Познат је по својој техници тинтинабули коју је први пут употребио у делима Für Alina (1976) и Spiegel im Spiegel (1978). За себе каже да компонује класична и религијска дела. Његову музику упоредила бих са сликарством италијанских тречентиста и кватрочентиста, нарочито са Фра Анђеликом и Дучом, а гласове у његовим композицијама са анђелима у пурпурној одећи и љиљаном у руци. Клече, са златним ореолом око главе.

Пертова дела у потпуној су дисхармонији са временом у коме живимо, она афирмишу тишину, спорост, крхкост, слабост, фрагилност, понекад ме подсећају на Ђакометијеве „трске које мисле“, на слабе, једва покретне људе који се чине као сламке, али те сламке су, видимо, од челика и бронзе. Не можеш их преломити. Тако је и са Пертовим звуком, у њему осећамо снагу, али она је, истовремено, пропусна, рањива.

У оквиру Фестивала оргуља у Београду, лета 2018. године, слушала сам Марка Паолачија, оргуљаша који је извео Пертову композицију Pari Intervallo. Било је то млеко светлости које лије низ цеви инструмента, један емотивни и звучни сфумато, просветљујуће искуство када бива јасно зашто се каже да је музика једна од могућих еманација Бога и важан пут до њега. Наставите са читањем

Слике Љубе Поповића као рефлексија разбијеног огледала

Он осећа одбојност према маски јер иза ње препознаје ништавило.

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том корпусу не могу нарочито допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући есеје о њему, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и времена у коме ствара.

Његoве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала пред слсике, монументална платна на којима су биле сцене разбијеног огледала, све је постало другачије. Покајала сам се због свог првобитног неповерења. Наставите са читањем

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

Елфриде Јелинек

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

О роману „Убиство у Оријент експресу“ Агате Кристи

Агата Кристи 1913. године

Дело које ћемо анализирати припада криминалистичком жанру. Сматрамо да је овај облик романа нарочито погодан за тип истраживања који посредством нарације и исказа књижевних јунака тежи да утврди разлику између лажног и истинитог исказа, о стварности дела која је у језику, а који је нестабилан: исказ јунака и „објективна стварност“ самог дела, иако делују подударни, испоставља се да нису. Ауторка која је довела вештину лажних исказа до савршенства јесте енглеска ауторка криминалистичких романа, Агата Кристи.

У питању је најпознатији традиционални криминалистички роман на свету, Убиство у Оријент експресу, објављен 1934. Инспирацију за роман Агата Кристи пронашла је у реалности, и то двоструко. Сама је путовала Оријент експресом, чија је рута заводила машту многих тадашњих светских путника, од Алепа и Инстанбула, преко Београда до Париза. То је била инспирација за место злочина. Инспирацију за сам злочин књижевница је пронашла у једном догађају који се односио на киднаповање и убиство из 1932. када је страдало дете Чарлса Линдберга, америчког авијатичара и официра.

У свету романа је дванаест путника. Жртва је избодена дванаест пута. Судска порота се састоји од дванаест особа. Свих дванаест путника, не рачунајући самог детектива, Херкула Поароа, извршитељи су злочина, свих дванаест путника убили су Речета, Американца који је крив за отмицу и убиство детета са којим је, сваки од путника, био у некој вези, пословној или приватној. Дајући изјаве детективу, ниједан од ових путника не наводи детектива на помисао да би он могао бити убица. Оно што Поароу прво скреће пажњу је симболика броја дванаест, подударност броја путника и броја убода, као и необична гужва када је у питању Оријент експрес, с обзиром да сви путују ван сезоне. Испоставља се да је друштво састављено од различитих народности – Италијан возач, Енглескиња гувернанта, Швеђанка дадиља, Францускиња собарица. То је, закључује детектив, могуће само у Америци. Жртва је Американац, али се свако од путника представља другачије. Наставите са читањем

Pet pesama Tomasa Transtremera

Tomas Transtremer 1965. godine

PALATA

Uđosmo unutra. Ogromna jedna sala,
tiha i prazna, njena podna površina
nalik je na opustelo klizalište.
Vrata sva pozatvarana. Vazduh siv.

Slike na zidovima. Vide se
uzvrveli beživotni prizori: štitovi, vage,
ribe, telesa u borbenom grču
iz jednog onostranog gluvonemog sveta.

U toj pustoši izložena je jedna skulptura:
sam samcit sred sale stoji konj,

ali ščepan svom tom prazninom sprva
uopšte ga nismo primetili.

Slabije od šuma u školjci
čuše se zvuci i glasovi iz grada
što kruže ovim napuštenim prostorom
mumlajući i žudeći za nekakvom vlašću.

Takođe, nešto drugo. Nešto mračno
zastade pred pet pragova naših čula
ne prelazeći ih.
Pesak je curio u svaku od ćutljivih čaša. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera o kompozitorima klasične muzike

Tomas Transtremer 1974. godine

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Žaka Prevera

Rober Desno, „Prever sa psom“, Pariz, 1954.

BARBARA

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara

Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara

Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Metafore Henrija Džejmsa

Henri Džejms 1890. godine

Fridrih Šlegel, nemački pisac i kritičar (u kontekstu romantičarske teorije stvaralaštva ovo je pleonazam jer kritika i jeste posmatrana kao oblik umetničkog stvaralaštva), u jednom svom fragmentu napisao je da u dobroj prozi sve mora biti podvučeno.

Upravo je to slučaj sa romanom Portret jedne dame američkog pisca (sa višedecenijskim prebivalištem u Evropi) Henrija Džejmsa. Ovaj roman smatram, pored romana U traganju za minulim vremenom Marsela Prusta, za najbolji roman koji je ikada napisan, od kako sam žanr postoji.

Kada govorimo o umetnosti bitno je da izbegavamo superlative. Međutim, ukoliko bi postojao neki udžbenik za pisanje romana, udžbenik koji bi navodio primere dobro građene rečenice, dobro razvijenog stila, inteligentne upotrebe stilskih figura, čvrste kompozicije, filigrantske psihološke karakterizacije to bi bio pomenuti Džejmsov roman Portret jedne dame koji je objavljen 1881. godine.

Čitajući Džejmsa čitalac je primoran da drži olovku u ruci i podvlači. Ja sam, čitajući Portret jedne dame i Evropejce podvlačila oblike stilskih figura kojima je Džejms bio sklon. Ovo je način na koji Džejmsova proza postoji i ona je jedno potpuno novo viđenje stvarnosti, nov pogled na svet, ova proza su nove oči koje pisac daruje svom čitaocu. Nastavite sa čitanjem

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Žana Ebitern oko 1918. godine

Tri fotografije Žane Ebitern iz 1918. godine

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala! Nastavite sa čitanjem

Kratka biografija Margerit Diras

Sećam se prisustva ruku na telu, svežine vode iz krčaga. Bilo je toplo, tako toplo da to sada ne mogu ni da zamislim. Ja sam ona koja se prepušta kupanju, on ne briše moje telo, nosi me, vlažnu, na poljski krevet – drvo glatko kao da je od svile, sveže – uključuje ventilator. Jede me snagom i blagošću koje me razlažu.

Margerit Dira, autorka pedeset sedam dela, među kojima su desetak romana, zatim knjige eseja, filmski scenariji i pozorišna dela, rođena je 1914. godine u Vijetnamu, u vreme kad je Francuska predstavljala veliku kolonijalnu silu u tom delu Azije. Svoje detinjstvo i mladost Dirasova će provesti u Sajgonu i uspomene iz ovog vremena ostaće nepresušni izvor njenog stvaralaštva.

Početkom tridesetih napušta Vijetnam, majku, učiteljicu u devojačkoj školi u Sadeku pored Sajgona, svoja dva brata, od kojih voli samo mlađeg, a starijeg mrzi („želela sam da ga ubijem“) i odlazi na studije u Pariz.

Prijatelji iz njenih predratnih pariskih dana, među kojima je i Edgar Moren, pamte je kao „devojku, moglo bi se reći skoro lepu, krako podšišane kose, u jakni kaki-boje, vojničkog kroja, uvek s cigaretom u ustima.“ Susreću je svuda: na ulicama VI arondismana kako deli partijske materijale i novine (kao što to već rade u drugim delovima Pariza Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr), u kafeu „Flora“ (ali još nezapaženu od para Bovoar-Sartr), u njenom stanu u ulici Sen Benoa na marksističkom kružoku na koji dolazi i Boris Vijan. Njen rad u Komunističkoj partiji Francuske potrajaće sve do početka pedesetih godina kad će, kao i mnogi drugi francuski intelektualci, izaći iz nje pošto su konačno shvatili Staljinovu politiku Informbiroa. Međutim, njena pripadnost svetu malih, „ljubav prema čistačima cipela“, neće prestati. Srešćemo je na barikadama 1968. godine.

Pisac koji nije upoznao ženu, koji nikad nije čitao knjige žena, koji možda nije nikad čitao knjige žena, pesme koje su pisale žene a koji, međutim, veruje da je napravio književnu karijeru, vara se. Nedopustivo je biti neupućen u slične stvari i biti idejni vođ sebi ravnima.

Kada je 1950. godine objavila svoj treći roman „Brana protiv Pacifika“, Margerit Diras je postala pisac o kome se govori, pisac koji je već sebi obezbedio mesto u istoriji novije francuske književnosti. U to vreme više ne postoji marksistički kružok u njenom stanu u ulici Sen Benoa, ali zato u njega redovno svraćaju i dalje njeni prijatelji Rejmon Keno, Žorž Bataj, Mišel Leiris, Žak Tati… Ona nastavlja da piše i objavljuje knjigu do dve godišnje. Nastavite sa čitanjem

Pismo Agati Kristi

Fotografija Agate Kristi sa skulpturama divljih životinja iz 1924. godine

Pismo Agati Kristi (rođenoj Miler, udatoj Kristi pa Malovan), pet dana pre njenog 127. rođendana.

Draga Agata,

Znam da me možete čuti. Znam da ćete ovo pročitati i da ćete se, poput mnogih starica, detektiva-amatera iz vaših romana, ironično osmehnuti. Samo Džejn Ostin i vi ste tako ljupko umele da budete bezobrazno ironične i da vam niko ne zameri. A kako bi i mogao? Kako bi se usudio?!

Znam da mislite kako već na početku grešim usuđujući se da vam se obratim sa „draga“ umesto sa „poštovana“. Vaš britki duh zapažanja, humor kojim ste odsecali glave smešnim navikama i ljudskim trivijalnostima, neće vas, verujem, ni sada napustiti, čitajući moje pismo.

Vaš rođendan je za pet dana ali ja nisam uspela da se suzdržim (niste me naučili taktici, strpljivosti i predumišljaju), morala sam vam napisati ovo ljubavno pismo, odu poštovanja i zahvalnosti za sve trenutke mog života koje ste osmislili umesto mene. Čitala sam vas kao dete, a vi ste rekli da je bitno imati srećno detinjstvo. Vi ste ga učinili beskrajno srećnim!

Agata, ja sam od vas učila o uskim ulicama Bagdada i kabinama prve klase u kontinentalnim vozovima, terasama u Egiptu koje gledaju na Nil i kućama na obali u Saseksu. Vi ste mi (doduše, uz bajku o vuku i jarićima) najbolje ukazali na značaj časovnika, dimnjaka, kamina, ladica, zavesa, pisama, ormana, cijanida, biblioteka u senci večeri, portreta, lampi i čipkanih maramica sa inicijalima. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust o književnosti

Paul Nadar, „Marsel Prust u dečačkom dobu“, 1887.

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje. Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; naprotiv, naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od prozračne građe naših najboljih trenutaka, kada se nalazimo van stvarnosti i van sadašnjosti. Stil i radnja jedne knjige sačinjeni su od tih kapljica zgusnute svetlosti.

Čitanje nas uči da više cenimo vrednost života, vrednost koju nismo umeli ceniti i za koju samo po knjizi uviđamo koliko je bila velika.

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju.

Samo putem umetnosti možemo da iziđemo iz sebe, da saznamo šta drugi vidi od toga sveta koji nije isti kao naš i čiji bi nam predeli ostali isto tako nepoznati kao i oni kojih može biti na mesecu. Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (prvi odlomak)

Rajner Marija Rilke (1875-1926)

Ne mogu spavati pri otvorenom prozoru. Tramvaji jure zvoneći mojom sobom. Automobili prelaze preko mene. Netko je zalupio vratima. Negdje pada staklo prozora zvečeći, čujem grohot velikih krhotina, mali se komadići smijulje. Tada nenadano prigušen, mukli topot s druge strane, iz unutrašnjosti kuće. Netko se uspinje uza stepenice. Dolazi, dolazi neprestance. Ovdje je, dugo je ovdje, odlazi. I opet ulica. Neka djevojka vrišti: Ah tais-toi, je ne veux plus. Tramvaj juri sasvim razdraženo, gubi se, gubi iznad svega toga. Netko zove. Ljudi žure, prestižu se. Pseto laje. Kakvo olakšanje: pas. Prema jutru čak i pijetao, a to je tako dobro, bezgranično dobro. Nenadano se gubim u snu.

To su šumovi. Ali ima ovdje nešto što je mnogo strašnije: tišina. Za velika požara, držim, nastupa katkada trenutak pun neke naročite napetosti, mlazovi vode popuštaju, vatrogasci se više ne penju, nitko se ne miče. Bez glasa pomiče se crni vijenac krovišta, a visok zid iza kojega se vidi plamsaj vatre, naginje se se bez buke. Sve stoji, čeka, uzdignutih ramena, obrazi im se prometnuli u gledanje: čekaju strašan udarac. Takva je ovdje tišina.

Učim gledati. Ne znam u čemu je stvar, sve ulazi dublje u mene i ne ostaje ondje gdje je inače ostajalo. Posjedujem nutrinu o kojoj ništa nisam znao. Ne znam šta se ondje dešava. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (drugi odlomak)

Rajner Marija Rilke (1875-1926)

Čini mi se, valjalo bi početi nešto da radim, sada, kada učim gledati. Dvadeset i osam mi je godina i ništa još nisam napisao. Da ponovimo: napisao sam studiju o Karpaču, koja je loša, napisao sam dramu Brak, u kojoj razvijam nešto krivo s dvoznačnim sredstvima – i stihove. Ali sa stihovima je čovjek malo učinio, kad ih je napisao mlad. Valjalo bi čekati time, sabirati cijeloga života iz duše i mirnoće, iz dugog života, kad bi to bilo moguće, i tada, sasvim pri koncu, čovjek bi možda napisao deset redaka koji bi bili dobri.

Jer stihovi nisu, kao što to ljudi misle, osjećaji (oni se javljaju rano) – stihovi su iskustva. Za jedan stih potrebno je vidjeti mnoge gradove, ljude, stvari, valja znati kretnje koje sitno cvijeće čini kad se otvara ujutro. Valja znati umišljati putove u nepoznatim krajevima, neočekivane susretaje i sastanke: dane djetinjstva, koji su još uvijek nerazjašnjeni; valja znati zamišljati roditelje svoje, koje smo morali povrijediti kad su nam donosili kakvo veselje koje mi nismo shvaćali (to je veselje učinjeno za drugoga), dječje bolesti koje počinju u dubokim i zatvorenim sobama, jutra na obalama mora, samo more, mora, noći na putu koje su podrhtavale veoma visoko i letjele sa zvijezdama – i nije još dosta smjeti misliti na sve to. Valja posjedovati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije drugoj nalik, na krikove žena u porođajnim mukama. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (treći odlomak)

Rajner Marija Rilke (1875-1926)

Bibliothèque nationale

Sjedim i čitam jednog pjesnika. Mnogo je ljudi u dvorani, ali čovjek ih ne osjeća. U knjigama su. Katkad se pokrenu u stranicama kao spavači što se okreću između dva sna. Ah, kako je dobro biti među ljudima koji čitaju. Zašto ljudi uvijek nisu takvi? Možeš pristupiti k jednome, možeš ga tiho dotaknuti: on ništa ne osjeća. Udariš li malo susjeda kad ustaješ, ispričaš li se, naginje se na tvoju stranu, gdje čuje tvoj glas, njegovo se lice naginje tvome, a vidi se i kose su mu kao kose u spavača. O, kako to prija. A ja sjedim, i imam pjesnika. Kakva sudbina. U dvorani sad sjede tri stotine ljudi, čitaju, no nemoguće je da svaki pojedinac posjeduje jednog pjesnika. (Bog zna što oni imaju.) Nema toliko pjesnika. Vidi, kakva sudbina, ja, možda najsiromašniji od svih koji čitaju, inostranac: ja imam pjesnika.

Bulevar Sen-Mišel bio je prazan i prostran, lako se moglo prolaziti njegovom blagom nizbrdicom. Prozore su, gore, otvarali, staklast zvuk i odsjaj letjeli su ulicom, činili se kao neka bijela ptica. Prošla su neka kola sa svijetlocrvenim kotačima, a dalje dolje nosio je netko nešto svijetlozeleno. Tamno poprskanim drumom, a bio je čist, trčali su konji, na njima se sjala blještava orma. Probudio se vjetar, nov, blag, a sve se uzdizalo: mirisi, dozivanja, zvona. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Emili Dikinson

Emili Dikinson sa dvadeset godina ili oko 1850.

I

Naši su životi – Švajcarska –
Tako tihi – tako hladni –
Dok u čudno popodne neko –
Alpi svoj veo ne razmaknu
I ugledamo – Daleko!

Italija je s one strane –
Mada ko stražar između –
Alpe svečane –
Alpe sirenske –
Vječito čuvaju među!

II

I Pročelje i Začelje
Sjećanje – ko Kuća – ima –
A i Tavan isto tako
Sa Smećen i Miševima.

Zatim Podrum dublji nego
Što i jedan Zidar sanja –
Pripazićeš da Dubina
Njegova nas ne proganja – Nastavite sa čitanjem

Animirani film Tima Bartona inspirisan Poovom književnošću

Tim Barton tokom rada na svom filmu „Vinsent“

U kakvoj su vezi naslov kratkog animiranog filma Tima Bartona – Vinsent – i Edgar Alan Po? Njihova spona je Vinsemt Prajs, glumac u mnogim filmovima rađenim prema Poovim delima, koji je na ovom mestu narator priče o sedmogodišnjem dečaku, Vinsentu Maloju, koji, po čitanju Poove književnosti, ali i zbog fascinacije samim Prajsom, svoj život i svoju svakodnevicu poistovećuje sa Poovom gotskom fantazijom. Beznačajne, svakodnevne događaje on prevodi na motive Poovih horor priča i teatralno tragičnog osećanja sveta njegovih junaka.

Baš kao i Poove priče, a zahvaljujući Prajsovom glasu, muzici i scenariju, ovaj kratak film može da se posmatra i kao priča o odrastanju i formiranju pod uticajem umetnosti, onda kada je saznajni proces reverzibilan, i kada se kreće od umetnosti ka životu (projekcija), a ne kako je češći slučaj, od nepodnošljivog života ka spasenju u umetnosti (eskapizam). Film se, takođe, može posmatrati i kao parodija manira i književnog postupka Edgara Alana Poa. Nastavite sa čitanjem

Štefan Cvajg u 2014. godini

Film „Grand Budapest Hotel“ Vesa Andersona koji je rađen prema motivima Cvajgovih priča

Ova godina može se označiti godinom ponovnog otkrivaja čitalačkom oku dela Štefana Cvajga, austrijskog pisca na prelazu vekova koji je, svojevremeno, bio najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac, poznat po novelama, ali i po biografijama znamenitih ljudi kao što su Marija Antoaneta, Balzak, Helderlin, Stendal, Đakomo Kazanova.

Ove godine je u fokusu javnosti delo Štefana Cvajga zbog pojavljivanja filma Grand Budapest Hotel američkog reditelja Vesa Andersona. Istovremeno kada i film pojavile su se dve značajne knjige: Cvajgova biografija The Impossible Exile čiji je autor Džordž Pročnik i Stefan Zweig and World Literature (21st Century Perspectives) koja predstavlja zbirku eseja na temu Cvajgovog stvaralaštva. Nastavite sa čitanjem

Evropejci i kosmopolite: Štefan Cvajg i Margerit Jursenar

Cvajg-Jursenar

Evropejci i kosmopolite: Štefan Cvajg i Margerit Jursenar

Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.

Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji sa pravom zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje naivno, a u verziji M. Jursenar deluje bezbrižno i arogantno, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju i na šta se uglavnom ne misli, osim kada počne da ponestaje. Nastavite sa čitanjem

Štefan Cvajg: „Stranputice na putu do sebe sama“ (odlomak iz autobiografije „Jučerašnji svet“)

Stefan

Mladi Štefan Cvajg, Beč, oko 1900.

Pariz, Engleska, Italija, Španija, Belgija, Holandija, to radoznalo lutanje i čergarenje bilo je samo po sebi ugodno, a u mnogom pogledu i plodno. Ali najzad – da li sam to ikad mogao znati bolje nego danas, kada moje lutanje po svetu više nije dobrovoljno nego posledica progonjenosti? – čoveku je potrebna stabilna tačka sa koje će stranstvovati i kojoj će se uvek vraćati. U toku godina od škole naovamo beše mi se nagomilala mala biblioteka, zatim slike i uspomene; rukopisi počeše da se slažu u debele pakete, i taj dobrodošli teret nije se, najzad, mogao stalno vući po svetu u koferima. Tako iznajmih mali stan u Beču, koji, međutim, nije trebalo da bude pravo mesto  zadržavanja, već samo pied-a-terre, kao što to Francuzi tako upečatljivo kažu. Jer mojim je životom do svetskog rata vladalo osećanje privremenosti. Pri svemu što bih preduzimao, ja bih sebe samog ubeđivao da to još nije ono pravo, ono istinsko – pri svojim redovima z akoje samo osećao da su samo pokušaji za stvarno delo, a ne manje i u pogledu žena sa kojima sam bio u prijateljstvu. Na taj način sam postizao da moja mladost bude lišena osećanja krajnje obavezanosti i da se sva predaje onom diletto ničim nepomućenog naslađivanja, okušavanja i uživanja. Dospevši već u godine kada su drugi odavno oženjeni, imaju decu i važne pozicije, te svoju energiju moraju zbiti i pokušati da iz sebe izvuku krajnju meru, ja sam u sebi još uvek gledao mladog čoveka, početnika, poletarca, koji ima pred sobom neizmerno mnogo vremena, pa am oklevao da se u bilo kom smislu usidrim na nečem definitivnom. Nastavite sa čitanjem

Godine putovanja Margerit Jursenar

tumblr_pm3lxteRK41uwtcxoo1_500.jpg

Margerit Jursenar među ruševinama Hadrijanove vile u Tivoliju 1924. godine

Margerit Jursenar je bila kosmopolita u najboljem i najplemenitijem značenju te reči. Pripadnica bogate građanske klase i velikog carstva, pod uticajem različitih kultura, posredstvom umetnosti, a zahvaljujućui liberalnom obrazovanju kakvo je sticala sa ocem, bilo u Belgiji, bilo u Francsukoj, bilo na mnogobrojnim putovanjima koje je njen otac, Mišel de Krejankur, osoba avanturističkog duha i neformalnog odnosa prema životu, poduzimao, na bilo kojoj tački planete, od Grčke do Japana, od Amerike do Italije, Margerit se svuda, prirodno i spontano, bezbrižno i ravnodušno, osećala kao kod kuće.

Mnogima te klasne i rodne povlastice, onda i sada, nisu bile dostupne. Nama danas, u potpuno drugačijim okolnostima, ostaje da o ovom načinu života čitamo, maštamo, a možda ga i živimo, na trenutak. Ipak, vreme je bitan vajar naših stremljenja i naše sudbine. Najbolja literatura za upoznavanje sa Margerit Jursenar – osim njenih dela – jeste serija intervju koje je francuski novinar Matje Galej uradio sa književnicom i objavio ih u knjizi Širom otvorenih očiju. Takođe, tu je i nezaobilazna Jursenar: biografija, knjiga koju je potpisala Mišel Goslar.

U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi Širom otvorenih očiju. Odlomak započinje temu koja se odnosi na njen odnos prema putovanjima da bi u nastavku usledila dva odlomka, citirana iz pomenutih knjiga, lirska, impresionistička, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. Nastavite sa čitanjem

Вајлдов предговор роману „Слика Доријана Греја“

Oskar Vajld 1882. godine

Уметник је творац лепих ствари.

Циљ уметности је да открије уметност а скрије уметника.

Критичар је онај ко може да на други начин или у новом руху пренесе утиске о лепим стварима.

Највиши, као и најнижи, облик критике јесте аутобиографија.

Они који у лепим стварима налазе ружна значења покварени су а нису шармантни. То је грешка.

Они који у лепим стварима налазе лепа значења просвећени су. За њих има наде.

Одабрани су они којима лепе ствари значе само лепоту.

Не постоји морална или неморална књига. Књиге су добро или лоше написане. То је све.

Одбојност 19. века према реализму гнев је људождера који види сопствено лице у огледалу.

Одбојност 19. века према романтизму гнев је људождера који не види сопствено лице у огледалу. Наставите са читањем

Силвија Плат чита песме из збирке „Аријел“

Силвија Плат 1960. године

Збирка Аријел америчке песникиње Силвије Плат објављена је 1965. године, две године после песникињине смрти. Тридесетог октобра 1960. године, три дана после свог тридесетог рођендана, Силвија Плат читала је песме које су тонски забележене оним редоследом по коме се појављују у збирци.

Поред романа Стаклено звоно (1963), Силвија Плат написала је и две збирке поезије, Колос (1960) и Аријел (1965). Такође, сачувана су и објављена њена писма, као и дневници. О њој је објављено и мноштво књига чије су теме њена приватна ситуација, њена личност и дело. Наставите са читањем

О Прустовим годишњицама

Marsel Prust

Фотографија: Марсел Пруст

Ових дана обележавају се две годишњице које везујемо за француског писца, дендија, естету, асматичара, хроничара своје епохе, La Belle Époque, литерарног орнаментисте и уживаоца у писању писама (осим романа и пастиша), читању новина, као и Балзакових и Стендалових романа. Наравно, реч је о Марселу Прусту, једном од  мојих омиљених писаца.

Четрнаестог новембра 1913. године објављен је у први део романа У трагању за минулим временом: „Ка Свановој страни“. Прва књига седмотомног романа састоји се из три дела: „Комбре“, „Једна Сванова љубав“, „Имена места: име“. Најпознатији део прве књиге свакако је „Једна Сванова љубав“ који многи штампају и читају одвојено од целокупног корпуса.

Нажалост, иронија није заобишла Пруста. Тачно девет година након објављивања првог тома свог романа Пруст је преминуо. Било је то 18. новембра 1922. године. Ови датуми су повод да се подсетимо његових стилистичких особености и јунака, међу којима се издвајају два дендија: Шарл Сван и барон де Шарлис. Обично се почетак Првог светског рата сматра крајем Belle Époque а ја бих додала да се то десило са Прустовом смрћу. Наставите са читањем

Паул Кле и Београд

Paul Klee

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику, сада се не сећам из које књиге. Његове боје некада су, као што је случај са пурпурном на приложеном раду, хармоничне и занимљиве, а његов рад афирмација дечије визије. Рад асоцира на подводни свет пре милијарду година, подсећа на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји. Облици на њему приказани подсећају на морско дно ноћу и сјај мисли у настајању.

Клеово дружење са Кандинским, путовање у Египат, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о његовом статусу. За бољи преглед дела предлажем читаоцу да посети сајт Design is Fine. Ту је Клеово стваралаштво адекватно предочено и пружа јасан увид у стваралачки код сликара. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Василије Кандински

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1939.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Габриела Минтер, „Кандински у свом атељеу“, Минхен, 1913.

Кандински је рођен у богатој породици 1866. године. Кад је завршио правне школе, запослио се. Међутим, 1896. у Москви је отворена изложба француских уметника, међу њима су била платна Клода Монеа. Слика „Стог сена“ одушевила је Василија: „Нејасно сам осећао како на тој слици нема предмета. Са заносом сам, али и збуњено примећивао, да ова слика узбуђује и покорава, урезује се у памћење и неочекивано сам схватио како слику у свим детаљима могу да призовем пред очи.“ Подударило се да је у то време одгледао Вагнерову оперу „Лоенгрин“, коју је назвао „остварење моје бајковите Москве“. Ова два догађаја су била пресудна да напусти посао и учи „за сликара“. Тад је имао 30 година. 1889. одлази у етнографску експедицију у Вологдску област. Радови северних мајстора – народне играчке, преслице, вез, иконе, дуго година ће бити његова инспирација и оставиће траг у његовој апстрактној уметности.

Кандински и његов пријатељ експресиониста Франц Марк 1911. формирају сликарско друштво „Плави јахач“. Кандински ће записати: „Назив Плави јахач смо смислили за столом где смо пили кафу у врту Цирндорфа. Обојица смо волели плаво, Марк – коње, а ја јахаче. Назив је дошао сам од себе“. Сликари, плесачи, композитори чинили су ову групу. Чланове „Плавог јахача“ интересовала је средњовековна и примитивна уметност, фовизам и кубизам, који су у то доба били популарни у Европи. Кандиски је те године имао прву самосталну изложбу. Ускоро је изашла књига „О духовном у уметности“ – својеврсна теорија апстракционизма. Свака боја, линија и геометријска фигура изазивају асоцијације код публике. Рецимо, топлу црвену он пореди са снагом и енергијом, дубоку зелену са предосећањима, а сиву је назвао „безнадежна непокретност“. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Едвард Мунк

Едвард Мунк у свом атељеу 1938. године

Као илустрацију теме која је назначена насловом, уз фотографије прилажем и два одломка романсиране биографије Едварда Мунка коју је 1993. године написао Ћетил Бјернстад, норвешки пијаниста, композитор и писац.

*

Ћутљив човек? Тако је. Едвард Мунк је постао ћутљив човек. Сада је постао симбол оне контрадикције за којом је одувек осећао потребу. Поносит и достојанствен, држао се далеко од гомиле, чак подаље и од оне мале групе својих присталица која је пропагирала његову уметност са фанатичним жаром.

Мунк већ годину дана живи међу нама, у Кристијанији. Али крије се у једном пансиону близу Лјана и ни друштво које се окупља у Гранду, ни редовни шетачи по улици Карла Јохана нису били у прилици да виде његов набусити лик. Јер Мунк је, током прошле године, био и болестан човек.

Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Џексон Полок

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.

Захваљујући фотографијама Ханса Намута Џексон Полок приказан је широј јавности у свом стваралачком простору посредством кога имамо бољи увид у његов стваралачки ритуал и ток. Апстрактни експресионизам, чији је Полок један од представника, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно где је примат дат изразу у односу на промишљање композиције, илустровање стварности и „рационалније“ одношење према стваралачком чину.

Баш као и други уметници с почетка или средине 20. века, и Џексон Полок се може чинити као анархиста који анихилира све дотадашње постојеће вредности уметности. Наиме, његово платно у очима оних који имају унапред утврђена очекивања, а која сваки велики сликар неминовно изневери, изгубило је достојанство. Оно није положено усправно већ је оборено на земљу. Сликар више не стоји пред њим, већ је над њим. Он кружи око њега, директно инкорпорирајући у његов садржај енергију свог тела подстакнуту динамичном енергијом ума. Све се чини децентрирано и без плана.

Уметник у облаку заноса који је примат дао ирационалним елементима свог ума, руку користећи као оруђе које би се кретало и заустављало на платну по сопственом нахођењу, романтична је и нетачна визија ствараоца. Полок, судећи према Намутовим фотографијама и документарном филму, делује сталоженије. Он промишљено приступа делу, његове апстракције нису насумично наталожене боје на платну. Примат јесте дат стваралачком чину над значењем, то је концептуални вид његовог метода, но он није сам себи сврха, нити је доминантан. Наставите са читањем

Традиција и индивидуални таленат: Ник Кејв

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Када говоримо о делу Ника Кејва првенствено се морамо концентрисати на његову поезију коју је попут трубадура – али са више жестине, експресије и морбидности – изразио кроз своју музику, путујући, наступајући са бендовима The Birthday Party и Bad Seeds.

Кејв је један од мојих омиљених аутогзорциста и школски пример такве врсте уметника. Судећи по сензибилитету личности, као и тематском опусу песама које је писао и изводио, поезија француског песника Артура Рембоа заузима значајно место на Кејвовој полици. Рембо је писао:

Најзад установих да је неред могу духа нешто свето. Био сам докон, био сам жртва љуте грознице: завидео сам блаженству животиња – гусенице, која представља неодређеност стања, кртице – тог заспалог девичанства!

Исти пример, транспонован у сферу енергије, стваралачке потенције и транса у који Кејв пада када је на концерту, види се на овом снимку: Наставите са читањем

Фотографије Вирџиније Вулф и прерафаелитске музе

Virginia Woolf at 14 years old, 1896.

Вирџинија Вулф 1896. године

Virginia Woolf and her sister, Vanessa, 1896.

Вирџинија Вулф са сестром Ванесом 1896. године

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Вирџинија Вулф са братом Адриеном 1900. године

Кататонија је дефинисана као једна од могућих манифестација менталног обољења које се зове шизофренија. Покрети оболелог су спори, говор неорганизован, реакције на спољашње појаве абнормалне, оболели често понавља оно што други учине или кажу. Једна врста одсутности, заумност, јуродивост присутна је на лицима оболелих. Особе оболеле од кататоније, или особе са сличним симптомима, биле су инспиративно полазиште за уметнике, од Шелија и Едгара Алана Поа, француских симболиста до енглеских уметника који су себе називали прерафаелитима.

Енглеској књижевници Вирџинији Вулф кататонија није дијагностификована али посмтрајући њене фотографије, начињене док је уметница била у двадесетим годинама, извесна визуелна сличност се наметнула. Повијен врат, неодређен поглед, склупчаност тела, млитавост – све те те физичке особине поседовале су и музе прерафаелита, међу којима је најпознатија била Елизабет Сидал, Росетијева драга која је умрла млада и са којом су у ковчег положене и Росетијеве песме (поовски моменат десио се неколико година касније када је Елизабет морала бити откопана да би сликар – који је истовремено био и песник – узео своје рукописе натраг из гроба). Наставите са читањем