Alber Kami: „Stranac“ (odlomak)

U vodi zatekoh Mariju Kardonu, bivšu daktilografkinju u mojoj kancelariji, koju sam u ono vreme priželjkivao. Verujem da je i ona mene. Ali brzo je otišla i nismo imali vremena. Pomogoh joj da se popne na bovu i pri tom pokretu dodirnuh joj ovlaš grudi. Bio sam još u vodi kad je ona već potrbuške ležala na bovi. Okrenu se prema meni. Kroz kosu koja joj je padala na oči ona mi se smešila. Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je lepo i kao u šali zabacio sam glavu i stavio je na njen trbuh. Ništa mi nije rekla, i tako sam ostao. Celo nebo bilo mi je pred očima. Bilo je plavo i pozlaćeno. Pod potiljkom sam osećao Marijin trbuh kako se lagano diže i spušta. Upola uspavani, ostali smo dugo na bovi. Kad je sunce suviše pripeklo, skočila je u vodu i ja sam pošao za njom. Stigao sam je, obavio rukom oko pasa i tako smo zajedno plivali. I dalje se smejala. Dok smo se na keju sušili, ona mi reče: „Pocrnela sam više nego ti“. Upitah je da li bi htela večeras da ide u bioskop. Opet se nasmejala i rekla da bi volela da gleda neki film sa Fernandelom. Kad smo se obukli, začudi se što me vidi sa crnom kravatom i upita me jesam li u žalosti. Rekoh joj da mi je majka umrla. Kako je htela da sazna kada, rekoh joj: „Juče“. Ona malo ustuknu, ali ne napravi nikakvu primedbu. Htedoh da joj kažem da to nije moja krivica, ali se uzdržah, jer se prisetih da sam to već rekao gazdi. To ništa nije značilo. Na svaki način, neko je uvek pomalo kriv.

Uveče, Marija je već sve zaboravila. Film je tu i tamo bio smešan i, uostalom, zaista glup. Noga joj je bila pored moje. Milovao sam joj grudi. Zagrlio sam je pri kraju predstave, ali nevešto. Kad smo izišli, pošla je sa mnom u moj stan.

Citat: Alber Kami, „Stranac“, prevela Mirjana Lalić, Rad, Beograd, 1976.

Fotografije: Alber Kami sa suprugom Fransin.

Alber Kami na blogu A . A . A

Jelena Dimitrijević: „Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta“ (odlomak)

Related image

Ovde, u Đenovi, u mome hotelu Izota ima Engleza i Engleskinja i Amerikanaca i Amerikanki, koji polaze sutra u Egipat lađom Italijom, kao i ja, a jedni su nešto mlađi od mene, drugi su moga doba, dok su treći, dva bračna para, stariji od mene. Ali ne samo do Egipta, Englezi idu posle dalje, u Indiju, a Amerikanci, ona dva bračna para, na put oko sveta, baš kao i ja. Tekli, izvodili decu na put, i kad su sve svršili, oni sada beru plodove svoga mučnoga, teškoga rada – putujući iz zadovoljstva. Jedan od ovih bračnih parova već po treći put obilazi Zemljinu kuglu. I niko, niko, ni od Engleza, ni od Amerikanaca, mene ne pita „otkud mi kuraži“ i zašto putujem. Englezima je putovanje čak i u najudaljenije predele na svetu samo jedan sport od mnogobrojnih sportova njihovih, koji oni upražnjavaju koliko iz sporta, toliko i više u ma kakvu praktičnu i korisnu svrhu za sebe i za svoju naciju.

Da Englezi nisu tako mnogo putovali i da ne putuju, Evropljani, koji se kreću na put po Istoku, gde se govore razni istočni jezici, a koje retko koji od njih zna, kretali bi se s brigom ako ne bi znali engleski. Jedna Amerikanka, koja je juče prispela u Đenovu s puta oko sveta, na moje pitanje kojim se jezikom služila, odgovori: „Pa, Bože moj, engleskim. Kojim bih drugim, kad drugi i ne znam!“ I dodade: „Putnici iz Evrope i iz Amerike osećaju se s engleskim jezikom kao kod kuće čak i na Dalekom istoku. I na najzabačenijim ostrvima čućete engleski jezik“, završi ona. „I videćete englesku crkvu, englesko groblje i – američku misiju“, dodadoh ja. Ona se nasmeja i odobri glavom.

A na ono „i to još sama“, ja bih odgovorila: „Prošla su vremena kad žene nisu putovale same.“ Ja na primer nisam putovala sama ni od Niša do Aleksinca, a kamoli dalje, prvo: što sam se bojala, ni sama ne znajući čega, drugo: nisam htela da izgubim „dobar glas“. Jer žena je i ovim gubila dobar glas kao i mnogo čim drugim ovakve prirode. Bože moj! Gde bi onda čestita žena pušila! U Nišu, pušile su, od Srpkinja, negdašnje turske izmećarke i poneka stara Nišlijka, ona koja je nekada, kad je bila mlada, ašikovala s Turcima.

No oni bi možda rekli „i to još sama“, što bi značilo: kako se ne bojim da ne umrem na putu. Ali ja sam već kazala napred da se ne bojim smrti, ni na suvu ni u vodi. I šta mari gde će mi biti grob, u Evropi, Aziji ili Africi. Zemlja je zemlja. Jedno isto telo podelili su na pet delova i svakom delu dali ime – ljudi, ne Bog. Ja se krećem na put po našoj majci Zemlji, ne idem na Mesec, ni na Mars. Kako mi je smešna ta skučenost pojmova. A pošto svako veruje u besmrtnost duše, što ne veruju i u to da duša ne zna za prostor kao što za nju ne postoji vreme. I čim bi napustila telo, vinula bi se u svoj rodni kraj, kad bi nešto duša znala za rodni kraj. Kao što ona ne zna to, tako ja ne znam ovo: otkuda je duša došla i kuda će otići. Što se tiče tela: isto što i iznošena haljina. Ako ga duša napusti među muslimanima – zaviće ga ljudi u nekoliko aršina bela platna i pogrebsti; napusti li ga među bramanima – spaliće ga na lomači, pa pepeo baciti u Gang.

Izvor: Jelena Dimitrijević, „Sedam mora i tri okeana“, Laguna, Beograd 2016.

Online izvor: Laguna

Preporuka: Knjiženstvo

Jelisaveta Načić o Beogradu

Image result for jelisaveta načić stepenice

Sve što jedan narod ima najlepšeg, najboljeg i najsvetijeg, sve odakle bi se mogla čitati njegova kultura, njegove osobine i karakter, on unosi u svoj kulturni, industrijski, ekonomski i prosvetni centar – svoju prestonicu.

Većina prestonica i velikih varoši evropskih postale su ono što jesu, samo time što su od početka bile centar, središte i srce zemlje, gde se od samog njenog postanka u masi skupljala energija i snaga samog naroda.

Prolazeći kroz izložbu čoveku se čini da prolazi kroz lepo uređene varoši i sa žaljenjem mora da konstatuje na kom stupnju ležimo mi sa našim Beogradom. Koliko je lepota prirode dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao. Kad se poredi izgled sadašnjeg Beograda sa izgledom pojedinih velikih varoši, tek se može videti koliko Beograd nimalo ne odgovara jednoj varoši 20. veka i pred kako velikim zadatkom stoji Beograd, koji ovakvim svojim uređenjem kakvo danas postoji, ne odgovara nijednoj uređenoj palanci evropskoj, a ne prestonici…

No za podizanje jedne varoši pored zauzimanja opštine, potrebno je zauzimanje pojedinaca, zauzimanje njegovih kapitalista i pojedinih društava. A glavni faktor je novac – milioni novaca, sa kojima smo mi tako siromašni. „

Bon, „Beogradske opštinske novine“, br. 33 iz 1910.

Izvor: Danas

Više o Jelisaveti Načić: Arhitektonski fakultet | Centar za arhitekturu

Umetnik i njegov pas: Ivo Andrić

Related image

Na fotografiji iz 1926/27. vidimo Ivu Andrića sa psom, u elegantnom odelu. Pisac se tada nalazio u Marseju. Fotografija je deo teksta posvećenom Andrićevim diplomatskim godinama. Autor teksta bio je Miroslav Karaulac, inače autor knjige „Andrić u diplomatiji“. Nedeljnik Vreme je objavio Karaulčev tekst, a za ovu priliku izdvajam ovaj odlomak:

„Posle izlaska knjige poetskih proza Ex Ponto, septembra 1918. i niza pesničkih i kritičkih radova, objavljivanih tokom 1918. i 1919. u zagrebačkoj štampi, Andrić je u beogradskim književnim krugovima već poznato ime. Crnjanski, koji mu je po izlasku Ex Ponta pisao da ga je knjiga ‘mnogo zanela’ i koji će je tokom 1919. prikazati u tri navrata, kada pročita vest u novinama napisaće mu sutradan: ‘Ja vas jedva čekam. Ako Bog da – vaš dolazak značiće i meni i Beogradu mnogo dobra.’

Tih prvih dana u Beogradu najviše viđa Crnjanskog. Posećuje ga u redakciji ‘Dana’ koju Crnjanski vodi u „jednoj maloj kući u jorgovanima i ladoležu“, kako je sam on opisuje, u Braće Nedića 29. Sećajući se tih njegovih prvih dana u Beogradu, Crnjanski će zabeležiti: ‘Od onih stihova, od one proze, pa čak i drame (!) koje mi je čitao u onoj maloj kući ulice Braće Nedića, nažalost, nije objavio ništa’. Crnjanski mu uzvraća posete u njegovoj kancelariji koja se nalazi u nekadašnjem austrougarskom konzulatu, na Knez Mihaila vencu 16. ‘Posećivao sam ga u zgradi’ kako će o tome pisati, deceniju kasnije ‘čiji su prozori gledali na drveće Kalemegdana i na onog čudnog, bronzanog Dositeja, koji je dolazio, nikako da ode’.

Sobu je našao u Svetosavskoj 29. Smatraće to svojevrsnim uspehom, jer zbog višemesečnih razaranja grada, tokom rata, i reduciranja stambenog fonda, slobodnih stanova bilo je malo, pa je pri opštini osnovan Sud za stanove, sa ovlašćenjem da rekvirira prazne stanove i višak stanbenog prostora, za one koji su ostali bez krova nad glavom. Svojoj zagrebačkoj prijateljici Andrić u prvim pismima iz Beograda, javlja da je klima oštra, život u gradu bučan, ‘prilično zanimljiv ali veoma skup i nezgodan. Ubrajam se u srećne koji imaju jednu sobu, i to čistu, nabavio sam i drva, hranim se prilično, kratko: idealan položaj za jednog savremenog čovjeka.’

Kada Andrić stiže u njega, Beograd te godine broji blizu 100.000 stanovnika i nekih 1000 žandara, tako da se njegovo građanstvo računa u najbolje zaštićeno u Evropi. Iz velike varoši, naglim prilivom stanovništva iz svih krajeva, grad naglo izrasta u novu, uzavrelu, iz dana u dan mnogoljudniju prestonicu. Bombardovan prilikom prve i druge austrougarske okupacije, pljačkan i pustošen prilikom ulazaka u grad i prilikom povlačenja austrougarske vojske, gradske ulice nose još sveže tragove ratnih razaranja koji će biti vidljivi tokom čitave naredne decenije.“

Izložba „Jovan Dučić u diplomatiji“

Image result for jovan ducic u diplomatiji

Arhiv Jugoslavije je 2012. godine organizovao izložbu pod nazivom „Jovan Dučić u diplomatiji“. Sve detalje o pesnikovom životu i radu možete pronaći detaljno opisane u katalogu izložbe čiji su autori Miladin Milošević i Dušan Jončić. Veoma korisno štivo kao putokaz ka detaljnijem izučavanju ovog pesnika i diplomate.

KATALOG IZLOŽBE 

U katalogu, između ostalog, piše:

Jovan Dučić je svoju diplomatsku karijeru, dugu više od 30 godina, proveo u devet država u trinaest misija, od Sofije, Atine, Madrida, Rima, po drugi put Atine, Ženeve, Kaira, Budimpešte, ponovo Rima, Bukurešta, Madrida po drugi put i Lisabona. Karijeru je počeo od najnižeg zvanja – pisara preko zvanja sekretara, savetnika, funkcije stalnog delegata, generalnog konzula, otpravnika poslova, poslanika dostigavši vrh diplomatske lestvice kada je postao prvi ambasador u diplomatskoj istoriji Kraljevine Jugoslavije.

 

Intervju: Meša Selimović

Ovaj video sastavljen je iz nekoliko intervjua koje je pisac dao različitim povodima. Uz njega prilažem i simboličan odlomak iz njegovog najpoznatijeg dela, romana „Derviš i smrt“.

„Ali ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kažem osim sebi i hartiji. Zato sam nastavio da povlačim nezaustavne redove, s desna na lijevo, od provalije do provalije ruba, od provalije do provalije misli, u dugim nizovima koji ostaju kao svjedočanstvo, ili optužba. Čija optužba, veliki Bože, što si me ostavio najvećoj ljudskoj muci, da se zabavim o sebi, čija? protiv koga? Protiv mene ili protiv drugih? Ali više nema spasa, ovo pisanje je neminovnost, kao življenje, ili kao umiranje. Biće ono što mora, a moja je krivica da sam ono što sam, ako je krivica. Čini mi se da se sve stubokom mijenja, sve se u meni trese u samom temelju, i svijet se ljulja sa mnom, jer je i on bez reda ako je nered u meni, a opet, i ovo što se dešava, i ono što je bilo, iz istog je razloga: što hoću i moram sebe da poštujem. Bez toga ne bih imao snage da živim kao čovjek.“

Izvor: Meša Selimović, „Derviš i smrt“, Novosti, Beograd 2004.

Fotografija: Ivo Andrić, Meša Selimović i Miloš Crnjanski

Milorad Pavić: „Vedžvudov pribor za čaj“

U povesti koja se ovde saopštava imena junacima biće podeljena na kraju umesto na početku izlaganja.

Na prestoničkom matematičkom fakultetu upoznao nas je moj mlađi brat, koji je studirao filologiju i vojnu veštinu. Pošto je tražila kolegu s kojim bi spremala „Matematiku I“, počeli smo da učimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, učili smo u velikoj kući njenih roditelja. Svakoga jutra prilično rano prolazio sam pored sjajnog automobila marke Layland-Buffalo, koji je pripadao njoj. Pred vratima sam se saginjao i tražio kamen, stavljao ga u džep, zvonio i peo se na sprat. Knjige, sveske i instrumente nisam nosio; sve je stajalo kod nje i bilo uvek spremno za rad. Učili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet doručak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom već pređeno gradivo. Sve to vreme ja sam u ruci držao kamen, koji bi, za slučaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no što se ma šta primeti. Posle jedanaest ona je učila i dalje, ali ja sa učenjem nisam nastavljao posle pomenutog časa. Tako je ispit iz matematike opreman svakoga dana sem nedelje, kada je opet ona učila sama. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje eve više i više zaostaje za njenim. Pomišljala je da su moji odlasci i uslovljeni željom da se malo i sam spremim iz lekcija koje sam propustio, ali ništa nije pominjala. – Neka svako kao glista jede svoj put pred sobom – pomišljala je, svesna da učeći drugog sebe ne uči.

Kada je došao septembarski rok, dogovorili smo se da se ujutru na dan polaganja nađemo i da zajedno odemo na ispit. Onako uzbuđena nije stigla da se naročito iznenadi što se toga dana nisam pojavio i što me nije bilo ni na polaganju. Tek pošto je položila ispit, stigla je da se upita šta se dogodilo sa mnom. Ali mene nije bilo sve do zime. – Što bi, uostalom, svaka buba med brala? – zaključila je ona, ali  je ipak ponekad postavljala samoj sebi pitanje: – Šta li on to u stvari radi? Sigurno je jedan od onih nosača osmeha, koji svoju robu kupuje na Istoku a prodaje na Zapadu, ili obratno…

U vreme kada je trebalo spremati  „Matematiku II“ srela me je iznenada jednoga jutra zapazivši sa interesovanjem nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao prvi put. Svakoga jutra dolazio sam u određeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, ali sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala. Posmatrala je jedan trenutak kako bradu cedim u kapu i kako svlačim rukavice. Sastavivši srednji prst i palac, odlučnim pokretom posuvraćivao sam ih jednovremeno na naličje skidajući ih tako istim zamahom obe s ruku. Kada je to bilo gotovo, ona je bez odlaganja prelazila na rad. Bila je rešena da punom snagom uči, što se događalo svakodnevno. Sa neumornom voljom i sistematičnošću ulazila je u sve pojedinosti predmeta bez obzira da li je to bilo izjutra dok smo još sveži počinjali rad, posle doručka, ili pred kraj, kada je radila nešto sporije, ali ne preskačući nijednu sitnicu. I dalje sam odlazio u jedanaest časova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Posmatrala je moje noge od kojih je jedna uvek bila spremna da korakne, dok je druga bila potpuno mirna. A onda su menjale uloge.

Kada je došao januarski ispitni rok, imala je utisak da neću biti u stanju da položim ispit, ali je ćutala osećajući se pomalo i sama krivcem. – Uostalom – zaključila je – treba li da ga poljubim u lakat da bi naučio? Ako hleb seče na glavi, to je njegova stvar…

Kada ni toga puta nisam izašao na ispit ona se ipak začudila i posle polaganja potražila spisak kandidata da proveri nisam li možda predviđen za popodne, ili za neki drugi dan. Na njeno veliko iznenađenje, mojeg imena uopšte nije bilo u spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka. Bilo je očigledno: ja ispit u tom roku nisam ni prijavljivao.

Kada smo se u maju ponovo videli, ona je spremala „Prenapregnuti beton“ i kada je na pitanje da li spremam zaostale ispite dobila odgovor da i ja spremam „Prenapregnuti beton“, nastavili smo s učenjem zajedno i po starom, kao da se ništa nije dogodilo. Celo proleće proveli smo u učenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila već unapred da se ja ni ovoga puta na ispitu neću pojaviti i da se nećemo videti sve do jeseni. Posmatrala me je zamišljeno lepim očima svog širokog lica između kojih je bilo mesta za cela jedna usta. I stvarno, sve se ponovilo još jednom. Ona je polagala i položila „Prenapregnuti beton“, a ja uopšte nisam izlazio na iopit.

Vrativši se kući zadovoljna postignutim uspehom, ali u potpunoj nedoumici što se tiče mojeg položaja, zapazila je da sam u žurbi prethodnog dana kod nje zaboravio svoje sveske i među njima je našla i moj indeks. Otvorila ga je bez razmišljanja i sa zaprepašćenjem ustanovila da uošpte ne studiram matematiku, da nisam čak ni upisan na Matematički fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite. Setila se beskrajnih časova zajedničkog učenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, čisto gubljenje vremena, i postavila neumitno pitanje: zbog čega? Zbog čega sam toliko vreme provodio s njom učeći predmete koji nemaju nikakve veze sa mojim interesovanjima i ispitima koje treba da polažem? Razmišljala je, i došla do jednog jedinog zaključka: uvek treba uzeti u obzir i ono što je potpuno prećutano; sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje. Ko bi rekao, pomislila je, da ću biti toliko stidljiv i da godinama neću biti u stanju da joj otkrijem svoju naklonost. Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao s nekoliko vršnjaka iz Azije i Afrike, začudila se oskudnosti koju je videla i dobila informaciju da sam otputovao kući. Pošto su joj dali i adresu jednog malog mesta blizu Soluna, sela je bez razmišljanja u svoj Buffalo i pošla ka egejskoj obali da me traži, rešena da se ponaša kao da ništa neobično nije otkrila. Tako je i bilo.

Stigla je u sumrak i našla na obali označenu joj kuću otvorenu širom, s velikim belim bikom vezanim za klin, na koji je bio nabijen svež hleb. Unutra je opazila postelju, na zidu ikonu, ispod ikone jednu crvenu kićanku, probušen kamen vezan o uzicu, čigru, ogledalo i jabuku. Na postelji ležala je mlada naga osoba duge kose, opaljena suncem, leđima okrenuta prozoru i oslonjena na jedan lakat. Duboki oluk što se spuštao duž leđa i završavao između bedara blago povijen, nestajao je ispod grubog vojničkog ćebeta. Imala je utisak da će se devojka svakog trenutka okrenuti i da će onda moći da vidi i njene dojke, duboke, snažne i sjajne na toploj večeri. Kada se to stvarno dogodilo, videla je da u krevetu uopšte nije ležala žena. Oslonjen na jednu ruku žvakao sam brkove pune meda, koji mi je poslužio umesto večere. Kada je bila opažena i uvedena u kuću, još uvek nije mogla da se otme onom prvom utisku da je u mom krevetu zatekla žensku osobu. Ali, toga utiska, kao i umora od duge vožnje, ubrzo je nestalo. Iz tanjira, koji je na dnu imao ogledalo, dobila je dvostruku večeru: za sebe i svoju dušu u slici: pasulj, orah i ribu, a pre obeda malu srebrnu paru, koju je kao i ja, držala pod jezikom dok smo jeli. Tako smo jednom veče¬rom bili nahranjeni sve četvoro: nas dvoje i naše dve duše u ogledalima. Posle večere prišla je ikoni i upitala me šta ona predstavlja.

– Televizor – rekao sam joj. Drugim rečima, to je prozor u jedan svet koji se služi matematikom različitom od tvoje.
– Kako to? – upitala je.
– Vrlo jednostavno – odgovorio sam. – Mašine, letilice i vozila sastavljeni na osnovu tvojih kvantitativnih, matematičkih procena oslanjaju se na tri elementa, koji su potpuno lišeni kvantitativnosti. To su: jednina, tačka i sadašnji trenutak. Samo zbir jednina čini količinu; sama jednina lišena je svake količinske samerljivosti. Što se tačke tiče, pošto nema nijednu dimenziju, ni širinu, ni visinu, ni dubinu, ona nije podložna ni merenju ni računanju. Najmanji sastojci vremena pak, uvek imaju jedan zajednički imenitelj; to je trenutak sadašnjosti, a on je takođe lišen kvantiteta i nesamerljiv. Tako osnovni elementi tvoje kvantitativne nauke predstavljaju nešto čijoj je samoj prirodi tuđ svaki kvantitativni prilaz. Kako da onda verujemo takvoj nauci? Zašto mašine načinjene po meri tih kvantitativnih zabluda imaju tako kratak vek, kraći od ljudskog tri, četiri ili više puta? Pogledaj, i ja imam beloga „bufala“ kao i ti. Samo, on je drugačije načinjen od tvog, programiranog u Laylandu. Proveri ga, i videćeš da je u ponečem bolji od tvog.

– Je li pitom? – upitala je s osmehom.
– Kako da ne – odgovorio sam. Pokušaj slobodno.

Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao okrenuvši leđa rogovima i gledajući je u lice, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je začuđena kada sam počeo da je svlačim. Komad po komad njene odeće padao je u vodu, a zatim je i ona počela mene da raskopčava. U jednom trenutku prestala je da jaše bika i počela je da jaše na meni osećajući kako sam u njoj sve teži i teži. Bik pod nama činio je sve što bismo inače morali sami činiti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pričinjava zadovoljstvo, bik ili ja. Sedeći na tom dvostrukom ljubavniku, videla je kroz noć kako smo prošli pored šume belih čempresa, pored ljudi koji su na obali sakupljali rosu i probušeno kamenje, pored ljudi koji su u svojim senkama ložili vatre i spaljivali ih, pored dve žene krvotočive svetlošću, pored bašte dva časa duge, gde su u prvom času pevale ptice, a u drugom padalo veče, u prvom času cvetalo voće, a u drugom iza vetrova vejao sneg. Onda je osetila da je sva težina iz mene prešla u nju i da obodeni bik naglo skreće i odnosi je u more predajući nas najzad talasima koji će nas razdvojiti…

Pa ipak, o svom otkriću nije mi rekla ni reči. U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno učimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, učili smo svaki dan od sedam do doručka i zatim do pola jedanaest, samo što više nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i posle pola jedanaest pola časa koji su nas odvajali od knjiga. Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo iznenadila što na ispit nisam i ja izišao zajedno s njom.

Iznenadila se kada me posle toga više nije videla. Ni tog, ni sledećih dana, ni sledećih nedelja, ni sledećih ispitnih rokova. Više nikad. Začuđena, zaključila je da njene procene mojih osećanja za nju očigledno nisu bile tačne. Zbunjena što ne može da odgonetne u čemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno učili i tada joj je pogled slučajno pao na „Vedžvudov“ pribor za čaj, koji je još od doručka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao doručak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina. Shvativši to, upitala se još nešto. Je li mogućno da sam je u stvari mrzeo?

Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u početku obećano, junacima ove povesti podele imena. Ako se čitalac već sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan. Njeno – Evropa.

Vladimir Pištalo: „Pismo Ivi Andriću“

O PUTOVANJIMA

„Da imamo brašna kao što nemamo masla, pozajmili bismo tavu i napravili halvu.“ – Srpska narodna poslovica

Gledajuci iz Trsta prema Krasu i Balkanu, Fransoa Rene de Šatobrijan je zabeležio:

„Odavde su lavovi.
Da li se mi hranimo njima, dragi Ivane, ili oni nama?
Jesmo li mi oni?“

Dakle, naš svet je metaforično definisan lavovima, naime onim čega ovde NEMA. To je ono, Ono čuveno jetko NEMA iz vaše priče „Zmija“! Nema alkohola protiv zmijskog ujeda, možeš igrati šamanski ples ili urlikati. Nema!

Nema novaca. Nema puteva. Nema sveća. Nema soli. Nema ni dostojanstva za svakoga. Samo kamena i dima ima svima.

Trebale su vam drugačije plaveti, drugačiji zalasci sunca, drugi začini koji su u vazduhu i vodi, drugačija svetlost. Celo Inostranstvo i nije bilo ništa drugo nego začin. Buktanje! Promena! Neovdašnje! Važno je bilo pobeći od običnog, od sebe, od stidno banalnog, grubog i neslanog u estetsku besmrtnost.

Želeli ste da putujete – iz grubosti u uljuđenost, iz haosa u harmoniju. Iz sebe u druge.
Hteli ste da razumete svrhe svih svijetala.

„I bilo je to kao tango u Vavilonu.
Kao san o kiši.“

I gazili ste sene pred sobom. I svetlele su ceste. I „nebesa su se razvila kao svitak i zapulsirala bujnim plavetnilom“. I tako ste izašli ispod Popinog sporednog neba i stupili pod glavno. Prošla vas je sumanuta jeza niz kičmu i udarile su vam besmislene suze na oči, usred osećanja raskoši i obilja sveta… Sve je na ovom svetu putovalo, samo niste razumeli odakle da vi držite kormilo te lađe gospodnje.

Putovanje je nudilo mogućnost ako ne besmrtnosti a ono višestrukog postojanja. U daljinama su postojale veoma snažne frekvencije koje su podešene na JA. Kao što su Platonovi animus i anima žudeli da se sjedine, tako su i ljubavničko „naše“ i „strano“ želeli da upotpune jedno drugo i da nadmudre „slučajnost rođenja“.

Želeli ste da doživite zvona nad venecijanskim ostrvima. I boga koji se zove Bosfor. Da i vi, čovek iz Višegrada, šetate trgovima uglačanim planinom minulih cipela, odgonetate kaleidoskopske slike u mermeru, da se vozite kroz tunele od pinija. Hteli ste da prelazite pustinje od cimeta, gde gazele ližu svete grobove. Hteli ste da doživite Trg nebeskog Mira i da i vi maštom dodate ruke Niki u Luvru. Hteli ste da vidite nešto luckasto i poneseno u arhitekturi lisabonskih palata.

Hteli ste da živite igrajući se i preskačući prostranstva kao pauk. „Hteli ste da vaš život bude svetionik novim putnicima na krivim putevima.“

Na svojim putovanjima nisu vas interesovale katedrale nego ljudska srca. Za vas je ljudsko lice uvek bilo važnije od renesansne palate.

„…ali ljudskog lica nisam zaboravio nikad, divnog ljudskog lica, obasjanog sjajem razuma i samo ljudske tuge radi onog što se vidi.“

Sve šumne fontane, mermeri, ornamentne fasade postojali su samo s obzirom na ljude i kao izraz ljudi. Nekada vam se činilo da su to mermerni paravani nad kolonijalizmom i eksploatacijom. Kad bi ih zasekli, možda bi krv potekla iz tih sjajnih fasada. Trzaj obrve ili drhtaj glasa za vas je bio važniji od erkera i balustrade. Ono što je čovek stavio „na sebe“ (haljine i građevine) vas je manje zanimalo od izraza ili gesta u kom se unutrašnjost čovekova najednom izdajnički ukaže oku posmatrača.

Ono što je već ostvareno u kamenu smatrali ste dovršenim, beživotnim. Vas – pesnika energije i nevidljivog – teško je bilo zaplašiti dovršenim aspektima civilizacija. Vas je zanimala sama igra života – ljudi: šta govore, kako se osmehuju, kako se ponašaju jedni prema drugima, za čim žude, šta je njihov potencijal, njihov pravi život. Jedan od najlepših gradova za vas je bio međuratni Bukurešt, grad u koji se ulazi sa vedrinom. Najviše vas je u Bukureštu impresionirao veseo način na koji se svađaju rumunski kočijaši.

– Ne. Granit! – kao da ste govorili – Ne! Ne možete nas prevariti tom pogrebnom pompom.
Pažnju ste obraćali na ono što nestane kad čovek umre ili kad stane sat. Vaš Ćorkan se tukao po grudima i vikao:

– Srce je u mene!

Eto. To vas je zanimalo a ne Vestminsterska Opatija.

U Krakovu su vas gušili pokojni kraljevi.

Učinilo vam se da je Grac lep ali žalostan grad.

Ženeva vam je bila mrtva i dosadna varoš.

Putovanja su vam pokazala da pripadate mestu sa koga ste krenuli. Godinama ste bili bacani od jedne pošte „druge, kao pogrešno upućena pošiljka“. Putovanje je kao droga sa ponavljanjem gubila dejstvo. A ljudi čiji je posao da prodaju cveće znaju kako cveće može da smrdi.

U prvom delu života umetnici traže zakone drugačije od opštih. Drugu polovinu utroše u traženju povratka u svet ostalih, običnih ljudi.

Vaša legendarna odvojenost od ljudi bila je delimično rezultat stalnog odsustva zbog putovanja. Nešto je tada počelo da se okreće. Domovina je postala ono žuđeno TAMO a inostranstvo je postalo dosadno OVDE. „Svoje“ je postalo prirodni izvor autenticnosti, unutrašnje potrebe, gotovo egzotičnosti i, što je važnije, postalo je neizbežno.

Posle službovanja u Nemačkoj, vas – ambasadora zemlje koja više nije postojala – su doveli na granicu i ponudili vam hoćete li u neutralnu Švajcarsku ili kući – u gladni i, kasnije, bombardovani Beograd? Zašto vi niste otišli u bezbednu Švajcarsku već u opasni Beograd? Jer ste pretpostavljali da rat neće trajati večito i da pobednici nisu tako nepobedivi. Vaša duša čekala vas je u Beogradu.

Izvor: Izdavačka kuća Agora

Fotografija: Ivo Andrić u Beogradu, 1961.

Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Danilo Kiš: „Pisanje je čin očajanja, beznađa“

„Kad čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: svaki put se iznova iskušava. Kada je već seo za pisaću mašinu, on se opredelio, i on je svestan tog opredeljenja. Kao što je svestan i činjenice da je to opredeljenje privremeno, da je ta dilema lišena ovog časa, i za ovu priliku. Sutra će ponovo stajati između omče i pisaće mašine.. Kuda da proturi svoju ludu glavu: kroz omču konačnosti ili se nagnuti nad vrtoglavim ponorima mogućnosti? – To je čin pisanja, ‘mrtvi ugao’. Sve ostalo je usmeno kazivanje, publicistika.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).