Спектакл дистопије, наивност утопије. О филму „Метрополис“ Фрица Ланга

Постер за филм „Метрополис“ из 1927. године

Метрополис је књига коју је 1925. године написала немачка књижевница Теа фон Харбоу. На основу тог романа, код нас још увек непреведеног, Фриц Ланг, њен тадашњи супруг, снимио је филм, две године касније, 1927. године.

Метрополис је класик филмске уметности и изузетно спектакуларан филм. Под спектакуларним подразумевам читав сетинг, кулисе кроз које и испред којих се крећу јунаци, начин на који је град Метрополис замишљен, начин на који глумци глуме, а који је мени веома интересантан баш зато што је пренаглашено експресиван, лишен било какве назнаке „природног“. Филм је пренаглашено театралан, покрети и гестикулација су овде на граници плеса или авангардног балета на коме би Дјагиљев и сви Руси у Паризу позавидели Лангу и његовим глумцима.

Фантастичну артифицијалност овог немог филма, чију „немост“ надокнађују други елементи, немост коју скоро и да не примећујемо, истиче више антологијских сцена:

  • приказ самог града из далеке будућности, радња је смештена у 2026.
  • приказ Вавилонске куле у средишту града
  • приказ Молоха, божанства коме деца бивају жртвована, а који се појављује пред главним јунаком као визија у форми огормне машине којој су дата обличја сфинге
  • приказ жене-робота
  • приказ декаденције, иначе својствене Берлину и Немачкој између два рата, на забави богатих људи који похотно гледају мушке и женске забављаче („Вавилонска блудница“ у чувеном костиму)
  • приказ религиозних и револуционарних заноса маса – радника који су изједначени са првим хришћанима 
  • приказ потопа, чувеног библијског мотива.

Филм Метрополис садржи мноштво алузија на старозаветне и новозаветне приче.У филму је снажно истакнута потреба човечанства за месијом, за оним који ће успостваити правду на свету кроз помирење ума (власника фабрика) и руку (радника). Тај медијатор мора бити срце, а срце се огледа, пре свега, у духовном помирењу супротстављених страна. Радници су у потрази за срцем, Марија, њихова духовна водиља и предводница им обећава да ће се то срце појавити пред њима, она их теши, она их убеђује да буду стрпљиви – њихов спаситељ ће се сигурно доћи. Наставите са читањем

Правда за Тонија! О филму „Лице са ожиљком“ Брајана де Палме

Постер за филм „Лице са ожиљком“ из 1983. године

Када помислим на филм Лице са ожиљком, чији су аутори Брајан де Палма и Оливер Стоун, а главни протагониста Ал Паћино у улози Тонија Монтане, прво ми падну на памет два цитата, један је Кјубриков, други Маргерит Дирас:

Одувек су ме занимале две врсте људи, криминалци и уметници, јер ни једни ни други не прихватају живот такав какав јесте. – Кјубрик

односно

Прерано је за мене постало прекасно. – Дирас

Тони Монтана се савршено уклапа у речено. Он не прихвата живот такав какав јесте али у његовој судбини је оличена сва „прекасност“, још на почетку. Класа и околности у којима смо рођени тешко могу бити превазиђени јер оно што је у средини се апсолутно не рачуна с обзиром на оно што стоји на почетку и на крају, а то је оно Кафкино: „Као пса!“.

Тони је јунак кога је маестрално одиграо Ал Паћино. Он успева, упркос у основи негативном карактеру Тонија, да произведе у гледаоцу емпатију. Управо такве улоге и одликују Паћина. Први његов филм који сам гледала био је Млетачки трговац, у коме глуми Шајлока, „негативца“ (мора под наводнике). Затим, Ричарда III, демонског негативца коме наводници нису потребни, али који производи симпатије гледалаца. О макијавелистичкој заводљивости Мајкла Корлеонеа, кога волимо баш зато што је тако бриљантан негативац, не треба пуно говорити. Углавном, мислило се да је са том улогом Паћино досегао свој глумачки врхунац. Ипак, он се 1980. остварује у улози кубанског мигранта и кокаинског боса, Тонија Монтане, и апсолутно одушевљава, проширујући границе схватања негативца. Наставите са читањем

Зашто је Роуз Девит Бјукартер једна од омиљених филмских хериона?

Постер за филм „Титаник“ из 1997. године

Добро памтим прва три филма која сам гледала у биоскопу. Први је био Изгубљени свет (то је, заправо, други део филма Парк из доба јуре). Отац је млађу сестру и мене водио у Дом синдиката. И данас се сећам уличног светла које ми је деловало као да су се звезде супустиле на тада (данас незамисливо) потпуно празну улицу Кнеза Милоша којом смо се враћали кући, била је недеља. Други филм који сам гледала у биоскопу био је Титаник, гледали смо га опет нас троје, у биоскопу са најнеобичнијим именом на свету (за један биоскоп), Рода. Трећи филм сам гледала са сестром, овога пута без оца, опет у Роди, филм се звао Нотинг Хил. Био је то период 1997-1999. године.

Сва три филма означила су неку моју фасцинацију, чему филмови у том узрасту и служе. Главни глумац првог филма био је најлепши мушкарац кога сам до тада видела у свом животу, Џулија Робертс је у Нотинг Хилу имала прелеп плави комплет и дистинктивну црну беретку коју је носила са црним наочарима за сунце, а главна јунакиња филма Титаник, Роуз Девит Бјукартер заувек је постала део мене, она је била моја прва и омиљена филмска хероина са којом сам се дуго идентификовала.

Роуз је била млада девојка заробљена у свету конвенција. Она је за мене представљала принцип модерности, самосвести, одлучности, храбрости, слободе, отреситости. Њен карактер, слабост и снага у истој личности, њено облачење, љубав према уметности и доктору Фројду, њена емоционална нестабилност, нека врста права на слабост коју је себи допустила и са којом се бори или се не бори били су разлози због којих ме је овај карактер опчинио. Најзад, свидела ми се због храбрости да се брзо и без калкулисања, потпуно отвореног срца препусти мушкарцу у кога се заљубила. Наставите са читањем

О симболичкој равни значења Дизнијеве бајке „Успавана лепотица“

Постер за Дизнијев анимирани филм „Успавана лепотица“ из 1959. године

Бајке су приче о деци које нису за децу. Оне су, са становишта модерних интерпретација, доста мрачне приче чије слике и симболи садрже значења која су у вези са различитим, најчешће несвесним садржајима индивидуалног и колективног ума: сексуалношћу, опресијом, некрофилијом, циклусима смењивања живота и смрти, родним улогама, религији, личној трансформацији, одрастању, лојалности, у сваком могућем аспекту оне представљају однос појединца и света испричан на посредан, симболички начин.

Језик бајке је једноставан и код те, подједнако народне и уметничке форме, није толико битно како је нешто речено, иако је формална структура бајки важна за њихово разумевање, тиме се посебно бавио руски фолклориста Владимир Проп, колико је важније, чини се, уочити појављивања одређених предмета и симбола у бајкама, јер нас они пре могу повести ка излазу из многозвучне и заводљиве живе шуме значења.

Овога пута желим да напишем нешто о мом омиљеном Дизнијевом цртаном филму, Успаваној лепотици. О њему можемо говорити са аспекта уметности анимације (анимираног филма), а можемо говорити и о могућим значењима бајке о принцези Аурори и њих доводити у вези са визуелним решењима Волта Дизнија и његових уметника.

Многи наглашавају да је овај филм визуелни празник, да је рађен изузетно оригиналном аниматорском техником, и да су слике, боје, призори у њему потпуно другачији од свих претходних Дизнијевих филмова. Успавана лепотица је снимљена 1959. године, њој претходе класици као што су Снежана и седам патуљака, Пинокио, Фантазија, Дамбо, Бамби, Пепељуга, Алиса у земљи чуда, Петар Пан, Маза и Луња. Стога, овај филм је дуго био врхунац креативног прегнућа студија Дизни, све до Мале сирене из 1990. и Лепотице и звер из 1991. Наставите са читањем

Господине Линч, јесте ли Ви психопата или геније?

Јана Хајдерсдорф, „Плави сомот – филмски постер“, 2015.

Овом приликом писаћу о свом искуству са гледањем филмова Дејвида Линча. Почела сам, сматрам, од погрешних филмова. То је допринело да дуго одбијам овог редитеља као неког чијој би се уметности детаљније посветила.

Прво сам гледала Плави сомот – погрешан корак у старту. Била сам на факултету, имала сам око деветнаест, двадесет година. Тај филм ме је толико одбио да речима нисам могла да опишем бес према самој себи и својој глупој, штреберској навици да филмове гледам, не као део спонтаности или ритуал задовољства, већ као обавезу, јер – „То треба познавати, то је део опште културе“. Ништа ми се није допало. Отворено насиље над женом која патолошки пристаје на то насиље, бизарно понашање силеџије који користи пумпицу за ваздух, огромна количина агресије у филму, одсечено уво, читава палета филма.

Прошло је неколико година и онда сам погледала Eraserhead. Све сам разумела: индустријско насеље, отуђење, надреализам као уметнички поступак, бизарност, аутентичан ауторски језик. Ипак, мој одговор је био – „Не, ово није за мене“.

Уследио је Човек-слон, опет након неколико година. Морам да истакнем да је то једини филм, уз Триров Плес у тами, који ме је емотивно потпуно поломио. Плакала сам у биоскопској сати десет минута, сав чемер мога живота излио се у мраку. То се, ваљда, зове катарза. То могу само најбољи редитељи и најбољи филмови. Ни овај филм ми се није допао, ако као критеријум за допадање узмемо питање да ли бих га по други пут гледала. Мој одговор је да не бих. Међутим, сматрам да овај филм треба да буде обавезна лектира деци у средњој школи. Ово малтретирање јединке зато што је другачија, мучење једног бића, а да не можете да разумете људску потребу за бестијалношћу, може да буде од изузетно едукативног значаја за тај узраст. Посредством уметности се може снажно образовати личност, и не на нивоу информација, колико на нивоу етичког формирања. Наставите са читањем

О чему се – заправо – ради у филму „Исијавање“ Стенлија Кјубрика?

Постер за филм „Исијавање“ Стенлија Кјубрика из 1980. године

Писаћу о свом доживљају овог филма, а он има везе и са околностима у којима сам га гледала. Био је октобар 2013, топао викенд. Тада сам становала у стану који је био организован као дуплекс. Ја сам била у горњем делу, други станар у доњем. Како не гледам телевизују још од 2008, и како немам од тада па све до данас ни сам апарат, одбила сам да плаћам кабловску. Мој део рачуна био је само половина од суме за интернет.

Тог викенда други станар је негде изашао и у прилично великом стану остала сам сама. Изненада ми је постало досадно. Знала сам да то што намеравам да урадим није у реду и да није коректно али искушења досаде била су јача. Сишла сам на прстима у доњи део стана, проверила да ли је стварно празан и – упалила телевизор. Прво што сам видела, дословно одмах по паљењу, била су нека кола која се крећу прелепим пределом, док их са велике висине прати камера. Читава сцена (и фотографија) је била толико добра да сам моментално одлучила да се задржим на том каналу.

Џек Николсон игра писца који са супругом и сином долази да ради као чувар хотела у зимском периоду, у једној веома удаљеној области. Психологија простора је изузетно битна за овај филм и већ на почетку, осим антипатичног главног јунака, кога никако не доживљавате као писца, већ више као алкохоличара-дрвосечу, јер сте под утицајем културолошког стереотипа како наводно писац треба да изгледа, друга ствар која чини да вам буде нелагодно је простор. Унутрашња декорација је пренападно необична. Хотели иначе имају посебан вид декорације али у некој веома удаљеној области („недођији“) баш такав стил, такве боје и орнаменити, све је то доста необично. Примећујете да је сам редитељ велики акценат ставио на те детаље јер ви не можете а да их не приметите. Посредством њих ви као гледалац покушавате да склопите слагалицу, да назрете слику која тек треба да пред вама искрсне. Наставите са читањем

У подруму људске душе. О филму „Психо“ Алфреда Хичкока

Постер за филм „Психо“ из 1960. године

Филму Психо појам страшног не пристаје. Сензација коју чујемо када изговоримо ту реч, због пречесте вербалне употребе, онда и када она не пристаје теми, није адекватна, не исцрпљује емоцију гледаоца. Можемо оперисати са Фројдовим појмом „унхајмлих“ (unheimlich), нешто познато што нам постаје и делује зачуђујуће непознато и непријатно, али ни тако нећемо до краја вербализовати свој утисак. Филм тематизује оне просторије – „подруме, канализације и септичке јаме“ – које постоје у човековој души али у те одаје заиста нико не жели да залази. Филм се нарочито доживљава потресно и драматично баш зато што је у питању врхунско уметничко остварење.

Психо је снимљен 1960. године. Претходи му Вртоглавица а за њим следе Птице. У најбољем смо периоду Хичкоковог стваралаштва. Филм је снимљен у црно-белој варијанти што је посебно битно. Мој утисак је да он не би био тако ефктан да је у боји. Алфред Хичкок, његов редитељ, манипулише од почетка до краја филма гледаоцем и на тај начин градира, све до самог краја, његову, прво збуњеност, затим пасивност спрам предвиђања развоја радње, а онда и ужаснутост. Музика је градитељски принцип филма, подједнако као ракурс камере или однос светлости и сенке. Сви ови елементи доприносе, поред симболике (репродукције слика на зиду, препарираних птица или огледала) комплексности овог остварења. Ипак, ту комплексност, попут хирошигеовског таласа, на крају преклапа емоција коју разрешење и последње сцене изазову у гледаоцу.

У филму манипулација гледаоцем је бескрупулозна. Једна од значајних поставки за Психо је та што он почиње на апсолутно супротан начин од онога како ће се развијати и како ће се завршити. Гледалац скоро трећину филма – што је много времена – бива увучен у један наратив који прати и на основу кога гради очекивања, регулише тензију коју филм производи, „навија“ за лик. Међутим, на половини филма гледалац бива изненађен јер се нашао у сасвим другој улици у односу на ону којом је до тада ходао, на половини филма као да почиње неки други наратив, који он не може да доведе у везу са првим. Редитељ га толико заведе да гледалац ни не помишља да је заведен и да прва трећина и друга трећина филма немају везе једна са другом. Гледалац је хипнотисан иако у неком сићушном углу свести у њему заискре питања: куда води овај филм, у ком правцу се он креће?
Наставите са читањем

Дама са шналицом. О филму „Мизери“ Роба Рајнера

Постер за филм „Мизери“ из 1991. године

Филм Мизери је заиста страшан филм. Страх који током и после филма, делом психолошког трилера, делом хорора, осећамо нема никакве везе са натприродним елементима или са употребом филмских ефеката специфичних за поменуте жанрове, већ са чињеницом да људи попут Ени Вилкс, главне јунакиње, има свуда око нас. То је оно зло у нашој непосредној близини кога често уопште нисмо ни свесни. Филм производи страх од познатог, од људи поред којих свакодневно пролазимо, чију позадину само наслућујемо, а који јесу или могу бити тешки садисти, злочинци и психопате. Колико бића пати због њих а ми им не можемо помоћи, ми њихову патњу ни не наслућујемо.

Мизери је роман Стивена Кинга који је објављен 1987. године. Филм се појавио три године касније, 1990. Многи од нас су били у основној школи када су га први пут гледали. Мизери је уз То вероватно најстрашније Кингово дело, а овде понавља најмање три мотива из многих других романа. То су снег, кућа у удаљеној области, секира, писац, психотичан протагониста.

Кинг је у многим интервјуима истицао како је у Ени Вилкс пројектовао себе када је био под утицајем дрога. И да ово није изјавио, нека врста опсесивности налик Ени Вилкс била је уочљива код Кингове фиксираности на Доналда Трампа где нам се, коначно, тај писац у потпуности смучио (нешто изузетно опсесивно и нарцистичко да се наслутити из његове инфантилне личности). Кинг је на твитеру, где је најлакше бити садиста, и потпуно је некажњиво, упркос томе што је очигледно, био Ени Вилкс спрам Доналда Трампа, на крају завршивши на Трамповој чувеној „листи блокираних“. Толика количина опсесије и пројекције својих предубеђења код фиксације на другу личност у Кинговом случају је очигледна. Зато је Доналд Трамп важан феномен нашега доба. Управо је он учинио да маске падну и да сва могућа лицемерја и психозе испливају. Мржња, острашћеност, неаргументованост, вређања, мизогинија, шовинизам, културни расизам, забране, простаклуци – постали су сасвим прихватљиви. Иако су исте те појаве Трампу стављане на терет, у случају борбе против њега биле су апсолутно дозвољене. Наставите са читањем

Рокенрол као боља историја Америке. О филму „Форест Гамп“ Роберта Земекиса

Лаура Фрере, „Форест Гамп – филмски постер“, 1994.

Живот је као бомбоњера. Никад не знаш шта можеш да добијеш.

Имате ли омиљени филм чија је тема индиректно или директно у вези са рокенролом? Ја имам неколико, а за ову прилику истакла бих изузетно леп филм али, чини ми се, доста подцењен: Форест Гамп. Филм је режирао Роберт Земекис према истоименом роману Винстона Грума. Појавио се у биоскопима 1994. године.

Филм нам казује америчку историју од краја Другог светског рата до почетка деведесетих година 20. века на духовит, леп али и горак и подтекстуално критичан начин. Филм нам ту историју не представља директно већ посредством живота једног необичног човека, за кога сви мисле да је глуп, који се зове Форест Гамп.

Многи амерички редитељи преиспитивали су историјске догађаје своје земље кроз контекст рокенрол културе. То преиспитивање често има својих слабости. Никада Други, онај кога они повређују својим војним интервенцијама, није у фокусу њихове приче. Они искључиво тематизују сопствене историјске трауме. Амерички редитељи и када говоре о рату, рецимо оном у Вијетнаму, не говоре о Вијетнаму, и патњама Вијетнамаца, не преиспитују узроке и личну одговорност спрам другог, већ говоре о својим ветеранима које је друштво по губитку тог рата заборавило. Ретко постоје права преиспитивања узрока за ратове и одговорности за исте, видимо само последице, и то једино по њихове грађане. Наставите са читањем

Ilustracije Rafala Olbinskog

Ilustracija Rafala Olbinskog povodom izvođenja Rosinijeve opere „Seviljski berberin“

Savremeni poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su kao ilustracije korišćeni za najave operskih predstava, dela klasične muzike koja su izvođena u muzičkim kućama širom sveta.

Olbinski koristi motive koji asociraju na nadrealističke prikaze, ali nikada nije zauman, nejasan, neprijatan, apsurdan. Prikazano je uvek u direktnoj vezi sa samom radnjom muzičkog dela ili njegovim implikacijama na društvene, lične ili intelektualne događaje epohe u kojoj je nastalo ili na koju se sadržajem odnosi.

Figuracija je dominantna na ilustracijama Olbinskog. Ipak, sve konkretno i čulno, jasno načinom prikaza i međusobnog kombinovanja motiva, upotrebom boje, samim stilom crtanja, izraz je bajkovite fantazije umetnika. Ove ilustracije podsticaj su za sanjarenje, kao uz bajke, ali i preslušavanje dela na koja se odnose. Nastavite sa čitanjem

Štefan Cvajg u 2014. godini

Film „Grand Budapest Hotel“ Vesa Andersona koji je rađen prema motivima Cvajgovih priča

Ova godina može se označiti godinom ponovnog otkrivaja čitalačkom oku dela Štefana Cvajga, austrijskog pisca na prelazu vekova koji je, svojevremeno, bio najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac, poznat po novelama, ali i po biografijama znamenitih ljudi kao što su Marija Antoaneta, Balzak, Helderlin, Stendal, Đakomo Kazanova.

Ove godine je u fokusu javnosti delo Štefana Cvajga zbog pojavljivanja filma Grand Budapest Hotel američkog reditelja Vesa Andersona. Istovremeno kada i film pojavile su se dve značajne knjige: Cvajgova biografija The Impossible Exile čiji je autor Džordž Pročnik i Stefan Zweig and World Literature (21st Century Perspectives) koja predstavlja zbirku eseja na temu Cvajgovog stvaralaštva. Nastavite sa čitanjem

Анимирани филм Пјотра Думале рађен према дневницима Франца Кафке

Постер за анимирани филм Пјотра Думале о Францу Кафки

20. јул 1915.

Смилуј се на мене, грешан сам до у најскривенији кутак свога бића. А имао сам дара, склоности које нису биле сасвим за презирање, мале добре способности, расипао сам их неразборито, сад се ближим крају, управо у време када би се споља све могло окренути на добро по мене. Не гурај ме међу изгубљене. Знам, то је смешно, из даљине па чак и из близине смешно самољубље што ту проговара, али кад већ живим, имам и самољубље свег живог, па ако то живо није смешно, није смешно ни све што оно нужно изражава. – Бедна дијалектика!

Ако сам осуђен, нисам осуђен само на скончање, већ сам осуђен да се и до скончања браним.

Ове недеље пре подне, непосредно пред мој одлазак, чинило се да хоћеш да ми помогнеш. Надао сам се. До данас пусто надање.

И све моје јадање нема у себи убеђења, чак ни правог јада, клати се попут сидра неког изгубљеног брода високо изнад дна у којем би могло да нађе ослонца.

Дај ми само мира у ноћима – детињасто јадање.

Пјотр Думала је пољски режисер, рођен 9. јула 1956. године у Варшави. Његов анимирани филм рађен на основу одломака из дневника Франца Кафке кореспондира са атмосфером кафкијанског усамљеног света, често бизарног, изнутра какофоничног и анксиозног. Одломак који сам цитирала, иако је из дневника, делује као обраћање, као молитва: „Дај ми само мира у ноћима“, „Ове недеље пре подне… чинило се да хоћеш да ми помогнеш“, „Смилуј се на мене…“. Наставите са читањем