КласикААА: Буђења у хладној соби

Едвард Хопер, „Сунце у празној соби“, 1963.

Буђење у хладној соби било је једно од најтрауматичнијих догађаја у детињству  многих људи. Пробуде вас рано, напољу је још мрак, а у соби је хладно.

Композиција Хладни комади Ерика Сатија настала је марта 1897. године и састоји се из две целине. Сати је становао на Монмартру, његова соба, чија би врата била блокирана када би распростро свој кревет, налазила се у приземљу, и није била грејана зими.

У то време критика је још увек тешко прихватала његова оригинална дела, упркос залагању његовог познатијег савременика, Клода Дебисија. Сатијева афирмација у критичким круговима, не толико међу публиком, текла је споро, што је допринело његовим стваралачким кризама, поред оних изазваних животним околностима.

Ова једноставна композиција својим ритмом евоцира атмосферу јутра, онда када су мисли још увек магловите и нефокусиране, и више су низ тачкастих импресија него јасан след. Чини се тада да је све могуће, свет плута, снага гравитације слабија је од оне на Месецу. Наставите са читањем

КласикААА: Чили Гонзалес

Омот албума „Solo Piano“ Чилија Гонзалеса

Чили Гонзалес је савремени канадски пијаниста. Његов први албум Solo Piano појавио се 2004. године. Албум, иако нема директних референци, недвосмилено подсећа на Париз, а пошто има много Париза, рећи ћемо да је у питању, како се нама чини, боемски Париз из педесетих и раних шездесетих година 20. века, Париз ситуациониста и Moderato Cantabile фазе Маргерит Дирас.

Критика је поредила Чилијеву музику са музиком Ерика Сатија. Ја не увиђам сличности, осим, можда, по благо меланхоличној атмосфери, поетици хладних соба из којих бежмо у празне кафее на Монмартру (али Монмартру Сатијевог а не Чилијевог времена). Сатијеве композиције везујем за тишину и хладна сунчана јутра, док Чилијеве увек асоцијативно везујем за топле вечери касног пролећа. Његова музика буди чулне сензације и евоцира призоре црно-белих фотографија егзистенцијалистичких кафеа. Овај албум имао је наставке у виду Solo Piano II (2012) и Solo Piano III (2018). Наставите са читањем

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Prvi deo knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Drugi deo knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Treći deo knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca.

Kada posmatramo Sunce čini se da ono našu misao odvodi iza. Krećući se ka Suncu sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se izlazi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu rosu predvečerja, slika je i stanje duge tišine. Tišina je izuzetno bitna za moju ličnu mitologiju.

Zašto pisanje, stvaranje simbola, značenja i stvarnosti posredstvom reči ne bi bilo poput posmatranja Sunca? Uvek postoji ta razdražljiva želja da se ode iza.

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca, ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil ali, ispostavilo se da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali, i da smo plivajući zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, kroz redak mulj. U njemu su sedeli ljudi koji su izgledali kao crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikl je pedalama grebao moje gležnjeve, pas je cvileo od umora. Bilo me je strah jer sam predosećala da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem tla kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

Odatle potiče ideja za naslov. Njim sam objedinila tri pojedinačne knjige koje su nastajale u periodu od sedam godina, od 2009. do 2016. godine: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

U nastavku slede odlomci koji se mogu doživljavati uporedo sa delima koja su bila inspiracija. Nastavite sa čitanjem

Композиције Ерика Сатија и атмосфера недељних поподнева на Монмартру

Рамон Касас, „Портрет Ерика Сатија“, 1891.

Од 1889. године у Паризу, прецизније на Монмартру, живела су два шпанска сликара, Рамон Касас и Сантјаго Русињол. Њихова свакодневица, осим стваралаштва, подразумевала је и дружење са једним композитором, Ериком Сатијем.

У атмосфери његове музике препознаје се атмосфера којом су прожета дела ова два сликара. Утисак је импресионистички, но, утисак је критеријум истинитости, како је то казао Пруст. Утисак је битан за онога ко је уметник, за онога ко у соби, посматрајући мехуре прашине како плутају ваљком зрака, ствара облике и мисли, које су се изгубиле у мишљењу.

Слушање Сатијеве музике евоцира благу светлост, простор у сенци, када се покрећу сећања и оно што је од сна остало. Тихо, једноставно, празно: баш као и поднева на Монмартру како су их на својим сликама предочили Русињол и Касас.

Сликари су се међусобно портретисали, истовремено у дијалог укључивши и композитора. Горњи Сатијев портрет насликао је Касас 1891. Исте године Русињол ствара композиторов други (доњи) портрет. Оба су рефлексија простора којима се Сати кретао. И кишни трг надомак кога се види млин, и скромна соба у којој композитор неодређено гледа. Наставите са читањем