Herbarijum Emili Dikinson

Pet prikazanih listova, uredno skeniranih od strane biblioteke kojoj pripadaju (Houghton Library – Harvard College) prikazuju nam osušeno bilje, u savršenom stanju, čak i posle sto trideset godina od smrti pesnikinje.

Na blogu A . A . A već postoji serija tekstova posvećena herbarijumima odnosno svim oblicima prikazivanja cveća u umetnosti, kao i njihovog dvosmislenog, i baš zato značajnog, značenja.

Na ovaj način pridružujem i Emili Dikinson pomenutoj temi, a pominjanje herbarijuma je bitno jer sugeriše, posredno, i na svakodnevicu, podjednako koliko i na psihološki sklop osobe. U pitanju je sklonost ka fragmentaciji, ka zatvaranju, ali spovedenim metodički.

Ovaj post ima značaja i za autorku ovih redova. Ja sam jednom pokušala da oformim herbarijum ali sam završila brutalno izujedana komarcima. To je bio prvi susret, ili sam ja to tada prvi put jasno osvestila, sa drugom stranom prirode, onom koja se ne pokazuje ljupkom, iako tako izgleda.

Sve navedeno važi i za poeziju Emili Dikinson. Metodična, izrazito kratka i lakonski stroga forma podseća na zbirku „Pesme nevinosti i iskustva“ Vilijama Blejka (njihovu umetničku sličnost sam već naglašavala), ali, uprkos veličini, krije veliko značenje. Na prostoru kokošinjca smeštena je Keopsova piramida. Iluzionizam je značajan za ove umetnike.

Takođe, ljupkost, podjednako koliko i brutalnost, začudnost i naizgled nepovezivost entiteta koji tvore metafore, kojima su posebno bili skloni metafizički pesnici, oblik i zanačenje u potpunoj disparaciji – oblik kratak i sveden, značenje dovedeno do radijusa velikog praska, čine ovu pesnikinju izuzetnom. Za kraj, sledi primer:

Ideali su divno ulje
Da točkovi ne kriče –
Al kad se vrti osa životna –
Zjenica ulje poriče – (983)

Advertisements

Skice Emili Dikinson

Na ovim papirićima nalaze se pesme Emili Dikinson koje su filolozi postepeno dešifrovali kako bi ih pripremili za prvo izdanje. Emili Dikinson nije davala nazive svojim pesmama pa ih ovde prenosimo po prvom stihu.

  1. We talked with each other, 1879.
  2. Twas later when the summer went, 1873.
  3. Glass was the street, 1880.
  4. Not to send the errands, 1880.

Ovaj post pridružujem mnogim drugim tekstovima koji se odnose na američku pesnikinju Emili Dikinson, a koji su objavljeni na blogu A . A . A. Takođe, ovo je i kratak post o zanimljivom načinu tretiranja svojih pesama, koje su napisane, na osnovu ovih uzoraka, čini se, tek usput. Nalik otpatcima, ali ipak sačuvanim. Njih pridružujem seriji postova objavljenih na blogu A . A . A koji se odnose na različite oblike skica koje su mnogi umetnici stvarali.

Ovi fragmenti skrenuli su pažnju javnosti kada su, zajedno sa fragmentima i veoma nečitljivim ostacima rukopisa Robelta Valzera bili izloženi 2013. godine u Njujorku. Detalje možete pogledati na potonjem linku.

Izvor: The Drawing Center

Elen Mers o Emili Dikinson i Elizabet Beret Brauning

Along the Pines Gouache on paper, 2015 by Kelly Louise JuddBear the Weight Pen and watercolor on paper, 2013 by Kelly Louise Judd

Šta je Pesnikinja? Kome se ona obraća? I kakav se to jezik od nje očekuje? – To je žena koja se obraća ženama… – Vilijam Vordsvort

„Ne moramo pročitati Auroru Li da bismo saznali da je gospoda Brauning pala u nesvest…“, napisala je Emili Dikinson sestrama Norkros 1861, „i da Žorž Sand ne sme ni da šušne u spavaćoj sobi svoje bake. Jadna deca! čas su žene, čas kraljice! A jedna je u Carstvu Božijem. One to zacelo sada više ne znaju, a ko će drugi to znati osim nas, zvezdica iz iste noći, koje prestaju da trepere? Budi hrabra, sestrice, sumrak je samo kratak most, a mesečina je na drugoj strani. Samo treba da stignemo do nje! Ona će, pak, ako nas ugieda kako padamo u nesvest, pružiti svoje žute ruke. Kada je ovaj rat, u stvari, otpočeo?“

Ovo je reprezentativni primerak epistolamog stila Emili Dikinson, sa usiljenim snebivanjem (od strane tridesetjednogodišnje žene!) i nepovezanostima, kao i sa rečenicama koje kao rakete proleću kroz njenu prozu, i njenu poeziju: „Čas su žene, čas kraljice!“ Važan je datum kada je ovo pismo napisano, jer je 1861. bila izuzetno plodna godina za Emili Dikinson. Ona je označila početak njenog najkreativnijeg perioda, kada je počela da piše stotine pesama godišnje, među kojima je i većina najboljih. Takođe, 1861. godina je bila prilično važna u američkoj istoriji; ali deo pisma Dikinsonove koji je posvećen početku građanskog rata, u najmanju ruku preuveličava značaj tog događaja za njenu poeziju. Ako je postojao događaj u spoljašnjem svetu – svetu izvan Amhersta u Masačusetsu – koji je američku pesnikinju mogao da potrese do srži njenog bića, bila je to smrt Elizabet Beret Brauning 1861.

„Čas su žene, čas kraljice!“ u sažetom stilu Dikinsonove, može značiti mnogo toga: da je gospoda Beret otišla na nebo, odakle svetluca kao zvezda, jer ona više nije samo žena; da su velike književnice, kao Brauningova i Sandova, bile kraljice po svojoj genijalnosti, a žene po ograničenjima i opresiji njihove svakodnevice. Emili Dikinson je čitala o gospodi Brauning u posmrtnoj odi koju je Kejt Fild (Kate Field) napisala engleskoj pesniknji, objavljenoj septembra 1861. u časopisu Atlantic Monthly; baš kao što je, ranije te godine, pročitala vešto skraćenu verziju autobiograflje Žorž Sand, iz pera Džulije Vord Hau (Julia Ward Howe), odakle je Dikinsonova izvukla citat o baki Žorž Sand. „Čas su žene, čas kraljice!“, takođe je jedna od stotina rečenica Emili Dikinson iz kojih se nazire da je ona znala celu Auroru Li takoreći napamet. Za nju je njena autorka bila „Zornjača celog sveta“, kao što jedan od likova gospođe Brauning kaže za Auroru Li u sedmom poglavlju pesme:

Zato što je bila i žena i kraljica.
Kroz njene pesme nije se probijala oštra brada,
moja prosvetiteljka, koja me je podučila knjigom…

Emili Dikinson nije tajila svoje divljenje, ni prema knjizi, ni prema autorki – a i zašto bi? Sredinom veka, gospođa Brauning je bila jedna od najpoznatijih i najvoljenijih pesnikinja, u Americi ništa manje nego u Engleskoj; a Aurora Li je bila jedna od najbolje prodavanih pesama, uopšte. Emili Dikinson je gospodu Brauning nazvala svojom mentorkom; u pismima je često citirala njene stihove, i pominjala njene portrete koje su joj prijatelji slali. Jednom prijatelju je pisala u inostranstvo, moleći ga da ako obide grob gospođe Brauning u Italiji, „položi jednu ruku na pročelje, u ime mene – koja je bezimeno oplakujem“. Ona i dalje ostaje „bezimena“ u svojoj žalosti – zašto se njena ljubav prema poeziji gospođe Brauning toliko malo pominje, čak i danas, ostaje zagonetka, jer Emili Dikinson je tu ljubav zabeležila i rečima koje su mnogima sigurno poznate, nakon što su se Poslednje pesme gospođe Brauning posthumno pojavile 1862:

Njene – ‘poslednje Pesme’ –
Pesnici – okončaše –
Srebro – nestade – sa njenim dahom –
Nezabeležene – zaiskriše druge,
Flauta – ili žena –
Božanstvena beše –
Ali zamre – pesma drozda
Ne dočekav’ letnje jutro –
Šiknula je, preslobodna i za ushit
Anglo-Fiorentinska
Prekasna je – ova Hvala –
Isprazno je – podarena
Glavi uzvišenijoj od krune.

Do danas je, naravno, došlo do zamenjivanja postolja i preraspodele kruna. Gospođa Brauning se malo čita, dok je Emili Dikinson, koja je za života bila nepoznata zato što njena dela praktično nisu ni objavljivana do devete decenije devetnaestog veka, izgleda trajno zauzela pijedestal u američkoj književnosti. Ona je vodeća ličnost pre-moderne, u nizu koji ide „od Bodlera (Baudelaire) do nadrealizma“: „istaknuta predstavnica“, kako kaže R. P. Blekmur (R. P. Blackmur), „intelektualne struje u modemoj poeziji“. Prema tome, zahvalnost koju je Emili Dikinson osećala prema Elizabet Beret Brauning bi u velikoj meri popravila izbledeli ugled ove druge, ali proučavaoci poezije E. Brauning, mada su mnogi od njih Amerikanci, ovo nigde ne pominju.

Oni malobrojni proučavaoci dela E. Dikinson koji su zaista i pročitali pesme gospođe Brauning (posebno su značajni Džek Keps i Rebeka Paterson) razmotrili su sa kritičkom ozbiljnošću vezu izmedu ove dve žene. Međutim, većina proučavalaca Dikinsonove sa snebivanjem se osvrće na književnu vezu medu njima, pa i sa šokantnom škakljivošću, možda zato što je reč o dve žene. Jednom od ovako nastrojenih autora, Džonu Evangelisti Volšu (John Evangelist Wolsa), dugujem posebnu zahvalnost; da nije bilo njegove studije iz 1971, pod nazivom Tajni život Emili Dikinson, verovatno nikada ne bih pročitala, netremice i sa uživanjem, čitavu Auroru Li.

Polovina Volšove knjige je posvećena tajnom ljubavnom životu Emili Dikinson. Druga polovina, koja bi trebalo da bude još šokantnija, odnosi se na njenu lektiru, ili korišćenje, citiranje, pozajmljivanje, krađu, ili, blaže rečeno, plagiranje gospođe Brauning i ostalih književnica. Gospodin Volš daje ono što on naziva „potpunim spiskom Emilinih pozajmica iz Aurore Li koje sam do sada uspeo da prepoznam“: uporedne citate oko sedamdeset odlomaka Elizabet Brauning i nešto manje različitih pe­sama Emili Dikinson (što, u stvari, nije mnogo u odnosu na ukupan broj, 1775 pesama koje je E. Dikinson napisala). Nakon toga sam primenila sledeću proceduru, koju preporučujem: numerisala sam moj primerak Aurore Li brojevima pesama Emili Dikinson sa Volšove liste. (Pošto im ona nije davala naslove, o njenim pesmama možemo govoriti samo pozivajući se na broj opusa koji je odredio njihov urednik, Tomas H. Džonson.) Svaki put kad bih naišla na takav broj, naterala bih sebe da stanem, zatvorim svoj primerak Aurore Li, i revnosno se osvrnem na pesme Emili Dikinson; zatim bih sa uživanjem iščitavala stihove male Amerikanke.

Na primer: „Zato si ovde“ kaže Aurora Li Marijani Erl, koju je otkrila u Parizu i o čijim kobnim seksualnim nezgodama će upravo čuti iz devojčinih usta:

             Držim

da se usuđujemo govoriti takve stvari i imenovati takve reči
na trgovima Pariza, pod vedrim nebom!

             Ni reči

ne reče, već blago i skrušeno
(kao neko ko se prepustio bolu)
okrenu se i poslušno krenu za mnom,
kao da je vodim po uskoj dasci preko bujice,
korak po korak; i tako ćutke pređosmo pola milje.

Ma koliko da sam u tom trenutku gorela od želje da saznam uzrok raspada braka Marijane Erl i Romni Lia, ja sam poslušno odložila pesme gospođe Brauning i otvorila Emili Dikinson.

Koračala sam sa daske na dasku
lagano i oprezno
iznad sebe osećah zvezde
Oko nogu more.

Znadoh samo da sledeći
poslednji bi korak bio –
Neizvestan dar to beše
neki zovu ga Iskustvom.

Ili bih, pak, osetiia kako kadence predivne pesme Emili Dikinson „Doživeh sahranu, u svojoj glavi“, gromko odzvanjaju i prekidaju me u čitanju dugog putovanja Aurore Li u Italiju, koje počinje zaglušujućom bukom vozova i zvonjavom da bi se na kraju stišalo u svečanoj ozbiljnosti pogrebne povorke:

Ona svadbena zvona o kojima govorih tako daleka behu,
Kao zvuk dečijih kolica dole na ulici
Umirućem čoveku koji zna da neće doživeti
smiraj dana, stežući ruku koju voli,
I ja sam sedela mirno, zadovoljna smrću..

Kada se čitaju na taj način, pesme Emili Dikinson zvuče takoreći kao rimovane arije koje prekidaju nizove slobodnog stiha deklamativne Aurore Li; sklona sam da verujem da bi Emili Dikinson ponekad napisala stih ili dva, imajući na umu upravo tu komplementamu funkciju – to jest, da podvuče i razvije upravo onaj emocionalni sadržaj nečega što se dogodilo u Aurori Li, a ne u njenom vlastitom životu. Asocijacija sa operom nije nova; Emil Montegi je opisao neobičan pristup gospode Brauning narativnoj poeziji kao bliži operskom libretu nego romanu. A Emili Dikinson je napravila istu paralelu sa operom u najlepšoj pesmi o utisku koji je kod nje proizvelo čitanje Aurore Li. „Rekla bih da sam bila opčinjena / Kada je prvo, jedna natmurena devojka – / čitala sam tu strankinju-„ počinje ovako:

I baš najprostiji zvuci

Koje Priroda mrmlja u sebi
Da bi ostala čila –
Za mene su bili divovi
Koji izvode tjtansku operu –

Teškoća sa Aurorom Li nije to što se sporo čita, već naprotiv, čita se prebrzo, jer je isuviše zabavna. „Brzina i energija, otvorenost i neograničeno samopouzdanje – to su kvaliteti koji nas opčine“ –  napisala je Virdžinija Vulf o Aurori Li, „ta brza i haotična pesma o istinskim muškarcima i ženama“. Sva ta žurba – ili „trka“, da se poslužim izrazom koji je pesnikinja Elis Mejnel upotrebila, a zatim povukla, smatrajući ga suviše vulgamim za tu priliku – upravo je ono što je gospođa Brauning želela. „Moja glavna namera je“, napisala je Robertu Brauningu u vezi sa njenim nlanom za Auroru Li, „…da napišem jednu vrstu romana – pesme… koja bi upadala u naše razgovore, uletala u naše salone i slično, ‘tamo gde je anđele strah da koračaju’; i da se na taj način suočim sa čovečanstvom našeg doba, jasno kazujući istinu o njemu. To mi je namera.“

Aurora Li je, u stvari, prilično dobar roman – mada ne najbolji viktorijanski roman koji smo pročitali, ne baš na onoj visini na koju ga je postavila Virdžinija Vulf (sa Trolopom i Gaskelom); ali njegova junakinja izaziva interesovanje, ljubavna priča je dirljiva, melodrama je potresna, dekor, dijalozi i skice likova su zabavni, interesantni i sadržajni za čitaoca. „Dok iz stranice u stranicu hitamo kroz naraciju u kojoj su u jednu zbijene desetine scena koje bi romanopisac brižljivo odvojeno ispisao, u kojoj su desetine stranica opisa sažete u jednom jedinom redu, ne možemo se odupreti osećanju da je pesnikinja prestigla proznog pisca. Njene stranice su dvostruko sadržajnije od njegovih.“ Ali upravo u tome je problem. Njen čitalac će verovatno zaboraviti da je gospoda Brauning pre svega pesnikinja, da Auroru Li treba čitati zbog toga, a ne zbog dobrog drugorazrednog romana koji se tu nalazi. Treba je čitati lagano, kao što je to učinila Emili Dikinson, zbog redaka kao što su „i ja sam sedela mirno, zadovoljna smrću“; ili izraza – upadljivo dikinsonovskih izraza kao „prepuštena samozaboravu bola“, ili „vraćao se eho promena“, ili „svako probudeno čulo“. Treba da usporimo, da prestanemo da razbijamo konvencije i ulećemo u salone, da se za trenutak odmaknemo od čovečanstva i očigledne istine. Potrebno je osamiti se, ućutati, uljudno zaći u rimovanu tminu Emili Dikinson. Najozbiljnije prepomčujem da neko priredi izdanje Aurore Li u koje bi bili umetnuti odabrani stihovi Emili Dikinson. Ovakva simbioza bi im obostrano koristila.

Što se tiče gospodina Volša, ma koliko mu bila zahvalna za napor koji je uložio u uporednu analizu, priznajem da sam na kraju bila razočarana ishodom, jer su se mnoga od njegovih poređenja svela na pojedine reči koje su koristile obe pesnikinje: bujica, sfera, bol, lava, muva, paukova mreža, prašina; a plagijat nikako ne dolazi u obzir. Oslanjanje Emili Dikinson na gospođu Brauning predstavlja primer korišćenja tradicije u najboljem T. S. Eliotovom smislu, a da su bila u pitanju dva muškarca, a ne dve pesnikinje, gospodin Volš nikada ne bi razmatrao njihov odnos na tako grub način; on celokupno oslanjanje Emili Dikinson na žensku književnu tradiciju gleda kao na nemoralnu tajnu.

Da li je „Sju… bila potpuno svesna“, pita se on – misleći pri tome na gospođu Ostin Dikinson, prvu značajnu čitateljku Emili Dikinson, „kako su ove pesme nastajale…? Da je bila sa tim suočena, Emili sigurno ne bi imala šta da krije, u stvari, ne bi imala razloga da to čini, jer je najverovatnije započela taj celokupni postupak koristeći ga kao sredstvo za izoštravanje sopstvene tehnike, a tek kasnije je poeziju koja je iz toga proistekla počela da smatra zaista svojom. Da li je Sju znala šta njena snaha, u stvari, radi?“ To bi biio kao kada bismo upitali, govoreći o oslanjanju druge generacije pesnika engleskog romantizma na prvu, „Da li je Persi Biš sumn­jao da je Džon piljio u Semjuelove knjige?“ ili „Da li je Džordž Gordon ikada saznao da je Persi prepisivao od Vilijama?“

Mora se reći da Emili Dikinson pruža jedinstven izgovor za ovaj uobičajeni primer kritičarske neuljudnosti prema ženama. Njena opsednutost književnošću koju su pisale žene izgleda neobično nasuprot ostalim delima koje je čitala, a taj spisak je iznenađujuće štur, pogotovo za nekoga ko je poticao iz bogate porodice u Novoj Engleskoj, i za spisateljku poput nje, čiji je život bio dug i lagodan. Ona je bila prva značajna književnica koja je imala priliku da stekne visoko obrazovanje. Ona je tu priliku odbacila pošto je provela samo godinu dana u Maunt Holioku, najstarijem koledžu za žene u Americi. Nikada nije naučila francuski, nikada nije pokušala da čita na nekom stranom jeziku, njeno obrazovanje što se tiče engleske književnosti bilo je jednako oskudno kao što je bio slučaj sa Džejn Ostin – koja nije uživala, kako su to viktorijanci govorili, prednosti koje je imala Emili Dikinson.

Onaj istinski prikriveni skandal u životu Emili Dikinson nisu bile nikakve navodne ljubavne afere, o čemu biografi uzalud nagađaju, nego njeno nečuveno nepoznavanje američke književnosti. Dobro je poznavala Emersonovu (Emerson) poeziju, i možda je pomalo čitalaToroa (Thoreau) i Hotorna (Hawthorne); ali, ona se ponašala kao da nije pročitala ni retka od Vitmana (Whitman), Melvila (Melville), Holmza (Holmes), Poa (Poe), Irvinga (Irving); nijednog od kolonijalnih pesnika Nove Engleske. Umesto toga ona je iščitavala sve anglo-američke spisateljice svoga doba: Helen Hant Džekson (Helen Hunt Jackson) i Lidiju Mariju Čajld (Lydia Maria Child), zatim Herijet Bičer Stou i Ledi Džordžinu Fuleiton (Lady Georgina Fullerton), Dajnu Mariju Krejk (Dinah Maria Craik), i Elizabet Fuler Felps (Elizabeth Stuart Phelps) i Rebeku Harding Dejvis (Rebecca Harding Davis), i Frančesku Aleksander (Francesca Alexander) i Matildu Makamis (Mathilde Mackamess), kao i sve što su pisale Džordž Eliot i gospođa Brauning i sve tri sestre Bronte. „Pesme gospode Hant“, napisala je E. Dikinson u jednom neobičnom pismu 1871, „jače su od svih koje su napisale žene još od gospođe Brauning, izuzev gospode Luis…“ Kome je još, osim Emili Dikinson, bilo stalo da rangira pesnikinje? Kome je još bilo stalo da pročita išta od Helen Hant Džekson izuzev Ramonel lli do poezije Džordž Eliot? Ili do toga da je naziva gospođom Luis?

Emili Dikinson je u svojoj poeziji samosvesno naglašavala da je žena, i to mnogo više nego što joj se obično priznaje. I baš je u tome, čini mi se, gospoda Brauning bila najveća potpora Emili Dikinson, sa svojom sigurnošću u korišćenju ženskog iskustva i ženskih atributa – odeće, izgleda, domaćih poslova koji pripadaju ženskoj sferi – za univerzaine svrhe. U svojoj najpoznatijoj pesmi, „Zato što nisam mogla da zastanem pred smrću“, Emili Dikinson polazi za rukom da bude istovremeno groteskna i zloslutna, sramežljiva i uzvišena. jer kroz devojačke oči predstavlja smrt kao zavodnika, gospodina koji dolazi u posetu. A njen izvor, ili, bolje rečeno, početna odrednica izgleda da je bilo prisilni izlet Marijane Erl u korupciju u šestom poglavlju Aurore Li.

Aurora Li je roman u stihovima pisan u prvom licu, koji priča junakinja – pesnikinja, pri tome ponosno zaokupljena sopstvenim životom žene, što se ogleda i u njenom jeziku. „Moje su reči iskrene, a svrha im je jasna“, kaže Aurora;

…ono što
zborim, to i znači,
ne mislite da su nabori u svili
prikriveni veštim bodom. Ja sam žena, gospodine –
i prirodno koristim ženski izraz…

A mnogi ovi „ženski izrazi“ su zaista dospeli u poeziju Emili Dikinson iz Aurore Li: tuga koja se nosi kao nakrivljen šešir sa perom; vrline koje se drže na visokoj polici, kao najbolji srebrni servis; zloba kojom susetka zasladi šolju jevtinog čaja; prašina i muve i paučina koje remete kućni i duhovni red; zarumenjeni devojački obrazi, glavobolje, drhtavica, spoticanje, predstavljaju ideje i emocije koje nadmašuju devojačku sferu. Ali što više paralelnih metafora nalazimo kod ove dve pesnikinje, sve je upečatljivija razlika u njihovim temperamentima i estetici.

Sve što kod Elizabet Beret Brauning izaziva dopadanje – sve ono što Elis Mejnel označava kao njen „plodni genije, njenu strast prema dobroti, njeno izobilje, njenu plemenitost, njenu nežnost i njenu snagu“, mora se posmatrati u negativu, da bi se proizvelo nešto slično Emili Dikinson. Emili Dikinson nije bila ni realistkinja, ni feministkinja, ni reformistkinja, ni agitatorka, niti je bila kći epskog doba. Izgleda da se ona stalno vraćala na jednu metaforu gospođe Brauning, odbacujući smisao dela teksta odakle je uzela. Čuveni kredo realizma iz petog poglavlja Aurore Li, u kom gospoda Brauning spaja slike vulkanske lave i nabreklih, pulsirajućih, ženskih gmdi prošaranih venama, nagoveštavajući doba kojem stremi pesnik, u kome on treba da bude „beskrupulozno epski“ – ništa od duha tog poglavlja uopšte ne odgovara temperamentu Emili Dikinson, niti toga ima u njenoj poeziji. Ali sve metafore iz tog odlomka mogu se naći kod nje, upotrebljene onako kako je to njoj odgovaralo. U pesmi koja počinje rečima „Preurediti osećajni svet udate žene“, to preuređenje ima svojstva hirurške intervencije, jer Emili Dikinson stavlja žensko telo na sto, izmešta mozak, amputira njene „pegave gmdi“, čini ga „bradatim kao u muškarca“, a ljubav, kao kost, čupa iz ležišta, zatim stavlja sredstvo za umirenje bolova, obmotava zavoj oko tajne, i iz svega toga izvodi, metaforu raspeća sa bodljikavom krunom. Mešavina asocijacija kod Emili Dikinson je čak „beskrupuloznija“ nego kod gospođe Brauning, ali iz njih proishodi ljubavna pesma, a ne borbeni poklič.

Emili Dikinson je stekla reputaciju „metafizičke“ pesnikinje pre svega zbog hrabrosti kojom povezuje devojačku prisnost i apstraktnu duhovnost. U poeziji gospode Brauning, pak, zbog njenog čvrstog opredeljenja da piše o „kositrenom dobu“ u kome je živela, ogoljena istina o stvarnosti devetnaestog veka sabijena je sa žarom i karlajlovskom žestinom u neobuzdanim predstavama duhovnosti – nalik na anđele na vrtešci, još vlažne od farbe, kao vrtlog vere i stremljenja na platnenim nebesima. Kao autorka romana u stihu, kretala se između čvrstih činjenica i uzvišenih ideala, brbljanja i ushićenosti, naborane svile i raspeća. „Najraznorodnije ideje silom upregnute zajedno“ – formula doktora Džonsona za mudrost metafizičkih pesnika, teško se može primeniti na pesnikinju koja je po svemu, po proceduri i svom temperamentu, viktorijanka, kao što je to bila gospođa Brauning. Mnoštvo isprepletanih metafora u Aurori Li imalo je za cilj, pa i postiglo, vrcavost, ali ne i „metafizičnost“. Nalik na mnoštvo predmeta sa viktorijanskog stola, oni daju živahnost, toplinu, intenzitet i šarm njenoj poeziji, ali ne i dubinu koju poseduje Emili Dikinson.

Elen Mers: „Ženske književne tradicije i individualni talenat“, prevela Stanislava Lazarević.

Izvor: Centar za ženske studije

Ilustracije: Kelly Louise Judd

Pet pesama Emili Dikinson

Naši su životi – Švajcarska –
Tako tihi – tako hladni –
Dok u čudno popodne neko –
Alpi svoj veo ne razmaknu
I ugledamo – Daleko!

Italija je s one strane –
Mada ko stražar između –
Alpe svečane –
Alpe sirenske –
Vječito čuvaju među!

 

I Pročelje i Začelje
Sjećanje – ko Kuća – ima –
A i Tavan isto tako
Sa Smećen i Miševima.

Zatim Podrum dublji nego
Što i jedan Zidar sanja –
Pripazićeš da Dubina
Njegova nas ne proganja –

 

Tišina sve je što nas plaši.
U glasu – Spasa je klica –
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica.

 

Ako mi poklopac s glave ikada
Spadne i mozak pusti vani
Drug će otići gdje pripada
Bez ikakvog miga s moje strane,

Svijetu, ako to vidi, znano
Biće da je umu moguće
Da živi daleko izvan kuće
Duša je tamo – neprestano.

 

Moj život – Puna puška – bješe
U ćošku – Sve Vrijeme –
Dok vlasnik prođe – i utvrdi
Ko sam – i ponese Me –

I sad skitamo Šumama Carskim –
I sad lovimo Srnu –
Kad njemu u čast progovorim –
Planine odjek vrnu –

Kad se smiješim – Dolina biva
Puna srdčanog sjaja –
Ko da je Lice Vezuva svoju
Radost reklo do kraja –

Kad Noću – nakon dobrog Dana –
Kraj Gospodara bdim –
To mi je slađe no da Perjan
Dušek dijelim s Njim –

Ko Njega mrzi – smrtno ga mrzim –
Niko se ne pomakne –
Kad moje Žuto Oko ga – ili
Moj žestok Palac takne –

Mogu živjeti duže od njega –
On duže no ja mora –
Jer imam tek moć da ubijem –
A nemam moć da mrijem –

Izvor: Emili Dikinson, „Poezija“, preveli Jasna Levinger i Marko Vešović, Svjetlost, Sarajevo 1988.

Spenser Finč: Sve boje Emili Dikinson

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

This work is based on Emily Dickinson in 1862, when she wrote 366 poems in 365 days. It is a real-time memorial to that year, which burns for exactly one year. The sculpture is comprised of 366 individual candles arranged in a linear sequence, each of which burns for 24 hours. The colour of each candle matches a colour mentioned in the corresponding poem. For the poems in which no colour is mentioned, the candles are made out of natural paraffin.

Američki umetnik Spenser Finč napravio je zanimljivu instalaciju koja je u vezi sa pesnikinjom Emili Dikinson – konkretno, njenim pesmama iz  1862. godine kada je za 365 dana napisala 366 pesama. Prema Finču Dikinsonova je izgorela u stvaralačkom intezitetu koji se naročito odlikuje jednom komponentom: bojom. U svih 366 pesama pojavljuje se po jedna boja u različitom kontekstu. Ova izložba trajala je godinu dana. Svaka sveća je različite boje, u zavisnosti od one koja se pojavljuje u određenoj pesmi. Svaka pesma tj. sveća gori tačno jedan dan, a u samoj galeriji je, u spiralnoj formi, bilo izloženo 366 sveća. Nažalost, u izdanju knjige pesama Emili Dikinson koju ja posedujem nema pesama iz ovog perioda pa nisam, shodno tome, ovaj prilog mogla da dopunim poetskim primerima.

Blejkove ilustracije četri elementa i jedna pesma Emili Dikinson

Pitam se zašto je umetnik četri elementa predstavio kao izmučene ljudske figure u prostoru elementa koji predstavljaju? Evo jedne pesme Emili Dikinson kao ponuđenog poetskog odgovora (koji je, kao i uvek, nova zagonetka):

Pain has an element of blank;
It cannot recollect
When it began, or if there were
A day when it was not.

It has no future but itself,
Its infinite realms contain
Its past, enlightened to perceive
New periods of pain.

Kako i elementi kruže, sukobljavaju se, međusobno podstiču, stapaju i razdvajaju, tako ih i bol, prema Blejku i Emili Dikinson prati jer im je u tom, a priori uslovljenom procesu ljubavi i sukoba, oduzeta sloboda izbora. Religijjske nedoumice, kao teme oba umetnika, i kroz posmatranje prirodnih procesa tematizovane su na kratak i jednostavan način. Rosa trpi bol jer je element neodvojiv od vode, zahvaljujući vatri (svetlosti) ispariće u vazduh ili će se stopiti sa zemljem. Šta ako ta kap rose, univerzum po sebi, ne želi da je deo većeg univerzuma koji joj je unapred odredio kretanje? Suštinski, postoji li sloboda, slobodna volja, sloboda izbora? Sloboda.

Umetnik i njegov pas: Emili Dikinson

 

I started early, took my dog,
And visited the sea;
The mermaids in the basement
Came out to look at me,

And frigates in the upper floor
Extended hempen hands,
Presuming me to be a mouse
Aground, upon the sands.

But no man moved me till the tide
Went past my simple shoe,
And past my apron and my belt,
And past my bodice too,

And made as he would eat me up
As wholly as a dew
Upon a dandelion’s sleeve—
And then I started too.

And he—he followed close behind;
I felt his silver heel
Upon my ankle,—then my shoes
Would overflow with pearl.

Until we met the solid town,
No man he seemed to know;
And bowing with a mighty look
At me, the sea withdrew.

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Са друге стране, ако се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми заправо метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је његов ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да предходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе које данас припада рођенима у знаку Стрелца. Иронија ни овога пута није изостала – Хиронов заштитни знак јесте оно од чега је заправо страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер својој збирци даје име Цвеће зла он указује на своје песме као венац – и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац исте атмосфере коју је Бодлер дочарао – атмосфере увенућа, одумирања сплином поломљеног врата измученог бића, музика и мирис. Болешљиво цвеће заправо су суве ноте. Овај текст иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа, било као симбола или пак реалне животне преокупације, има, не значајно место, већ довољно естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено. У томе је поента. Биљке су подједнако отровне колико и лековите – баш као и бављење уметношћу.

Препоруке:

Грчки митови, прерафаелитско сликарство, Хамлет, хербаријум Емили Дикинсон, чешки филм Kytice, Хелдерлинова песма Хирон, Пол Елијарова песма  Грб од цвећа и плодова, Д.Х Лоренсова збирка Birds, Beasts and Flowers, уметност Мary Delany, Дирерово сликарство, зидно сликарство из Помпеја, фотографијe Роберта Мапелторпа, Митолошки речник биљног света Маријане Поповић-Радовић, Цвеће зла, Малармеова поезија, Марсел Пруст, Новалис, Слика Доријана Греја, филм White Oleander, Ник Кејв и Кајли Миног, итд..

„Коњске су главе окренуте Вечности“: Смрт у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана

Seventh Seal

Статус списатељица англосаксонске књижевности, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама, а највише смем да пишем у име своје, има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен.  Када је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвенене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују и да у постојећим осенчењима, одреде приближну нијансу његовог значења и значаја.  Такви уметници увек су са  “перманентно недовршеном судбином”, то су  “песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација читалаца и тумача, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавања.”, каже Иван В. Лалић, један од преводилаца поезије Емили Дикинсон.

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њену свакодневицу и уобичајене дневне ритуале: контактирање са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је опсесивно, из дана у дан изнова правила; сакупљање биља за свој хербаријум; искључиво ношење беле одеће и велика приврженост свом псу. Сви они морали су за пуританску, младу и наивну Америку, речено језиком Хенрија Џејмса, изгледати, у најмању руку, чудно. Ипак, њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених 1775 песама.

За  живота песникиња је објавила свега неколико песама које су уредници исправљали. Већина их је постхумно објављена између 1890. и 1896, а тачан препис истих постао је доступан читаоцима тек 1955. године. Камил Паља у књизи Сексуалне персоне, уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, објављеној почетком деведесетих година 20. века, поглавље о америчкој песникињи  назвала је  Мадам де Сад из Амхерста, описујући исту следећим речима: “Воајеризам, вампиризам, некрофилија, лезбијство, садомазохизам, сексуални надреализам: мадам де Сад из Амхерста још увек чека да је њени читаоци упознају.”

Комплексност стила Емили Дикинсон, и могући семантички потенцијал истог, постао је препознатљив тек сензибилитету 20. века. Форма њених песама је сажета и прецизна. Могућа значења њених тема су опсежна иако су смештена у лаконски кратку и строгу форму. Загонетне елипсе, понављање старог англо-саксонског правила писања именица великим словима, испрекиданост стихова сталним цртицама неке су од општих места поетског израза Емили Дикинсон.

Америчка песникиња потврдила се стваралаштвом загонетних садржаја – сликовитих, и посредством недвосмислених емпиријских представа јасних, али зато бескрајно двосмислених и неодредивих захваљујући њиховим могућим значењима.  Агностичке недоумице, теме вечности, смрти, васкруснућа, подозрив и субверзиван однос према протестантским догмама неке су од честих тема њеног песништва.

У поступку рашчлањивања анатомске структуре уметничког дела теба поћи од основних формалних особина, од примарног слоја. Песма Јер по смрт поћи нисам могла састоји се од шест строфа које имају по четри стиха.  Песма је добила назив по свом првом стиху да би се критичари лакше организовали у обимном опусу уметнице која није давала наслове својим песмама.

Јер по Смрт поћи нисам могла –
Он по мене  дошао је радо –
Сами смо били у Кочији –
Бесмртност и ми.

Возили смо споро – Није му се журило
Оставила ја сам
Свој посао и доколицу своју,
Због Његове Уљудности –

Прошли смо Школу – под Одмором
У Кругу – трсила се Дјеца –
Прошли смо Поља с којих зурило је Жито –
Прошли смо Сунце што је залазило –

Или точније – Оно прошло је Нас –
Роса је од студени задрхтала –
Јер Хаљина ми као Копрена танка –
Мој шал – од самог Тила –

Стали смо пред Кућом налик
Земље Отеклини –
Једва видио се Кров –
Вијенац Кровни – у Земљи –

Отад – прошла су Стољећа – а ипак
Као да није прошао ни Дан
Кад схватила сам да Коњске су Главе
Окренуте Вјечности –

Песма има сличности и упоредива је са каснијим уметничким делом, филмом Ингмара Бергмана Седми печат. Разлика у старости између песме и филма износи један век али и поред временске дистанце  која их дели, она поседују заједничке компоненте, исте мотиве и, чини се, иста решења. Као и филм, и песма садржи јунака који је персонификација смрти. Он (у оба дела Смрт је мушкарац, што је индикативно, јер Смрт не мора нужно бити мушког пола) долази по женски лирски субјект односно филмског јунака у тренутку када песма односно филм почиње. На известан начин, оба уметничка дела почњу онда када се живот јунака завршава. Дакле, као и филм, и песма почиње крајем. У том смислу одговарајућа (парафразирана) библијска парабола за ову ситуацију била би: Зрно мора умрети да би род родио. Јунак мора умрети да би дело настало.

И као што је читање начин путовања, тако је и људски живот, или оно што је од њега остало, представљен у песми као путовање. Мотив путовања, директно алудирајући на Сервантесово дело Дон Кихот, један  је од главних мотива Бергмановог филма чија се радња одвија на путу, док витез и његов паж путују кугом опустошеним пределима јужне Шведске по повратку из Свете земље. У оба дела подједнако путовање ка смрти или са Смрћу подразумева различите симболичке етапе. Заједничко путовање Витеза и Смрти познато нам је са средњовековних и ренесансних графика одакле оба уметника, могуће је, преузимају мотив.

У песми Јер по смрт поћи нисам могла  Смрт долази по женски лирски субјект кочијама које су слика покретног ковчега.  Јунакиња Дикинсонове, за разлику од Бергмановог Витеза, наивна је и олако пристаје на понуђено путовање. Током филма, гледалац присуствује константној борби и (узалудној) тежњи Витеза да се одупре Смрти. Он захваљујући својој мудрости и интелигенцији (отуда мотив шаха у филму који је, такође, позајмљен из традиције) успева да одложи своју смрт, али не задуго. То одлагање подразумевало је путовање које је допринело још већем страху, још већој резигнираности, још дубљим религијским и егзистенцијалним недоумицама.

Јунакиња Дикинсонове без икаквих филозофских спекулација приступа позиву јер је њена накнадна контемплација о почињеном поступку заправо песма коју читамо. Она са удаљене временске дистанце, након свршеног чина, пише о догађају, о етапама свог умирања. То није случај са Бергмановим јунаком јер гледалац не сазнаје од њега шта се на крају збило, већ од Луде. Исход његове судбине сазнајемо посредством Луде који види Витеза како заједно са својом дружином на хоризонту игра у колу. У питању је danse macabre, чувена сцена са краја филма, један од најупечатљивијих и најцитиранијих кадрова филмске уметности. Иста, суштински иста сцена, појављује се и у песми Емили Дикинсон.

Песма имплицитно поставља питање да ли је коначан исход путовања од живота ка бесмртности могућ једино посредством смрти. Досезање бесмртности потвђује се постојањем саме песме односно гласа нараторке, која је упркос свом одласку на путовање, паду преко руба земље, заласку иза Сунца, и даље присутна и пише нам из перспективе садашњости о прошлом догађају. Пут песникиње ка бесмртности јесте пут превазилажења телесне смртности и пропадљивости,  духовном и стваралачком бесмртношћу.

Као што је иронијом кроз читав филм прожет дијалог Витеза и Смрти, тако је иронијом прожета и ова песма. Она је упадљива већ у другом стиху када јунакиња, пошто сама није смела  да призове Смрт у своје друштво, за кога каже:

Он по мене дошао је радо / Возили смо споро / Није му се журило.

Слично је и у Бергмановом филму – Смрт не жури. Он пушта Витеза да га изнова побеђује у партијама шаха, знајући да упркос изгубљеним биткама, на крају, он ће добити рат.

Јунакиња наглашава да је за собом оставила Свој посао и доколицу своју. Људски живот, активности којима је употпуњен и смисаоно обликован овде је језгровито сажет и сведен на две речи – посао и доколица. Прва етапа њеног путовања односи се на пролазак поред школе, где у кругу, заједно са својим пратиоцем посматра децу како се играју. Симболика круга упућује на коло, на испреплетеност корака живота и смрти, плес какав видимо на крају Бергмановог филма. Школа је метафора живота, деца у њеном кругу од почетка играју у колу смрти својим деловањем. Човеков живот није ништа друго до праволинијски ход ка заласку. Оно што га чини кружним јесте његова припадност природи и њеном кружном кретању.

Геометријска фигура круга има значајан семантички потенцијал у овој песми. Време природе је кружно, за разлику од човековог које је праволинијско. Путовање наше јунакиње је кружно, а тако је и са читањем саме песме. Ми праволинијски клизимо кроз текст читајући га, али му се и изнова враћамо, јер је то најчешћи читалачки ритуал када је у питању добра поезија. У том смислу слика круга има двоструко значење – круг је завршетак, али и повратак („Циљ је био тамо одакле смо кренули“, пише Т. С. Елиот). Лирска јунакиња придруживши се Смрти, враћа се да напише песму. Круг на почетку песме можда резигнира али је у функцији наговештаја повратка.

Други призор односи се на житна поља – Прошли смо Поља с којих зурило је жито. Слика жита призива у сећање мит о Деметри и Персефони, мит о смени годишњих доба, мит о умирању и враћању, мит о семену и плоду. Сво израсло жито налик је немим посматрачима, сенкама у Хаду које зуре у двоје пролазника, унапред знајући крај њиховог дружења. Жито, такође, у ум призива и срп – једном ће неко те стабљике пожњети. Срп, односно коса, један је од прерогатива смрти и судњег дана.

Наредна етапа односи се на пролазак иза Сунца које је залазило. Сунце залази – лирски субјекти залазе. На овај начин, кружење се опет наговештава јер Сунце када зађе наредно што ће учинити је да се опет појави, опет ће осванути дан. Зашавши иза Сунца, павши преко руба, светлост се мења, јунакињи постаје хладније што она и предочава стиховима: Јер Хаљина ми као Копрена танка – / Мој Шал – од самог Тила. Хаљина у коју је јунакиња одевена заправо је посмртна одора, она у њој подсећа на Поову живу сахрањену младу.

„Време, то је мој простор“, писао је Гете. Симултаност односа простора и времена у овој песми доведена  је у питање. Док путује јунакиња је константно у простору, она и њен пратилац пролазе конкретним пределима који се смењују. Смењивање предела подразумева смењивање часова, просторна динамика подразумева временску. Стих Прошли смо Сунце што је залазило сведочи о симултаном протицању времена и простора. Зашавши иза Сунца, јунакиња је и даље у простору, али тада схвата да време не протиче, да времена нема: Отад – прошла су Стољећа – а ипак / Као да није прошао ни Дан.

Најзад, јунакиња и њен пратилац  застају пред кућом налик / Земље отеклини,  заправо – пред гробним местом. Они застају  у тмурном и јаловом крајолику у коме лирска јунакиња коначно схвата атемпоралност којој је изложена и меланхолично констатује схватила сам да Коњске су Главе / Окренуте Вјечности. Дакле, коњске главе нису је водиле ка смрти, него посредством Смрти, ка Вечности коју је потврдила написавши песму.

Налик филмском сценарију, пуна динамике, изразито наративна, више него атмосферична, ова песма изазива недоумице. Могућности за интерперетације су бројне, и на овом месту правимо круг, враћајући се на став Ивана В. Лалића, првог приређивача и преводиоца поезије Емили Дикинсон на српски језик. Њено дело, мисао посредством њега поетски уобличена, не престаје да се преображава, да протејски измиче нашим напорима да је коначном анализом довршимо.

Цитати:

Камил Паља, “Сексуалне персоне, уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон“, превод Александра Чабраја, Zepter Book World, Београд 2002.

Kamil Palja, “Slomi, sruši, sprži”, prevela i uredila Vivijana Radman, Postscriptum, Zagreb 2006.

Препоруке:

Емили Дикинсон 1 , 2 , 3
Ингмар Бергман 1

Unknown

Albrecht Dürer – Knight, Death and the Devil