КласикААА: Михаил Глинка

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Човека можеш спознати по степену на који се уздигла музика у његовој души. Али, пошто ме занимају само они преплављени музиком, ограђујем се од спознаје људи.

Има музичких душа које немају музичко васпитање и културу. То значи да се рађамо са мноштвом треперења, чију вредност успостављају наша туговања. Носимо у себи музику коју нисмо никада у животу чули, али која лежи у дубини нашег памћења. Све музикално у нама је ствар сећања. Сигурно смо све то слушали док смо још били безимени. Не постоји музика без успомене на рај и без пада. – Емил Сиоран

Треперење је важно. Да ли његову вредност успоствљају туговања или сањарења или нешто треће, то је неизрециво, али то је порекло музике у нама коју помиње Сиоран, коју никада нисмо чули, али која лежи у дубини нашег сећања јер „све музикално у нама је ствар сећања“. Памћење и сећање нису исто. Сећања су поузданија, иако се можда никада нису догодила. Ми музику не памтимо, ми се музике сећамо. И не сећамо се ње, она је покретач, сила која помера лавину слика, импресија и емоција које постоје у нама. Но, ми музику никако не сматрамо само покретачем, она није само то. Музика није пасивна сила у човековом постојању и искуству.

Када већ помињемо сећање и доводимо га у везу са музиком, моје сеже до дна беле завесе, чији се рубови благо крећу, сасвим неприметно. Да су жива бића, ни мачке га не би приметиле. Ти рубови завеса покрећу и светлост пред њима, па и она игра. Тако се зазива нешто далеко у мени, слика ми отвара мост, и ја се окрећем ка књизи, да пронађем овај пасус: Наставите са читањем

Стваралачки чин као аутоегзорцизам: Леон Спилиар, Артур Рембо, Емил Сиоран

Леон Спилиар, „Аутопортрет“, 1908.

Себи. Историја једног од мојих лудила. – Рембо

Спектаклима јавних сакаћења и погубљења у периоду средњег века и ране ренесансе придружују се и ритуали истеривања ђавола (егзорцизми) из особа чије су душе запоселе „нечисте силе“. На срећу, такве радње иза нас су, у вековима одавно довршеним, бар календарски. Оно што исте не довршава јесте наше враћање поновним интерпретацијама култура унутар којих су настајале.

У 15, 16. и 17. веку ритуал истеривања ђавола био је уобичајена појава која је привлачила много посматрача, упркос тајности коју је сама радња подразумевала. „Прочишћење“ жртве одвијало се на тргу и имало је карактер спектакла, театарског чина где би позорница и свет, глумци и публика били једно и неодвојиво. Авангардне тенденције савременог театра већ је средњевековни спонтани театарски чин најавио, истовремено разоткривајући своју двојност. Оно што је живот, испоставиће се, јесте позориште, оно што је позориште, испоставиће се, јесте симболичка конструкција и субверзиван одговор на друштвена збивања и поставке.

Одавно се испоставило да су пре истеривачи ђавола него жртве запоседнути злим дусима, одавно су разоткривене све манипулације и могућности за иживљавања над невинима које су егзорцистичке радње подразумевале. Истеривач ђавола би, као да је на суду, водио формално испитивање у којем би ђаво, бивајући под тортуром, морао признати истину о свом нечастивом делању. Средњевековне и ране ренесансне егзорцистичке радње подразумевале су злоупотребу болести, страха, жалости, сујеверја, незнања, експлоатацију лаковерности посматрача. Наставите са читањем