КласикААА: Буђења у хладној соби

Едвард Хопер, „Сунце у празној соби“, 1963.

Буђење у хладној соби било је једно од најтрауматичнијих догађаја у детињству  многих људи. Пробуде вас рано, напољу је још мрак, а у соби је хладно.

Композиција Хладни комади Ерика Сатија настала је марта 1897. године и састоји се из две целине. Сати је становао на Монмартру, његова соба, чија би врата била блокирана када би распростро свој кревет, налазила се у приземљу, и није била грејана зими.

У то време критика је још увек тешко прихватала његова оригинална дела, упркос залагању његовог познатијег савременика, Клода Дебисија. Сатијева афирмација у критичким круговима, не толико међу публиком, текла је споро, што је допринело његовим стваралачким кризама, поред оних изазваних животним околностима.

Ова једноставна композиција својим ритмом евоцира атмосферу јутра, онда када су мисли још увек магловите и нефокусиране, и више су низ тачкастих импресија него јасан след. Чини се тада да је све могуће, свет плута, снага гравитације слабија је од оне на Месецу. Наставите са читањем

Бележнице Едварда Хопера

Едвард Хопер, „Аутопортрет“, 1930.

Одувек сам била привучена формом књиге. Садржај је једно, али сама форма предмета, независно од садржаја, бивала ми је подједнако интересантна. У форми књиге, наравно, није само оно што је књижевност, али јесте нека врста имагинативног садржаја или бар нечег што имагинацију афирмише. Књиге/свеске у служби хербаријума, личних адресара, бележница свакодневних тричарија, блока за скице цртежа и песама, путописа, писама, дневника, нотних записа, албума за фотографије, исечака из новина, рецепaтa за колаче, предложака за хеклање или шивење, све те форме за мене су биле полазишта за машту. Чежња и неко неодредиво сећање негде би ме измештали. И тако би пролазили дани, обликовани километрима које сам препешачила изнутра, ретко када обраћајући пажњу на чињеницу да садашњост такође заслужује право постојања и да ће ми се једном, као изневерено дете остарелом родитељу, осветити за сво злостављање и запостављање.

Интернет чини да свако интересовање буде сведено на фолдер, а услед огромне количине информација која је, толико неправедно, врло лако доступна, па самим тим и лако заборављива, војајер-радозналац-уживалац опијума, интернет конзумер, бива приморан на чин који је до тада био својствен углавном опсесивно-компулзивним особама – да све распоређује по „реду, боји и величини“. Тако се десило да сам свој фетишистички однос према свескама и књигама различитих садржаја заменила пикселима и килобајтима распоређеним у безброј фолдера. Пре неколико година одржана је изложба посвећена америчком сликару Едварду Хоперу која је за циљ имала упоредно излагање његових најпознатијих слика, као и скица које су им претходиле, а које су пронађене у његовим свескама, бележницама и бловима за скицирање. На тај начин било је могуће сагледати градацију његовог стваралачког поступка. Од фрагмената, од замисли, утисака и скице ка целини, ка завршеном и коначно обликованом делу. Наставите са читањем

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф и Марлен Дитрих

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама. Наставите са читањем