КласикААА: Михаил Глинка

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Човека можеш спознати по степену на који се уздигла музика у његовој души. Али, пошто ме занимају само они преплављени музиком, ограђујем се од спознаје људи.

Има музичких душа које немају музичко васпитање и културу. То значи да се рађамо са мноштвом треперења, чију вредност успостављају наша туговања. Носимо у себи музику коју нисмо никада у животу чули, али која лежи у дубини нашег памћења. Све музикално у нама је ствар сећања. Сигурно смо све то слушали док смо још били безимени. Не постоји музика без успомене на рај и без пада. – Емил Сиоран

Треперење је важно. Да ли његову вредност успоствљају туговања или сањарења или нешто треће, то је неизрециво, али то је порекло музике у нама коју помиње Сиоран, коју никада нисмо чули, али која лежи у дубини нашег сећања јер „све музикално у нама је ствар сећања“. Памћење и сећање нису исто. Сећања су поузданија, иако се можда никада нису догодила. Ми музику не памтимо, ми се музике сећамо. И не сећамо се ње, она је покретач, сила која помера лавину слика, импресија и емоција које постоје у нама. Но, ми музику никако не сматрамо само покретачем, она није само то. Музика није пасивна сила у човековом постојању и искуству.

Када већ помињемо сећање и доводимо га у везу са музиком, моје сеже до дна беле завесе, чији се рубови благо крећу, сасвим неприметно. Да су жива бића, ни мачке га не би приметиле. Ти рубови завеса покрећу и светлост пред њима, па и она игра. Тако се зазива нешто далеко у мени, слика ми отвара мост, и ја се окрећем ка књизи, да пронађем овај пасус: Наставите са читањем