Путник Тарнер

Self-Portrait c.1799 by Joseph Mallord William Turner 1775-1851

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

Једино што би могло бити величанственије од града на води јесте град подигнут у ваздуху. – Вилијам Хазлит

Почетак писања налик је алхемијском процесу. Преображај је неминован: импресија, мисли, знања у адекватно уобличен низ речи. Њихово измицање је протејско пред сликом која је ренесансни сфумато, неодређена, магловита, једно кондензовано испарење, какве углавном могу бити мисли које се у нама тек рађају, које тек треба да се оформе, које и нису мисли, већ су то, заправо, душе мисли. (1)

Добро ће послужити као увод једна слика која је део графичке новеле „Бајка о Венецији“ Хуга Прата. Ноћ је плава, Црква Светог Марка је жута. То је доминантна контраст. Жута је злато, а злато је вредност лава, симбола снаге, славе и таштине. Плава је симболизација духовности, меланхолије, чежње за даљином, за местом и временом у коме ми нисмо. Плава је море, а бог мора је Нептун. (2) Божанство мора праћено је дивљим коњима, снажним и необузданим. Величанствени бронзани коњи донешени из Константинопоља део су цркве пред којом је Корто Малтезе. Нептун отелотворује принцип надахнућа, интуиције, визионарских снова, али и лудила, ирационалности, безумља. Нептун је илузија. Она може бити изазвана посредством опојних испарења (парфема или дрога), посредством огледала, посредством лавиринта, посредством маски и магле. Сви ови атрибути везују се за град о коме ћемо писати.

Венеција је град-лавиринт. Умножавајући светови, исти а другачији, очигледни су у феномену огледала и ходника венецијанских палата, а тај се принцип преноси и са унутрашњег на спољашњи план. Не само што су венецијанске палате лавиринти, већ је и град у коме су. Канали, исто колико и тротоари, јесу венецијанске улице. Магла, један аспект илузије, можда жеље да се залута, да се изгуби, да се самопоништи, неодвојива је од овог града. У магли се понеки гондолијер, Харун, може назрети како клизи низ глатке површине воде. Међутим, постоји и тренутак када ова два ходника лавиринта постану један. Ниво воде често преплави град: aqua alta је Венецијанцима добро познат природни феномен. Наставите са читањем

Video rad o romantizmu

Klasično ja zovem zdravim, a romantično bolesnim. Nibelunzi su klasični kao i Homer jer je i jedno i drugo delo zdravo i od vrednosti. Nove stvari u većini nisu romantične zbog toga što su nove, već zbog toga što su slabe, bolešljive i bolesne, a staro nije klasično zbog toga što je ono staro, već zbog toga što je snažno, sveže, vedro i zdravo. Ako klasično i romantično razlikujemo prema takvim kvalitetima, ubrzo ćemo biti načisto.  – J. V. Gete 1829.

Pojam klasične i romantične poezije, koji se sad raširio po čitavom svetu i izazvao toliko prepirki i podvajanja potekao je prvobitno od mene i Šilera. Ja sam imao u poeziji načelo objektivnog postupka i uvažavao sam samo njega. A Šiler koji je dejstvovao sasvim subjektivno, smatrao je svoj način za pravi, i da bi se od mene odbranio, napisao je članak o naivnoj i sentimentalnoj poeziji. On mi je dokazivao da sam ja sam protiv svoje volje romantičan i da moja Ifigenija, usled prevlasti osećanja, nije tako klasična i u antičkom smislu kako bismo možda pomislili. Braća Šlegel su prihvatili tu ideju i širili je dalje, tako, da se ona rasprostrla po celom svetu, te sada svak govori o klasicizmu i romantizmu, na šta pre pedeset godina niko nije mislio. – J. V. Gete 1830.

Reč romantizam uvedena je nedavno u Nemačkoj da bi označila poeziju čiji izvor su bile pesme trubadura, pesme koje su rodili vitezi i hrišćanstvo. – Madam de Stal Nastavite sa čitanjem