Еторе Спалети и апстрактне пастелне утопије

Еторе Спалети, „Vicino all’azzurro, l’oro“, 2010.

Еторе Спалети, „Il colore e l’oro, Rosa“, 2013.

Еторе Спалети (1940-2019) је савремени италијански уметник који ствара минималистичке слике, скулптуре и инсталације. Његов рад дубко је повезан са малим местом надомак Пескаре које се зове Cappelle sul Tavo и које је у близини Јадранског мора. Ту је његов атеље, ту се школовао и деценијама стварао.

Спалети боји прилази метафизички и његове слике су, по својој суштини, одраз пејзажа којим је уметник био окружен, боје и апстрахована монохроматска површина његових дела одраз су нијанси многобројних боја ваздуха који се чује кроз долине окружене брдима, сунца, траве и мора.

Постоји нешто што нас учи спорости, тишини, концентрацији, нешто што нас зауставља и што нам милује очи док гледамо Спалетијева платна. Његов атеље, један изузетно концептуалан простор, пружа посматрачу нове очи на дар, учи га да разуме важности односа између боја и предмета, да у њима препознаје хармонију. Учи га, најзад, да лиши себе очекивања да ствари и појаве увек морају имати одређена значења.

Његове једноставне слике у потпуности мењају простор око себе. Оне у својој једноставности имају изузетну моћ. Њихова боја доминира у односу на оно што је ван њих и што их окружује. Еторе Спалети је, заправо, филозоф. Сликарство је начин његовог изражавања, његов невербални језик, а оптика је његово поље делања. Нека врста спинозизма овде дела на изванредно суптилан начин. Наставите са читањем

Руски документарно-играни филм о Михаилу Јурјевичу Љермонтову

Постер за биографски документарно-играни филм о Михаилу Љермонтову

Поводом две стотине година од Љермонтовљевог рођења, у Русији је снимљен документарно-играни филм Љермонтов. Филм прати развој и животни пут великог руског писца, од његовог рођења па до преране смрти у двадесет и седмој години.

Филм је снимљен 2014. године, режирао га је Максим Беспалиј, сценарио је написала Елена Сибиртсева. У главној улози је Владимир Аблогин. Филм на добар начин комбинује фотогртафију са цртежом и биографију са литературом. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

Постер за филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу из 1948.

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако је познато да је једна од главних особености ван Гоговог сликарства снажан и упечатљив колоритет, допуњен специфичним потезом.

У Musée de l’Orangerie у Паризу организована је ретроспективна изложба дела Винсента ван Гога. Тим поводом Ален Рене је снимио филм, а Антонен Арто је написао есеј „Ван Гог, самоубица, жртва друштва“. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

Пикасове фазе рада на „Герници“. Фотографије Доре Мар

Пикасове фазе рада на „Герници“. Фотографије Доре Мар

Пикасове фазе рада на „Герници“. Фотографије Доре Мар

Пикасове фазе рада на „Герници“. Фотографије Доре Мар

ПОЛ ЕЛИЈАР: ПОБЕДА ГЕРНИКЕ

1

Лепи свет зидина
Рудника и поља

2

Лица лепа у ватри лица лепа на зими
У беди у ноћи пуној повреда и удараца

3

Лица лепа за све
Ево празнине која вас гледа
Ваша смрт служиће за пример

4

Смрт оборено срце

5

Наплатили су вам хлеб
Небо земљу сан
И беду
Вашег живота

6

Говорили су да желе добру интелигенцију
Рационирали јаке осуђивали луде
Делили милостињу цепали пару надвоје
Поздрављали лешеве
Сатирали се од учтивости

7

Они су истрајни они су преувеличани они нису
од нашег света

8

Жене деца имају исто благо
Зелено лишће пролећа и чисто млеко
И истрајност
У чистим очима

9

Жене деца имају исто благо
У очима
Људи их бране како могу

10

Жене деца имају исте црвене руже
У очима
Свако показује своју крв

11

Страх и храброст живота и смрти
Смрт тако тешка и тако лака

12

Људи за које је ово благо испевано
Људи за које је ово благо сазидано

13

Реални људи за које безнађе
Храни ватру што прождире наду
Отворимо заједно последњи пупољак будућности

14

Парије смрт земља гнусоба
Наших непријатеља имају монотону
Боју наших ноћи
Наше ће бити право

Превео: Петар Вујичић

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара. Наставите са читањем

Dokumentarni film o Anselmu Kiferu

Anselm Kifer, „Svim danima veče, svim večerima dan“, 2014.

Anselm Kifer, „Svim danima veče, svim večerima dan“, 2014.

Dokumentarni film Remembering the Future snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Kifer imao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts. Novinar koji je razgovarao sa njim bio je Alen Jentob. Učinilo mi se da je ovaj dokumentarni film, za početak, dobar način da se stekne uvid u Kiferovo slikarstvo i njegov stvaralački kontekst.

Ono što me interesuje jeste transformacija, ne sama građevina. Ja ne konstruišem ruševine već osećam da su one trenuci kada stvari same sebe otkrivaju. Ruševina nije katastrofa. Ona je trenutak kada stvari mogu ponovo da počnu.

Kada Kifer govori o ruševini, važnom simbolu za konstruisanje nemačkog identiteta, on kao da govori o opustošenog njivi, motivu koji je prisutan u njegovom slikarstvu, kao aluzija na motive slikara 19. veka, ali i mogućnost obnove, transformacije. Njive su Persefonin i Detmetrin prostor kruženja i promene (u ovom slučaju istorije i događanja). Kifer je rođen 1945. godine. Sve što se pre i posle događalo u nemačkoj istoriji direktno je uticalo na njegov rad. Pod istorijom se podrazumevaju podjedanko politički koliko i kulturni događaji koji su važni za konstrukciju identiteta jednog naroda.

Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Žerikoovoj slici „Splav Meduze“

Iz dokumentarnog filma o Žerikoovoj slici „Splav Meduze“

Iz dokumentarnog filma o Žerikoovoj slici „Splav Meduze“

Priložene fotografije su kadrovi iz filma posvećenog slici Splav Meduze koju je 1818. godine, sa samo dvadeset sedam godina, naslikao francuski romantičar, Teodor Žeriko, inspirisan stvarnim istorijskim događajem. Reditelj filma je Herle Jouon, u glavnoj ulozi je Nathan Gabily. Zarad potpunijeg utiska prilažem i trejler filma. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Janu Vermeru

Johannes_Vermeer_-_Lady_at_the_Virginal_with_a_Gentleman,_'The_Music_Lesson'_-_Google_Art_Project.jpg

Johanes Vermer, „Muzička lekcija“, 1665.

Reditelj Džo Krakora snimio je 2001. godine dokumentarni film Vermeer: Master of Light čiji je narator Meril Strip. Film, ne posredstvom romansiranih biografskih činjenica, već posredstvom arhivskih dokumenata i mogućih značenja slika, pokušava da otkrije tehničke odlike i neke od biografskih nepoznanica ovog holandskog slikara. Izvanredno dostignuće u pokušaju otkrivanja života umetnika koga nazivaju hroničarem holandskog građanstva 17. veka. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Manu Reju

Man Rej, „Poljubac“, 1935.

Da bismo bolje razumeli umetnost Mana Reja moramo, za početak, citirati jednu izjavu koja stoji kao stvaralački kredo njegove umetnosti:

Oduvek su bile prisutne dve teme u svemu što sam radio: sloboda i zadovoljstvo.

Film koji je pred nama režirao je 1998. godine Žan-Pol Farži, francuski novinar, kritičar i reditelj rođen 1944. Film u trajanju od pedeset i dva minuta (pri)kazuje nam životnu i stvaralačku avanturu Emanuela Radnickog koji je skratio svoje ime i svoje prezime na tri slova, nadenuvši sebi tako efektan, kratak i nacionalno neodrediv pseudonim. Potpisao se prvi put kao Man Rej 1911. godine u uglu svog kubističkog platna.

Radnicki je rođen u Americi, gradu Filadelfiji 1890. godine. Iako njegovo stvaralaštvo vezujemo za Evropu, on se, zapravo, isprva afirmisao u Njujorku gde je sreo Dišana pod čijim je uticajem počeo da eksperimentiše sa kolažima i nađenim predmetima. Dvadesete provodi u Parizu, pred njegovim objektivom naći će se mnogi umetnici toga doba: Kokto, Cara, Brankuši, Pikaso, Dali, Džojs, Hemingvej, Li Miler, Kiki od Monparnasa. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Paulu Kleu

Paul Kle u svom ateljeu 1925. godine

Gde je duh najčistiji? U početku.

Dokumentarni film Paul Klee: The Silence of the Angel jeste vizuelno putovanje kroz stvaralaštvo jednog od najinventivnijih i najpoznatijih slikara 20. veka. Film je snimljen 2005. godine, režiser je Majkl Gaumnic. Više o ovom umetniku možete pronaći na sajtu koji preporučujem: Design is Fine.

Napuštamo ovostrano, da bismo gradili u onostranom, u kojem je moguća potpuna afirmacija.

Apstrakcija.

Hladni romantizam tog stila lišenog patosa je bez presedana.

Što je svet strašniji (kao što je danas), umetnost postaje apstraktnija, dok neki srećniji svet rađa ovostranu umetnost.

Danas je prelaz od juče. U velikom rudniku formi leže parčići za koje smo još donekle vezani. Oni obezbeđuju materijal za apstrakciju. Kamenolom neautentičnih elemenata za oblikovanje nečistih kristala.

Tako je i danas.

Ali, opet: taj kristalni grumen je jednom krvario. Mislio sam da umirem; rat i smrt.

Mogu li uopšte umreti, ja, koji sam kristal?

Ja, kristal.

Nastavite sa čitanjem

Документарни филм Мана Реја о Константину Бранкушију

6f77408c409327b4547ea0dc633c9825

Ева Арнолд, „Силвана Мањано пред Бранкушијевим скулптурама“, 1956.

Још једна од сарадњи уметника различитих опредељења евидентна је и у случају румунског скулптора са пребивалиштем у Паризу, Константина Бранкушија, и америчког фотографа са пребивалиштем у Паризу, Мана Реја.

Већ сам писала о париским атељеима, данас већином непознатих уметника, као и о атељеу Алберта Ђакометија. Шармантни простори стваралаца одувек су привлачили мноштво других који би обилазили уметнике током рада. Два фотографа која су били редовни посетиоци Бранкушијевог атељеа су Едвард Стајхен и Ман Реј, а неретко је и сам Бранкуши фотографисао своје скулптуре  истичући светлошћу њихове особености, углове и избочине.

Ман Реј је на својим фотографијама, такође, користио Бранкушијеве скулптуре, истичући сличност физичког изгледа модела и саме скулптуре. Видео који следи резултат је дружења два уметника, међусобног препознавања и поштовања. Он није само о Бранкушијевом стваралачком процесу, већ је и о схватању уметности фотографије самога Реја. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Џексон Полок

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.

Захваљујући фотографијама Ханса Намута Џексон Полок приказан је широј јавности у свом стваралачком простору посредством кога имамо бољи увид у његов стваралачки ритуал и ток. Апстрактни експресионизам, чији је Полок један од представника, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно где је примат дат изразу у односу на промишљање композиције, илустровање стварности и „рационалније“ одношење према стваралачком чину.

Баш као и други уметници с почетка или средине 20. века, и Џексон Полок се може чинити као анархиста који анихилира све дотадашње постојеће вредности уметности. Наиме, његово платно у очима оних који имају унапред утврђена очекивања, а која сваки велики сликар неминовно изневери, изгубило је достојанство. Оно није положено усправно већ је оборено на земљу. Сликар више не стоји пред њим, већ је над њим. Он кружи око њега, директно инкорпорирајући у његов садржај енергију свог тела подстакнуту динамичном енергијом ума. Све се чини децентрирано и без плана.

Уметник у облаку заноса који је примат дао ирационалним елементима свог ума, руку користећи као оруђе које би се кретало и заустављало на платну по сопственом нахођењу, романтична је и нетачна визија ствараоца. Полок, судећи према Намутовим фотографијама и документарном филму, делује сталоженије. Он промишљено приступа делу, његове апстракције нису насумично наталожене боје на платну. Примат јесте дат стваралачком чину над значењем, то је концептуални вид његовог метода, но он није сам себи сврха, нити је доминантан. Наставите са читањем

Документарни филм о Дајани Вриленд: „The Eye Has to Travel“

Diana Vreeland

Луиза Дал Волф, „Портрет Дајане Вриленд“, 1942.

Немој да им пружиш оно што желе, пружи им оно што још увек не знају да желе. – Уреднички кредо Дајане Вриленд

Дајана Вриленд била је позната уредница модних часописа, испрва радећи за Harper’s Bazaar а, потом, за америчко издање магазина Vogue. Она је, заправо, најпознатији уредник најпознатијег модног часописа, који је, сада то видимо, дуго у кризи. Иако сама важи и јесте икона стила, Ана Винтур је по многим другим параметрима изузетно проблематична особа којој до краја не можемо одати част.

Обожаватељка Нижинског и Дјагиљева, познаница Коко Шанел и Жаклине Кенеди, Мика Џегера и Верушке, жена која је тркачке коње и гондоле сматрала најлепшим формама у појавном свету, била је Дајана Вриленд, ексцентрик и сноб, богата и привилегована, са великим креативним даром и радном етиком, коју је после рада у часопису Vogue пренела и у Метрополитен музеј, радећи у одалењу за костим. Наставите са читањем

Огледала: Хорхе Луис Борхес и Рене Магрит

Рене Магрит, „Лажно огледало“, 1929.

Већ у првим минутима документарног филма о Борхесу – делом биографије, делом критичког осврта, делом глорификације – нараторка напомиње да је писац као дете имао велики страх од огледала јер је мислио да у тренутку огледања неће видети своје лицe. Није речено да га неће препознати, већ да га неће видети. Нажалост, страх се обистинио много година касније када је пишчево, од оца наслеђено прогресивно слепило, запосело и његове очи.

Пишчеве очи биле су огледало које је временом губило моћ рефлексије што је допринело да он, у једном тренутку, не угледа туђи лик у огледалу, већ да не успе да угледа сопствени лик. Такође, слепило га је уверило да су очи, баш као и назив једне Магритове слике – лажно огледало. Ови закључци вратили су ме двема темама. Првој: белгијском сликару и његовим испитивањима могућности спознаје стварности а, затим, и митолошком предлошку који сваки велики уметник има уграђеног у сопствену судбину.

Ако је импресионизам термин који се првенствено односи на сликарство, а у међувремену је транспонован на одређена дела књижевности, тако бисмо могли, свесни условности сваке категоризације и термина у области уметности, да сликарству Рене Магрита, за тренутак, доделимо позицију међу уметницима магијског реализма (појам који се везује за латино-америчку књижевност друге половина 20. века). Магрит није некохерентан, његов „наративни ток“ је дискурзиван, његове слике су чулно опипљиве и конкретне али су „решења“ (слике су налик ребусима, загонеткама, укрштеним речима) крајње зачудна и, често, бизарна. Његова стварност је фројдовски необична и помало нелагодна (unheimlich). Наставите са читањем

Уметник и Венеција: Рихард Вагнер

Maurice Sapiro - Venice

Морис Сапиро – Венеција

Уметник и Венеција назив је нове серије текстова коју желим да посветим једном од најлепших градова Европе, али кроз призму утицаја града и његове специфичне атмосфере – творене архитектуром, уметношћу, маглом над водом која прожима сваку пору фасада, „синусе пролазника мељући у прах“ – на уметника и његово дело. Боје, тоналитети измаглице, звукови – Венеција је град који је инспирисао стотине уметника, а за нас најзначајнији би могли бити: Вилијам Тарнер, Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Томас Ман, Јосиф Бродски. Можда би визуелни предлошци немачког романтичара Теодора Хофмана били најближи објективном опису плутајуће носталгије. Гондоле кроз размазане облике на води, кроз меке одблеске одмичу као звуци лаута. Плочници, маске, голубови на Тргу светог Марка, лавиринт улица, све у Венецији има драж и, као што је у једном од писама упућених Матилди Весендонк Вагнер нагласио, а што је истакнуто у приложеном документарном филму: у Венецији – све је дело Уметности. Наставите са читањем