Херојско страдање у кади. О Давидовој слици „Мараова смрт“

Жак-Луј Давид, „Мараова смрт“, 1793.

Осамнаести век најбоље је описао савремени немачки писац Патрик Зискинд на почетку свог романа Парфем:

У 18. столећу живео је у Француској човек који је спадао међу најгенијалније и најодвратније ликове ове, генијалним и одвратним ликовима, нимало сиромашне епохе.

Видимо, дакле, да су неке од кључних речи епохе, у овом случају, генијални и одвратни.

Слободно можемо рећи да је такав био и мартир на приложеној Давидовој слици, Жан-Пол Мара. Уметник нам га приказује као хероја који умире за Револуцију. Мара је био на страни понижених и увређених, на страни најсиромашнијих слојева француског друштва који су у револуцији видели могућност за праведнију будућност.

Истовремено, Мара је био један од најодвратнијих ликова епохе. Овде га видимо мртвог, у кади, убила га је Шарлота Корде, жиродника, а он је био јакобинац (две супротстављене револуционарне фракције), како би зауставила вођу људи који су данима, месецима бесомучно гиљотинирали људе по Француској.

Стога, списку кључних речи епохе просвећености додајемо разум и гиљотина.

Оне су у супротности, зар не? Глава је симбол разума. Гиљотина одсеца главе. Гиљотина је, заправо, симбол свргнутог разума, симбол наопако коришћене технологије коју је разум створио па преокренуо против себе. Гиљотина је симбол ирационалности која подједнако право заслужује у говору о веку просвећености и енциклопедије, веку разума и картезијанских вредности, нарочито у Француској.

О слици „Ноћна мора“ Хајнриха Фислија

Хајнрих Фисли, „Ноћна мора“, 1781.

Више пута је на овом месту наглашавано, кроз различите есеје који су били повод да пишем о добу просветитељства и (прото)романтизму, да су интелектуалне тенденције 18. века од изузетног значаја за проучавање феномена који ће се у романтизму само додатно разрадити. Неки од њих су насиље и сексуална перверзија, теме које обухватају два, само наизглед супротставњена књижевна жанра 18. века, сентиментални и готски роман.

Оба жанра на сличан начин третирају главну јунакињу. Она је пасивна, потчињена, гоњена, обузета страстима, ирационална, сентиментална, наивна, под утицајем стереотипа романа које су, већином, мушкарци написали, па их онда и она, попут неке бесконачне бабушке, понавља, у свакодневноим искуству преузимајући такве моделе понашања, које је неко други, заправо, за њу створио и у које је пројектовао сопствене фантазије, сексуалне перверзије и очекивања, утичући на тај начин и на опште разумевање жене, њене улоге у друштву и полним односима.

Уз истицање унутрашњег простора, који је у функцији психологизације јунака, као и спољашњег предела, пејзажа који има одлике ноћи, магле и испарења, готски роман се одликује и тиме да се већина радњи тих књига догађа у земљама изван Енглеске, у којој иначе настају, највише у Италији, у брдима Абруца, у неприступачним замковима који су саграђени на дивљим литицама о чије стене увек бесно удара подивљало море.

У центру збивања сваког готског романа је млада прогоњена жена, заробљена у замку поптуног перверзњака или садисте од кога, у замршеним ходницима средњевековне архитектуре, она бежи, одакле беспомоћно тражи излаз. Многе од аутора готског романа, то је важно напоменути, биле су и жене. Истичући јунакињу која је на овај начин потчињена, стиче се утисак да су уметници, заправо, истицали њен незавидни друштвени статус, посебно пред Револуцију.

„Немогуће дериште“ 18. века: Волфганг Амадеус Моцарт

Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.

Још једна икона 18. века било је „enfant terrible“ – Волфганг Амадеус Моцарт.

Овде га видимо на слици односно инсталацији савремене енглеске уметнице Хелен Мартен. Његов портрет повезан је са флашама алкохола које сугеришу Моцартову склоност ка боемском животу (ко се још усуђује да оспорава биографски приступ?).

Флаше могу бити визуелна референца и на филм Милоша Формана у коме је Моцарт приказан као панк дериште (сетимо се розе перике и чувеног кикота) које је неким случајем генијално и трагично.

Уметница користи пастелне боје, исте оне које је користила и Софија Копола у филму о Марији Антоанети (где се Моцарт, такође, помиње, и где је Марија, исто тако, приказана као инфантилна особа и неснађено дете у неопанк фази које никако да прихвати свет одраслих).

Питамо се шта је то што толико повезује последњу дворску уметност – рококо – са панком (у накнадној интерпретацији) односно панкерским (читај: бунтовним) понашањем аристократије времена пред револуцију из 1789? Чак је и Вивијен Вествуд покушала да нам на та питања одговори.

„Тамнице“ Ђамбатисте Пиранезија

Насловна страна „Тамница“, албума који се састоји од четрнаест гравира које је израдио Ђамбатиста Пиранези 1745. године у Риму

Хитајући у сусрет поново откривеној антици, фрагментарним остацима Историје, делима нагриженим зубом Времена, „кезом Медузе“ како је то Перси Биш Шели у једној од својих песама исказао, путници на великом образовном путовању морали су претходно доћи у сусрет са планинама, „готском геологијом“ какву је на својим платнима представио Салватор Роза (1615-1673). Та „готска геологија“ би, по доласку у Рим, задобила просторне, урбанистичке, архитектонске одлике на гравирама Ђамбатисте Пиранезија (1720-1778) али, осим њих, задобила би у свести посматрача и одлике „готске психологије“.

Оба сликара, и Роза и Пиранези, значајна су за проторомантичарску имагинацију и са њиховим делима путници су се морали сусрести у некој од приватних колекција или у неком од многобројних римских антикваријата. Ипак, она су знатно одступала, својом садржином, својим „расположењем“, од онога што се очекивало од Италије на класичној тури. Доба разума фаворизује глатку површину. Terribilita, orrida bellezza, снага сенке, то нису биле речи садржане у водичима. „Мирна величина, племенита једноставност“ претпоставимо да јесу. Треба само погледати Розине аутопортрете или боју његових пејзажа, драму религиозних сцена које је приказивао, отворен потез четкице оку посматрача којим би дочаравао динамику облака и ветра, строгост портретисаних, бес и лудило учесника у вештичијим ритуалима које је сликао. Све то супротно је „званичној“ тенденцији доба. Розу ће романтичари прихватити као свог претечу. Исто се може рећи и за Венецијанца, Ђамбатисту Пиранезија.

Пиранези је био Винкелманов савременик. Винкелман, Немац, рођен у месту Стендал 1717. године, по коме ће, касније, чувени француски писац, такође велики путник, дати себи псеудоним (заљубљеник у италијанску оперу, онај коме је позлило пред делима Лепоте, па је по њему назван чувени синдром, „естетски бол“ који стоји као опозиција и искупљење „свестком болу“). La Grande Belezza којом је Анри Бел, познатији као Стендал, био опчињен, била је и Винкелманова духовна преокупација, орјентисана ка делима антике. И Пиранези и Винкелман пошли су од погрешних претпоставки али су обогатили наша схватања антике. Пиранези је веровао у етрурско порекло грчке уметности и сматрао је да је грчка архитектура сурогат етрурске. Сукобљавао се са Винкелманом и другим антикварима који су грчку скулптуру фаворизовали, не бивајући свесни да су у питању хеленистичке и римске копије. То је била и Винкелманова заблуда. Он је говорио о узвишености грчке скулптуре али имајући пред собом дела која су из знато каснијег периода, што он то тада није могао знати. Маргерит Јурсенар је у свом есеју „Пиранезијев црни мозак“ овако описала проблем:

Сликар рушевина Ибер Робер

Елизабет Виже Лебрен, „Портрет Ибера Робера“, 1788.

Ибер Робер, француски сликар 18. века, познат је по приказима рушевина које су пред нашим очима дате у дивљем пределу, зараслом, које посећују залутали путници, пастири, вештице, разбојници и сељанке које перу веш. Приказ рушевина најчешће је плод слободне игре маште и уобразиље на цртежима и сликама које зовемо капричо. Ваљало би направити разлику између ведута и каприча. Ведуте представљају конкретан панорамски приказ града, често идеализован, дат у прецизној перспективи, са распоредом грађевина који одговара чињеничном стању архитектуре одређеног града. Међутим, капричи произилазе из слободне игре уобразиље самог уметника који грађевине, постојеће или непостојеће, комбинује у приказу са другим грађевинама, трговима и архитектонским целинама, слободо и у поретку који не одговара реално постојећем архитектонском стању. Саша Брајовић и Татјана Бошњак, ауторке монографије Имагинарни вртови Ибера Робера пишу следеће:

Робер је дуговао своја стилска и иконографска решења римској традицији у оквиру које је постојала подела на четири основна типа архитектонских представа: veduta ideale, veduta di fantasia, prospettiva, rovinismo.

Veduta ideale је представа актуелних места и славних грађевина, слободно аранжираних, обично стварана за путнике Grand tour-a; prospettiva је декоративна илузионистичка архитектонска перспектива урбаних екстеријера и ентеријера са театарским ефектом; rovinismo је приказ рушевина.

Отуда су Роберове слике значајне за потоње романтичаре, иако су и Каналета и Робера енглески путници на свом образовном путовању доносили из Италије. Третман пејзажа, интересовање за римску антику, савремен доживљај исте, слика рушевине која се доживљава као рањено тело Времена, а не само као архитектонска целина прошлости која је оштећена, чине Робера значајним за (прото)романтичарски сензибилитет. Најзад, ту је и наглашен индивидуални доживљај рушевина посредством приказа на који је већ указано, кроз каприче (италијански: capriccio, термин из музике који се односи на композицију слободне форме, виртуозну).

Дивља лепота Салватора Розе

Салватор Роза, „Филозофија“, 1645.

Салватор Роза, „Поезија“, 1641.

Многе од ових тема помућене лепоте поново се јављају код романтичара, али оно што је код сечентиста била интелектуална поза постаје код романтичара поза сензибилитета. Сечентистички кончето замењен је романтичарским осећањем.

Италијански сликар Салватор Роза рођен је у близини Напуља 1615. године. Историја уметности бележи га као барокног сликара, темперамента налик Каравађовом, бунтовног, одметничког, неприлагођеног, строгог погледа. Његови аутопортрети сведоче тај слободни дух.

Роза, авантуриста, разбојник, меланхолик, својом личношћу и својим делом, иако је, хронолошки гледано, био човек барока, визуелни кончетиста, приближава се романтизму, не толико по интелектуалној одлици, коју кончето по себи подразумева, већ по одлици сензибилитета, који је својствен романтизму, приликом представљања застрашујућих, измаштаних, дивљих бића, радњи и предела.

Розу су открили романтичари. Вештичије сабати, које је међу првима приказивао и тако гнусним, окрутним, застрашујућим сценама дао грађанско право у царству Лепог, касније је Гоја усавршио визуелно а Флобер писано (упоредити Розину слику Искушења светог Антонија са Флоберовим халуцинантним сценама истоименог дела). Међутим, Роза, разбојник, како су га звали путници на великом путовању, први се посветио и сценама с ону страну разума, мрачним, окрутним, антиципирајући још једног уметника – Теодроа Жерика. Жерикоова серија портрета ментално оболелих своје духовне претке, аветињски изнемогле, проналази на Розиним сликама.

Роза је, пак, најпознатији, и за романтичаре најзначајнији по третману предела, пејзажа по којима се његови приказани крећу, у којима се налазе меланхолични филозофи, међу лобањама, распећима и змијским костурима. Рашчупани свезак старих, прљавих листова некада је био књига. Толико о свецима и филозофима.

Томас Греј: „Елегија написана на сеоском гробљу“

Џон Опи, „Портрет шкотског сликара сер Дејвида Вилкија“, 1805.

Елегија Томаса Греја завршена је 1750. а објављена 1751. године. Инспирација за ову песму, која је елегија по тону, али не строго и по форми, била је смрт његовог пријатеља Ричарда Веста.

Елегија у националним књижевностима Европе, елегија ван античког контекста, означава врсту медитативне и меланхоличне лирске песме која се јавља у различитим стиховним облицима. Она бива популарна у доба сентиментализма, средином 18. века, и то под енглеским утицајем. Едвард Јанг објављује 1745. поему Ноћне мисли а Томас Греј 1751. Елегију написану на сеоском гробљу.

Греја и његову елегију популарисао је Хорас Волпол, Грејов пријатељ и писац готског романа Замак Отранто, са којим је и путовао на великој образовној тури по Италији. Песма је значајна јер је инспирисала друге енглеске уметнике, у наредним генерацијама, да уместо митског или историјског пејзажа (класичног античког, грчког или римског) одаберу енглески предео, унутрашњост земље, пределе ван градова. То нарочито утиче на сликарство Џона Констабла.

Гробље као поетска слика, као полазиште за инспирацију и део биографских прича о уметницима значајно је за уметност романтизма. Берси Биш Шели и Мери Шели сусрећу се тајно на гробљу, код споменика њене мајке, Мери Вулстонкрафт. Новалис вечери (гробље и ноћ, испарења и магле) проводи на гробу своје прерано преминуле веренице, Софије Кин. Код Греја та рустичност, старих надгробних споменика на којима су имена преминулих невидљива, збрисана, постаје полазиште, у духу сентиментализма, за контемплацију и меланхолију о пролазности.

Ђузепе Гат о сликарству Томаса Гејнсбора

Томас Гејнсборо, „Портрет госпође Шеридан“, 1787.

Гејнсборо је био рођен за пејзажиста, али његова службена умјетност било је портретирање. Његови пејзажи говоре о нагонској способности за тражењем и о укусу, о јакој иако не потпуно оствареној (и до краја иживљеној) жељи за саживљавањем са природом, о стремљењу за обнављањем крутих схема мање вриједне и помоћне тематике коју је налагала холандска традиција. Његови портрети понекад показују конформистичко покоравање укусу времена (који насљеђује херојски манир енглеског портрета 17. стољећа под утицајем Ван Дајка), слављење једне посебне друштвене класе, прилагођавање захтјевима отмјене клијентеле. Данас бисмо рекли да је његов пејзаж заносна пјесма која му омогућује бијег из стварности, док му је портрет обавезна и захтјевима подвргнута форма у којој се Гејнсборо, иако зна да врши насиље над својим стваралачким способностима и да се прилагођава обичном оку, ипак, мада то не очекује, успиње до највиших достигнућа.

У ствари, његово нереволуционарно откриће (јер Гејнсборова ће се револуција остварити готово век касније с појавом импресионизма), састоји се у томе што је он створио један нови жанр у којем спаја лик с амбијентом помоћу портретирања на отвореном, у plein airu. Ту пејзаж понајчешће није више само позадина, већ се вриједности амбијента и атмосфере спајају с човјеком и природом. При томе пак (ако изузмемо неке fancy pictures) не тражи некакав митски повратак природи, већ му пејзаж служи као оквир једном крајње цивилизираном и културном друштву које се састоји од племића, богатих грађана, беспослених интелектуалаца на лијечењу у купкама. Није се салон преселио у шуму, већ је природа преузела главну улогу у европској култури и ушла у племићке палаче исто као и у сликарске атељее. Није само случај да његови пејзажи из маште настају из натуралистичких основа створених у атељеу с камењем, лишћем и гранама. И није случајно да његова дјела из зрелог раздобља приказују ликове који се, готово прозирни, стапају са позадином. То се догодило зато што човјек није постављен у природу да би је допуњавао, већ се сасвим природно налази у њој: с оном природношћу која је Гејнсбору бранила да своје великаше портретира у узвишеним позама или у хисторијским костимима као Рејнолдс, који управо због тога слови као законити наследник славне grand manner 17. стољећа, која је развила херојски портрет.

Културни и књижевни значај великог образовног путовања („Grand Tour“)

Никанор Григорјевич Чернецов, „Путник у Колосеуму“, 1840.

Питање почетка. Увек подстицајно.

Од Талеса и Хераклита па до научника и мислилаца нашег доба, питање почетка заокупља машту физичара, филозофа и песника. Реч машта, уместо речи разум, чини нам се адекватнијом, примеренијом, јер како почетак другачије замислити него посредством снага маште? Одакле све долази, како је нешто настало? Како је хаос постао космос? Пред овим питањима одговори физике постају поезија.

Предмет нашег проучавања, феномен културе 18. и 19. века, у времену је завршен, али ми, путујући кроз време, посредством сопствене маште, посредством уметности, књига, слика и музике, тих снажних медијума, покушавамо да на необичан начин оживимо нешто што се одавно завршило, што је прошло. Не да га дословно повратимо, ми немамо амбицију да васкрснемо време, то ће уместо нас учинити уметност, већ да продремо кроз њега, кроз феномен једног времена, кроз датост културе која се манифестовала у уметности и на путовању. Наши откривалачки заноси реализоваће се кроз читање и писање: два путовања која се одвијају искључиво у месту.

Бавећи се темом великог образовног путовања, одликом једне културе, класе, времена и простора, ко би могао очекивати да ће својим истраживањима опет покренути једну тако велику и значајну институцију као што је била Grand Tour? Дакле, то оживљавање сада, пост фестум, има другачији ток и, свакако, потпуно другачији циљ. Ми покушавамо да посредством читања, писања и разговора, посредством историографских и научних чињеница обухватимо, разјаснимо и, најзад, писаним или усменим путем пренесемо другоме, своме читаоцу или слушаоцу, знање о тој теми.

Гете у Риму. Образовни значај Гетеовог италијанског путовања

Јохан Хајнрих Вилхелм Тишбајн, „Гете у пољу надомак Рима“, 1787.

Познате су две Тишбајнове слике на којима је приказан Гете. На једној, познатијој, песник седи поред античког рељефа на коме је приказан сусрет Ореста и Ифигеније (сликарева алузија на драму Ифигенија на Тавриди коју је Гете у том тренутку писао), међу римским рушевинама, са црним шеширом широког обода и белим плаштом преко своје одеће. У питању је уље на платну из 1787. године које носи назив Гете у римском пољу. Други приказ песника, мање познат, али за нашу тему значајан и илустративан је Тишбајнов цртеж на коме је Гете у неформалној, свакодневној одећи, ослоњен на прозор своје собе, окренут леђима посматрачу. Он гледа из собе на улицу, изнутра прати шта се догађа споља. То што се догађа споља касније ће забележити у свој дневник или ће препричати у неком писму. Од те грађе, доста година по повратку из Италије, настаће једна од најлепших путописних књига, Путовање по Италији (Italienische Reise) (1). Ове две слике биће нам значајне, не само јер приказују уметника који је у нашем фокусу, већ и због начина на који га приказују, нарочито због простора којима је уметник одређен. Тај простор за нас, за њега и његове савременике, такође, морао је, осим свакодневног, имати и једно посредно, симболичко значење.

Уметника на цртежу видимо у његовој соби, он нам је представљен као посматрач. Тема уметника у соби или атељеу где је прозор, отворен или затворен, нарочито наглашен, честа је тема у уметности романтизма. Ово је, заправо, прва слика у низу других слика доба романтизма која приказује уметника у камерној атмосфери, она је иконолошки врло значајна за романтизам, али своје порекло као жанр има у холандској уметности која је фаворизовала интимне, свакодневне сцене. Можемо се сетити Вермерових слика Географ и Астроном па да разумемо сличности и разлике у третирању теме. Уметник у атељеу део је и израз грађанског сензибилитета. Уметник је затворен у свој стваралачки простор. Улога његовог места стварања, размишљања, контемплације стављена је у први план тек у уметности романтизма на симболичку раван, то није био случај у холандском сликарству. Соба, осим што је симбол субјективног и затвореног, она је и симбол стваралачких моћи које би да превазиђу дате границе субјективног и искораче у свет, у објективно, у опште. У соби уметника налази се прозор као нарочито битан елемент. Прозор је виђен као симбол субјективне перспективе, граница, место где се сусрећу унутрашње (уметник) и спољашње (свет). Такође, прозор је виђен и као врста рампе, баријера коју је неопходно превазићи. Гете из своје перспектве, субјективне, личне, посматра са прозора спољашњи свет, Рим, динамику града, друге људе. Приказ и опис атељеа уметника, његове собе или простора боравка, подједнако су приказивали и сликари и књижевници романтизма. Оно што је прозор у сликарству, индивидуална, субјективна перспектива са које се посматра и доживљава свет, у књижевности су писма, дневници, путописи, епистоларни романи и други романи који комбинују или садрже ове форме. Ова тема кореспондира са филозофијом свога доба, најбоље израженој у Кантовој гносеологији која се бавила питањима граница и крајњих домета људског сазнања, питањима како субјект перципира стварност, шта је ствар по себи, како је и да ли је могуће у потпуности спознати ју.

Madam de Stal: „Zašto Francuzi ne odaju priznanje nemačkoj literaturi?“

Orest Adamovič Kiprenski, „Liza“, 1827.

Jednom sam zapisala da su stranci savremeno potomstvo i zaista, imam sve razloge da budem zadovoljna sa takvim potomstvom.

Na ovo pitanje mogla bih da odgovorim veoma jednostavno objašnjavajući da je malo ljudi u Francuskoj koji znaju nemački i da lepote tog jezika, naročito u poeziji, ne mogu biti prevedene na francuski. Tevtonski jezici lako se prevode između sebe; to isto važi i za latinske: ali oni ne bi mogli da prenesu poeziju germanskih jezika. Muzika komponovana za jedan instrument ne može se s uspehom izvoditi na instrumentu druge vrste. Uostalom, nemačka literatura, u svoj svojoj izvornosti, postoji tek od pre četrdeset ili pedeset godina; a Francuzi su, poslednjih dvadeset godina, toliko obuzeti političkim događajima da su prekinuta sva izučavanja literature.

Ipak, bio bi to sasvim površan prilaz pitanju ako bismo se držali tvrdnje da su Francuzi nepravedni prema nemačkoj literaturi, zato što je ne poznaju; oni imaju, to je tačno, predrasude prema njoj; ali te predrasude postoje zbog nejasnog osećanja izrazitih raznolikosti u načinima na koje i jedan i drugi narod na nešto gledaju ili osećaju.

U Nemačkoj ne postoji ni u čemu određen ukus, sve je nezavisno jedno od drugog, individualno. O jednom delu ceni se prema utisku koji ono proizvodi, a nikako prema pravilima, jer opšteprihvaćenih pravila i nema: svaki autor slobodan je da ostvaruje sopstvenu sferu.

Nebeska tela i slikarstvo

Andreas Cellarius, „Harmonia Macrocosmica“, 1660. (deo atlasa zvezda koji predstavlja kopernikanski pogled na kosmos)

Andreas Cellarius, „Harmonia Macrocosmica“, 1660.

Andreas Cellarius, „Harmonia Macrocosmica“, 1660.

Andreas Cellarius, „Harmonia Macrocosmica“, 1660.

Andreas Cellarius, „Harmonia Macrocosmica“, 1660.

Jedna je zvezda počela da misli u času mog rođenja. – Vilijam Šekspir

Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk

Htela sam da oblačim žene u konstelacije. – Koko Šanel

Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Naslov ovog teksta je neadekvatan: približava čitaoca temi, ali istu ne iscrpljuje. Želela sam da objedinim razmišljanja, citate i slike koje sam vremenom pronalazila i beležila u tekst koji vizuelnu simboliku zvezda, sazvežđa kao njihovih skupina, i planeta, koje zajedno sa našom kruže oko Sunca, ističe u prvi plan. Naredne slike nisu samo deo astronomske nauke. One su umetnost kroz koju su izraženi simboli, radoznalost i ljudska potraga za nepoznatim i dalekim kosmičkim prostranstvima.

Sa crtežima priloženim na početku nalazimo se u 1660. godini, u središtu atlasa Andreasa Celariusa koji se zove Harmonia Macrocosmica. Sa suncem u sredini oko koga kruže planete vidimo predstavu kopernikanskog doživljaja univerzuma. Treba pomenuti i Johan Hevelius (Johannes Hevelius), jedan od najpoznatijih astronoma 17.veka, koji je ostao upamćen po atlasu iz 1690. koji je sadržao pedeset šest crteža različitih sazvežđa. Sve zvezde koje je u njemu prikazao bile su bazirane isključivo na njegovim posmatranjima.

Osam slika koje slede pripadaju italijanskom umetniku Donatu Kretiju (Donato Creti) koji je rođen u mestu poznatom po izradi najboljih violina na svetu, Kremoni. Slike se sada nalaze u Vatikanskom muzeju. Slike su nastale 1711. godine, na početku 18. veka, na početku doba prosvetiteljskih tendencija, kada se na pomenute prirodne pojave gledalo objektivno, nezavisno od religijskih učenja i dogmi.

Kreti je prikazao na osam slika osam tada poznatih nebeskih tela: Sunce, Mesec, Veneru, Mars, Jupiter, Saturn i jednu kometu. Na slikama su prikazani ljudi u pejzažu koji posmatraju, posredstvom instrumenata ili golim okom, određenu pojavu na nebu. Papa Kliment XI je isticao značaj astronomskih istraživanja pa je ubrzo podržao i osnivanje prve opservatorije na italijanskom tlu, u Bolonji, nekoliko godina po nastanku ovih slika. Planete Uran, Neptun i Pluton u to vreme još uvek nisu bile otkrivene.

Volfgang Amadeus Mocart: „Arija Kraljice noći“

Karl Fridrih Šinkel, „Scenografija za izvođenje Mocartove opere Magična frula“, 1815.

„Ariju kraljice noći“, deo Mocartove opere Magična frula, mnogi su pokušali vizuelno da predoče. Karl Fridrih Šinkel uradio je scenografiju za njeno izvođenje iz 1815. godine. Opera je prvi put izvedena 1791. godine kada je sam Mocart dirigovao orkestrom, sastoji se od dva čina i njen libretista je bio Emanuel Šikaneder. Ovo je poslednja Mocartova opera, izvedena je samo nekoliko meseci pre njegove smrti koja je nastupila 5. decembra 1791.

Tema ove opere i njenog libreta uklapala se u duh doba koji je favorizovao onirične, magične, nestvarne, vilinske teme. Natprirodna bića, narodne bajke, magija, začaranost bile su deo romantičarskog repertoara. Lučano Alberti je o njoj pisao sledeće:

Gejnsborovo slikarstvo i Kjubrikov film „Beri Lindon“

Tomas Gejnsboro, „Gospodin i gospođa Halet“, 1785.

Verujem da je veza između slikarstva engleskog umetnika Tomasa Gejnsbora i filma Beri Lindon Stenlija Kjubrika nedvosmislena. Uopšte, čitava britanska vizuelna estetika 18. veka uticala je na ovog filmskog reditelja koji je snimio svoj film 1975. godine.

Reditelj se, pak, oslanjao na vizuelnu estetiku jednog drugog britanskog umetnika, Vilijama Hogarta, koji je stvarao sredinom 18. veka. To nas, najzad, ni ne čudi: ciničan, satiričan ton blizak je pre Hogartu nego Gejnsboru.

Film može da sažime sve umetnosti, a na ovom primeru vidimo najmanje dve umetnosti prisutne u trećoj: slikarstvo i muziku prisutne u filmu. Beri Lindon je čudan film, dosadniji nego što deluje. Junak filma, nikogović i provincijalac, Beri Lindon, građen je prema modelu junaka literature 19. veka, kakve srećemo u Balzakovoj, Floberovoj i Stendalovoj prozi, ali na hogartovski način. Oportunista, posredstvom vojske i ženidbe Beri napreduje na društvenoj lestvici. On je, isto tako, i klasičan pikaro.

Жан-Филип Рамо: „Галантна Индија“

Жак Авед, „Портрер Филипа Рамоа“, 1728.

Француски композитор Жан-Филип Рамо компоновао је балет-оперу Лес Индес галантес 1735. године пошто су први француски досељеници и њихови званичници послали представнике индијанског племена Чикаго (данашња држава Илиноис по коме је највећи град у њој и добио име) краљу Лују XВ пред којим су припадници племена одиграли три плеса.

Целокупна церемонија инспирисала је Рамоа који је неколико година касније компоновао дело које се састоји од пролога и четри сцене. Барокна раскош музике и костима, плеса и гласова морала је бити достојна француских краљева и додатно је инспираисала француске уметнике (Дидроа да напише дело Рамоов синовац), као и све касније диригенте, кореографе и сценографе.

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

Хајнрих Фисли, „Symplegma“, oko 1778.

Историја сексуалности доба просветитељства, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа доводити у везу са писањем о швајцарско-енглеском уметнику Хајнриху Фислију (Хенрију Фјузелију, како гласи енглеска транскрипција његовог имена), но асоцијације нам се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за нас два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност, уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, код оба уметника под утицајем су Микеланђела. Такође, обојица уметника појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација човека изједначе са робом.

Путник Русо

Морис Квентин де ла Тур, „Портрет Жан-Жак Русоа“, 1753.

Тема овог есеја биће Русоово жанровски тешко одредиво дело Сањарије усамљеног шетача. Збирка есеја, дневнички запис, наставак Исповести? Сањарије усамљеног читача провоцирају својом жанровском недефинисаношћу.

Русоова дела обележила су мисао и књижевност 18. века, инспирисала су на политичком, етичком, филозофском, педагошком и књижевном плану. Русо политичке иницијаторе француске револуције инспирише Друштвеним уговором, Јулија или Нова Елоиза његов је одговор на Ричардсонове епистоларне романе и парадигма је сентименталног романа, Исповести су пишчев књижевни аутопортрет, а Сањарије сведочанство о обожавању природе, самоће, тишине и изолације.

Русо инсистра на повратку природи, на предцивилизацијску природност и неисквареност. Он доприноси популаризацији институције образовног путовања – сам је препешачио Алпе. Но, он не обраћа пажњу на споменике, артефакте цивилизације, као већина тадашњих путника, колико на пејзаж којим је окружен, узвишену слику природе. Његове јунакиње идеал су природног и парадигме јунакиња сентименталних романа које ће послужити као узор и предложак за многе друге јунакиње каснијих романа – мадам де Турвел Шодерлоа де Лаклоа (Опасне везе), Стендалову госпођу Ренал (Црвено и црно), Флоберову госпођу Арну (Сентиментално васпитање), Татјану Ларину Алесандра Сергејевича Пушкина (Оњегин).