Rečnik simbola: Jednorog

Srednjevekovni jednorog je simbol moći, koju u prvom redu izražava rog, ali je i simbol raskoši i čistoće.

Ta značenja nalazimo i u drevnoj Kini gde je jednorog kraljevski amblem i simbolizuje kraljevske osobine. Kad se te osobine ispolje, pojavi se jednorog, kao za vreme Šuenove vladavine. To je izrazito povoljan znak. Ipak, pridonoseći kraljevskoj pravdi, jednorog svojim rogom pogađa krivce. On se još bori protiv sunca i pomrčine, proždirući ih.

Ples jednoroga je omiljena razonoda na Dalekom istoku, na dan sredine jeseni. Tada je jednorog, izgleda, samo varijanta zmaja, takođe kraljevskog simbola, ali pre svega gospodara kiše. Sličnost se može objasniti time što se jednorog bori protiv sunca, koje je krivac za strašne suše. Jednorog se verovatno, kao i zmaj, rodio posmatranjem oblaka raznovrsnih oblika, koji uvek nagoveštavaju plodnu kišu.

Sa svojim jednim rogom nasred čela jednorog simbolizuje i oštroumnost, sunčanu zraku, Božji mač, božansku objavu, prodiranje božanskog u ljudsko. U hrišćanskoj ikonografiji jednorog simbolizuje Devicu koju je oplodio Duh sveti. Jedan rog može biti i simbol jedne etape na putu diferencijacije: od biološkog stvaranja (polnosti) do psihičke razvijenosti (bespolno jedinstvo) i polne sublimacije. Kao čeoni ud, psihički falus, on simbolizuje duhovnu oplodnju. Istovremeno je i simbol fizičke nevinosti. Za alhemičare je bio slika hermafrodita; izgleda da je to plod nesporazuma: jednorog nije spoj dva pola, nego on transcendira seksualnost. U srednjem veku je jednorog postao simbol otelovljenja Božje reči u utorbi Device Marije.

Bertran d’ Astorg je u Mitu o gospi s jednorogom (1963) obnovio tumačenje simbola, povezavši ga sa srednjovekovnim shvatanjem viteške ljubavi. On najpre opisuje svoje pesničko viđenje: Beše to beli jednorog, velik kao moj konj, ali mu je korak bio lakši i duži. Nad čelom mu je lebdela svilenkasta griva, u hodu su mu krznom prolazili blistavi drhtaji, a gusti rep se raspušteno vijorio. Celo telo mu je isijavalo beličastu svetlost; iz kopita bi mu katkad poletele iskre. Galopirao je kao da želi visoko da uznese strašni rog na kom su se u pravilnim spiralama izvijale sedefaste žilice. Zatim on u jednorogu vidi tip žena koje odbijaju ispunjenje ponuđene ili obostrane ljubavi. Jednorog ima tajanstvenu moć otkrivanja nečistoga, pa i opasnosti od kvarenja u sjaju dijamanta: njegovoj prirodi odgovara svaka materija u svojoj celovitosti. Takva stvorenja se odriču ljubavi da bi bila verna ljubavi i da bi je spasli od neizbežnog usahnuća (Iv Berže). Smrt ljubavi, da bi živela ljubav. Lirika odricanja ovde se suprotstavlja lirici posedovanja, a održanje devojaštva otkriću ženskosti. Mit o jednorogu mit je o fascinaciji kojom čistoća deluje na najpokvarenija srca.

P. H. Simon savršeno je sintetizovao značenje simbola: Bilo da je – svojim rogom kao simbolom koji čisti zagađene vode, otkriva otrove i što ga nekažnjeno može dotaknuti samo devica – amblem delatne čistoće, bilo da ga, gonjenog i nepobedivog, može uhvatiti samo lukavstvom mlada devojka uspavljujući ga mirisom devičanskog mleka, jednorog uvek evocira misao o čudesnoj sublimaciji telesnog života i o natprirodnoj sili koja zrači iz onoga što je čisto.

Mnoga umetnička dela, skulpture i slike prikazuju dva oštro sukobljena jednoroga. Mogla bi se u tome videti slika žestokog unutrašnjeg konflikta između dve vrednosti koje simbolizuje jednorog: zaštita devičanstva (jedan rog, okrenut nebu) i plodnost (faličko označenje roga). Porođaj bez defloracije, to bi mogla biti na telesnom planu kontradiktorna želja koju izražava slika dva sukobljena jednoroga. Sukob je nadvladan, jednorog je plodan i smiren, samo na nivou duhovnih odnosa.

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slike: Dama i jednorog na francuskim tapiserijama iz 1500. godine.

Advertisements

Ženski pesnički portret Mišela Uelbeka

Betty, 1977

Sirota devojko,
Kose ravne, ružnog tela
Koja radiš na aerodromu
I po kiši gledaš
Uzletanje aviona.

Malo svinjsko lice
Zgruvano nesrećom,
Dojki koje već u sedamnaestoj su pale,
I do bola blede zadnjice

(Sistem je smišljen
Za reprodukciju istovetnog:
Potvrđeni darvinizam
Vrhunsku stvara banalnost.)

Prevod: Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Rihter, „Betty“, 1977.

Povodom izložbe „Skepsa“ Tijane Kojić

Tekst koji ćete pročitati u nastavku pisan je povodom održavanja samostalne izložbe Tijane Kojić koja je nosila naziv „Skepsa | Skepsis“. Tijanina dela bila su izložena u galeriji ULUS u Beogradu tokom januara 2017. godine.

Pored mene, autori tekstova u katalogu su Tijana Kojić, umetnica, i Boris Mandić.

Zarad lakšeg razumevanja forme mog priloga, koji se u katalogu pojavio u nešto izmenjenijem obliku, naglasiću da su delovi teksta dati u kurzivu Tijanini, oni pripadaju njenom tekstu. Ja sam na te pasaže, a imajući u vidi snažnu vizuelnu i kolorističku simboliku njenih slika, izložila poetskim sredstvima svoj asocijativni tok. Naslovi pasaža, sa  latinskim citatima i prevodom u zagradi, su moji.

Dakle, na ovom mestu, za razliku od teksta „Ikar u gradu“, koji se našao u katalogu prethodne Tijanine izložbe, ovde nisam toliko metodična, koliko sam stvaralački slobodna i refleksivna. Takođe, u prilogu možete pogledati i fotografije sa izložbe.

I QUO VADIS? (Kuda ideš?)

Nejasno ali uporno, mutno ali intenzivno, kao sinonim za nepoklopljivost centra i ose javlja se želja da se bude negde drugde. Tlo je natopljeno, razmekšano i odneto težnjom za nekim drugim istinolikim pejzažem.

Kuda ideš? Kuda pokušavaš da poletiš, krilima pružajući neophodan zalet, širinu i sjaj? Ona se bore za svoj dah, udarajući o sopstvene grudi. Bol prevazilaženja datih granica. Je li on podsticaj, težnja ka povratku oblacima divljine kojima pripadaš, ili je on tvoja kob, razdor koju ti čežnja za daljinom utire po telu, kao što kljun sjaja utire svoj vrh u oko, kao što plug brazdi njivu i dleto aluminijum? Ptico, ti si slika duše. Znaj, boja će ublažiti tvoj bol, izroniće najzad oblik iz te mutne ali intezivne stvaralačke potrebe. Uzletećeš, krila natopljenih, razmekšanih, a taj „istinoliki pejsaž“ za kojim žudiš, to će biti slika na kojoj si.

II CUR VADIS? (Zašto ideš?)

Sumnja je iscrpljujuca i brzo troši.

Vidim repeticiju, nalik snu. Vidim devojku koja je sela. Nije uspela da se izbori za dah. Vazduh je gust nalik kakofoničnom horu ptica koje beže. Trenje njenih pluća daleko je od svetlosti gregorijanskog korala. Cirkularnost pokreta njenih očiju. Nemir, nestajanje, raspolućenost, rasipanje dok  sedi, posmatrajući crveni trag na nebu, pticu.

Devojka : Zašto želim da odem?
Ptica : Sumnja je iscrpljujuća i brzo troši.
Devojka : Hoće li vazduh drugih predela biti bistriji tamo gde odem?
Ptica : Raspolućenost između verovanja i neverovanja –  to je tvoje delo. Stvaraj – diši.

III ROMAM EO ITERUM CRUCIFIGI (U Rim da po drugi put budem razapet)

Pogled sa visine podrazumeva i volju za padom. Prazinina je ogromna i nadolazeća.

U Rim ideš da opet budeš razapet svaki put kad staneš pred ogledalo, svaki put kad staneš pred prazno platno, pred beo papir. „Ko si ti?“, šapućeš sebi.

Je li to tvoje sabirno mesto? Tvoja soba, tvoj atelje, tvoja biblioteka, galerija izmaštanih likova? Očaj, iscrpljenost. Praznina. Je li to mesto tvoje kapitulacije ili tvoj početak?

Zašto se bojiše beline ? Zašto crveni glasovi i crna Sunca ? Zato jer su one boje tvog Rima, mesta gde ideš, ponovo da se razapneš, stvarajući svoje delo, umetnost koja te je naučila da biti sam u trenutku zalaska nije isto što i ne umeti odgovoriti na jedino pitanje koje ti Sunce u trenu tvog oslepljenja postavlja: „Da li pogled sa visine podrazumeva i volju za padom?“.

Ana Arp
Beograd, 14. decembar 2016.

*Quo vadis? – Romam eo iterum crucifigi.
(Odlomak iz apokrifnog jevanđelja koji predočava susret vaskrslog Hrista i svetog Petra koji je krenuo u Rim. Pitanje postavlja sveti Petar Hristu.)

  

Manifest o proleterskoj umetnosti

Nema umetnosti koja bi bila namenjena samo jednoj klasi ljudi, a i kada bi je bilo, ona ne bi imala nikakve veze sa životom.

One koji žele da stvaraju proletersku umetnost, pitamo: „Šta je to proleterska umetnost?“ Da li je to umetnost koju stvaraju sami proleteri? Ili umetnost namenjena samo proleterima? Ili je to umetnost koja treba da podstakne proleterske (revolucionarne) nagone? Nema umetnosti koju stvaraju proleteri, zato što proleter koji stvara umetnost nije više proleter već umetnik. Umetnik nije ni proleter, niti buržuj, a ono što stvara ne pripada samo proleterima ili samo buržujima već svim ljudima. Umetnost je duhovna funkcija čoveka, koja teži da ga izbavi iz haosa (tragedije) života. Umetnost je slobodna u raspolaganju sopstvenim izvorima, ali se povinuje svojim vlastitim zakonima i samo njima; i ako je neko delo umetničko delo, ono se uzdiže iznad klasne podele na proletarijat i buržoaziju. Ako bi umetnost trebalo da služi samo proletarijatu, uprkos činjenici da je proletarijat zatrovan buržoaskim ukusom, onda će takva umetnost biti ograničena isto kao i ona namenjena isključivo buržujima. Takva umetnost ne bi bila opšta, ne bi izvirala iz sveljudskog osećanja, već iz čisto individualnih i društvenih preokupacija, vremenski i prostorno ograničenih. Ako bi neka umetnost trebalo da rasplamsa nagone proleterske prirode, ona će prosto koristiti ista sredstva kao i neka religiozna ili nacionalistička umetnost. Ma koliko to izgledalo banalno, zapravo je svejedno da li neko slika Crvenu armiju predvođenu Trockim ili carsku armiju predvođenu Napoleonom. Naime, vrednost slike kao umetničkog dela nema nikakve veze sa podsticanjem proleterskih ili patriotskih osećanja. Sa stanovišta umetnosti, i jedno i drugo je obmana.

Jedini zadatak umetnosti jeste da koristi vlastite izvore, da bi probudila čovekove stvaralačke sile; njen cilj je sazrevanje ljudskih bića, a ne proletera ili buržoazije. Samo se osrednji talenti, usled manjka vizije i kulture, mogu baviti nečim tako ograničenim kao što je proleterska umetnost (to jest, politikom u boji). Pravi umetnik okreće leđa svim specifičnim poljima društvene organizacije.

Umetnost, ona koju želimo, nije ni proleterska, niti buržoaska, zato što pokreće sile koje su dovoljno moćne da utiču na kulturu u celini, umesto da samo bude određena društvenim odnosima.

Proletarijat je stanje koja mora biti prevaziđeno; buržoazija je stanje koje mora biti prevaziđeno. Ali, upravo proleteri, koji sa svojim kultom proletarijata samo imitiraju kult buržoazije, podržavaju ovu trulu buržoasku kulturu, a da toga nisu ni svesni: na štetu umetnosti i na štetu kulture.

Svojom konzervativnom privrženošću starim, preživelim oblicima izražavanja i svojim apsolutno neshvatljivim gađenjem prema novoj umetnosti, oni produžavaju život onome protiv čega se, u svom programu, navodno bore: buržoaskoj kulturi. I tako vidimo kako buržoaski sentimentalizam i buržoaski romanticizam, uprkos nastojanjima radikalnih umetnika da ih unište, i dalje žive i kako se čak neguju i obnavljaju. Komunizam je već postao buržoaska stvar, kao i socijaldemokratija, drugim rečima, nova kapitalistička formula. Buržoazija se služi aparatom komunizma – koji nije proleterski već buržoaski izum – samo zato da bi obnovila svoju trulu kulturu (Rusija). Na kraju, proleterski umetnik se ne bori ni za umetnost, niti za novi život, koji bi trebalo da nastupi, već za buržoaziju. Svako delo proleterske umetnosti je samo reklamni plakat buržoazije.

S druge strane, ono na čemu mi radimo, jeste totalno umetničko delo, koje se uzdiže visoko iznad svih plakata, bez obzira da li se na njima reklamiraju šampanjac, dada ili komunistička diktatura.

Theo van Doesburg, Kurt Schwitters, Hans Arp, Tristan Tzara, C. (Christof) Spengemann, „Manifest Proletkunst“, Hague, 6. III 1923, Merz, n. 2 (K. Swhwitters, Hanover), april 1923.

Izvor: Anarhija-Blok45

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstu „Ikar u gradu„.

Mihail Bulgrakov, jedna od mnogobrojnih zvezda u veličanstvenom sazvežđu ruske književnosti 20. veka, pisao je ovaj roman od 1928. do 1940. godine. Odlomci iz romana prvo su objavljeni 1966. u književnom časopisu „Moskva“. Ipak, u formi knjige, roman je prvo izdat u Francuskoj, 1967, zatim u Nemačkoj 1969, a u Rusiji se konačna, necenzurisana verzija pojavila 1973. godine.

Izvor: Behance

Dante

17520 sati neprekidnog silaženja
700 dana sporog disanja.
34 inspirativnih celina.
29 umetnika.
9 krugova.
6 vernika.
2 putnika.
1 Belzebub.

Danteova Božanstvena komedija je priznata kao aksiom savremene poezije i umetnosti uopšte. Miks tri komponente – simbolička, alegorijska i istorijska posližili su kao osnova za kreiranje ovog remek-dela. Dante je glasnik savremene umetnosti, prvi je predstavio šta moderni umetnik treba da radi kako bi obuhvatio celinu istorije i nauke jedne ere u svom umetničkom polju. On mora da ispreplete alegorijski i istorijski trenutak na potpuno individualan način, tako kreirajući sopstveni svet. Kao posledica, kreirani su Pakao, Čistilište i Raj.

Danteova kategorizacija univerzuma i klasifikacija strukture u tri sve predstavljaju simbolički model koji nas vodi u realizaciju tako da svaki period ljudske istorije ulazi u sopstvenu božanstvenu komediju. Upravo ovo je razlog zašto je takva forma umetničkog izražavanja sposobna da simultano obuhvati tri polja znanja: prirodu, istoriju i umetnost.

A kako kombinovati religiju, nauku i politiku? Dante nas upućuje na strukturu.

Petja Janžekovič

Ovaj odlomak pronađen je na sajtu Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, a izrečen je prilikom predavanja Petje Janžeković održanog 2013. godine.

Slike Wikipedia

Mišel Uelbek: „Poslednji bedem protiv liberalizma“

immaginaria:
“Gerhard Richter, Betty, 1988
Saint Louis Art Museum, Saint Louis
Gerhard Richter based this painting on a 1978 photograph he took of his daughter Betty when she was 11 years old. The girl’s position is partially posed, but also...

Odbijamo liberalnu ideologiju jer ne
Pruža nikakav smer, okosnicu za pomirenje
Pojedinca sa svojim bližnjim unutar zajednice
Koju bismo mogli da nazovemo ljudskom,
Štaviše cilj koji sebi postavlja je sasvim
Suprotan.

Odbijamo liberalnu ideologiju u ime enciklike
Leona trinaestog o socijalnoj ulozi Evanđelja
U istom duhu u kome su antički proroci zazivali
Propast i prokletstvo nad Jerusalimom,
I Jerusalim pade, i bi mu potrebno ne manje nego četiri
hiljade
Godina da ustane

Nepobitno je, dokazano je da svaki ljudski napor
Se sve više meri kroz čisto ekonomske
Aršine,
Apsolutno brojčane kriterijume,
Koje pamte fajlovi računara.
To je neprihvatljivo i mi treba da se borimo za
Podređivanje ekonomije, za njeno potčinjavanje
Određenim, usudio bih se da kažem, etičkim, razlozima

I kad otpuste tri hiljade ljudi a čujem gde
Baljezgare o socijalnom trošku takve operacije dođe mi žešće
Da zadavim desetak
Savetnika za obračunske revizije,
Što bi, uostalom, bila odlična operacija,
Apsolutno dobitno skidanje masnog tkiva,
Takoreći higijenska operacija

Imajte poverenja u individualnu inicijativu, eto što
ponavljaju,
Svugde, na svakom koraku, kao ti stari budilnici na federe
čiji ravnomerni
Otkuj je bio dovoljan da nas baci u smarajuću i potpunu
Nesanicu,
Na šta mogu da kažem samo jedno, jedno koje
Proističe iz istovremeno poražavajućeg i redovnog
Iskustva,
A to je da je individua, hoću reći ljudska jedinka,
Uglavnom mala zver koja je istovremeno svirepa i
Bedna,
I da bi smešno bilo ukazati joj poverenje osim
Ukoliko je ne ogradimo, omeđimo i održimo unutar
Strogih principa nenarušivog morala,
Što nije slučaj.
U liberalnoj ideologiji, razume se.

Sa francuskog preveo Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Richter, Betty, 1988. (Saint Louis Art Museum, Saint Louis)

Poezija Gotfrida Bena kao „danse macabre“ po minskom polju

Image result for Marianne von Werefkin

Obeleženo je sto godina od Velikog rata. Iskustva i svedočanstva o istom, bilo umetnička ili istoriografska, drugačija su, a isto je i sa obeležavanjima. Neposredni svedok i učesnik, lekar sa belgijskog fronta Gotfrid Ben, ponudio je svoju verziju događaja i opevao ono što je video. Njegova umetnost učinila mi se idealnom za obeležavanje Kraja, adekvatno opisani danse macabre po minskom polju, mrtvačnici – pejsažu koji mekim koracima klizi pod Sunce, kao osmeh nad lobanjom.

MALA HRIZANTEMA

Utopljenog raznosača piva položili su na sto.
Neko mu je među zube zatakao
svetlo-tamnu ljubičastu hrizantemu.
Kad sam, započevši od grudi,
ispod kože,
dugačkim nožem
isekao jezik i nepce,
biće da sam je gurnuo, jer ona skliznu
u mozak koji je bio u blizini.
Dok su ga zašivali,
stavih mu je u grudnu duplju
među šuške.
Napij se do mile volje u svojoj vazi!
Počivaj u miru,
mala hrizantemo!

LEPA MLADOST

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru
izgledala su tako izgrickana.
Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.
Naposletku su u kupoli ispod dijafragme
našli leglo mladih pacova.
Jedan od male braće bio je mrtav.
Ostali su živeli od jetre i bubrega,
pili hladnu krv i tu
proveli lepu mladost.
A lepo i brzo ih je snašla i smrt:
pobacali su ih u vodu.
Ah, kako su njuščice cičale!

KRUŽENJE

Usamljeni kutnjak jedne bludnice
što beše umrla nepoznata
imao je zlatnu plombu.
Ostali su, kao po prećutnom dogovoru,
bili poispadali.
Momak iz mrtvačnice iščupa i njega,
založi ga i ode na igranku.
Jer, reče,
samo zemlja treba da se vrati u zemlju.

CRNČEVA VERENICA

Onda, položen na jastuk mrke krvi,
potiljak plavi jedne bele žene.
U njenoj kosi divljalo je sunce
i lizalo njene svetle butine,
klečalo oko tamnijih joj grudi,
još nenagrđenih porokom i rađanjem.
Pokraj nje crnac: oči mu i čelo
zdruzgani udarcem konjskog kopita.
Dva prsta prljave leve noge on je
zario u njeno malo belo uvo.
A spavala je kao verenica:
na rubu sreće prve ljubavi,
ko pre no počnu mnoga vaznesenja
mlade vrele krvi.
Dok joj nisu nož
zarili u belo grlo i prebacili
purpurnu pregaču od mrtve joj krvi
preko bedara.

UTEHE OVDE NEMA

Niko neće biti ivica mog puta.
Nek tvoje cveće samo svene.
Moj put teče i ide sam.

Dve ruke premala su kupa.
Srce je premalen brežuljak
da se na njemu otpočine.

Ja uvek živim, znaj, na žalu
i pod cvetnom kaskadom mora,
Misir se pruža pred mojim srcem,
Azija se razdanjuje.

Jedna mi ruka uvek u vatri.
Krv mi pepeo. Prolazeći
pored kostiju, pored grudi,
jecam za tirenskim ostrvima:

svane dolina s belim jablanima,
Ilisos, obala u livadama,
Raj i Adam i jedna zemlja
od nihilizma i muzike.

Izvor: Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac, Nolit, Beograd 1984.
Slika: Marianne von Werefkin

 

Volfgang Amadeus Mocart: „Četrdeseta simfonija“

Barbara Krafft - Wolfgang Amadeus Mozart

Barbara Krafft – Wolfgang Amadeus Mozart

Poneki kritički časopis pravi grešku zbog koje je tako često činjen prekor Mocartovoj umetnosti: povremeno neumerena upotreba duvačkih instrumenata.

Ova simfonija, jedno od najpoznatijih Mocartovih dela, poznato je i pod nazivom „Simfonija u G molu“. Mocart je tokom zrele stvaralačke faze beležio uredno datum započinjanja i datum završetka svojih dela pa tako znamo da je sa radom na ovoj simfoniji počeo 25. jula 1788. Istovremeno je radio na 39. i 41. simfoniji. Kasnije, obe notne verzije ovog dela otkupio je Johan Brams koji ih je potom poklonio bečkom muzičkom udruženju (Gesellschaft der Musikfreunde).

Ovaj Šlegelov citat učinio mi se adekvatnim za ovu priliku. Mocart, zvezda svog vremena, nije bio zvezda samo kroz anegdote ili u anemičnom pisanom obliku. U filmu Sofije Kopole o Mariji Antoaneti kraljičin kružok, dok igra igru asocijacija i pogađanja putem imitiranja, pominje Mocarta. Šlegel je slušao izvođenja njegove muzike, ali teško da ga je mogao videti uživo (Mocart umire 1791. kada mlađi Šlegel ima 19 godina), a kasnije je Miloš Forman snimio čuveni film.

Prva izvođenja ove simfonije bila su u Drezdenu, Lajpcigu i Frankurtu 1789. i 1790. godine. Delo je uticalo i ostavilo pozitivan utisak na Šumana, Betovena, Šuberta i Hajdna. O utiscima koji prožimaju slušaoca dok instrumenti oživljavaju note nemoguće je pisati jer se oni razlikuju, a i neimenjivi su. Snaga njihovog zvuka je rečima nepoznata. Oskar Vajld je rekao da je muzika uzor za forme a pozorište za osećajnost. Međutim, slobodno bi mogli reći da muzika ostaje uzor i za ovu drugu komponentu stvaralaštva, a kao alibi nam može poslužiti upravo ovo Mocartovo delo koje, po mom skromnom ubeđenju, svojim prvim taktovima, sažima kraj osamnaestog veka i najavljuje 19. Duh vremena u muzici je.

Citat: Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, preveo Dragan Stojanović, Zepter Book World, Beograd, 1999.