Gojina izložba iz 1928. godine i uticaj španskog slikara na Andrića

Image result for francisco goya self portraitRelated image

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Goja – umetnik kao demijurg“.

Posebno značajna za špansku kulturu bila je 1928. godina, kada je obeležena stogodišnjica smrti Fransiska Goje (1746-1828), jednog od njenih najvećih umetnika. U galeriji „Prado“ organizovana je izložba njegovih radova. Španci su izneli i poslednje platno iz svojih privatnih zbirki, pozajmljeno je sve što je bilo u svetskim galerijama i tu ste zacelo mogli da vidite čitavog Goju. Izložba je trajala punih šest meseci, i ja sam svake ili gotovo svake nedelje odlazio da je vidim. Gledajući te slike, čovek se ne može oteti utisku da je ovaj španski umetnik preuzeo od ljudi i božanstva onaj skriveni grč duše koja prevali čitav vek da bi se sastala sa spasom. 

Nema sumnje da je Andrića, tih meseci, posve zavela slikareva bujna individualnost i zagonetna fantazija i njegova bezgranična ljubav za oblike i pokrete španskog života (12: 108). Punoća slikarkog izraza to naprasitog Aragonca (12: 113), nenadmašnog i pronicljivog tumača španskog bića, do te mere je iznenadila, zaprepastila i očarala Andrića da se tu, odmah, u Madridu, rodila ideja da o njemu piše.

Ozaren jednim sjajem koji nije prosto zemaljski, ali nije zaista ni nebeski (12: 106), on je napisao i u Srpskom književnom glasniku objavio tekstove „Goja“ (1929) i „Razgovor sa Gojom“ (1935), dajući u prvom hroničarsko-biografsku sliku Gojinog dugog, stvaralački bogatog, burnog i nestabilnog života, a u drugom, u dijaloškoj formi, elaboraciju umetničkog poslanja.

Služeći se, kao i u drugim esejima o velikim stvaraocima, biografskim podacima, pa čak i legendom, oslanjajući se i na Gojine životopise i njegovu prepisku, lišavajući ih, međutim, suvog istorizma, Andrić na najboljem tragu biografskog metoda u eseju „Goja“ kreativno oslikava sve faze slikarevog postojanja. On bira najmarkantnije detalje iz njegovog ličnog života, razumevajući ih u istorijskom kontekstu i dovodeći ih u živu vezu sa usponima i padovima njegovog slikarstva. Time, na izvestan način, demantuje sopstvene, mnogo puta ponavljane iskaze o nevažnosti umetnikovog života u razumevanju njegovog dela. Zar bi se Goja mogao razumeti a da se ne znaju njegov odnos sa španskim dvorom i groficom od Albe, njegovo izdajstvo i rad za francuske, bonapartističke osvajače, njegove ljubavne strasti, gluvoća i slepilo, uprkos kojima radi do same smrti u osamdeset drugoj godini, u Bordou?

Upravo Bordo, u godini Gojine smrti, postaće pozornica jedne filozofsko-meditativne drame, u kojoj će na jedinstven način, u formi razgovora, biti izložene osnovne pretpostavke Andrićeve poetike i prirode umetničkog stvaranja. U osnovi estetičko-politički spis „Razgovor sa Gojom“ formulisan je kao meditativno-poetska priča, tako srodna Andrićevim zapisima u Znakovima pored puta. U nastojanju da izrazi svoj stvaralački nemir, Andrić je taj spis zamislio kao Gojin razgovor sa samim sobom. Međutim, Goja je samo piščev alter-ego, njegov maskirani dvojnik, koji će u razgovoru sa pripovedačem kao medijumom, ocrtati osnovne konture Andrićevog razumevanja odnosa između stvarnosti i umetnosti, interakcije između umetnika i umetničkog čina.

Moram se zapitati – otkud Goja? Zašto je Andrić izabrao da baš Gojinim ustima progovori o sebi kao umetniku i svojim stvaralačkim dilemama? Očigledno je, osim slučajnosti da se u pravo vreme nađe u Madridu, postojala i neka viša, suštastvenija veza Andrića sa Gojom. Ona bi se, verujem, mogla naći upravo u prostorima njihovog razumevanja života. Njihova dela rađaju se iz dubokog bola, patnje i beznadežnosti, iz uverenosti o sveprisutnosti zla. Taj antropološki i egzistencijalni pesimizam oba umetnika pokušavaju da prevladaju putem kreativnog modelovanja stvarnosti, umetničkim preoblikovanjem prirode i života: Iz mraka nepostojanja, ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, (…) iz toga ništavila ili iz tih okova otima umetnik komadić po komadić života i sna ljudskog i uobličuje i utvrđuje „zauvek“, krtom kredom na prolaznog hartiji (12: 15). Neredu materijalnog, vidljivog sveta umetnik se suprotstavlja uvođenjem jednog višeg reda i tvoračkog smisla, gradeći alternativne svetove po meri svoje stvaralačke volje. On stvara neku drugu, dostojniju prirodu, falsifikuje stvarnost, učvršćujući nove, neponovljive oblike. Umetnik je demijurg, vrhovni stvaralac i večiti stranac u svetu primitivnih nagona, odmetnik od prirodnog reda stvari, u kojem vladaju zlo, nepravda i nužda.

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

Crteži: Dva autoportreta Fransiska Goje, prvi iz 1795, drugi iz 1799. godine.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.

Danilo Kiš: „Ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu“

„Knjige i nisu ništa drugo do piščeva lična i porodična arhiva. Biografija pisca je nalik na palimpsest. Sve zavisi od toga koji nas sloj rukopisa interesuje. Na tome se zasnivaju sve kritičarske škole, na tom opredelenju za jedan od slojeva palimpsesta. Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe. Kad sve to što kažem ne bi bilo rečeno „na izvestan način“, to bi bila samo tzv. ispovest. Ovako, to je proza. Proza života. Fukoovska proza sveta.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Intervju sa Danilom Kišom iz 1987. godine

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

 

Povodom dvadeset i pete godine od smrti Danila Kiša (22.02.1935 – 15.10.1989), Treći program Radio Beograda reprizirao je razgovor koji je 1987. godine sa piscem vodila Radmila Gligić.

Seksualne persone Ežena Delakroaa

Jutros je došla Elen. Oh, nesreća… nisam mogao.

Devojka je došla jutros da pozira. Elen je spavala ili se pretvarala da spava. Ne znam zašto sam se smatrao obaveznim da za to vreme izigravam obožavaoca, ali priroda nije s tim imala veze. Ja sam se u trenutku njenog odlaska pozivao na glavobolju, a kada više nije bilo vremena… vetar se promenio. Šefer me je utešio uveče, i on je doživeo apsolutno istu situaciju. Ja se plašim svega i uvek verujem da će neka nezgoda biti večita…

Uvek sam takav… Moje odluke nestaju kad dođe do akcije. Bila bi mi potrebna ljubavnica da bih ukrotio telo navikom. Veoma sam uznemiren zbog toga i vodim u svom ateljeu goleme bitke. Ponekad želim da dođe prva žena sa ulice. Neka mi nebo sutra dovede Loru! A zatim, kad neka naiđe, ja sam gotovo ljut, želeo bih da ne moram da stupim u akciju; to je moja rak-rana..

Izvor: Ežen Delakroa, „Dnevnik iz 1824.“

Citirano prema: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Ežen Delakroa, Le lit défait, 1824-28.

Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

Image result for Niš

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. On označava dinamiku, potez ruke ovog umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Međutim, osim gracilnosti, brzine i preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Linija psa inherentna je liniji crtača, preciznosti pokreta njegove ruke, ali značenje je već nešto drugo. Pas je izgon, pas je sluga, pas je nesreća, pas je snaga koja svoju snagu nije artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator.

Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv „Autoportret“ zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. „Ljudski život, snoviđenje strašno!“, napisao je Njegoš u „Luči mikrokozma“. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, Velflinovski rečeno, izgleda veoma barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti.

Obratiti pažnju još i na umetnikove slike „Put šest mogućih stanja jednog bića“ (1972-1973), delo visoko 195cm a široko 405cm. Takođe, odlična slika u kontekstu ove teme je i „Pas, fig. XXIV / R, varijacije na temu autoportreta“ (1972-1975), istih dimenzija kao i prethodno pomenuta.

Slika: Vladimir Veličković: „Upotrebljeni elementi i dokumenti, fig. XV“, 1974.

Fragment Fridriha Šlegela (I)

Tajni smisao žrtve je uništenje konačnog zato što je konačno.

Da bi se pokazalo da se to događa samo zato, mora se izabarati ono najplemenitije i najlepše; pre svega čovek, cvet Zemlje.

Ljudska žrtva je najprirodnija žrtva.

Ali, čovek je više od cveta Zemlje; on je uman, a um je slobodan i sam nije ništa drugo do večno samoodređivanje, do u beskraj.

Dakle, čovek može samo sam sebe da žrtvuje, i tako i čini u sveprisutnom svetilištu od kojeg rulja ništa ne vidi.

Svi umetnici su Decijusi*, i postati umetnik ne znači ništa drugo do posvetiti se podzemnim božanstvima.

U oduševljenju uništavanjem objavljuje se najpre smisao božanskog stvaranja. Samo usred smrti pali se munja večnog života.

Fridrih Šlegel

*Decijusi – Rimska porodica čuvena po tome što su deda, otac i sin dobrovoljno žrtvovali svoje živote da bi rimska vojska pobedila u bici. – Prim. prev.

Izvor: Fridrih Šlegel, „Ironija ljubavi“, preveo Dragan Stojanović, Zepter book world, Beograd 1999.

Crtež: Albreht Direr, „Mala sova“, 1508.

 

Rekli su o Rilkeu: Milivoj Solar

Milivoj Solar: Svjest o krizi kulture u Rilkeovim „Zapiscima o Malteu Lauridsu Brigeu“

Svjest o krizi kulture u „Zapiscima Maltea Lauridsa Brigea“ nema mnogo toga zajedničkog sa dijagnozom. Rilkeovo je djelo naprosto dosljedno oblikovano, bez pretpostavki o kontinuitetu priče i o smislu životne sudbine, a i s jakom sviješću o uzajamnim vezama između takvih pretpostavki i konvencija oblikovanja književnog djela.

Malte odbacuje svako pripovjedanje jer on kaže doslovno: „priče ne volimo“. Ni bajka, ni realistički roman tako – znači – ne mogu zadovoljiti onoga tko pokušava ispripovijedati vlastitu prošlost onakvu kakva je ona doista bila: priča načelno ne može biti istina. Rilkeov Malte – ili, mogli bismo reći sam Rilke u „Zapiscima“ – biva tako prisiljen da traži nove kriterije registracije iskustva, jer postojećim koji su temelji konvencije pripovjedanja ne može biti zadovoljan. Kako se pri tome radi o djelu koje se nastoji oblikovati više se ne može riješiti kao u slučaju novele. Taj problem „Zapisci“ rješavaju tako što uvode dimenziju vremenskog diskontinuiteta koju sukcesivno izlaganje, odnosno pripovijedanje, načelno ne priznaje.

Od presudne je važnosti za razumijevanje „Zapisaka“ što se u njima načelo poetske fiksacije fragmenta upotrebljava u proznom tekstu. Zapisci po svojoj osnovnoj funkciji nisu poetsko djelo; oni se ne služe stihom i ne zadovoljavaju se izazivanjem asocijativnih sklopova koji bi svoj smisao ostvarivali isključivo u nekom jedinstvu zvuka i značenja: oni su eksplikativni i analitički, čak se i izravno odnose na problem krize kulture koji nastoje obuhvatiti objektivnom analizom koja je – poput Huserlove fenomenologije – upravljena prema pojavama kao takvim.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Jean Vodaine, „Rilkeov portret“, 1998.