Цртежи Марије Ђурић рађени према књизи „Три мита“ Ане Арп

У атељеу Марије Ђурић

Крајем септембра посетила сам атеље Mарије Ђурић, наше савремене сликарке. Повод за посету била је моја прва књига коју је она током марта и априла, на самом почетку полицијског часа и целокупне атмосфере изазване корона вирусом, читала и илустровала.

Фотографије није могуће скенирати јер би се сама књига на тај начин оштетила па су оне пред вама у овој форми. Од једног уметничког дела настало је друго и тај редослед ствари и стваралачки процеси који један из другог произлиазе ме радују и видим их као подстицајне.

Ово није први пут да једна визуелна уметница буде постакнута књигом Три мита. Пре Марије, Братислава Терзић је урадила серију фотографија инспирисана сликама које су у њој произвели редови те књиге (овде). Маријин рад можете пратити на њеној фејсбук страни (овде). Наставите са читањем

Рајнер Марија Рилке о цртежима Огиста Родена

Аугуст Роден, „Пољубац“, око 1901.

За све којима је једноставно гледање сувише необичан и тежак пут до лепоте, постоје и други путеви, постоје заобиласци око значења, који су племенити, велики и накрцани облицима. Изгледа као да је бесконачна ваљаност и исправност тих актова, савршена равнотежа свих њихових покрета, чудесна унутрашња правилност њихових односа, њихова прожетост животом, као да је све то што их чини лепим делима, као да им све то дарује снагу да буду ненадмашива остварења садржине, које је мајстор призвао у своју близину кад им је давао име. Никада садржина код Родена није везана за уметничку творевину као што би животиња била привезана за дрво. Он живи негде у близини дела, живи од њега, као кустос збирке. Много дознајемо ако га позовемо; али ако умемо да се снађемо без њега, више смо сами, неометанији и тад дознајемо још и више.

У Роденовим цртежима откривамо то заборављање и преображавање садржинског подстрека. Он је и у својој уметности саздао сопствено изражајно средство и то чини да су ти листови (има их на стотине) са цртежима самостална и оригинална откровења његове личности.

Ту су, пре свега, из ранијих дана, цртежи тушем, пуни ненаданог деловања светлости и сенке, као што је онај чувени Homme au Taureau, с којим пред очима можемо да помислимо на Рембранта, а ту су, затим, глава младог светог Јована Крститеља, или маска на чијем је лицу вапијући крик, а која приказује дух рата; сами записи и студије, који су уметнику помогли да докучи површи живота и њихов однос према атмосфери. Тада дођоше актови, нацртани неупоредивом сигурношћу, облици испуњени свим својим обрисима, моделовани многим брзим потезима пера, и други затворени у мелодију једне једине вибрирајуће црте, одакле се издиже, у незаборавној чистоти, једна једина кретња. Такви су и цртежи којима је Роден, по жељи неког префињеног колекционара, пропратио примерак књиге Fleurs du mal. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Густава Климта

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај.

Сама реч „онанија“ потиче од библијске личности Онана који се помиње „Књизи Постања“ (38). Ђура Даничић, преводилац Старог Завета на српски језик, његово име преводи као Авнан. Ево одломка који сведочи о пореклу речи и радње:

А Јуда речне Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

Онан (Авнан) је требао да са „женом брата својега“ зачне пород. Међутим, он то не чини тако што „просипаше на земљу“ (своје семе). На тај начин удовица његовог брата није могла да остане трудна. Неки сматрају да је на основу овог одломка црква забрањивала контрацептивна средства, док су протестанти сам чин самозадовољавања сматрали грешним и неприхватљивим.

Бечко друштво крајем 19. века било је конзервативно и двоструких аршина. Сексуална искуства мушкараца пре брака углавном су се формирала у јавним кућама. Девојке, међутим, не би имале привилегију сексуалног искуства пре брака, а неке и током читавог живота јер би остале неудате. То је, углавном, разлог зашто су већина пацијената чувеног бечког психијатра Сигмунда Фројда биле жене. Њихова је анксиозност и неуротичност била условљена разлозима природе која није остварила своја права. Наставите са читањем

Уметник и његов пас: Фјодор Михајлович Достојевски

Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и ништа више. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа грешка. Имао је и неких вредности, али све код њега, па и добре особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Artur Rembo: „Alhemija reči“

tumblr_p4yk10EVJw1tg8xeso1_1280.jpg

Ernst Pinjon-Ernst, „Portret Artura Remboa“, 1978.

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice. Nastavite sa čitanjem

Hičkokov film „Ptice“

My favorite moment in „The Birds“ is when Tippi Hedren in her fur coat and high heels mischievously ferries a bird cage in a rowboat across the bay and second when she sits tensely smoking near the schoolhouse as crows ominously gather on the jungle gym behind her. – Camille Paglia

Citat Kamil Palje na početku ove objave podsećanje je da je ova američka kritičarka objavila posebnu knjigu o filmu Ptice (British Film Institute, 1998) koju treba pročitati u cilju razumevanja ili, još bolje, intezivnijeg razlistavanja viđenog.

Kostim Tipi Hedren, njeni nokti dok pali cigaretu, pogled, frizura morali su poslužiti kao uzor Metju Vajneru kada je snimao seriju Mad Men i mislio o liku Beti Drejper. Ja neću film predstavljati sa psihoanalitičke ili sa filmske (tehničke) strane.

Meni se dopada čitava iluzija, podjednako na nivou radnje, koliko i na nivou slika. Melani Denijels, mlada devojka sa kavezom za ptice, perfektno obučena, sa savršenom dikcijom, uputila se kolima ka mestu Bodega Bay. Tamo će ponovo videti Miča.

Tipi Hedren je ultimativna Hičkokova heroina, ni Grejs Keli, ni Ingrid Bergman, ni Kim Novak ne mogu prići načinu na koji je Tipi ovaplotila hičkokovsku heroinu, zavodljivu, naivnu, vedru, opasnu. Nastavite sa čitanjem

Atlas i Hesperide

106606967_328860278275894_5178742277632750954_n.png

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim leđima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent 1922. Sardžent je dugo putovao po Evropi, a poznat je i po prijateljstvu sa drugim Amerikancem na evropskom tlu, Henrijem Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj na svoje delo.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio originalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska tela, obgrljena, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i Sardžentovim stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom originalu koja se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju. Nastavite sa čitanjem

Scene nasilja u slikarstvu Ežena Delakroaa

Ežen Delakroa, „Autoportret“, 1816.

Delakroa, od krvi jezero gde se kriju
zli anđeli, u senci zelenih četinara,
gde se, ko prigušeni Veberov uzdah liju,
pod bolnim nebom, zvuci neobičnih fanfara;

te kletve, hule, žalbe, te zanesene reči,
tedeumi i krici, grcanje – sve to bludi
kao odjek što kroz tisuć lavirinata ječi,
opijum nebeski za srca smrtnih ljudi!

Šarl Bodler, „Svetionici“, preveo Branimir Živojinović

Skice francuskog umetnika Ežena Delakroaa iz 1827. godine prikazuju središnje figure na platnu Sardanapalova smrt, nastalom po uzoru na Bajronovo delo, istorijsku dramu (tragediju) u blankversu, napisanu 1821. U centru prikaza je naga robinja koju jedan od ubica pred Sardanapalom žrtvuje. Priču o Sardanapalu Delakroa pozajmljuje od Bajrona, svog omiljenog pesnika, i to samo šest godina pošto je Bajron objavio svoje delo. Engleski pesnik, međutim, temu pozajmljuje od Diodora sa Sicilije, grčkog istoriografa iz prvog veka pre nove ere. Sardanapal je bio, prema verovanju, poslednji asirski car koji je živeo i vladao tokom sedmog veka pre nove ere u gradu Ninivi. Veruje se da je život posvetio dekadenciji, onom obliku koji su romantičari, posebno takozvana „crna struja“, naročito favorizovali kao temu: nasilje, smrt, prekomerenio uživanje u telesnim nasladama. Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi sa sigurnošću tvrdili da je Sardanapal zaista postojao, u pitanju je legenda o raskalašnom vladaru sa mnogo ženskih i muških konkubina, sa mnogo svite i razuzdanih okupljanja, koji je takvim načinom života svoju zemlju doveo do očajanja. Shvativši da mu preti slom naredio je da se sva njegova pratnja, sve što je posedovao, ubije i uništi na svirep način. Slika Sardanapalova smrt prikazuje taj trenutak, oholog, poludelog vladara pred kojim se odvija tragedija, jednočinka koju on režira. Tu su konji, dovedeni na klanje, tu su konkubine koje treba ubiti, mnoštvo razbacanih predmeta i nakita. Njihov zveket pomešan je sa vriscima, a posmatraču je taj zvuk dočaran bojom, a sav taj haos samom kompozicijom slike. Nastavite sa čitanjem

Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

Vladimir Veličković, „Pas Fig. XXII – varijacija na temu jednog autoportreta, 1972.

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. Prikaz psa označava dinamiku, ali istu i podstiče: potez ruke umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Osim gracilnosti, brzine, dinamike, preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Pas je trpljenje, pas je poniženje, pas je sluga, pas je snaga koja svoju snagu nije preokrenula i artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Je li to zaista u korist njegove inteligencije kada za psa kažemo da je odlično dresiran? Dresura i inteligencija su antipodi. Zašto ih, onda, izjednačavamo?

Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator. Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv Autoportret zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, velflinovski rečeno, izgleda barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti. Nastavite sa čitanjem

Božidar S. Nikolajević o crtežima dlanova Leonarda da Vinčija

File_Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_hands_-_WGA12812[1]What_Wine_Drinkers_Can_Learn_from_Leonardo_Da_Vinci[1]

Božidar S. Nikolajević (1877-1947), srpski istoričar umetnosti i pesnik, ovako je pisao o Leonardovom umeću predstavljanja ruku i dlanova koji datiraju iz različitih perioda i nezavršeni su, do nas su došli na crtežima koji nam se čine kao deo pripremnog rada, kao skice za ženske portrete po kojima je Da Vinči toliko poznat.

Još je veštije Leonardo crtao ruke. U tom ga niko nije nadmašio, mada je i pre njega bilo nekoliko dobrih umetnika u tom pogledu, kao što su Verokio, Kriveli i Botičeli. Ali ruke kod Leonarda mnogo više kazuju. Nisu to samo nežne, odnegovane i gospodske ruke, sa vitkim prstima i ružičastim noktima, nego u njima ima i duše i temperamenta. Kao i oči, tako i one kod Leonarda prikazuju tajnu unutrašnjeg života; one su ogledalo onoga, što se tog trenutka zbiva u duši naslikanih likova: ogledalo koje zaluđuje posmatrača savršenstvom i lepotom. Samo je jedan dubok psiholog bio kadar da od ljudskih prstiju stvori tako rečitu klasifikaciju duševnog stanja.

Nastavite sa čitanjem

Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Čarls Armitadž Braun, „Portret Džona Kitsa“, 1819.

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao apotekara i odlučuje da se posveti isključivo pisanju poezije. Pokušava da završi odu Hiperion no ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama, šest oda, od kojih je jedino Oda jeseni bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819.

U nastavku slede svih šest oda, od kojih su Oda slavuju, Oda bezbrižnosti (u nekim prevodima i Oda indolenciji), Oda melanholiji i Oda psihi date u prevodu Danka Anđelinovića iz 1960. godine, što će čitaoci primetiti, naročito po određenim leksičkim odlikama prevoda. Oda grčkoj urni i Oda jeseni date su u prevodu Vladete Košutića iz 1968. godine. Za sada na ovom mestu možete čitati o Odi jeseni i o Odi grčkoj urni.

Slikar Džozef Severn (Joseph Severn) je između 1819. i 1823. godine naslikao nekoliko Kitsovih portreta, bio je pesnikov dobar prijatelj i saputnik kroz Italiju. Po saznanju da boluje od tuberkuloze, Kits odlazi u Italiju zbog odgovarajuće klime gde mu društvo pravi Severn. Međutim, Kits umire nakon tri meseca u Rimu. Iza tog prijateljstva ostalo je mnoštvo pisama (koje je Severn upućivao drugima, izveštavajući ih o pesnikovom zdravlju), kao i portreta. Možete ih čitati ovde.

Posle Kitsove smrti, Severn je nastavio da boravi u Rimu, izdržavajući se kao slikar čija su dela obuhvatala različite tematske celine. Sahranjen je pored Kitsa na protestanstkom groblju u Rimu. Pored njega, Kitsove portrete, u formi crteža, ostavili su umetnici čija je dela moguće videti na sajtu Nacionalne galerije portreta u Londonu (National Portrait Gallery). Kitsov i Severnov grob simbolični su: na jednom je lira, na drugom paleta. Na Kitsovom grobu uklesano je, po njegovoj želji: Nastavite sa čitanjem

Crteži kentaura Ogista Rodena

August Roden, „Kentaur otima ženu“, oko 1900.

Prikaz snage i dinamike – kao osnovnih (telesnih) elemenata Kentaura – evidentan je na priloženim Rodenovim skicama. Skulptor se posvetio crtežu, zahtevnoj likovnoj formi, koja, baš kao i haiku, uz malo reči (odnosno poteza), treba da predstavi suštinu. Suština je, može se naslutiti iz ovako predstavljenih pokreta i oblika, kao i u slučaju predstava na skulpturama, u požudi, u nezajažljivoj dinamici čulnosti.

Mi vidimo kentaure u borbi i sjedinjavanju sa ženama Lapita, otmice, poljupce, grebanja i zagrljaje. Kao da nam umetnik zapravo predočava borbu svojih ruku i kamena, ideje duha i grube materije iz koje pokušava da oslobodi formu: konačno umetničko delo.Pojava i suština,uvek međusobno uslovljene i zavisne. Forma je duh. Nastavite sa čitanjem

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Korice izdanja Bodlerove zbirke „Cveće zla“ iz 1857.

Ilustracije Ogista Rodena za priloženo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, pa i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Izdanje datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica izradio je umetnik  Henri Marijus Mišel.

Roden je stvarao ove ilustracije od kraja 1887. do proleća 1888. Jedan primerak otkupio je Rodenov muzej od tadašnjih vlasnika 1931. godine. O skulptorovoj ljubavi prema Bodlerovom pesništvu, kao i pesništvu uopšte, pisao je Rajner Marija Rilke u svojoj poetskoj studiji o ovom stvaraocu. Rilke je bio Rodenov lični sekretar. Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik severa i umetnik juga – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Pjero Polajuolo, „Portret mladog muškarca“, 1470.

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.“

Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti za Italiju?

Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima… Ne, ja idem sada malo u Dansku.

U Dansku? Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Problem umetnika – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Rafaelo Santi, „Apostol“, 1519.

Ne spominjite poziv, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi ponor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno ljubavlju da bi osećalo koliko je to strašno! Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hiljadama vi osećate žig i na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koja se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onoga čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada tamo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo… Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik i drugi – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Mikelanđelo Buonaroti, „Portret Andrea Kvaratezija“, 1530.

Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obazirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela. Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju. Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu, – kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti! Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako, – sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema pravoga puta. Nastavite sa čitanjem

Instalacije Ernsta Pinjon Ernsta

Instalacija „Ekstaze“ francuskog umetnika Ernsta Pinjon-Ernsta

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji Haos kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika. Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija Ekstaze koja je postavljena 2008. godine u katedrali svetog Šarla u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji Haos.

U istorijskom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Ono što se ne vidi, zanosi duha pojedinih svetaca, predstavljeno je posredstvom tela i njegovih poketa. Kombinacijom prostora, crteža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajući, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze. Nastavite sa čitanjem