Oskar Davičo: „Hana“

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Evreja udovca
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu se s njom jegulje
i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.

O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,
plaćao sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe, sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,
Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.
Ja nisam od ića od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci
njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.

Fotografija: Josef Breitenbach, 1950.

O beogradskim cirkusima i boemskim delovima grada

U nastavku prilažem dve objave koje sam prepisala prekucala iz sveske koja mi je služila za različite citate iz književnih dela ili časopisa. Stoga, ne mogu na ovom mestu navesti izvor za dva priložena odlomka jer obično stvari u sveske za tu namenu ne beležimo činovnički precizno i bibliografiji je tu najmanje mesto. Zajednički imenitelj oba citata je Beograd, stari Beograd i njegov, redak ali postojan, žovijalni karakter.

„U Evropi se prva cirkuska trupa pojavila u 14. veku, tačnije 1322. godine, a doputovala je iz Misira u Carigrad. Bilo ih je dvadesetoro, svi su bili Cigani, a izvodili su smrtonosne igre u areni. Već sledeće godine, ova trupa dolazi u Srbiju u kojoj je vladao kralj Stefan Uroš II Dečanski iz porodice Nemanjića. Tek u 19. veku (1845. godine) Beograd je posetio cirkus gospodina Tota koji je na Kalemegdanu više puta priređivao spektakle. Deset godina kasnije, Beograđanima veštine pokazuju izvođači ozbiljnijeg cirkusa francuza Ernesta Guilleta, nazvan ‘Olimpijski cirkus’. U maju 1869. godine nemački cirkus ‘Furo’ razapeo je šatore na Velikoj pijaci, na kojoj je prikazano osamnaest komada u jahanju, od kojih su autentični bili kineska igra sa flašama, pantomima pri sjajnom osvetljenju i uže francuskih mornara..“

„I Beograd ima svoj boemski kutak – Skadarliju. Na ovom mestu su se za vreme Prvog srpskog ustanka nalazile samo poljane, pa se tek dolaskom kneza Miloša na vlast, 1825. godine, javljaju prva naselja. Kraj je bio naseljen Ciganima, te se i zvao Cigan(ska) mala (simbolični predak Skadarlije). Krajem 19. veka i počekom 20, zbog blizine Narodnog pozorišta, u boemskoj četvrti su stanovali glumci, a uz njih i drugi umetnici, pesnici, slikari, pisci. Književnici i umetnici sve svoje proslave i jubileje slavili su u kafanama ‘Vuk Karadžić’, ‘Tri šešira’, ‘Dva jelena’. Najstarije je kafana ‘Tri šešira’, koja je po podacima Branislava Nušića, postojala još od 1864. godine, a dobila je naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod ‘Imperijala’ Đoke Dimovića. U kafanama su održavali sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije.“

Petar Pajić: „Prazna soba“

Zašto si zatvorio vrata
od svoje prazne sobe?

U njoj ničega nema,
niko ti ne može ništa odneti.
Zašto čuvaš tu prazninu,
zašto čuvaš te senke po zidovima?

Brat ti je uzalud kucao,
pas je dugo cvilio na pragu.

Kad bi sad naišao lopov
koji ume bez ključa da ih otvori,
kad bi se odnekud pojavio razbojinik
da ih razvali,

bio bi to Božiji znak
da nisi zaboravljen i da ti spasa ima.

Objavljeno u kulturnom dodatku „Večernjih novosti“ 17. avgusta 2005.

Ljubomir Simović: „Prozor“

Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.

Ivo Andrić o sirotinji

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvorovima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim, dugim trajanjem.

Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom.

Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir, moćan i bogat, toliko bogat da nije znao gde šta ima. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja, a sve mu se činilo malo i uvek mu je sve bilo hladno. Priređivao je bučne i sjajne gozbe, sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani, i stekao glas bogata i darežljiva domaćina, ali svoju skrivenu, unutrašnju bedu nije mogao zameniti ni zaglušiti. I kao čudo se kazuje da je kriomice, kad bi se svi gosti razišli, i sam sit i pijan do nesvesti, još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća, i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza preostalih gostiju. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića, ali se nije mogao najesti i zajaziti, jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega.“

Ivo Andrić, „Znakovi pored puta, II tom“

Fotografija: Tessa Traeger

Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Jazz klasik: Dave Brubeck – „Take Five“

.

Bubanj je najveći utisak ove kompozicije, posebno improvizacija na sredini. Zamišljam neku heroinu u haljini kakvu je nosila Stela Stivens u filmu „Zakasneli bluz“ Džona Kasavetsa dok se prvi taktovi, poput kolutova dima, kreću kroz sobu. Ova melodija zahteva filmsku scenu. „Zakasneli bluz“ je film iz 1961. godine i nosi u sebi atmosferu svih nedoumica beat generacije: lutanja, velika čekivanja, izgubljene iluzije, lažna prijateljstva, puno želje za pripadanjem i puno, puno muzike. Ova kompozicija, iako nije korišćena u filmu, u mojoj imaginaciji je deo njega, ali ona, za razliku od filma, pa i od Hoperove slike, saopštava: na kraju dana, sve će biti u redu!

Image result for stella stevens too late blues dressImage result for stella stevens too late bluesRelated image

Ruke Karla Orfa

Ruke su, kao i šeširi, ili psi, ili barok, ili roza boja, posebna tema na ovom internet mestu. Sve na ovom svetu može biti podsticaj, zanimljivost, draž, mogućnost za istraživanje, za proširenje datih granica, proširenje dometa sopstvenog bića koje neminovno biva u procesu saznanja zaustavljeno samo sobom, svojim čulima koja ga ograničavaju. Mi ne možemo pobediti zakone prostora i vremena. Ne možemo istovremeno biti na dva mesta, ne možemo u celosti obuhvatiti svet, ljude koji ga čine, koji ga grade, razgrađuju, dopunjuju. Ne možemo razumeti, a pre razumevanja, ne možemo prisustvovati svakoj promeni u okrilju prirode, svakoj promeni misli u nečijoj glavi ili trzaju emocija. Međutim, umetnost nam omogućava da različite fenomene, različite pojave ovoga sveta, postavimo u takav odnos da oni ispadnu kao da nama pripadaju, kao da su naši. Umetnost nam omogućava da budemo svuda, da vidimo sve. I da opet ne iscrpimo taj dar u potpunosti.

Umetnost proširuje granice našeg sveta, ona ruši barijere koje prostor i vreme postavljaju pred nas. Ovo internet mesto primer je za to, ja sam to želela u svakom trenutku njegovog stvaranja. Kabinet kurioziteta, prostor neobičnih predmeta koji poništavaju vreme – do teksta o caru Rudolfu II može se pronaći slika jedne antičke statue, zatim čuti džez izvođenje, a potom pročitati stihovi poljske pesnikinje 20. veka. Zašto svaki okvir unutar koga je neka objava ne bi bio poput okvira neke vitrine? Svaka vitrina sadržala bi poseban muzejski primerak, mogla bi to biti neka vrsta vavilonskog muzeja. Ja umetnost doživljavam kao mogućnost za putovanje kroz vreme. Naravno, ona me uči lepoti, ali suštinski nikada nije mogla da me vaspita, u smislu da promeni moj pristup životu, ona je jedino doprinosila uspostavljanju većeg kriterijuma, većeg zahteva pred život, pred stvarnost, ali retko mi je davala mogućnost da budem mudrija nego što jesam. Mudrost je u iskustvu, u životu. Međutim, mudrost u knjigama deo je fikcije. Otuda niko nije mogao da uči iz istorije, otuda sve pošasti tokom ljudske povesti, uprkos svim veličanstvenim dometima za koje je čovek bio sazdan. Gete je spoznao šta je Čovek kada je video svod Sikstinske kapele. Ipak, čovek je bio i vojnik Karla V koji je samo nekoliko godina pre Mikelanđelovog dolaska u Rim ubio više od dvadeset hiljda ljudi za nekoliko dana. Prust je pisac koji je promenio moj život, pre svega, moj unutrašnji život, ali svi oni mudri esejistički ekskursi nisu me vaspitali (ali su postavili očekivanja), a Šiler nije pogrešio kada je rekao da se najbolje vaspitanje, formiranje, oblikovanje nečijeg karaktera postiže isključivo vaspitanjem umetnošću. Dakle, imamo paradoks. Ništa nije promenila i sve je promenila. Umetnost može malo toga promeniti, ali može jednom doprineti: spasti nečiji život. Spašavanje znači obogaćivanje, pružanje prostora, davanje smisla. Baš kao što je Balzak govorio da mu u životu nije dovoljno da ima šta da jede, već i da želi, dok jede, da ima prostora i za laktove.

Meni je bilo potrebno putovanje (otuda je ovaj internet magazin o putnicima, to je cilj) jer sam na taj način razbijala utvrđene koordinate koje zakoni fizike postavljaju pred sve nas. A zakoni fizike, to je stvarnost, to su činjenice. Hodala sam, i nastaviću, jednim beskrajnim hodnikom, holovima poput onih koje sam viđala putujući Evropom, posećujuću različite muzeje, dvorove, galerije, crkve. Kada čovek ostane sam u nekom od njih, a svi oni su veoma različiti, međutim, to može da primeti jedino onaj koji je mnogo putovao, neiskusnim putnicima ti spomenici naše civilizacije deluju isto, što je greška, svetovi se umnožavaju, jer je i to zakon fizike (ali mi vidimo sa obale samo deo štapa koji je iznad površine vode, a to ne znači da deo u vodi ne postoji). Kada se toliko dela, različitih ljudi, iz različitih epoha, sa različitih mesta, koja sadrže njihove energije, a energija je večna, nađu na istom mestu, ona moraju na posetioca uticati. To je energija koja poput Teslinih munja vije nad našim glavama (sigurna sam da čitaoci znaju na koju Teslinu fotografiju mislim). U zavisnosti od posetioca i njegove spremnosti na „prijem“ taj uticaj će se razlikovati, ali dela će svakako emitovati svoj potencijal, poput alefa na Borhesovog posetioca podruma u koji je smeštena ta jedna tačka u kojoj je sadržan čitav svemir.

Ali, zašto i u kakvoj je to vezi sa naslovom ovog posta i priloženim fotografijama? Karl Orf je umetnik, koji je uz Ingmara Bergmana najbolje predstavo doba srednjeg veka („Carmina Burana“ i „Sedmi pečat“). To je trajno uticalo na moju imaginaciju, na moje putovanje tim hodnikom, na eksponate koje sam viđala u vitrinama tog dela muzeja. Zatim, Karl Orf radi na svom delu „Antigona“ sledeći Helderlinov prevod te antičke drame. Koliko smo već doba nabrojali, koliko se hodnika već ukrstilo? Najzad, tu je Herbert List, a nimalo slučajno. Herbert List je Nemac, koji je poput svojih sunarodnika, Orfa i Helderlina, dao našoj imaginaciji neprocenjiv doprinos kada je u pitanju slika antičke Grčke. Herbert List je godine svoje mladosti proveo putujući Mediteranom, zadržavajući se u Grčkoj, fotografišući antičke ruševine. Njegove slike, po mom mišljenju, koje ne mora nikoga da obavezuje, i za koje mislim da može neko staviti pod znak pitanja, tipičan su primer nemačkog viđenja Grčke pod čijim smo mi (zapadna civilizacija) trajnim uticajem. Oni su germanizovali antičke ostatke, čineći ih hladnim, belim i poput obale Baltika jednostavnim, tihim, praznim. Hramovi grčkih božanstava nemi su poput horizonta neke nemačke pustopoljine na severu. Njihovim viđenjem dominiraju oštri kontrasti, nema palete. Ipak, na opšte razočaranje, stari Grci nisu bili to. Sada, u ovom ciklusu fotografija, s obzirom na tolika preklapanja i usecanja jednog hodnika u drugi, preklapanja vremena, antike i drame, 19. veka i poezije, muzike 20. veka, fotografije i prijateljstva, dolazimo do razloga zašto sam ja fascinirana ovim otkrićem, ovom serijom fotografija. Možda dosadašnji tekst ne korespondira sa samim naslovom, već je tematski širi, ali nije na odmet temu dopuniti i simbolom ruku, tačnije dlanova, metafore stvaralačkog potencijala. Otuda naslov „Ruke Karla Orfa“. Reč je o umetnosti kao proizvodu igre duha i dlanova. Ona ispunjava sve te hodnike kojima mi, putnici kroz epohe, prolazimo u potrazi za … novim hodnikom, novim vremenom, paralelnim, a istovremenim, postojanjem.

Fotografije: Herbert List, „Karl Orf radi na operi Antigona, prema Helderlinovom prevodu“, 1955.

Luj Armstrong svira pred Sfingom

Taken in 1961, the iconic Black jazz musician Louis Armstrong performs for his wife at the Sphinx.

Ova fotografija je ikona svakog ljubitelja džez muzike. Luj Armstrong je 1961. godine posetio Egipat. Ovde ga vidimo kako u društvu supruge svira pred Sfingom, drevnim egipatskim spomenikom enigmatičnog značenja (Sfinga, za razliku od piramida, nije imala upotrebnu funkciju).

Umetnik i njegov klavir: Herbie Hancock

Herbie Hancock on the 24th of december 1964. © Mosaic Images LLC. 📷 Francis Wolff. Merry x-mas! Don’t get the blues.

Džez muzičar Herbi Henkok fotografisan je 24. decembra 1964. godine kako sedi za svojim klavirom, povijen i, pre nego umoran, čini se da je setan. Datum je interesantan. U pitanju je veče pred Božić. Tada su mnogi od nas u ne baš tako srećnom raspoloženju, u velikom meri zahvaljujući predprazničnoj euforiji i spolja nametnutim ponašanjem: da mi moramo tada biti sa nekim, da mi moramo biti srećni, spokojni i u društvu porodice, da mi moramo kupovati poklone, da mi moramo biti kod kuće.

To je blues koji je fotograf Frensis Volf (Francis Wolff) zabeležio. Sve je suprotno od pomenutog. Šarm šezdesetih, beat generacije, izneverenih očekivanja, lutanja, velikih iluzija, želje za pripadanjem i puno, puno muzike. U potpunosti neptunovska fotografija. Za one koji poznaju astrološke simbole, veza džeza i  planete Neptun (vladar znaka riba) nije nepoznanica. Ali, nastavak priče o toj vezi bi nas odveo na drugu stranu. Bitno je pomenuti vezu koja se ostvaruje, ako ne fizički, onda bar sa kosmički.