Адријана Марчетић: „Заљубљени Пруст“

Portrait-Marcel-Proust-Jacques-Emile-Blanche_0_730_1095

Жак Емил Бланш, „Портрет Марсела Пруста“, 1900.

I

Пре три године читаоци Марсела Пруста и цео књижевни свет прославили су стогодишњицу Свановог рођења. Прва књига Трагања за изгубљеним временом, „У Свановом крају“, изашла је из штампе 14. новембра 1913. године. Та година, по једнодушној оцени критике, представља прекретницу у уметности романа, тренутак у којем је романескни жанр ушао у ново доба, епоху модернизма. Али, година Свановог рођења није била преломна само у уметности романа. С данашње историјске дистанце очигледно је да је у години пред Први светски рат дошло до експлозије модернистичких покрета у готово свим уметностима и жанровима, не само у Француској већ и у многим другим земљама. Узмимо само неколико примера. Осим Свана, у Француској су објављене и песничке књиге Валерија Ларбоа (Песме А. О. Барнабута), Гијома Аполинера (Алкохоли), Блеза Сандрара (Транс-сибирска проза), песника и прозаиста Франсиса Жама, Шарла Пегија, Алена Фурнијеа; све оне су недвосмислено најавиле појаву новог песничког стила и нове, модернистичке поетике. У Америци, у часопису Поезија, Езра Паунд 1913. објављује низ текстова који се данас сматрају својеврсним манифестом имажизма; Роберт Фрост, један од најзначајнијих америчких модерниста, објављује прву књигу песама, A Boy’s Will. На немачком језику исте године светлост дана угледала је једна од најбољих Кафкиних прича, „Пресуда“, а Георг Тракл штампао је своју прву и једину збирку, Песме. У Русији, песници Бурљук, Каменски, Хлебњиков, Кручених и Мајаковски и сликари Ларионов, Маљевич, Наталија Гончарова и Олга Розанова, оснивају уметничку групу „Хијалеа“ и објављују један од неколико својих футуристичких манифеста. Унамуно, у Шпанији, објављује прву збирку прича, Огледало смрти, која га је најавила као аутора модерне, авангардне инспирације. И у Србији су 1913. године штампане књиге којима је најављена нова, модернистичка књижевност, Ракићеве Песме, Дисове Утопљене душе и први грађански роман у српској књижевности, Чедомир Илић Милутина Ускоковића. Бура и навала модернизма преплавила је и друге уметности, музику, сликарство и архитектуру. У Паризу, те године Пруст је редован и одушевљен посетилац представа Руског балета, присуствује и извођењу Посвећења пролећа Игор Стравинског. Сликари модернисти најзад улазе на велика врата галерија и музеја. Марсел Дишан у Паризу излаже први „ready-made“, „Точак бицикла“, у Њујорку приказује провокативно платно „Женски акт силази низ степенице“. Изложбе приређују и Шагал, де Кирико, Матис; Пикасо и Брак полажу темеље кубизма.

Марсел Пруст је у самом средишту необично богатог уметничког живота ове епохе. Он пише и објављује прозу и есеје у угледним париским часописима и дневним листовима, посећује књижевне салоне, концерте, изложбе и позоришта, дружи се с писцима, музичарима, уметницима и филозофима. Већ и по томе, његов допринос уметничком и културном животу Париза није занемарљив. Али, у уметности романа, у жанру у којем је створио своје животно дело, Прустов допринос је немерљив. У роману, Пруст је апсолутни иноватор, уметник који је променио природу овог жанра и истовремено указао на његове нове, до тад неслућене могућности. На иновативност, као на главну карактеристику Прустове прозе, указали су већ његови први читаоци и критичари, Мартин Тарнел, Ернст Роберт Курцијус, Лео Шпицер. У приказу објављеном у „Српском књижевном гласнику“ у фебруару 1922, неколико месеци пре Прустове смрти, Слободан Јовановић назвао је Пруста „једним од првих приповедача новог времена“. Прустово дело је било и остало трајна инспирација за различита тумачења. О њему су писали и сами писци (Жид, Бекет, Набоков), и књижевни критичари, и историчари, и биографи, а „прустологију“ су у новије време обогатила и интердисциплинарна истраживања, на пример, проучавање нехотичног сећања у оквиру когнитивне психологије или „квир Пруста“ у студијама културе. Данас, када жива рецепција Прустовог дела у континуитету траје више од сто година, поставља се питање шта оно значи у нашем времену и шта говори савременом читаоцу? Пруст је наш савременик првенствено по питањима која у свом делу поставља: какав је однос уметности и живота, каква је улога уметности у људском животу, шта је то аутентично проживљен живот? Наставите са читањем

Druga knjiga Ane Arp: „Jabuke“

Dvadeset petog septembra 2019. godine objavljena je druga knjiga Ane Arp koja nosi naziv Jabuke.

U pitanju je zbirka kratkih priča pisanih između jula 2017. i juna 2019. godine. Njihovi nazivi su: Škola, Konj, Bicikl, Ostrvo, Pčele, Jabuke. Priče su praćene uvodnim obraćenjem Čitaocu i kratkim pogovorom.

Troje ljudi radilo je na realizaciji knjige: Manuela Rađenović (lektura), Siniša Lekić (priprema knjige za štampu, fotografija pisca). Ana Arp je zaslužna za dizajn i vizuelni koncept izdanja.

U pitanju je samizdat koji je u potpunosti finansirala i osmislila Ana Arp.

A . A . A je nezavisni i samoorganizovani izdavač, proistekao iz istoimenog časopisa posvećenog umetnosti koji objavljuje knjige Ane Arp, sledeći blejkovsku tradiciju uradi sam (do it yourself). Nastavite sa čitanjem

Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca.

Saloma je junakinja kakvu književnost dekadencije veliča, inspirisana poezijom Šarla Bodlera i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Irodijada, Vajldova Saloma, sve su to dela koja svedoče o popularnosti ove teme.

Obri Berdsli ilustruje Vajldovo delo 1893. prema porudžbini časopisa The Studio. Kada je pisac prvi put video njegove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj temi, u poglavlju „La belle dame sans merci“ piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela: Nastavite sa čitanjem

Časopis „Žuta knjiga“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa. Nastavite sa čitanjem

O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“

800px-Rembrandt_van_Rijn_177

Rembrant van Rijn, „Otmica Persefone“, 1631.

Sliku Otmica Persefone holandski umetnik Rembrant van Rijn stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na zrelost dela. Otimica Persefone je tema koja zaokuplja barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika klasičnog baroknog dela: afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje, koje se ogleda kako u potezu četkice, tako i u način predstavljanja figura na slici. Celovitost i jedinstvo slike (kao da) ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Ona (kao da) prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu precizno je označena svetlošću. Taj detalj je upravo ono na čemu ćemo, kao posmatrači dela, zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče. Kontura je razorena. Pojave nisu dovršene, one su permanentno u nastajanju. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena, odlika je Rembrantove palete koju je kao veoma mlad umetnik uspostavio. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini nekog okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju. Nastavite sa čitanjem

Mario Prac o Eženu Delakroau

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Jer danas bismo, u stvari, pre bili skloni da na Delakroaa primenimo sud  koji je Gotjeu, koji ga je formulisao, zvučao kao pohvala, dok nama zvuči kao pogrda: „Ako se izražavao kao slikar, mislio je kao pesnik: temelj njegovog talenta čini literatura“. Simptomatično je da je Bodler imao najviše razumevanja za slikare i muzičare koji su bili najviše prožeti književnošću: Delakroaa, Vagnera, cerebralne ličnosti s mutnom senzualnošću.

Delakroa, taj slikar „ljudožder“, „molohista“, „dolorista“ neumorno radoznao za pokolje, požare, pljačke, truljenje, ilustrator najmračnijih scena Fausta i najsatanskijih poema lorda Bajrona koga je obožavao; zaljubljen u zveri (koliko on ima skica zveri kako grebe žrtvu?) i u temperamentne i vrele zemlje, Španiju i Afriku; čovek koji je egzaltirao grozničavu akciju, žalio se da je „njegova duša probudila njegove vatre, njegovih dvadeset pet godina bez mladosti, njegov žar bez snage“.

Ta „stara klica“, to „crno dno koje treba zadovoljiti“, a koje je on osećao u sebi, moralo je da nađe neki odušak i on ga je našao u slikanju. Da li je malarična groznica koja ga je obuzela 1820. i polako ga uništavala dovoljno objašnjenje za tu „užasnu himnu sastavljenu u čast fatalnosti i neizlečkivog bola“, kako je Bodler definisao njegovo delo? Da li je groznica dovoljna da objasni neku vrstu kanibalizma koji boji krvlju mračne crteže? Ili ćemo u tome videti i uticaj vladajućeg ukusa, okrenutih studija fizičkih mučenja kod Žerikoa, slikara ludaka i leševa? Nastavite sa čitanjem

Engr o lepom

Nema dve umetnosti, već samo jedna: ona koja za osnovu ima večno i prirodno lepo. Oni koji traže povrh toga, varaju se i to na najkobniji način. Šta žele da kažu ti nazovi umetnici, propovednici „novog“? Postoji li, uistinu, nešto „novo“? Sve je već urađeno i sve pronađeno. Naš zadatak nije da izmišljamo, već da nastavimo, i imamo dovoljno posla ako se poslužimo, po uzoru na stare majstore, beskrajnim vidovima koje nam neprekidno pruža priroda, tumačeći ih u potpunoj iskrenosti duše i oplemenjujući ih tim pročišćenim i snažnim stilom bez koga nijedno delo nema lepote. Kakvog li apsurda u verovanju da urođene sklonosti i čula mogu da budu iskvareni proučavanjem ili imitacijom klasičnih dela! Pravi uzor – čovek – i dalje je tu. Treba samo da ga iznova preispitamo kako bismo saznali da li su klasici bili u pravu ili ne, i da li, koristeći ista sredstva kao oni, govorimo istinu ili lažemo.

Sada, dakle, samo treba da otkrijemo uslove, odnosno principe lepog. Reč je o tome da se oni promene, a da ih želja za izmišljanjem ne potisne iz našeg vidokruga. Čista i prirodna lepota nema više potrebu da zaprepašćuje novinom; dovoljno je da je ona lepota. Čovek je, međutim, sklon promeni, a promena u umetnosti često je uzrok dekadencije.

Proučavanje ili kontemplacija remek-dela umetnosti treba samo da posluži da prirodu učini plodonosnijom, jednostavnijom. Ona ne treba da teži njenom odbacivanju, pošto je priroda upravo ono iz čega proizilaze sva savršenstva. Nastavite sa čitanjem

Prva knjiga Ane Arp: „Tri mita o putovanju iza Sunca“

0. Korica JPG

Prvog maja 2016. godine objavljena je prva knjiga Ane Arp koja nosi naziv Tri mita o putovanju iza Sunca. U pitanju je trilogija koja se sastoji od knjiga „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

Knjige su pisane od 2009. do 2015. godine i, uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet, Fortuna prati hrabre, to je bio stvaralački kredo tokom godina nastajanja ove knjige u čiju realizaciju je bilo uključeno troje ljudi: Tijana Kojić (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija).

U pitanju je samizdat koji je u potpunosti finansirala i osmislila Ana Arp.

A . A . A je nezavisni i samoorganizovani izdavač, proistekao iz istoimenog časopisa posvećenog umetnosti koji objavljuje knjige Ane Arp, sledeći blejkovsku tradiciju uradi sam (do it yourself). Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Harija Klarka

Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Osim Poovih priča (namerno nisam stavljala naslov priče ispod ilustracije smatrajući da će oni koji su čitali Poa sami biti u mogućnosti da prepoznaju o kojoj priči je reč, umetnik je u toj meri uspeo da izvuče jedinstvenu suštinu svake od njih), Hari Klark je ilustrovao još i Andersenove bajke, Geteovog „Fausta“, kao i mnoge katedrale, oslikavajući njihove vitke prozore. Nešto od stila specifičnog za takvu vrstu stvaranja, Klark je transponovao i na ilustracije pomenutih književnih dela.

Na srpski jezik objavljena je knjiga Priče tajanstva i mašte u izdanju izdavačke kuće Tisa. U tom izdanju našle su se priče „Pad kuće Ašerovih“, „Maska crvene smrti“, „Vilijem Vilson“, „U Malstremskom vrtlogu“, „Crni mačak“, „Ligeja“ i „Izdajničko srce“. Priče su preveli Svetislav Stefanović (poznat je i njegov prevod Poove pesme „Gavran“), Andrej Vijatov i Nebojša Todorović. U tom izdanju našle su se ilustracije ovog umetnika, svaka prati odgovorajaući priču. Pošto pored izdanja Poovih dela koja je u jednoj knjizi objavila izdavačka kuća „Rad“ imam i ovo izdanje palo mi je na pamet da čitaocima bloga, u okviru tematskog ciklusa postova o Edgaru Alanu Pou, predstavim i ove ilustracije koje, smatram, podjednako kao i njegova proza, poezija i poetički spisi, obogaćuju čitalačko iskustvo ljubitelja ovog neobičnog pisca.
Nastavite sa čitanjem

Mit o Meduzi

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi se objasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je ubio Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom. Nastavite sa čitanjem

Franc List: „Ples mrtvih“

Ajzak Fuler, „Portret Vilijama Petija“, oko 1670. (detalj)

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih, koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, savremena ukrajinska pijanistkinja. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje Listove ličnosti i dela.

List – Mađar, Šopen – Poljak, Berlioz – Francuz, Šubert – Austrijanac, veoma su raznoliki po načinu sviranja klavira i po senzibilitetu svojih kompozicija, ali sva četvorica imaju izgled usamljenika. Zajedno su grupisani jer su kao romantičari govorili jezikom koji je znatno obeležio muziku 19. veka, uz veliki Betovenov uticaj. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak o muzici)

Anjolo Broncino, „Portret mladića sa skulpturom“, 1550.

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno ali trajno obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u katalogu izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić

tk

IKAR U GRADU

U pesmi Icarus Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak uvek okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima, jer kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige Umeće ljubavi Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić – umetnica čije je delo u fokusu – polaziglasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno,emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi premošćavanju tog jaza. Ta potreba, ispostavice se,izvor je čovekove dinamike,procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti,ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom,kako poeziju ideala i prozu prilika da uskladi i da dosegne sklad. U osnovi ovog problema,neumitne postavke koja je a priori nametnuta,leži čitava tema mita o Ikaru. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Konj

Aleks Kolvil, „Konj i voz“, 1954.

Prema jednom verovanju koje se, čini se, učvrstilo u sećanju svih naroda, konj pripada tminama htonskog sveta, izranja iz utrobe zemlje ili dubina mora galopirajući kao krv u venama. Taj arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi i smrt i život, jer je povezan i sa vatrom, razornom i pobedonosnom, i vodom, hraniteljkom i daviteljkom. Mnogostrukost simboličnih značenja proizilazi iz složenosti velikih lunarnih likova u kojima je mašta analogijom udružila Zemlju, u ulozi majke, s njenom planetom Mesecom, vodu sa seksualnošću, san s vidovitošću, biljni svet a periodičnim obnavljanjem.

Konj je za psihoanalitičare simbol nesvesnog psihičkog života ili neljudske psihe, blizak arhetipu majke, memorija sveta, ili arhetipu vremena, jer je u vezi sa velikim prirodnim satima, ili još arhetipu plahovitosti žudnje. Ali posle noći dolazi dan, pa i konj sledi taj put; on napušta mesto svoga porekla da bi se u punom svetlu uzdigao na nebo. Taj konj u veličanstvenoj beloj odori nije više lunaran i htonski, nego solaran i uranski, pripada svetu dobrih bogova i junaka: time se još više proširuje lepeza njegovih simboličkih značenja. Beli nebeski konj predstavlja kontrolisani, ukroćen, sublimirani instinkt; on je, prema toj novoj etici, ono najplemenitije što je čovek stekao. Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Mačke

circle-cropped (3).png

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela. Nastavite sa čitanjem

Slike mrtve prirode Adriana Kortea i holandsko slikarstvo 17. veka

Adrian Korte (1665-1707) je bio jedan od slikara zlatnog doba holandske umetnosti,  aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset dve godine. Korte je slikao dela malog formata, jednostavnih kompozicija i tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka svakodnevnom, jednostavnom, kamernom. Intimistička odlika holandskog baroknog slikarstva nije specifična samo za žanr mrtve prirode koji je, kao deo veće celine, postojao u umetnosti stvaranoj na prostorima van Holandije, i pre 17. veka, ali je kao poseban žanr definisan baš u to doba i na tom prostoru.

Političke prilike toga doba bile su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz španskih političkih ruku, prilično neizvesne. Njihove borbe sa prirodom bile su konstantne. Zemlja zbog svog posebnog geografskog položaja vodi konstantnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane kojima su zadržavali vodu i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane španske vojske tokom ratova za nezavisnost, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji.

Setimo se Jana Vermera. On je u groznici, zbog sloma berze i novčanog gubitka, u roku od nekoliko dana preminuo. Svet u kome je živeo, u kome je stvarao i pokušavao da nađe mesto za sebe bio je neizvestan, okrutan, destabilizovan stalnim slutanjama o mogućem bankrotu ili nepovoljnoj okolnosti koja bi pojedinca odvela u propast. Sve suprotno možemo videti na njegovim slikama. Usred borbe sa prirodom, stalnog mraza, stalnog naleta vode i borbe sa drugim ljudima, usred stalnih promena na berzi, stalne novčane neizvesnosti, postoji jedan svet iza prozora, svet tišine, svet nagoveštaja i malih dnevnih rituala. Svet umetnosti, orijentalnih tapiserija, svet muzike i ljubavnih pisama, iščekivanja i isprobavanja ogrlica pred ogledalom. A sve to u svetlosti nekih neodređenih tonova koji su u stanju da kod posmatrača evociraju neke neodređene utiske. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Tadeuš Ruževič

Slika: Miguel Laino

MOJA POEZIJA

Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.

Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.

Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.

Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.

Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.

Takav je izvor moje poezije i poetike.

Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života. Nastavite sa čitanjem