Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Jazz eksplozija boja

Veza boje i zvuka naročito je izražena u džez muzici, neobjašnjivo, ali očigledno, posebno kada zatvorite oči. Prisustvo apstraktne umetnosti, nefigurativnog slikarstva uopšte, veoma je povezano sa ovom vrstom muzike koja stvara slike zvukom. Ali, kakve su to slike? Možda bi bilo preciznije reći da to nisu u pitanju slike, već boje? Razlika je u tome, ali ovo je subjektivan doživljaj, da klasična muzika, tvori predmetno jasne oblike, dok ih džez razobličava i čini otopljenim. Kao kada niz tablu, niz platno curi gusta masa. Sve počinje velikim praskom (na primer, uvod u Koltrejnov album „A Love Supreme“), a onda nanosi boja, po eksploziji, počinju da klize niz platno, stvarajući igru (to su te džez varijacije i solaže), odnos kao u još jednoj Koltrejnovoj kompoziciji, „My Favorite Things“. Onda, oni usporavaju, negde na sredini platna, i poput delte reke, koja krči tropsku šumu, baš kao „Round Midnight“, Teloniusa Monka, tok postaje pravolinijski, blažen u tamnoj noći, poput panterinog tela glatke, nad kojom se vidi mnoštvo zvezda. Čudo je džez!

Slike: David Stone Martin. Dizajn ploče na kojoj su se našle kompozicije različitih džez muzičara.

Vladimir Pištalo: „Mediteran“

7b023b7abf8d25f2bf21465470dc8c8c

– Mediteran – šapućem… – to je svadba hiljada makedonskih plemića sa hiljadama persijskih princeza. Sećanje na Aleksandra, sina Amonovog, Helenističke kraljevine od kojih je najvažnija – Rim.

To je nekoliko ari morskih čudovišta i divljih veprova na mozaicima u Tunisu. To je Magna Graecia. To je vikinško-arapsko-grčka mešavina Palerma. Trgovina biberom između Porte i Serenisime. Četvrtina arapskih reči u zlatnom veku Španije.

To su antičke menjačnice gde se menjao novac za novac a bogovi za bogove.

To je mrmljanje molitava – krvavom Isusu i žestokom Prijapu.

To je gnom delfinskog čela, koji je popio kukutu i tugu svojih učenika ispravio kao logičku grešku.

Mediteran su i sandale koje su igrale oko mršavih zglobova raspetog sofiste.

Mediteran su mladići kudravi kao čempresi i starice koje ćućore po crkvama. To je čežnja za telima i morem. Votivne ruke i noge kraj oltara. To su žuti prsti i sveće. Onesvešćujuće sunčanice. Kopnjenje iza tamnih škura. Trešteće tarantele. Bikovski basovi Napulja. Buzuki. Nauljene kose. Kaćiperke i razmetljivci. Južnjački pederi, kurve, maske, klovnovi, lažovi, pevači, rvači i žderonje. Molitva bogu koji se zove strast: Osećam, dakle jesam. Jebi se Dekarte! To su flamenko i fado. Žene sa kosama kao kavijar, što tuku muve kastanjetama. Trgovi što se puše od sunca kao žigosana goveda. I gle: toreadori se uspravljaju u bleštavim arenama! Karmen draži bika suknjama!

– Mediteran – ponavljam – to je Rumijeva svetlost koja skida veo sa sveta. To su dostojanstvene toge koje su postale galabije. To su najtajnija mesta na našem unutrašnjem moru, Dardaneli sa konturama Konstantinopolja. Herkulovi stubovi, Gibel tarik – Gibraltar, sa svojim majmunima. To su islamski natpisi – nebeski grafiti u kojima je reč božija postala tečna. Povrh plaveti, jasni glas sa minareta poziva boga: dođi i igraj u meni!

To su crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve. To je Gaudijeva molitva, koja je igra. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion. Jedrilice koje se trkaju sa delfinima. Karirani stolnjaci i računi u čašama.

To su tri starice u crnom koje izgledaju kao personifikovane slutnje. Bevanda. Boće, domine, šijavica. Govor ruku. Epileptična žestina svađa. Vendete. San o milosti. Svetac prevrnutih očiju nad svakim kvartom. I cika lastavica.

To je Kavafijeva vizija grčkih luka i pristaništa.

To je krava koja viri iz likijske grobnice.

To su vertikalne zenice mačaka, horizontalne zenice koza. Podnevne utvare. Amfiteatri šapućućih duhova. Lebdenje u akvarelu parkova.

To je odbijanje sunčeve svetlosti od mora, dimljivo lelujanje preko borova i ples po stenama. To su mumije u katakombama i stogodišnji recepti za sladolede. To su bura i kiše. Miris divlje smokve i pasje mokraće. To su fajumske freske, sa očima mojih rođaka. To je muzika iz filma Mediteraneo:

Una faccia una razza.

Mediteran su oleandri i buganvilije. Ljudi ogrnuti togama vetra. Okrečena sela. Plava vrata koja vode nikud. To su procesije kiparsko-libansko-koptske sa ikonama i meduzama.

To su mačkoliki tipovi sa bradicama i slatko-kiselim osmesima, Kirkini ljubavnici, zapljuskivani penom, ustremljeni ka kraju sveta.

To je kad čovek i zmija piju iz istog pehara na pogrebnom piru. Sibile pod čempresima mrmljaju neprozirnu sudbinu. To su crnine i tragedije Mediterana. Mirni mrtvi na sarkofazima. Kapre što rastu iz grobnica. To su očnjaci kao praziluk koji štrče iz usta Gorgone.

To su svi ti momci i njihove cure posle plivanja i pića. Apstrraktna orgija leta. Udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih parova za trideset stoleća u trenutku vrhunca.

Odlomak pod nazivom „Mediteran“ pripada romanu Venecija

Izvor: Vladimir Pištalo, Venecija, Agora, Zrenjanin 2011.

Slika: Leon Spiliar, „Morski predeo“, 1925.

Filip Džonson o promeni kao jedinoj izvesnosti moderne umetnosti

Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutno ni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije za uživanje.

Ne zabrinjava me novi eklektizam. Ni Richardson koji se smatrao eklektikom to uopšte nije bio. Dobar arhitekta će uvek napraviti orginalno delo. Loš arhitekta će napraviti najgore „moderno“ delo, kao što bi napravio i delo (to jest imitaciju) sa istorijskim formama.

Strukturalno poštenje za mene je jedna od dečijih muka koje bi trebalo što pre da se oslobodimo.

Dovoljno sam star tako da sam beskrajno uživao u internacionalnom stilu i u tom području radio sa najvećom radošću. Još uvek verujemo da su Le Korbizije i Mies najveći živi arhitekti. Ali sada se epoha menja tako brzo. Stare vrednosti se ponovo šire vrtoglavom brzinom. Neka živi Promena!

Opasnost koju vi vidite u njenom sterilnom akademskom eklektizmu uopšte nije opasnost. Opasnost leži u suprotnom, u sterilnosti Vaše Akademije modernog pokreta.  – Philip Johnson

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Star System i kriza funkcionalističkog statuta“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Branka Krasić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (drugi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors
Alexandre Pieri, Watercolors
Alexandre Pieri, Watercolors
Alexandre Pieri, Watercolors 

Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Vlažni oblačići, prionuli uz zemlju, a ipak, retko kad daždonosni. Preko svega isceđena prljavo-crvena, prljavo-zelena, kredasta kao slez i tamnoljubičasta. Leti, vlaga s mora ovlaš gleđoše vazduh. Sve počiva pod lepljivim plaštom.

A onda, s jeseni, vazduh suv i treperav, oštar od statičkog elektriciteta, pali telo pod laganom odećom. Probuđena put nasrće na rešetke tamnice u koju je sputana. Pijana kurva ide mračnom ulicom utonulom u noć sejući za sobom delove pesme kao ružine latice. Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?

Učmala tela mladih polaze u traganje za bliskom nagotom, a u onim kafanicama, u koje je Baltazar tako često zalazio sa starim pesnikom* ovoga grada, mladići se nelagodno kreću bacajući kockice pri svetlu petrolejki: uznemireni ovim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako prevrtljivi – okreću se i odmeravaju svakog stranca. Jedva dolaze do daha i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete ukus negašenog kreča…

Napomena:
*Pesnik grada Konstantin Kavafi

Izvor citata:
Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvareli:
Alexander Pieri

Italijanski futurizam: Fortunato Depero

DEPEROFortunato Depero 3Fortunato Depero

Na sajtu fondacije Juan March o ovom slikaru, povodom izložbe koja je organizovana u Madridu, piše sledeće:

„During its most active years, between 1909 and 1915, Futurism made an innovative and dynamic contribution to European visual art and literature. The outbreak of World War I resulted in a break in its activities with many of the Futurists participating in the combat and the death of Boccioni. Prior to this, in 1913, Fortunato Depero went to Rome where he met Marinetti and visited the exhibition on Boccioni at the Galleria Sprovieri. His encounter there with the work of Boccioni and Balla led to a transformation in his artistic output as he assimilated Boccioni’s visual dynamism and Balla’s sense of tension deriving from the abstraction of forms. In the spring of 1915 Depero joined the Futurist movement.“

Detaljnije o ovom slikaru, izložbi, kao i o futurizmu u najopštijim crticama, možete pogledati na sajtu ove fondacije. Među raspoloživim informacijama, posebno se izdvaja video napravljen povodom izložbe radova ovog futuriste, naročito aktivnog tokom Prvog svetskog rata.

Poezija Vasilja Holoborotka

eszter radak

OSUŠENI KOZACI

Car Petar je voleo svakojake kolekcije:
putovao je po Nemačkoj i kupovao razne
slike i stare knjige.
Prohtelo mu se da napravi takvu kolekciju,
kakvu još niko nije video na celom svetu.

I zatraži on od hetmana Polubotka
nekoliko kozaka da ih osuši za kolekciju.
Hetman: ne, i ponovo: ne.

Car Petar pozva Polubotka
Polubotko uze čak četri stotine
kozaka pa im zapovedi:
Pazite reče, gospodo mlada, ne bojte se!
Ne bojte se! Neće vas pojesti! Ni kapu mu čak nemojte skinuti!

Dođoše oni u plaču, čekaju, kad će car da se pojavi.
Kad izađe, a Polubotko istupi pred njega:
Ne dam, kaže, kozake u nemilost i kvit.
Petar tada potrgnu sablju iz korice i prikuca
Polubotka uza zid da se suši.

Pogleda Polubotko svoje kozake, a oni
svi sami sebe prikovali uza zid i
suše se. Tako je Petar i dobio
čudnovatu kolekciju – četri stotine i još jednog
osušenog kozaka: sa šalvarama i kapama.
Tako je kako bi.

.

KRČAG NA STOLU

Nas troje sedimo za stolom.
Majka je donela vodu u krčagu
plavog boka –
neko je prilepio komad neba! –
i postavila na sto.
Uzeo je prvi – hteo se napiti – i ostavio,
uzeo je drugi – i ostavio,
uzeo sam
i pogledao u krčag –
plivalo je kao riba moje oko –
kad tamo, nije bunarska voda
nego krv!
MAJKA: što ne pijete?
(rekao sam)
Pa hajde onda i zali cveće oko kuće.

.

U GOSTIMA KOD GRUZIJANSKE NARODNE UMETNICE JELENE AHVELDIJANI

U sobi, u kojoj je bilo puno krčaga
iz raznih krajeva i svih vekova
(iskopanih i novih),
raznih oblika i boje,
veoma mi se pila voda i nisam mogao da je nađem.

I vi i ja sedeli smo u krčazima.
Vi ste sedeli u krčagu od gruzijske gline,
a ja – od ukrajinske.

Vaš krčag je imao boju starosti
i bio inkrustriran genijalnošću,
a moj je krčag bio zelen
i na bokovima mu je visilo lišće.

I ja sam bio toliko mali da sam se zavukao
u krčag do glave.
A svi su to shvatili
kao nepoštovanje Vaše kuće.

.

Da te ne bi prepoznali
odlomi grančicu višnje
i stani na put
a kad je podigneš i sakriješ njome oči
onda ćeš postati višnja
i niko te neće prepoznati.
Zapevaj još – pomisliće da su ptice doletele na višnju

.

– Ko si ti?
– Onaj koji ide daleko-predaleko.
Odlazim u proleće i vraćam se u avgustu
omotan širitima jabuka.
– Ko si ti?
– Onaj koji sve brka.
Mogu da pokidam lišće, a onda pogrešim
i otrgnem listić što leti.
– Ko si ti?
– Još umem od grana da ispletem tišinu
i u tu kotaricu skupljam roza latice,
a onda ih prospem jednoj devojčici
koja prstićem ume da nariše zvezde na pesku.

.

U leto-letašce
brao sam sa njom jagode u bokal.
Imali smo jedan bokal.
Držala je bokal u svojim tankim rukama.
Obamirao sam dok se saginjala
i tražila jagode u travi.
A onda je nestala:
pala je u travu
i ponikla.
Stopila se sa livadom.
Njene su kose postale trava.
Oči – rosa,
a obrazi jagode.
A ja sam je jednako dozivao i dozivao.
I čuo sam kako se tiho smeje,
kao da šumi trava,
kako maše rukama kao kamilicama,
kako gleda u nebo kao da je rosa.
I ja sam brao jagode sa njenih obraza.
A na bokal smo sasvim zaboravili.
Sasvim.

.

Znamo za trojicu
koji žive pod istom jabukom
i slični su Ikarima s leptirovim krilima
Kad sledimo njihov let
vidimo kako se pojavljuje četvrti
zato
što prva trojica
glasno razgovaraju
o letenju

.

Ukrali su mi ime (dobro što nisu hlače –
i bez njega se može živeti)
i sad me zovu onaj
kome je ukradeno ime.
Umem da krečim i da zidam bele zidove
i kad ja molujem onda svi znaju
da je molovao onaj
kome je ukradeno ime.
A na belim zidovima uvek napišem:
zid je doterao onaj
kome je ukradeno ime.
Pozdravna pisma i telegrami već dolaze
na moje novo ime, i ime onoga
kome je ime ukradeno.
Već su se svi pomirili (pa i ja sam odavno)
s mojim novim imenom. Žena se takođe navikla.
Ne znam samo kako će biti deci
kad ih budu zvali po ocu?

.

I zamolio me čovek da prenoći u kući
i predstavio se kao onaj
koji razmnožava vaške u glavi
radi voljene bele breze.
A kad smo seli za sto da večeramo, reče:
– Sedi uz peć i tamo večeraj!
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
– Tako treba!
I legosmo da spavamo. A on reče:
– Hajde lezi na klupu. Ja ću spavati sa tvojom ženom.
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
Uvek sam radio kako ljudi rade.
A sada ćeš raditi onako kako ja hoću, jer tako treba.
– Treba pa treba, uvek sam radio kako treba.
A možda treba da gladim mačka niz dlaku,
znam – to ne treba raditi, ali ja sam ga gladio, možda?

.

Osećam da u ovome gradu nekoga nema

Zaviriću u sve ulaze, stanove,
i počeću da telefoniram na sve strane
i odasvuda će da mi odgovaraju
moji znaci (kojima sam prekinuo jutarnju kafu)
saopštavajući da su živi i zdravi,
ali ja ipak znam da nekog nema
i njemu nikako da telefoniram.
Zaviriću u sve ulaze, stanove,
gradske ustanove – nadajući se da ću sresti
onoga kojeg nema.
Poleteću iznad grada, spustiću se u metro
i neću ga naći.
Otići ću u bioskop i na igranke,
otići ću pod prozore gde je živela dragana,
otići ću u prodavnicu dečjih igračaka,
ali ni tamo nikoga neću naći.
I tada ću shvatiti da u ovome gradu
nema mene samog.

.

U vreme dok sam se nosio s pitanjem:
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke,
čuo sam kako su iza zida vodili konja –
njegov ravnomerni topot kopita,
sličan hodu časovnika,
i bat potpetica vodiča
koji je kašljucao narušavajući ritam
kopita – možda je pušio krdžu.
Nisam znao šta nameravaju:
kao da hoće da zakolju konja,
a možda žele da otmu tuđu ženu na njemu
ili prosto da odjašu u šumu po drva,
ali je taj hod konja bio mučan i dug
kao hod časovnika…
pomislio sam: možda časovnik ide
iza zida,
a onda sam shvatio
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke.

.

Preveo sa ukrajinskog Srđan Đurđov Rašković
Slika: Eszter Radak

.

VASILJ HOLOBOROTKO

Rođen je 1946 (po nekima 1942) kod Luganska u Ukrajini. Radio je neko vreme kao rudar. Studirao je na kijevskom univerzitetu. Poezija mu je prevedena na mnoge svetske jezike i smatra se, pored Mikole Holodnog, najvećom nadom ukrajinske i sovjetske poezije. Na početku njegovog pesničkog puta poezija mu je bila predmet mnogobrojnih polemika, ali su njegove sve češće objavljivane knjige demantovale sumnju u njegov talenat. Knjige mu nose nazive: „Leteće prozorče“, „Pastir cveća“. „Ikar na leptirovim krilcima“, i „Od studenca do studenca“.

Apstraktno slikarstvo: Vasilij Kandinski

Vasilij Kandinski, ruski slikar, a doktor pravnih nauka po formalnom obrazovanju, s obzirom na svoje, ne plemićko, ali veoma bogato poreklo, proveo je životni vek u daleko pristojnijim uslovima nego mnogi njegovi savremenici. Svedok mnogih prelomnih trenutaka 20. veka on je, baš kao na početnom priloženom portretu, ostao dostojanstveno pribran, hladan, nezainteresovan za spoljašnje okolnosti i fokusiran na svoj cilj: umetnost.

Kandinski je u jednom trenutku napustio Rusiju i većinu svog života proveo je u Nemačkoj, najviše Minhenu. Boravio je i u Francuskoj, u poslednjem periodu svog života. Puno je putovao, a tokom perioda boravka u Minhenu održavao je veze sa Rusijom, vraćajući se u nju, povremeno. Bio je u vezi sa nemačkom slikarkom Gabrijelom Minter. Njegova poznanstva sa Francom Markom i Paulom Kleom značajna su za istoriju slikarstva, podjednako koliko i sa Valterom Gropijusom, arhitektom na čelu Bauhaus pokreta.

Kandinski je u tridesetoj godini odlučio da bude slikar i na svom putu traženja i umetničkog formiranja prošao je više faza. Ovom prilikom predstavljena je njegova poslednja, čisto apstraktna, nefigurativna faza koja je bila rezultat umetnikovog velikog interesovanja za muziku, kao verovatno najapstraknije umetnosti, najmanje čulne i predstavljive. Takođe, svaka boja je za Kandinskog imala poseban sloj značenja i „zvučanja“ tako da se jedino u tom kontekstu, ali i u kontekstu njegovih shvatanja umetnosti, one najbolje mogu razumeti.

Vasily Kandinsky, Several Circles / Einige Kreise, 1926. Via Guggenheim, NYWassily Kandinsky, Fröhlicher Aufstieg / Happy Ascent, 1923. Meistermappe des Staatlichen Bauhauses. Klassik Stiftung Weimar.