Сексуалне персоне Густава Климта

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај.

Сама реч „онанија“ потиче од библијске личности Онана који се помиње „Књизи Постања“ (38). Ђура Даничић, преводилац Старог Завета на српски језик, његово име преводи као Авнан. Ево одломка који сведочи о пореклу речи и радње:

А Јуда речне Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

Онан (Авнан) је требао да са „женом брата својега“ зачне пород. Међутим, он то не чини тако што „просипаше на земљу“ (своје семе). На тај начин удовица његовог брата није могла да остане трудна. Неки сматрају да је на основу овог одломка црква забрањивала контрацептивна средства, док су протестанти сам чин самозадовољавања сматрали грешним и неприхватљивим.

Бечко друштво крајем 19. века било је конзервативно и двоструких аршина. Сексуална искуства мушкараца пре брака углавном су се формирала у јавним кућама. Девојке, међутим, не би имале привилегију сексуалног искуства пре брака, а неке и током читавог живота јер би остале неудате. То је, углавном, разлог зашто су већина пацијената чувеног бечког психијатра Сигмунда Фројда биле жене. Њихова је анксиозност и неуротичност била условљена разлозима природе која није остварила своја права. Наставите са читањем

Vavilonska kula na slikama flamanskih majstora 16. i 17. veka

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“ (11, 1-9), a predstavlja simbol pomame ljudske taštine i opčinjenosti materijalnim bogatstvima. Predanje objašnjava i poreklo mnoštva jezika. Evo odlomka značajnog za ovu temu i likovne priloge koji slede:

A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi.
A kad otidoše od istoka, nađoše ravniocu u zemlji Senarskoj, i naseliše se ondje.
Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I bjehu im opeke mjesto kamena i smola zemljana mjesto kreča.
Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji.
A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji.
I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili.
Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razumiju jedan drugoga što govore.
Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.
Zato se prozva Vavilon, jer ondje pomete Gospod jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je, kasnije, prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, ona prenosi jednu moralističku poruku. Njena slika je, istovremeno, kao u verzijama Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i, u duhu renesanse, slavljenje sposobnosti ljudi. Nastavite sa čitanjem

Osmeh Svetog Jovana Krstitelja na slici Leonarda da Vinčija

Leonardo da Vinči, „Sveti Jovan Krstitelj“, 1516.

Bez obzira na to koliko su se određena tumačenja Leonardovih dela poslednjih godina kretala u pravcu isticanja novih i neobičnih istorijskih i biografskih detalja, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, gracilnu, suptilnu, baš kao note neke kompozicije koju čujemo u daljini.

Na mnogim Leonardovim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen kažiprst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde, u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji taj trenutak izostaje, anđeo je spustio ruku. Sada, na ovoj slici, nalik narativnom nastavku, Sveti Jovan Krstitelj ju je podigao.

Sa ovom predstavom Svetog Jovana Krstitelja, jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti, nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja slike ima 60 godina. Mikelanđelo, njegov nešto mlađi savremenik, upravo je završio sa oslikavanjem tavanice Sikstinske kapele. To je, ukratko, biografsko i istorijsko pozicioniranje umetnika i dela. Nastavite sa čitanjem

Жорж де ла Тур и Франц Шуберт: Девојка и Смрт

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1640.

hksa

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1850.

Јер сад видимо као у огледалу, као у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познат. (1 Кор. 13. 12)

Два платна француског сликара Жоржа де ла Тура и концерт за гудачки квартет аустријског композитора Франца Шуберта, упркос вишевековној разлици, као и одликама које им законитости њихових уметности намећу, спаја заједничка тема: долазак Смрти по младу Девојку. Током средњевековних и ренесансних приказа Смрти која у обличју костура обавија похотним рукама младо тело Девојке која се огледа, дивећи се својој лепоти, тренутак препознавања два учесника био је очигледан. Посматрача на ликовном приказу ништа није могло изненадити, навикнутог на иконолошки код који је имао две етичке поруке. Прва: vanitas, или таштина, сујета, празнина, таштина празнине, празнина таштине, очигледна у чину огледања и самодивљења, смртни је грех. Друга је, пак, гласила: memento mori.

Временом, уметници су правили одступе од уобичајених приказа сусрета и традицију учвршћивали односно настављали тако што су од ње правили одступ. Натурализам нема застрашујућу функцију баш зато што је експлицитан и очигледан. Поруке ранијих слика биле су недвосмислене. Долазак Смрти замењен је контемплацијом о истој или истом (смрт је именица женског рода у српском језику али је Смрт у традицији персонификована као мушкарац) која је у делима барокних мајстора суптилније представљена кроз приказ мртвачке главе над којом Девојка размишља. Над смрћу, окружена предметима као што су крст, бич, огледало, свећа и књигама, контемплира хришћанска светица Марија Магдалена коју препознајемо по пуштеној коси и откривеном рамену. У питању је библијска блудница из Магдале, једна од највернијих Христових следбеница.

Две слике као да имају наративни след, као да су два кадра који, смењујући један другог, откривају поступан процес спознаје и прихватања. На првој слици Маријин поглед уперен је у неодређену тачку. Пламен свеће, упадљив, који читавој слици даје особиту атмосферу, не скреће јој пажњу, иако има функцију елемента који дозива. Она једном руком придржава лобању која јој је на бутинама (Магдалени су ноге откривене, као и део недара), друга рука јој је на образу, што је у традицији била поза меланхолика и оних који контемплирају над судбином или неминовностима које их очекују. Наставите са читањем

Вилијам Блејк и „Књига Откровења“

William Blake - Angel of Revelation

Вилијам Блејк, „Анђео Откровења“, 1805.

И видјех другог анђела јака гдје силази с неба, који бјеше обучен у облак, и дуга бјеше на глави његовој, и лице његово бјеше као сунце, и ноге његове као стубови огњени;

И имаше у руци својој књижицу отворену, и метну ногу своју десну на море, а лијеву на земљу.

И повика гласом великијем као лав кад риче; и кад он повика, говорише седам громова гласове своје.

И кад говорише седам громова гласове своје, шћадијах да пишем; и чух глас са неба којими говори: запечати шта говорише седам громова, но ово не пиши.

И анђео којега видјех гдје стоји на мору и на земљи, подиже руку своју к небу,

И закле се онијем који живи ва вијек вијека, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена већ неће бити;

Него у дане гласа седмог андјела кад затруби, онда ће се свршити тајна Божија, као што јави својијем слугама пророцима.

И глас који чух са неба, опет проговори самном и рече: иди и узми књижицу отворену из руке онога андјела што стоји на мору и на земљи.

И отидох к анђелу, и рекох му: дај ми књижицу. И рече ми: узми и изједи је; и грка ће бити у трбуху твојему, али у устима биће ти слатка као мед.

И узех књижицу из руке анђелове и изједох је; и бијаше у устима мојима као мед слатка, а кад је изједох, бијаше грка у трбуху мојему.

И рече ми: ваља ти опет пророковати народима и племенима и језицима и царевима многима.

Откровење Јованово, 10: 1-11, превео Вук Стефановић Караџић

Стваралаштво Вилијама Блејка прожето је снажним утицајем две књиге: Милтоновог Изгубљеног раја и Библије. Тема овог текста је анализа утицаја Откровења Јовановог, последње библијске књиге, на Блејков цртеж Анђео Откровења. У тренутку стварања свог цртежа Вилијам Блејк има четрдесет пет година и на изузетно је високом нивоу сликарских и поетских остварења. Упоредо са њима, Блејк интензивно развија своја филозофска и религиозна становишта, највише оформљена и подстакнута двема поменутим књигама, као и Сведенборговим учењима.

Цртеж Анђео Откровења није својеврсна интерпретација, слободна или критичка, библијског текста. Блејк не одступа од библијске поставке. Јеванђелисти Јовану, после Христовог страдања, изгнанику на острву Патмос, док пише своју књигу јавља се визија анђела који му саопштава речи које би требало да запише. Јеванђелиста је најмања фигура приказана на цртежу, он стоји леђима окренут посматрачу и пише између горућих ногу анђела који положајем свога тела подсећа на статуу колоса са Родоса, једно од седам светских чуда античког света. И баш као што је и у књизи наглашено, тако и на цртежу, анђео стоји на два подручја, на два елемента, једном ногом је на земљи, другом је на води. Наставите са читањем

Песимизам и таштина у „Књизи Проповједниковој“

Follower of Rembrandt, 'A Man seated reading at a Table in a Lofty Room', ca. 1628-30

Рембрантова школа, „Мушкарац чита за столом“, 1630.

Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

Сунце излази и залази, и опет хита на мјесто своје одакле излази.

Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.

Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Књига Проповједникова, 1, 2-9, превео Ђуро Даничић.

УВОД

Библија се састоји из више књига које су настајале у различитим временима  и биле писане под руком различитих аутора. Она обухвата две целине које су, иако по много чему различите, ипак блиско повезане – у питању су Стари и Нови  завет. Стари завет је основна књига јеврејске вере, Нови завет  је књига која говори о животу и делима Исуса Христа и темељ је хришћанске вере.

Јевреји су своју Библију поделили на три дела: они су говорили о Закону, Пророцима и (осталим) Списима. Закон је заузимао најважније место и састојао се од пет Мојсијевих књига које су на грчком језику назване ПентатеухСтари завет садржи и химне и псалме којима су Јевреји славили Бога, али и делове сасвим блиске данашњим појмовима приче, романа, лирске песме, драме и афоризма.

У Старом завету, такође, има и књига за које се мисли да је необично што су се уопште нашле у библијском канону. Оне одударају од општег тона, али су са уметничке тачке гледишта непревазиђене. Творци канона укључили су их у састав књиге сматрајући да се алегоријским тумачењима увек могу вратити у идеолошке оквире целине. Од три такве књиге (Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Књига о Јову), две се приписују цару Соломону (Пјесма над пјесмама и Књига Проповједникова). Наставите са читањем

Две верзије Леонардове слике „Богородица међу стенама“

Leonardo_Da_Vinci_-_Vergine_delle_Rocce_(Louvre).jpg

Леонардо да Винчи, „Богородица међу стенама“, 1483. (Верзија из Париза)

Leonardo_da_Vinci_Virgin_of_the_Rocks_(National_Gallery_London)

Леонардо да Винчи, „Богородица међу стенама“, 1506. (Верзија из Лондона)

Прву верзију слике „Богородица међу стенама“ италијански ренесансни мајстор Леонардо да Винчи насликао је отприлике 1483. године. Та верзија данас се налази у музеју Лувр у Паризу. Друга верзија слике настала је отприлике 1506. године и данас се налази у Националној галерији у Лондону. Наглашавање простора у којима се слике налазе није случајно јер се на тај начин оне и ословљавају.

Осим временске разлике између настанка две слике приметне су и многе друге, оку посматрача испрва неуочљиве. Композиција је на обе слике иста. Фигуре окупљене под стенама чине пирамидалну конструкцију и за почетак требало би представити оне који је сачињавају. Женска прилика у плавом плашту, благог погледа и спуштене браде, је девица Марија. Својом десном руком она је обгрлила бебу Јована Крститеља, док своју леву руку држи изнад главе друге бебе, Исуса Христа. Последња фигура, али не и по значају за значење и композицију слике, јесте фигура анђела са Богородичине леве стране који једном својом руком придржава бебу Христа.

Разлике, наизглед неприметне, по некима имају скривено значење у које није могуће лако продрети после вишевековних талога прашине који су прекрили значење симбола. На старијој слици, оној која се налази у Лувру, ниједна од фигура нема ореол. На млађој, лондонској верзији, Богородица, Христ и Јован Крститељ имају ореоле, с тим да је уз ореол Јовану Крститељу додат и крст. Највећа измена присутна је у приказу анђела. На старијој верзији он кажипрстом показује на Јована Крститеља, погледа који као да је уперен у некога ван слике. На млађој верзији, оној где Јован Крститељ има крст између руку, анђео више не показује прстом на бебу Јована, али је зато његов поглед, уместо на некога или нешто ван слике, двосмислено уперен у бебу. Наставите са читањем

Камиј Сен-Санс: „Карневал животиња“

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Француски композитор Камиј Сeн-Сaнс бива инспирисан једним од најстаријих библијских чуда, величанственом епизодом из Старог завета, причом о Нојевој барци.

Композитор, баш попут писца, организује дело у наративном следу. У барку, која ће преостале неискварене житеље спасти од потопа и са њима створења која ће им бити од користи, прво ступају лавови. За њима следе друге животиње, од најмањих до највећих, од најлепших до најкориснијих. Улазак није праћен паником и гурањен – нема места какофонији и несагласју. Чим једна колона животиња обави свој церемонијални улазак, за њом следи друга колона, па трећа, и тако даље.

Различити звуци се смењују, организовани у композиције које нотама треба да слушаоца асоцијативно надовежу на гласове које производе одабране животиње. Ономатопејски поступак композитора сведочи да све може бити тема уметности. Све је музика само треба различите звуке уочити и правилно их распоредити.

Сeн-Сaнс компонује Карневал животиња фебруара 1886. године у једном малом аустријском селу. Дело поседује, баш као и Холстов циклус о планетама, одлике изазовне за компоновање и забавнe за слушање. Наставите са читањем

Вилијам Блејк

106983825_631682264101579_8525655447481270745_n.png

Енглеска књижевност трајно је обележена именом  Вилијам. Два најзначајнија песника поменуте културе деле исто име – један је Шекспир, други је Блејк. Данашњи текст посвећен је млађем уметнику, истовремено књижевнику и сликару, визионару и идеалисти – Вилијаму Блејку.

Рођен 28. новембра 1757. године у Лондону, током живота Блејк је ретко напуштао место свог рођења. Међутим, интезитет Блејкових кретања, његове унутрашње динамике, био је немерљив емпиријски утврђеним координатама. Ако је у каснијим временима неки песник био сличан њему, био је то Артур Рембо. Независно од тематских и формалних различитости, оба поменута песника поседују нешто заједничко, што их чини духовним близанцима, а што је однос према визији. Песник као пророк, песник као визионар који је све видео, који је све доживео, који је свуда био, песник који је својом имагинацијом поништио и стопио у једно, независно и недељиво, категорије времена и простора, била је њихова заједничка идеја, тенденција, кроз дело остварена тежња.

Блејков однос према Времену може бити предмет истраживања четворотомне енциклопедије, стога, та тематска целина неће бити начета или пак заокружена овим текстом, већ само на тренутак поменута као полазиште за следеће: Блејк је сваки свој рад, било поетски или сликарски посматрао и стварао у контексту вечности. Зато, често су бесмислена понављања на која наилазимо у биографским текстовима, а која се тичу његове трагичне судбине услед непрепознавања и несхватања од стране савременика. Наставите са читањем