Десет година од како сам дипломирала

Слављеница у објективу Милоша Перишића. Топчидерски парк, 15. мај 2011. године

Дипломирала сам 19. априла 2011. године. Био је топао дан, прави пролећни. Требало је да изађем на последњи испит у јануару те године али нисам имала довољно самопоуздања и, пре свега, психичке спремности. Колегиница која је изашла тада, и дипломирала, када сам ју позвала да видим како је било, представила ми је тај чин као лак, опуштен, све је било једноставно и фантастично. А толико је све било једноставно да сам ја, у априлу, на прво питање о Кафкиним приповеткама одговарала равно четрдесет пет минута. Већ код другог и трећег питања престала сам да гледам на сат.

Сећам се да сам када се све завршило изашла из зграде на задњи улаз и ту срела једног професора који ми је предавао, он је био прва особа која ми је званично честитала. Био је срдачан, пријатан, искрен у својим честиткама. Враћала сам се кући као да се ништа није догодило, дошла сам у празан стан, јела, чула се још са двоје људи, и то је било то.

Месец дана касније, средином маја, одлучила сам да прославим тај догађај на начин француских импресиониста и Прустове верзије „слатког живота“. Импресионисти су били сликари које сам прве открила јер је мој град одувек био Париз, а њега је без Едит Пјаф, Сатија, Сањара, импресиониста, Брасаија и Кертеза, Јана Тирсена и Амелије, Балзака, Пруста, Флобера, Утрила, Модиљанија и Ахматове, Лотрека, немогуће замислити. Тако сам ја, у сврху телепортације, све то упијала и, када је дошло време за прославу, одлучила да поновим оно што сам виђала на Монеовим, Реноаровим и Тисоовим платнима. Наставите са читањем

Бувљаци као неформални музеји историје и културе једног народа

Играчке са земунског бувљака. Фотографија: Ана Арп

Дуго планирам да напишем један текст о београдским бувљацима иако они нису једини вредни наше пажње. Неготин, Панчево, као и многа друга мања и већа места у Србији имају крајем радне недеље и викендима бувљаке или оно што ја зовем неформалним а веома аутентичним изложбеним просторима на ободима градова. То су музеји једне далеко ведрије, живописније, динамичније, помало горке и сетне, али и радосније верзије историје нашег народа и грађанске културе.

Историја једне земље, или пак приватна историја грађана једне земље, сва динамика односа унутар ње, видљива је на бувљацима. Изузетно је важно и занимљиво посматрати шта је један народ, односно појединци који живе на датом простору, одбацио, шта је прогласио за непотребно, шта избацује из својих домова, зашто је некада то сматрао за вредно, за предмет који треба да се нађе у његовој кући, а зашто га више не цени или му не налази вредност.

Већ сам писала о београдским антикваријатима. Антикваријати могу продавати старе предмете а могу продавати и књиге. Ја сам писала о оним антикваријатима који продају књиге, иако они нису антикваријати у правом смислу јер се у њима ретко може наћи нека књига која је, рецимо, из 16. или 18. века, неко веома егзотично прво издање које ћете продати за више хиљада евра. Наши антикваријати углавном садрже књиге из најбољег издаваштва које је некада постојало, и што сам старија све више увиђам да ово није претерано становиште, а то је југословенско издаваштво. Оно је било најбоље по: цени, дистрибуцији и класној несегрегацији, по квалитету повеза, одабиру наслова и аутора из било које области, уредника, штампе, превода, дизајна, културе књиге у сваком могућем смислу. Кажу да књиге тада нису биле јефтине али да су их скоро сви који су то хтели могли приуштити. Због њиховог великог тиража те књиге циркулишу и данас. Наставите са читањем

Похвала трафици као постмодерном месту за културу

Трафика као постмодерни дистрибутивни ценатр културног садржаја

На трафикама има културе. Трафике имају важну улогу у истицању уметности и развијању интересовања за исту. Моја констатација ће већину људи изненадити, неки ће негодовати, помислиће да нема места релативизацијама и да је ова тврдња нешто најдаље од истине што су данас прочитали. Сви знамо да тај комад метала сведочи о нечему далеко ружнијем.

Трафика је одиграла значајну улогу у дистрибуцији културе почетком 21. века, о чему ће неке социјалне историје уметности и књижевности једном писати, јер су многи градови остали без домова културе, биоскопа, библиотека и књижара. Све је то трафика надокнадила. Али, она је трговачки изум, култура ту постоји као роба. Ту се могу купити најразличитије књиге, класици светске књижевности и сликарства по невероватно ниској цени за ту врсту књига. Не могу рећи да су та издања била без мане, с обзиром на квалитет припреме текста, дизајна и опреме, ређе превода, али неко је негде, коме су све одузели, и концерте, и биоскоп, и књижару, могао врло јефтино сваких недељу дана нешто пристојно да прочита, да открије класичну музику (говоримо о времену пре масовне употребе интернета), да оплемени бруталну стварност око себе тако што ће се упознати са неким сликама које нуде лепшу верзију света.

О значају часописа за формирање укуса излишно је говорити. Оне које не би занимали класици већ „популарна култура“ модни часописи или они за уређење ентеријера били су ту сваких месец дана. А знамо да исти ти часописи нису само о моди и илузији која никоме није доступна, већ да је њихов садржај о свеукупном искуству модерног живота. Поред њих, излазили су и музички часописи, па страни часописи о уметности (најчешће италијански). Исто тако, не могу да набројим колико сам филмских класика купила на трафици.  Наставите са читањем

A . A . A u online izdanju magazina ELLE (intervju)

Fotografija: Aleksandar Mijailović

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog popodneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa umetnošću i sa sadržajem ovog internet mesta, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma. Marija je autorka sajta Moda u Srbiji. Zahvalila bih se Mariji, Ani Dodig, urednici, i Aleksandru Mijailoviću, fotografu. Fotografije i razgovor nastajali su u ulici Stevana Sremca u Beogradu.

Celokupan intervju možete čitati ovde.

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

M.-Pavić

Milorad Pavić

DOGAĐAJ

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli. On je ujedno i najveći fan ovoga pisca koga poznajem, od poezije do priča, romana i prevoda, Buzukije voli Pavića u celosti.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o ruskom pesnikju, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla. Svirao je, naravno, Pavićevu pesmu (snimak sledi). Nastavite sa čitanjem

Pet beogradskih antikvarijata

Antikvarijat „Bulbuk“

Antikvarijat „Bulbuk“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom jednog teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na kupce i posetioce iz Beograda. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za čitanje.

Moja lutanja gradom podrazumevala su i posete knjižarama u koje neću nužno ući ali pored kojih ću zastati i posmatrati njihov izlog. Tako sam se ja, za početak, informisala o knjigama, piscima, dizajnu, izdavačima, edicijama. A kada bih i ušla unutra, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući svaki mogući detalj.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima. Ovde pod antikvarijatima ne podrazumevam samo mesta specijalizovana za prodaju starih i vrednih predmeta, već mislim i na knjižare koje prodaju stara izdanja, knjige koje se nisu doštampavale.

Kada sam počela da formiram svoju biblioteku, svoju kolekciju knjiga, bila sam pri kraju srednje škole. Do tada sam već imala neke svoje knjige ali sam od tada počela sistematski da ih kupujem, da biram izdanja i naslove pažljivo. Moja biblioteka se u početku nije razlikovala od kolekcija knjiga drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje finansijske situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su beležnice uvek pune spiskova. Nastavite sa čitanjem

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

Đula Brasai, „Sartr u pariskom Café de Flore“, 1945.

Đula Brasai, „Simon de Bovoar u pariskom Café de Flore“, 1945.

Café de Flore, kultni pariski kafe, bio je sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa, Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao mađarski umetnik u egzilu, Đula Brasai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra, deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika? Nastavite sa čitanjem

Паул Кле и Београд

Paul Klee

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику, сада се не сећам из које књиге. Његове боје некада су, као што је случај са пурпурном на приложеном раду, хармоничне и занимљиве, а његов рад афирмација дечије визије. Рад асоцира на подводни свет пре милијарду година, подсећа на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји. Облици на њему приказани подсећају на морско дно ноћу и сјај мисли у настајању.

Клеово дружење са Кандинским, путовање у Египат, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о његовом статусу. За бољи преглед дела предлажем читаоцу да посети сајт Design is Fine. Ту је Клеово стваралаштво адекватно предочено и пружа јасан увид у стваралачки код сликара. Наставите са читањем

Икар у Земуну

Rubens,_Peter_Paul_-_The_Fall_of_Icarus1636

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се: правили смо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, на чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо пролазећи њиме причу настављали, некако је довршавајући, крећући се старим и узаним земунским улицама, пуним оронулих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дрвећа, витких бреза.

Али, једанпут сам застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“, показала сам прстом, „како је лепа! Могу да почнем да набрајам грчка божанстава у Београду, на фасадама, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој и Његошевој улици, грације у Ломиној, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне, често и надмоћно циничне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он био бачен горе па за деведесет степени лево са свог кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме. Ипак, питање сам запамтила. Враћајући се у свој крај града, покушавала сам да закључим ко је, заправо, на скулптури Злате Марков у Земуну, на зиду зграде Команде ваздухопловства која је 1935. године саграђена према пројекту Драгише Брашована. Мој пријатељ је умео, несвесно, да постави право питање. Наставите са читањем

Џез, лето и апстракције

Марк Ротко, „Број 8“, 1952.

Неподношљиво доба лета. Досада. Неподношљиви часови неподношљиво спорих поднева. Празнина. Смола између прстију као адекватна материја којом би се метафорички предочила немогућност концентрисања, усредсређивања воље, покретања, остварења било какве намере. Изнуреност. Несаница. Бесмисленост града. Бесмисленост колеричних нападних полуголих људи. Мусави тротоари, смрад између зграда. Празан јавни превоз, отуђена изборана и надута лица која отупело гледају кроз масно прозорско стакло. Соба као простор изгона, aли и једино уточиште. Зидови су ужи. Прашина, свуда прашина, одакле толико прашине? Без сећања, без мисли.  Дакле, све је другачије у односу на текст песме Summertime. Livin’ is not easy.

Сицилијанско село, плаво море, бескрај неба, стабло маслине, тамнопуто дете које иде за стадом. Пасторална слика света изгубљена је, лето више не асоцира на овакве призоре. Пасторала једино постоји у уметности, која је била и остала начин њеног потврђивања. У Аркадији нема Времена, али у стварности, бог Сатурн изнова ставља до знања да време ипак протиче. Свако померање казаљке Сатурнова је усна која се развлачи у кез. Иако време споро протиче, разлажући облике око себе, а додатно подржано врелином, оно протиче, остварује континуитет подједнако равномерно као и сваког другог дана, као и током сваког другог доба. Споро или пребрзо протицање времена ствар је утиска, лична и унутрашња категорија. Али, утисак је оно што подстиче мисаони ток да своју пузавицу распростре по празном папру. Асоцијације током неподношљивог времена досаде импровизације су форми у спиралном покрету. То је већ џез. Наставите са читањем

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф и Марлен Дитрих

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама. Наставите са читањем