Međuratno beogradsko društvo i život na Savi Ive Andrića

Image result for mladi ivo andrić

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Beogradsko društvo. Život na Savi“.

U to vreme, Andrić se, za njegovih kraćih boravaka u prestonici, viđa sa kolegama, piscima-diplomatama, Dučićem, Rakićem, Crnjanskim, Rastkom Petrovićem i Brankom Lazarevićem. Sreće se i sa Ivom Vojnovićem, koji je povremeno u Beogradu, ali i sa Isidorom Sekulić, Desankom Maksimović, Jelicom Skerlić Ćorović, Gordanom Bajloni, te Leposavom Belom Pavlović, u čijoj se kući u Jevremovoj 39 organizuju čajanke i druženja na koja dolaze i Milica i Nenad Jovanović.(1) Ponekad se viđa sa Nadom Cajs, zatim sa Katarinom, čerkom Koste Kumadudija (kojom je, prema nekim svedočenjima, trebalo i da se oženi), sa Kristinom i Vukom, sestrama Nedeljka Čabrinovića (Vuka, studentkinja medicine, postaće docnije žena Andrićevog višegradskog druga Miće Branisavljevića). Druži se i sa svojim „Bosancem“, inžinjerom Milanom Janjuševićem, s kojim je odlazio na kraća putovanja po Bosni, sa Bogdanom i Pavlom Popovićem te Đorđem Živanovićem i drugima.(2) Sredinom treće decenije uspostavio je prisne, prijateljske odnose sa tadašnjom mladom službenicom Jugoslovenske banke, potonjom nezamenjivom saradnicom Verom Stojić.

Upravo pristigla iz Novog Sada, posle školovanja u Budimpešti, gde joj je na Andrića kao na ozbiljnog pisca skrenuo pažnju Vladimir Velmar Janković, posle razvoda od oficira Emilijana Milosavljevića, za koga se udala kad joj je bilo devetnaest godina, Vera Stojić radila je kao sekretar Redakcije Enciklopedije Stanoja Stanojevića, bliskog rođaka po majčinoj liniji.(3) Upoznavši se kod „Ruskog cara“, gde je Andrić sedeo u društvu sa Stanojevićem, oni su se tih godina viđali, ponekad na prestoničkim soareima, ili na Savi u veslačkom klubu „Beograd“, ili u šetnjama po Topčideru, koji su oboje voleli. Pišući joj iz Marselja, vrelog leta 1927. godine, Andrić evocira vreme koji su provodili u tom starom beogradskom parku: „Ako ništa, otidite katkad u Topčider na ručak. Setite se tada i mene. To mi je najdraže mesto gde sam najslađe i najmirnije jeo hljeb i pio vino“.

Prva poslanica koju je Andrić uputio Veri Stojićevoj bila je razglednica iz Ljubljane od 15. maja 1926. godine. Prethodno joj je 14. februara 1926. godine poklonio svoj „Ex Ponto“ sa posvetom i umetnutom svojom fotografijom.(4) U pismima koje joj tokom 1926. i 1927. godine šalje iz Marselja, Andrić se opominje njihovih susreta, pokazujući izvesnu brigu za njeno zdravlje i detaljno je izveštavajući o svome životu, intelektualnim preokupacijama, doživljajima sa putovanja i planovima. U pismu od 8. marta 1927. godine iz Marselja, on se živo seća leta prethodne godine, beogradskih susreta između njegovog putovanja u Višegrad i odlaska za Trst, delikatno aludirajući na njihov blizak odnos: (5) „Često, često pomislim na vas i na lanjsko leto. Sad kad mi dođe red da se vratim u Beograd, u Ministarstvo, biće mi mnogo lakše vratiti se, jer poznajem bolje i svijet, i jer se nadam zateći vas u vašem novom stanu, sa vašom sobom, sa bibliotekom, u kojoj će moći da se prijatno i razgovara i ćuti.“ (6)

Posle poslanica iz Francuske, Andrićeva pisma Stojićevoj proređuju se i on će joj se u periodu od 1927. pa do kraja rata javiti samo sa nekoliko razglednica iz Ženeve (1932), Splita (1933), Beograda (1937) i Berlina (1939-1940). Međutim, leta 1941. godine, za vreme rata, pred odlazak u Vrnjačku banju na oporavak, napisao joj je pisamce iz Beograda u kojem je moli da umesto njega reguliše njegove obaveze na ime članarine u veslačkom klubu (81: 62). Iz tog pisma vidi se da je pisac letnje dane za vreme okupacije, kao i njegov junak Zeko, često provodio na Savi.

Pored Topčidera, Sava i sav šarenoliki, uzbudljivi, bogati i intezivni život koji se vodio na njenim obalama i na njenim vodama, na adama, splavovima i u vrbacima snažno su obeležili Andrićevu vezu sa međuratnim i ratnim Beogradom. Sva demokratičnost tadašnjeg Beograda, otvorenost društva koje nije odveć marilo za klasne razlike koje, uistinu, i nisu bile tako jasno ocrtane, socijalna opuštenost tako tipična za prestonicu u koju su se slivali došljaci iz cele zemlje, razumevajući je odmah kao svoj grad, bili su najvidljiviji i najočigledniji upravo na Savi. Bilo je to mesto na kojem nisu važila kruta pravila etikecije i strogog građanskog bontona, prostor odmora i intezivnog života mnogih generacija iz svih slojeva raznolikog beogradskog društva, zelena oaza gde su skrovit i skrajnut, autentičan i prirodan život mogli da, jedni uz druge vode alasi i ministri, sportisti i diplomate, pisci i domaćice, domaćini i boemi, muškarci, žene i deca, porodice i samci, bekrije i usamljenici, trgovci i profesori univerziteta, dangube i ljudi od karijere, sitne zanatlije i industrijalci, mangupi i svet od reda i poretka, mali i veliki ljudi iz svih staleža. Sa odelom koje bi na savskoj obali skinuli sa sebe, odbacivali bi i gradske obaveze, tegobe svakodnevice, oslobađajući i svoju misao i svoje telo. U tekstu „Neuspeh na pozornici“, sećajući se debakla koji je doživeo kao učenik, premijerno angažovan kao glumac, Andrić sasvim neočekivano, ali poetički na tragu svoga „skokovitog“ postupka, priziva u sećanje Savu, taj sporedni ali važan kolosek svoga života: Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao govoriti o svojoj strasti za vodene sportove koja se u mom konkretnom slušaju može nazvati jednom rečju Sava. Iza te reči krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje, kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje. I ne samo to nego i dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode. Sava, sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca do druženja i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama i adama – bila je, da tako kažem, moj glavni „sporedni kolosek“ (7) (10: 45).

Teško da bi uverljiviji i puniji život na Savi Andrić mogao da da u pripovetci „Zeko“ bez svog autentičnog savskog iskustva. U drugoj glavi priče, u kojoj glavni junak Isidor Katanić zvani Zeko započinje svoj alternativni a istinski život, na putu spoznavanja svoga pravog mesta u svetu, Andrić se sasvim prirodno mogao osloniti na doživljeno i proživljeno. I za Zeku je, kao i za njegovog tvorca, Sava bila čaroban tropski predeo u kojem je život bio lakši, manje stešnjen i slobodniji. Naseljen neobičnim individualnostima, Andrićev savski život bio je, nesumnjivo, ono bogato polje građe iz koje su se iznedrili likovi njegovih savskih junaka – kapetan Mike, bivšeg kapetana prve klase u penziji, ili gazda Stanka, zakupca javnog kupatila filozofskog naziva „I to će proći“. Bez iskustva koje je stekao između železničkog nasipa i kupatila kod Šest topola, od modernih veslačkih klubova do bezimenih kafanica, na savskim šajkama i splavovima, Andrić ne bi tako jasno mogao dati sliku kafedžije Nauma, ribara Svete, lađara Milana Stragarca, drvodelje Ivana Istranina i njegove žene, kradljivice Marijete, kovača Đoke ili mehaničara Karla Zemunca. Posmatrajući tokom letnjih meseci svu šarenu gomilu savskih posetilaca koja traži odmor, zabavu, zaborav ili smisao života, Andrić je mogao imaginirati i u svoje delo pretočiti sve oblike mogućeg beogradskog života, čudnog i neobičnog, često apsurdnog, a uvek snažnog i privlačnog. (5: 260)

Napomene:

(1) To se, među ostalim, vidi i iz prepiske Andrićeve sa Belom Pavlović koja se čuva u Odeljenju posebnih fondova u Narodnoj biblioteci Srbije (96: R 1170 – R 1174).

(2) U svojim sećanjima Milan Đoković navodi podatak da je Andrić naročito voleo da sa jednim anonimnim prijateljem, starim Soluncem, čijeg se imena Đoković ne seća, lađicom pređe na zemunsku obalu Dunava, na ribu i na špricere: Andrić je vedro govorio o svom kafanskom drugu, a s prisenkom tuge se sećao kako taj bivši ratnik pogleda u sat i kaže: „Ivo, evo, deset je. Da se mi vratimo. Ziher je ziher.“ Andrić nije objašnjavao – piše dalje Đoković – ali je vama ostavljao da ispod tih drugarskih reči otkrijete čoveka koji je pobednički prešao na drugu stranu reke, a još nije stekao naviku da gazi po svojoj zemlji. (182 : 274).

(3) Vera Stojić rođena je 5. avgusta 1902. godine u Budimpešti. Majka joj je bila Milana Stojić, rođena Rajić, ćerka Jelene Rajić iz porodice Stratimirović iz Kulpina, jedne od najčuvenijih srpskih porodica U Habzburškoj monarhiji koja je, među ostalim, dala karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića, komandanta srpske vojske u revoluciji 1848/49. godine. Posle školovanja u Budimpešti i Novom Sadu, Vera Stojić sa majkom prelazi u Beograd, gde se 1924. godine zapošljava u Jugoslovenskoj banci, a potom 1938. godine prelazi u Beogradsku zadrugu. Posle Drugog svetskog rata, od 1946. pa do odlaska u penziju 1954. godine, ona radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Izvanredan poznavalac mađarskog, nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika, ona je prevela i objavila velik broj književnih dela. Tokom godina poznanstva sa Andrićem, naročito posle rata, Vera Stojić mu je bila veran saradnik i pomoćnik, prekucavala je njegova dela, vodila korespodenciju, brinula se o autorskim pravima, bankarskim i mnogim drugim praktičnim poslovima kojima pisac nije bio vičan. Odmah po osnivanju Zadužbine Ive Andrića, 12. marta 1976. godine, Vera Stojić imenovana je za prvog upravnika Zadužbine i na tom mestu ostala je do smrti, 31. decembra 1988. godine. Sve vreme, upravničke poslove obavljala je bez ikakve materijalne nadoknade. Jednako tako, u korist piščeve zadužbine ona se odrekla svog dela nasledstva koji joj je pisac testamentom namenio.

(4) Biblioteka Zadužbine Ive Andrića, sign. I-303. Istu fotografiju sa Andrićevim potpisom i ubeleženom godinom 1926. našla sam u zaostavštini Vere Stojić.

(5) Na osnovu spisa Vere Stojić koji se nalaze u privatnom vlasništvu, da se naslutiti da je između nje i Andrića postojala emotivna veza.

(6) Iz stana u ulici Knjeginje Ljubice 9, Vera Stojić se tokom leta 1927. godine sa majkom preselila u stan u Dobrinjskoj br. 3. Bio je to jedan od stanova u porodičnoj kući njenoga ujaka, akademika Stanoja Stanojevića (1894-1937), istoričara i profesora Univerziteta u Beogradu. To je bio način da S. Stanojević pomogne svojoj rođaki Milani Stojić, majci Vere Stojić, koja je živela sama sa ćerkom.

(7) Zuko Džumhur posebno je isticao Andrićevu  ljubav prema Savi. Ivo je tada govorio da su mu najsrećniji dani u životu bili pre rata, kada je kao mali činovnik Ministarstva inostranih dela, u kome je radio dvokratno, u podne dolazio tramvajem do Čukarice, da bi se okupao na Savi i ručao u jednoj od koliba svežu ribu. Šetajući se, jednom prilikom, savskom obalom koja je ličila na prašumu, a rečna voda bila je čista i zelena, Andrić mu je rekao: Tako, Zuko, zamišljam prvo jutro posle stvaranja sveta (417: 165). Iz prepiske Andrićeve sa Leposavom Belom Pavlović vidi se koliko su Beograđani, bar onaj sloj kojem je Andrić pripadao, voleli Savu. Bela Pavlović, profesorka francuskog i slikarka, često je odlazila na reku ne samo da se kupa, zbog čega se Andrić sa njom često šalio, nego i da slika, razapinjući svoj štafelaj na obali. (96: R 1170 – 1174)

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat „Bulbuk“

IMG_1366

Antikvarijat „Bulbuk“

.

Vulin 1

Antikvarijat „Vulin“

Vulin 2

Antikvarijat „Vulin“

.

Dveri 1

Antikvarijat „Dveri“

Dveri 2

Antikvarijat „Dveri“

.

Mala akademija 1

Antikvarijat „Mala akademija“

Mala akademija 2

Antikvarijat „Mala akademija“

.

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju nužno odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. Onda kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom ili pultom i listala knjige, čitala ih, otvarajući stranice nasumično, ili razgledajući korice, razmišljajući o njihovom dizajnu, o fontovima, sticala bih površan utisak o stilu pisca.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je naročito na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima, a pod antikvarijatima ne podrazumevam nužno prodavnice specijalizovane za prodaju predmeta, već mislim i na knjižare koje poseduju korišćena i, najbitnije, stara izdanja određenih naslova i edicija, onih koje se više nisu doštampavale.

Nisam bila upisana u biblioteku, izuzev u osnovnoj školi. U srednjoj školi, kao i na fakultetu, koristila sam biblioteku institucije u kojoj sam se školovala. Doduše, na prvoj godini fakulteta bila sam upisana u jednu gradsku biblioteku koju sam koristila ukupno tri puta. Bila sam zgađena uslugom, redovima, liftovima u kojima bi donosili raspale, masne knjige stare četrdeset godina.

Umesto korišćenja biblioteke, koja čak ni za učenje nije bila adekvatna (kisele vode na stolovima, plazme, maramice, mobilni telefoni, malograđanska odeća na korisnicima, jedan buvljak u istočnoj Srbiji od boja i fizionomija, ponašanja i atmosfere), u tom periodu ja sam počela da formiram svoju biblioteku, kolekciju knjiga koja se ni po čemu nije razlikovala od kolekcija drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu čak bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga koje su pristizale, a i sa godinama, s obzirom na poboljšanje i moje materijalne situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja što dovodi do paradoksa: umetnost postaje roba), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su sveske i rokovnici, dnevnici i beležnice, puni spiskova.

I tako, kad ne putujem, kad bedastoća kojom smo okruženi zavrišiti, kad kraljevi diletanata, čije su krune niskokaratne jer ih dele sa još mnogima oko sebe, počnu da pričaju o elitizmu, o tradiciji, o, sumirajno, budalaštinama, najbolje bi bilo ući u neki od ovih prostora i zatvoriti vrata po ulasku. Ipak, tišina je najprivilegovanija čovekova potreba.

A da li je indiferentnost spram tekućeg doba pristajanje na inferiornost, nedovoljno vodootporana kabanica slabih? Možda. Ipak, u mom slučaju, nije. Sve sam prezirala. Nedostatak lepote vodio me je nihilizmu. Žalila sam za dobom početaka svoje mašte, svog altruizma, kada nisam znala u kojoj se zemlji nalazim, meni to nije bilo bitno. Ali, jednom kada sam se okrenula oko sebe, shvatila sam da taj trenutak neću nikome oprostiti: bila sam na Zelenom vencu. To mesto je metafora ove zemlje. U njenom siromaštvu nema dostojanstva.

Međutim, okretanje uvek podrazumeva i asocijaciju na Janusov lik. Lep prizor, afirmativan, skriven je. Toga u ovom gradu, u ovoj nesrećnoj, jadnoj zemlji treba biti svestan. To su ove knjige koje se nalaze u prostorima koje sam obilazila i posredstvom čijih fotografija sam želela da predstavim jednu lepu ambiciju, borhesovsku: da čitav (pojedinačni) svet („nema genijalnih naroda, ima samo genijalnih pojedinaca“ – Ljubomir Micić) postane knjiga, jedna u kojoj su sumirane sve, biblioteka gde bi hod po lavirintu, hod horizontalan ili vertikalan, bio nečiji život.

Ja nisam dete svog vremena. Moja gorčina je dete ovog vremena. Ja nisam dete svog vremena jer zalazim u antikvarijate i ne pišem psovke, proglašavajući ih integralnim delom svog aktivizma, svoje umetnosti, svog načina delovanja. Diletanti, niste pozvani. Nema Sunca za vas u ovim hodnicima. Ostali – dobrodošli.

Tekst i fotografije: Ana Arp

Za veću rezoluciju kliknuti na fotografiju

.

Antikvarijat „Bulbuk“

Adresa: Stanoja Glavaša 13, Beograd
Telefon: 011 3225 974 / 063 229 774
Mejl: antikvarijat.bulbuk@gmail.com
Radno vreme: 16-20h svakog radnog dana i subotom

IMG_1273IMG_1276IMG_1277IMG_1278IMG_1279IMG_1280IMG_1281IMG_1282IMG_1284IMG_1288IMG_1289IMG_1290IMG_1291IMG_1294IMG_1295IMG_1298IMG_1300IMG_1304IMG_1305IMG_1307IMG_1308IMG_1310IMG_1313IMG_1321IMG_1330IMG_1332IMG_1334IMG_1336IMG_1344IMG_1345IMG_1358IMG_1362IMG_1363IMG_1366IMG_1370IMG_1373IMG_1387

.

Antikvarijat „Vulin“

Adresa: Brankova 23, Beograd
Telefon: 011 2624 308, 064 95 55 051
Mejl: antikvarijatv@gmail.com
Sajt: http://www.antikvarijatvulin.com

IMG_1168 IMG_1170 IMG_1171 IMG_1175 IMG_1177 IMG_1178 IMG_1182 IMG_1183 IMG_1185IMG_1186 IMG_1188 IMG_1189 IMG_1192 IMG_1193 IMG_1197 IMG_1200 IMG_1206 IMG_1208 IMG_1209

.

Antikvarijat „Dveri“

Adresa: Đure Jakšića 6, Beograd
Telefon: 011 263 8260

IMG_1129IMG_1125 IMG_1132 IMG_1134 IMG_1139 IMG_1140 IMG_1142 IMG_1143 IMG_1144 IMG_1145 IMG_1146 IMG_1147 IMG_1148 IMG_1149 IMG_1154 IMG_1155 IMG_1162 IMG_1161 IMG_1159 IMG_1157 IMG_1156

.

Antikvarijat „Mala Akademija“

Adresa: Đure Jakšića 4, Beograd
Telefon: 011 328 2365
Mejl: malaakademija@gmail.com

IMG_1026 IMG_1027 IMG_1029 IMG_1030 IMG_1032 IMG_1036 IMG_1037 IMG_1041 IMG_1042 IMG_1044 IMG_1048 IMG_1049 IMG_1050 IMG_1051 IMG_1064 IMG_1067 IMG_1069 IMG_1073 IMG_1075 IMG_1081 IMG_1083 IMG_1086 IMG_1087 IMG_1088 IMG_1089 IMG_1092 IMG_1098 IMG_1101 IMG_1106 IMG_1114 IMG_1117 IMG_1118 IMG_1028 IMG_1024 IMG_1061 IMG_1062 IMG_1063 IMG_1071 IMG_1072 IMG_1073

.

Web antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

http://prodavnicaretkosti.kpizlog.rs/    |    Telefon: 061 220 57 96

Za razliku od prethodno predstavljenih, ovaj antikvarijat svoje delovanje koncentriše isključivo na prodaju preko interneta. U pitanju je on-line prodavnica novih i antikvarnih knjiga. Izbor iz kolekcije možete pogledati na fotografijama koje slede ili na sajtu, a uz knjige, u ponudi „Male prodavnice retkosti“ naći ćete i odlično očuvane analogne fotoaparate.

„Mala prodavnica retkosti“ sadrži knjige iz oblasti arheologije, religije, kulturne istorije, književnosti. Ukoliko vas zanima beletristika, pravna ili medicinska literatura na srpskom, ruskom, nemačkom ili francuskom jeziku, takođe je možete pronaći u ponudi. Smatrala sam da je, za razliku od prethodnih priloga, tekst o ovom antikvarijatu morao biti duži jer ne postoji  način da se taj prostor poseti.

Za sve informacije možete kontaktirati Sinišu Lekića, doajena beogradske antikvarne scene koji je svoje delovanje započeo na platou ispred Filozofskog fakulteta 1998. godine. Sa ulice, Siniša prelazi u lokal u Skadarskoj, a nekoliko godina kasnije, u lokal u ulici Nikole Spasića. Od 2002. godine rad sa knjigama isključivo obavlja posredstvom interneta.

„Mala prodavnica retkosti“ vezuje se i za izdavačku delatnost, kao i za distribuciju tj. posredovanje u kupovini knjiga drugih izdavača kao što su „Dveri“ i „Kokoro“. Siniša Lekić je bio urednik i osnivač izdavačke kuće „Liber“ pod čijim su okriljem štampane sledeće knjige: Vergilije – „Ekloge“, Božidar Nikolajević – „Leonardo da Vinči“,  „Vampir 1816 (Bajron, Polidori, Meri Šeli)“, „Upotrazi za Drakulom“ , „Karmila“, „Božićna pesma“ Čarlsa Dikensa, i mnoge druge.

Kada je u pitanju prodaja novih knjiga, izdvajaju se izdanja izdavačke kuće „Dveri“ (izdavač nema nikakve veze sa istoimenom političkom organizacijom): Josif Flavije – „Judejske starine“Boris D. Grekov – „Kijevska Rusija“Ernst Kicinger – „Vizantijska umetnost u nastajanju“, Tomas Botkin – „Slikarstvo i mi“Vojteh Volavka – „Slikarski rukopis“, Kenet Klark, „Pjero de la Frančeska“, Kenet Klark – „Akt“, Ketlin Rejn – „Knjiga o Blejku“, Stanislav Živković – „Kosta Miličević“, Stanislav Živković – „Beogradski impresionisti“, Đuzepe Fjoko – „Đorđone“Kristina Peltr – „Teodor Šaserio“Albert Boam – „Akademija i francusko slikarstvo u devetnaestom veku“.

Takođe, „Mala prodavnica retkosti“ prodaje knjige posvećene japanskoj kulturi i umetnosti koju objavljuje izdavačka kuća „Kokoro“. Među naslovima se izdvajaju: „Knjiga japanskih simbola“ – Aleksandar MeščerjakovLafkadio Hern – „Kokoro“, „Zen budizam: religija samuraja“ – Kaiten Nukarija, „Ainu: starosedeoci Japana“ – Džon Bečelor, „Leptirov san u poeziji Macuo Bašoa“ – Sonja Višnjić- Žižović, i mnoge druge.

PITAGORA: Rođenje Zapada - Egm. Colerus: NAŠE MORE - Grga Novak (1932): Korto Malteze - MU (Feniks): HELENSKI SVET (I-II) - Svetislav Ristić: Beograd u sećanjima 1900-1918: Pregled umjetnosti u Dalmaciji - Karaman: Počeci tiskarstva u evropskih naroda: OTKRIĆE TROJE - Vojtjeh Zamarovsky: MITOLOŠKI REČNIK I-II - Zamurović (1936): Lane's Arabian Nights I-IV (1906): LISTIĆI - Ludvig Vitgenštajn: KODAK - Retinette Ia (tip 042):

Dragiša Brašovan

Dragiša Brašovan, BIGZ

BIGZ. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Državna štamparija građena tridesetih godina 20. veka u Beogradu. Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina koja u naše vreme izgleda ružno i zapušteno.

Dragiša Brašovan, Zemun, Zgrada vazduhoplovstva

Zgrada vazduhoplovstva, Zemun. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina danas stoji zapuštena i ruinirana. Bombardovana 1999. godine. Skulpturu Ikara koja se nalazi na fasadi okrenutoj ka Glavnoj ulici uradila je vajarka Zlata Markov (1908-1986).

Više detalja ovde.

Prostori stvaranja – Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Ali sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, ali na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci i nova polazišta, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka, nalik apstraktnoj misli, čini se nevidljivom, a zapravo se koluta u mestu, svo vreme prisutna.

Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanije. Zapravo, treba koristiti množinu, u pitanju su epifanije. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.

Malo šta nam može u toj meri naškoditi u životu kao vlastite sanjarije i fantazije. Takođe, retko ko ostane nekažnjen zbog verovanja, recimo, u postojanje romantične ljubavi. Ali, sanjarije osamljenog šetača (o tome u nekom od narednih tekstova) i osamljenog posmatrača (u kafeu) bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu svesno ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).

Zato, ja sam svuda bila, i mnogo toga sam videla, a da nisam morala da napustim sobu. Ali, to nije preporuka, a ni jemstvo da iz iste ne treba izlaziti i da zaista ne treba putovati. Ostajanje u sobi (unutrašnja dinamika) i putovanja (spoljašnja dinamika koja unutrašnju povlači sa sobom), dva su različita oblika iste egzistencije, iako su dijametralno suprotna.

Zato, kada god pokazujem onima koji me posećuju svoje fotografije sa putovanja u istom albumu držim i fotografije svoje sobe. Na mapi sveta ona ima značajno mesto. U pitanju je intimna topografija. Atlas i dnevnik putovanja, kao i fotografski album i dnevnik svakodnevnih utisaka, za mene su oduvek bili kao prvi i drugi tom iste knjige.

Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Meni je to trebalo. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.

To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete, usko je a relativno dugačko. Ono poseduje starinski izlog, „sobicu“ u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća sa ramom, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid.

Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks debljine prsta i politi ga gustom topljenom čokoladom a ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“

Žan-Pol Sartr je rekao „Osuđeni smo da budemo slobodni“, a ja se pitam je li moguće onda biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Izgovor? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnost ikakvih veza sa našim doživljajem ili je sve prepušteno unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.

Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe I čitala jednu tanku knjižicu o zabranjenoj ljubavi (“Aleksis” – Margerit Jursenar). Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda čaše i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Bezveze. Ti proizvodi obesmislili su ritual i njegovo značenje. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.

Lakoća, pre svega. Akvarel tananog aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Bar ne ono što se od njega očekuje. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je kontemplacija, druga je olovka. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući mirnom posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA I NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.

Ali, ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan I zaokružen –  mada, metod je, sledimo li dekartovsku intenciju literature, bitan – o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Prazne, a otvorene, da ponovim. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Može li vreme biti prazno kao što su prazna dva lista koja nosim sa sobom? Oba žele da po njima olovka ostavi par mrlja, tanak ožiljak sećanja na radost. Na svim mapama sveta, jasno se vidi naša soba, veličine je kontinenta. Reljef je naše sećanje, a boje utisci. Svako carstvo naše je lice. Svaki ispisan papir moje ogledalce iz džepa veličine kosmosa.

Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu, oni je prepisuju čitajući je. Na svoj način, na večni način. Ne možeš dva puta ući u istu reku, ne možeš dva puta ugledati isto sunce.“Što se srdiš?”, često se pitam. “Nećeš li biti mio, kad dobro činiš?”, odzvanja u mom sećanju jedna rečenica. Tako je kada me obuzme želja za putovanjem, za kretanjem po sopstvenom gradu, po kontinentu i, najzad, po papiru. Jednostavnost. Lahor koji se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini. Da ponovim – malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.

Ana Arp
Beograd, 23. jul 2015.

Beograd na starim mapama

„Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uništi ga, može samo da očekuje da i sam bude uništen; naime, takav grad uvek može naći povod za pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običaja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, niti sva potonja blagodet. Šta god novi vladar činio, kakve god mere predostrožnosti preduzimao, stanovnici nikada neće zaboraviti tu slobodu i te običaje – osim ako se ne razdvoje i ne rasele.“ – Nikolo Makijaveli

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nije bilo visoko kao u Pragu, nije bilo nisko kao u Holandiji (ili bar kao na slikama holandskih majstora), nije bilo kao osušene kore pomorandže nad Rimom. Obično letnje nebo, ni belo ni žuto ni plavo. Jednostavno. Banalno, čak.

Onda, nekoliko godina potom, moj prijatelj se zaposlio na jednom splavu, odmah pored zdanja “25. maj” na Dorćolu pa me je vozio na bicikli od Trga republike do Dunava. Smejali smo se, bilo je leto, svi bi nas gledali dok smo se vrišteći spuštali niz ulicu Knjeginje Ljubice da bismo se potom vozili biciklističkom stazom pored reke kojom sam nekad I sama vozila.

Tada, umirivši se posle napada smeha, kada bi i bicikl uhvatio sporiji tok okreta, ja sam postajala svesna činjenice da grad poseduje jedno ostrvo koje je nad sobom, meko i nečujno, pridržavalo nebo, a ono se u sumrak osipalo nad vrhovima njegovog drveća. Veličanstven prizor. Ipak, videla sam taj pejsaž i pre.

Nikolaj Hartman je tvrdio da oku posmatrača zapravo umetnost otkriva prirodu. To je bila moja prva misao kada sam videla zalazak sunca i boje neba, nijanse koje su se međusobno prožimale I topile jedna kroz drugu. Setila sam se gde sam videla taj predeo. Na slici onog čija su neba bila ambisi, mogućnosti za sanjarenja, melanholiju, kontemplaciju, unutrašnju dinamiku. Te slike nudile su Putovanja.

Upravo sam tada otkrila univerzalnost koju sam pomenula. Pejsaži su i van nas i u nama. Ja sam toliko u Beogradu tražila nešto što će me vezati za njega, nešto što je „spolja“, van mene i mojih sećanja od kojih sam ga izgradila i koja sam, poput reljefa na fasadama, ugradila u njegove građevine, u sve ulice kojima sam lutala, kojima sam volela da lutam, da tražim i bivam izdana. Nisam pronalazila ono što sam želela.

Ipak, tada sam shvatila da je univerzalnost postignuta jer sam otkrila umetnost koja me je doživotno odredila. Kaspar David Fridrih naslikao je priloženu sliku – „Ljudi posmatraju Mesec“ – 1822. godine. Ja sam istu videla ispred sebe toliko godina kasnije. Boje su mi se učinile identičnim.

Delo je prevazišlo prirodu samo u jednom: ono ima, ili je bar u mogućnosti da stvori (a ta moć je velika), raspoloženje kod posmatrača koje transcendira, koje izmešta. Pejsaž koji sam videla pred sobom jednostavno je bio lep, prijatan oku i uporediv sa slikom, ali nikad nije imao moć nadamnom kao ona, ona koja je u muzeju, ona koja je od drveta i boje.

Nedavno sam opet prolazila tuda i utisak je bio isti kao i pre. Odlučila sam da fotografišem ono što vidim i da fotografiju ne doterujem u nekom od programa. Sve je upravo onako kao što izgleda na njoj. Ili, naprotiv, nije.

Ivan Meštrović

Ivan Meštrović, "Anđeo", 1924.

Zahvaljujući Margerit Jursenar i njenim „memoarima“, seriji intervjua koje je u različitim vremenskim intervalima davala francuskom novinaru Matjeu Galeju (objavljeno u knjizi „Širom otvorenih očiju“) ja sam saznala da je tokom Prvog svetskog rata jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović imao izložbu svojih dela u Londonu. Ona je priznala da je zahvaljujući odlascima u jednu pravoslavnu crkvu u Parizu, u kojoj su se okupljali Rusi, kao i poseta izložbe u Londonu, umnogome označila njeno upoznavanje sa slovenskom umetnošću i senzibilitetom koji će joj kasnije poslužiti kao predložak za priču „Osmeh Kraljevića Marka“.

Ivan Meštrović autor je skulpture „Pobednik“ koja se sada nalai na Kalemegdanu, na najlepšem mestu u Beogradu, ponosito gledajući na, nekada austrijske teritorije, na mesto gde se uliva najveća balkanska reka u najveću evropsku reku. Veoma simbolično mesto, kao i njen izgled, no skulpturu su pratile mnoge peripetije i godinama se nije znalo šta sa tom skulpturom, gde ju smestiti. Prvo je predviđena za Terazijski plato ali prikaz nagog muškarca nije bio prihvatljiv na tako prometnom mestu pa je doneta odluka da se skulptura postavi na Kalemegdan. Međutim, između odluke i izvršenja proteklo je nekoliko godina.

Gore su priložene dve skulpture: anđela i žene koje spava. Anđeo kao da spava i kao da se trudi da svom snagom oslušne poruku koju treba da prenese. Jedna od mojih omiljenih skulptura. Usnula žena čvrsto sni, ona nema blag i lak san, kao da je prikazao umornu seljanku posle celodnevnog rada u polju. Dole je stara fotografija predratnog Beograda, kao i moj kolaž fotografija koje prikazuju plakat za Meštrovićevu izložbu u Londonu 1915. godine i izgled prostorije, kao i izloženih dela u muzju „Viktorija i Albert“. Ivan Meštrović je i autor Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, spomenika neznanom junaku na Avali, kao i mnogih drugih arhitektonskih i skulptorskih dela. Izradio je i bistu Nikole Tesle, po Teslinoj želji, 1942. godine. 

m22017-01-06_23-50-17tumblr_nr18cywbzl1tanoqvo1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio2_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio3_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio4_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio5_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio1_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio2_1280tumblr_o0le4xnyw31rzim2co1_1280tumblr_mmzntebkk71qz86lxo1_r1_1280tumblr_nssl62chp51rnnk11o1_1280tumblr_mnqq9o2zzb1rpvjjio1_1280

My art is expressed in hard wood and stone, but that which is in art is not in wood or stone, it is outside time and space. Art is a song and a prayer at the same time.

tumblr_mrl3ckss7h1qfrenho1_500

Momo Kapor: O gradovima bez umetnosti

Henri Cartier-Bresson

Henri Cartier-Bresson

„Naša djetinjstva protekla su neutešno daleko od umetničkih dela. U svet umetnosti ulazimo, tako, unapred oštećeni, bez svoje krivice. Jedno firentintko dete, sakrivaće se od onih koji ga traže u igri žmurke dodirujući prstima Gibertijeva bronzana vrata na Baptisteriju ili će se igrati šuge oko Mikelanđelovih skulptura. Prvo što ugledaju u životu mali Atinjani biće obrisi Akropolja iznad njihovog grada. Sklad kamena i neba biće im utisnut u svest do kraja života. Odrasli po sumornim balkanskim gradovima, čini se, na kraju sveta, izgnani iz lepote i umetnosti čini se zbog nekog praroditeljskog greha, čeznuli smo za umetničkim delima i lepotom. Srećom, umetnost se začinje i daleko od lepote. Ona je žudnja za stvaranjem harmonije u haotičnom svetu u kome nam svakodnevno preti prosečnost i ružnoća.“

Miloš Crnjanski: „Lament nad Beogradom“

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski

Lament nad Beogradom

Jan Majen i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: “ Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Espanja i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik sto se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moci,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche! “ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: “ Leš, leš,leš.“

Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

Ti, prošlost, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: “ Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe“.
I naše “ prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Ližbua i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću “ nao, nao, nao“
i naše “ ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

Finistere i njen stas,
brak, poljupci bura što je tako silne bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosi, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino “ ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko nas labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

Život ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, ko i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni Jang, ni Jin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim sjaš i sad
kao san moj tavni, kroz bezbroj suza naših,
večan, u mrak i prah,
krv tvoja ko rosa pala je na ravni ko nekad
da hladi tolikih samrtnički dah,
grlim još jednom, na tvoj kamen strmi,
i tebe i Savu i tvoj Dunav trom,
sunce se rađa u mom snu, sini, sevni, zagrmi,
ime tvoje, kao iz vedrog neba grom,
a kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj

Preporuka:
Mreža Crnjanski