Jelisaveta Načić o Beogradu

Image result for jelisaveta načić stepenice

Sve što jedan narod ima najlepšeg, najboljeg i najsvetijeg, sve odakle bi se mogla čitati njegova kultura, njegove osobine i karakter, on unosi u svoj kulturni, industrijski, ekonomski i prosvetni centar – svoju prestonicu.

Većina prestonica i velikih varoši evropskih postale su ono što jesu, samo time što su od početka bile centar, središte i srce zemlje, gde se od samog njenog postanka u masi skupljala energija i snaga samog naroda.

Prolazeći kroz izložbu čoveku se čini da prolazi kroz lepo uređene varoši i sa žaljenjem mora da konstatuje na kom stupnju ležimo mi sa našim Beogradom. Koliko je lepota prirode dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao. Kad se poredi izgled sadašnjeg Beograda sa izgledom pojedinih velikih varoši, tek se može videti koliko Beograd nimalo ne odgovara jednoj varoši 20. veka i pred kako velikim zadatkom stoji Beograd, koji ovakvim svojim uređenjem kakvo danas postoji, ne odgovara nijednoj uređenoj palanci evropskoj, a ne prestonici…

No za podizanje jedne varoši pored zauzimanja opštine, potrebno je zauzimanje pojedinaca, zauzimanje njegovih kapitalista i pojedinih društava. A glavni faktor je novac – milioni novaca, sa kojima smo mi tako siromašni. „

Bon, „Beogradske opštinske novine“, br. 33 iz 1910.

Izvor: Danas

Više o Jelisaveti Načić: Arhitektonski fakultet | Centar za arhitekturu

Advertisements

O beogradskim cirkusima i boemskim delovima grada

wine-loving-vagabond:
“ Maude Banvard, The Catch, Brockton Fair , 1907 by Frederick W Glasier
from HEYDAY: Photographs of Frederick W Glasier
”

U nastavku prilažem dve objave koje sam prepisala prekucala iz sveske koja mi je služila za različite citate iz književnih dela ili časopisa. Stoga, ne mogu na ovom mestu navesti izvor za dva priložena odlomka jer obično stvari u sveske za tu namenu ne beležimo činovnički precizno i bibliografiji je tu najmanje mesto. Zajednički imenitelj oba citata je Beograd, stari Beograd i njegov, redak ali postojan, žovijalni karakter.

„U Evropi se prva cirkuska trupa pojavila u 14. veku, tačnije 1322. godine, a doputovala je iz Misira u Carigrad. Bilo ih je dvadesetoro, svi su bili Cigani, a izvodili su smrtonosne igre u areni. Već sledeće godine, ova trupa dolazi u Srbiju u kojoj je vladao kralj Stefan Uroš II Dečanski iz porodice Nemanjića. Tek u 19. veku (1845. godine) Beograd je posetio cirkus gospodina Tota koji je na Kalemegdanu više puta priređivao spektakle. Deset godina kasnije, Beograđanima veštine pokazuju izvođači ozbiljnijeg cirkusa francuza Ernesta Guilleta, nazvan ‘Olimpijski cirkus’. U maju 1869. godine nemački cirkus ‘Furo’ razapeo je šatore na Velikoj pijaci, na kojoj je prikazano osamnaest komada u jahanju, od kojih su autentični bili kineska igra sa flašama, pantomima pri sjajnom osvetljenju i uže francuskih mornara..“

„I Beograd ima svoj boemski kutak – Skadarliju. Na ovom mestu su se za vreme Prvog srpskog ustanka nalazile samo poljane, pa se tek dolaskom kneza Miloša na vlast, 1825. godine, javljaju prva naselja. Kraj je bio naseljen Ciganima, te se i zvao Cigan(ska) mala (simbolični predak Skadarlije). Krajem 19. veka i počekom 20, zbog blizine Narodnog pozorišta, u boemskoj četvrti su stanovali glumci, a uz njih i drugi umetnici, pesnici, slikari, pisci. Književnici i umetnici sve svoje proslave i jubileje slavili su u kafanama ‘Vuk Karadžić’, ‘Tri šešira’, ‘Dva jelena’. Najstarije je kafana ‘Tri šešira’, koja je po podacima Branislava Nušića, postojala još od 1864. godine, a dobila je naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod ‘Imperijala’ Đoke Dimovića. U kafanama su održavali sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije.“

Fotografija: Frederick W. Glasier, 1907.

Umetnik i njegov pas: Ivo Andrić

Related image

Na fotografiji iz 1926/27. vidimo Ivu Andrića sa psom, u elegantnom odelu. Pisac se tada nalazio u Marseju. Fotografija je deo teksta posvećenom Andrićevim diplomatskim godinama. Autor teksta bio je Miroslav Karaulac, inače autor knjige „Andrić u diplomatiji“. Nedeljnik Vreme je objavio Karaulčev tekst, a za ovu priliku izdvajam ovaj odlomak:

„Posle izlaska knjige poetskih proza Ex Ponto, septembra 1918. i niza pesničkih i kritičkih radova, objavljivanih tokom 1918. i 1919. u zagrebačkoj štampi, Andrić je u beogradskim književnim krugovima već poznato ime. Crnjanski, koji mu je po izlasku Ex Ponta pisao da ga je knjiga ‘mnogo zanela’ i koji će je tokom 1919. prikazati u tri navrata, kada pročita vest u novinama napisaće mu sutradan: ‘Ja vas jedva čekam. Ako Bog da – vaš dolazak značiće i meni i Beogradu mnogo dobra.’

Tih prvih dana u Beogradu najviše viđa Crnjanskog. Posećuje ga u redakciji ‘Dana’ koju Crnjanski vodi u „jednoj maloj kući u jorgovanima i ladoležu“, kako je sam on opisuje, u Braće Nedića 29. Sećajući se tih njegovih prvih dana u Beogradu, Crnjanski će zabeležiti: ‘Od onih stihova, od one proze, pa čak i drame (!) koje mi je čitao u onoj maloj kući ulice Braće Nedića, nažalost, nije objavio ništa’. Crnjanski mu uzvraća posete u njegovoj kancelariji koja se nalazi u nekadašnjem austrougarskom konzulatu, na Knez Mihaila vencu 16. ‘Posećivao sam ga u zgradi’ kako će o tome pisati, deceniju kasnije ‘čiji su prozori gledali na drveće Kalemegdana i na onog čudnog, bronzanog Dositeja, koji je dolazio, nikako da ode’.

Sobu je našao u Svetosavskoj 29. Smatraće to svojevrsnim uspehom, jer zbog višemesečnih razaranja grada, tokom rata, i reduciranja stambenog fonda, slobodnih stanova bilo je malo, pa je pri opštini osnovan Sud za stanove, sa ovlašćenjem da rekvirira prazne stanove i višak stanbenog prostora, za one koji su ostali bez krova nad glavom. Svojoj zagrebačkoj prijateljici Andrić u prvim pismima iz Beograda, javlja da je klima oštra, život u gradu bučan, ‘prilično zanimljiv ali veoma skup i nezgodan. Ubrajam se u srećne koji imaju jednu sobu, i to čistu, nabavio sam i drva, hranim se prilično, kratko: idealan položaj za jednog savremenog čovjeka.’

Kada Andrić stiže u njega, Beograd te godine broji blizu 100.000 stanovnika i nekih 1000 žandara, tako da se njegovo građanstvo računa u najbolje zaštićeno u Evropi. Iz velike varoši, naglim prilivom stanovništva iz svih krajeva, grad naglo izrasta u novu, uzavrelu, iz dana u dan mnogoljudniju prestonicu. Bombardovan prilikom prve i druge austrougarske okupacije, pljačkan i pustošen prilikom ulazaka u grad i prilikom povlačenja austrougarske vojske, gradske ulice nose još sveže tragove ratnih razaranja koji će biti vidljivi tokom čitave naredne decenije.“

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam tada da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam ja posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba. Međutim, to isto možemo reći i za hijeroglife. Jezik izražen kroz slike gde, za razliku od govornog i pisanog jezika, ne postoje normativna i utvrđena lingvistička pravila. Stoga, tarot karte ne mogu da računaju na svog Šampoliona.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

Moje sećanje

O Kopoitarevoj gradini, Pavićevoj pesmi i tarot karti Zvezda

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija. Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena… Mesec ima postavu, to mi je zvučalo zanimljivo… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se, poput nekog prirodnog korita, sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće, poneki prostor koji svetli, poput niske zvezde.

Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk

Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Želim da odevam žene u konstelacije. – Koko Šanel

Namerno sam prekinula deskriptivni niz trima izrekama koje se tiču različitih konteksta u koje su zvezde uvedene kao slika, kao simbol, kao san. Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići tek svetlosti isijavaju kroz naše oči.

Meditacija na Tarot kartama – Zvezda

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu (ona se može tumačiti kao Vavilonska kula ili kao Vatikan). Sa druge strane, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je nalik novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Reke i mora. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor i postojbina) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

Odlomak iz knjige

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Osoba koja ima ovu kartu u svojoj liniji života ili koja je često izvlači jednog će trenutka imati veliku šansu, u stvari, to će biti neka zasluga iz prošlosti koja je najzad donela svoje plodove, verovatno u nekom manje obećavajućem životnom periodu. Ona predstavlja ruku koja se pruža prema nama u trenutku bola i ako karte koje je okružuju nisu baš povoljne, Zvezda otvara vrata sreće i nade.

Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

Kada je okrenuta naopako ne gubi svoje vrednosti već ukazuje na čekanje ili na suviše spor ili brz način života.

Kabalističke veze: Znak Vodolije, posebna vrsta smole, ametist, sve nijanske ljubičaste, paun, kokosovo drvo, bagrem, predeli pored izvora.

Međuratno beogradsko društvo i život na Savi Ive Andrića

Image result for mladi ivo andrić

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Beogradsko društvo. Život na Savi“.

U to vreme, Andrić se, za njegovih kraćih boravaka u prestonici, viđa sa kolegama, piscima-diplomatama, Dučićem, Rakićem, Crnjanskim, Rastkom Petrovićem i Brankom Lazarevićem. Sreće se i sa Ivom Vojnovićem, koji je povremeno u Beogradu, ali i sa Isidorom Sekulić, Desankom Maksimović, Jelicom Skerlić Ćorović, Gordanom Bajloni, te Leposavom Belom Pavlović, u čijoj se kući u Jevremovoj 39 organizuju čajanke i druženja na koja dolaze i Milica i Nenad Jovanović.(1) Ponekad se viđa sa Nadom Cajs, zatim sa Katarinom, čerkom Koste Kumadudija (kojom je, prema nekim svedočenjima, trebalo i da se oženi), sa Kristinom i Vukom, sestrama Nedeljka Čabrinovića (Vuka, studentkinja medicine, postaće docnije žena Andrićevog višegradskog druga Miće Branisavljevića). Druži se i sa svojim „Bosancem“, inžinjerom Milanom Janjuševićem, s kojim je odlazio na kraća putovanja po Bosni, sa Bogdanom i Pavlom Popovićem te Đorđem Živanovićem i drugima.(2) Sredinom treće decenije uspostavio je prisne, prijateljske odnose sa tadašnjom mladom službenicom Jugoslovenske banke, potonjom nezamenjivom saradnicom Verom Stojić.

Upravo pristigla iz Novog Sada, posle školovanja u Budimpešti, gde joj je na Andrića kao na ozbiljnog pisca skrenuo pažnju Vladimir Velmar Janković, posle razvoda od oficira Emilijana Milosavljevića, za koga se udala kad joj je bilo devetnaest godina, Vera Stojić radila je kao sekretar Redakcije Enciklopedije Stanoja Stanojevića, bliskog rođaka po majčinoj liniji.(3) Upoznavši se kod „Ruskog cara“, gde je Andrić sedeo u društvu sa Stanojevićem, oni su se tih godina viđali, ponekad na prestoničkim soareima, ili na Savi u veslačkom klubu „Beograd“, ili u šetnjama po Topčideru, koji su oboje voleli. Pišući joj iz Marselja, vrelog leta 1927. godine, Andrić evocira vreme koji su provodili u tom starom beogradskom parku: „Ako ništa, otidite katkad u Topčider na ručak. Setite se tada i mene. To mi je najdraže mesto gde sam najslađe i najmirnije jeo hljeb i pio vino“.

Prva poslanica koju je Andrić uputio Veri Stojićevoj bila je razglednica iz Ljubljane od 15. maja 1926. godine. Prethodno joj je 14. februara 1926. godine poklonio svoj „Ex Ponto“ sa posvetom i umetnutom svojom fotografijom.(4) U pismima koje joj tokom 1926. i 1927. godine šalje iz Marselja, Andrić se opominje njihovih susreta, pokazujući izvesnu brigu za njeno zdravlje i detaljno je izveštavajući o svome životu, intelektualnim preokupacijama, doživljajima sa putovanja i planovima. U pismu od 8. marta 1927. godine iz Marselja, on se živo seća leta prethodne godine, beogradskih susreta između njegovog putovanja u Višegrad i odlaska za Trst, delikatno aludirajući na njihov blizak odnos: (5) „Često, često pomislim na vas i na lanjsko leto. Sad kad mi dođe red da se vratim u Beograd, u Ministarstvo, biće mi mnogo lakše vratiti se, jer poznajem bolje i svijet, i jer se nadam zateći vas u vašem novom stanu, sa vašom sobom, sa bibliotekom, u kojoj će moći da se prijatno i razgovara i ćuti.“ (6)

Posle poslanica iz Francuske, Andrićeva pisma Stojićevoj proređuju se i on će joj se u periodu od 1927. pa do kraja rata javiti samo sa nekoliko razglednica iz Ženeve (1932), Splita (1933), Beograda (1937) i Berlina (1939-1940). Međutim, leta 1941. godine, za vreme rata, pred odlazak u Vrnjačku banju na oporavak, napisao joj je pisamce iz Beograda u kojem je moli da umesto njega reguliše njegove obaveze na ime članarine u veslačkom klubu (81: 62). Iz tog pisma vidi se da je pisac letnje dane za vreme okupacije, kao i njegov junak Zeko, često provodio na Savi.

Pored Topčidera, Sava i sav šarenoliki, uzbudljivi, bogati i intezivni život koji se vodio na njenim obalama i na njenim vodama, na adama, splavovima i u vrbacima snažno su obeležili Andrićevu vezu sa međuratnim i ratnim Beogradom. Sva demokratičnost tadašnjeg Beograda, otvorenost društva koje nije odveć marilo za klasne razlike koje, uistinu, i nisu bile tako jasno ocrtane, socijalna opuštenost tako tipična za prestonicu u koju su se slivali došljaci iz cele zemlje, razumevajući je odmah kao svoj grad, bili su najvidljiviji i najočigledniji upravo na Savi. Bilo je to mesto na kojem nisu važila kruta pravila etikecije i strogog građanskog bontona, prostor odmora i intezivnog života mnogih generacija iz svih slojeva raznolikog beogradskog društva, zelena oaza gde su skrovit i skrajnut, autentičan i prirodan život mogli da, jedni uz druge vode alasi i ministri, sportisti i diplomate, pisci i domaćice, domaćini i boemi, muškarci, žene i deca, porodice i samci, bekrije i usamljenici, trgovci i profesori univerziteta, dangube i ljudi od karijere, sitne zanatlije i industrijalci, mangupi i svet od reda i poretka, mali i veliki ljudi iz svih staleža. Sa odelom koje bi na savskoj obali skinuli sa sebe, odbacivali bi i gradske obaveze, tegobe svakodnevice, oslobađajući i svoju misao i svoje telo. U tekstu „Neuspeh na pozornici“, sećajući se debakla koji je doživeo kao učenik, premijerno angažovan kao glumac, Andrić sasvim neočekivano, ali poetički na tragu svoga „skokovitog“ postupka, priziva u sećanje Savu, taj sporedni ali važan kolosek svoga života: Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao govoriti o svojoj strasti za vodene sportove koja se u mom konkretnom slušaju može nazvati jednom rečju Sava. Iza te reči krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje, kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje. I ne samo to nego i dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode. Sava, sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca do druženja i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama i adama – bila je, da tako kažem, moj glavni „sporedni kolosek“ (7) (10: 45).

Teško da bi uverljiviji i puniji život na Savi Andrić mogao da da u pripovetci „Zeko“ bez svog autentičnog savskog iskustva. U drugoj glavi priče, u kojoj glavni junak Isidor Katanić zvani Zeko započinje svoj alternativni a istinski život, na putu spoznavanja svoga pravog mesta u svetu, Andrić se sasvim prirodno mogao osloniti na doživljeno i proživljeno. I za Zeku je, kao i za njegovog tvorca, Sava bila čaroban tropski predeo u kojem je život bio lakši, manje stešnjen i slobodniji. Naseljen neobičnim individualnostima, Andrićev savski život bio je, nesumnjivo, ono bogato polje građe iz koje su se iznedrili likovi njegovih savskih junaka – kapetan Mike, bivšeg kapetana prve klase u penziji, ili gazda Stanka, zakupca javnog kupatila filozofskog naziva „I to će proći“. Bez iskustva koje je stekao između železničkog nasipa i kupatila kod Šest topola, od modernih veslačkih klubova do bezimenih kafanica, na savskim šajkama i splavovima, Andrić ne bi tako jasno mogao dati sliku kafedžije Nauma, ribara Svete, lađara Milana Stragarca, drvodelje Ivana Istranina i njegove žene, kradljivice Marijete, kovača Đoke ili mehaničara Karla Zemunca. Posmatrajući tokom letnjih meseci svu šarenu gomilu savskih posetilaca koja traži odmor, zabavu, zaborav ili smisao života, Andrić je mogao imaginirati i u svoje delo pretočiti sve oblike mogućeg beogradskog života, čudnog i neobičnog, često apsurdnog, a uvek snažnog i privlačnog. (5: 260)

Napomene:

(1) To se, među ostalim, vidi i iz prepiske Andrićeve sa Belom Pavlović koja se čuva u Odeljenju posebnih fondova u Narodnoj biblioteci Srbije (96: R 1170 – R 1174).

(2) U svojim sećanjima Milan Đoković navodi podatak da je Andrić naročito voleo da sa jednim anonimnim prijateljem, starim Soluncem, čijeg se imena Đoković ne seća, lađicom pređe na zemunsku obalu Dunava, na ribu i na špricere: Andrić je vedro govorio o svom kafanskom drugu, a s prisenkom tuge se sećao kako taj bivši ratnik pogleda u sat i kaže: „Ivo, evo, deset je. Da se mi vratimo. Ziher je ziher.“ Andrić nije objašnjavao – piše dalje Đoković – ali je vama ostavljao da ispod tih drugarskih reči otkrijete čoveka koji je pobednički prešao na drugu stranu reke, a još nije stekao naviku da gazi po svojoj zemlji. (182 : 274).

(3) Vera Stojić rođena je 5. avgusta 1902. godine u Budimpešti. Majka joj je bila Milana Stojić, rođena Rajić, ćerka Jelene Rajić iz porodice Stratimirović iz Kulpina, jedne od najčuvenijih srpskih porodica U Habzburškoj monarhiji koja je, među ostalim, dala karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića, komandanta srpske vojske u revoluciji 1848/49. godine. Posle školovanja u Budimpešti i Novom Sadu, Vera Stojić sa majkom prelazi u Beograd, gde se 1924. godine zapošljava u Jugoslovenskoj banci, a potom 1938. godine prelazi u Beogradsku zadrugu. Posle Drugog svetskog rata, od 1946. pa do odlaska u penziju 1954. godine, ona radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Izvanredan poznavalac mađarskog, nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika, ona je prevela i objavila velik broj književnih dela. Tokom godina poznanstva sa Andrićem, naročito posle rata, Vera Stojić mu je bila veran saradnik i pomoćnik, prekucavala je njegova dela, vodila korespodenciju, brinula se o autorskim pravima, bankarskim i mnogim drugim praktičnim poslovima kojima pisac nije bio vičan. Odmah po osnivanju Zadužbine Ive Andrića, 12. marta 1976. godine, Vera Stojić imenovana je za prvog upravnika Zadužbine i na tom mestu ostala je do smrti, 31. decembra 1988. godine. Sve vreme, upravničke poslove obavljala je bez ikakve materijalne nadoknade. Jednako tako, u korist piščeve zadužbine ona se odrekla svog dela nasledstva koji joj je pisac testamentom namenio.

(4) Biblioteka Zadužbine Ive Andrića, sign. I-303. Istu fotografiju sa Andrićevim potpisom i ubeleženom godinom 1926. našla sam u zaostavštini Vere Stojić.

(5) Na osnovu spisa Vere Stojić koji se nalaze u privatnom vlasništvu, da se naslutiti da je između nje i Andrića postojala emotivna veza.

(6) Iz stana u ulici Knjeginje Ljubice 9, Vera Stojić se tokom leta 1927. godine sa majkom preselila u stan u Dobrinjskoj br. 3. Bio je to jedan od stanova u porodičnoj kući njenoga ujaka, akademika Stanoja Stanojevića (1894-1937), istoričara i profesora Univerziteta u Beogradu. To je bio način da S. Stanojević pomogne svojoj rođaki Milani Stojić, majci Vere Stojić, koja je živela sama sa ćerkom.

(7) Zuko Džumhur posebno je isticao Andrićevu  ljubav prema Savi. Ivo je tada govorio da su mu najsrećniji dani u životu bili pre rata, kada je kao mali činovnik Ministarstva inostranih dela, u kome je radio dvokratno, u podne dolazio tramvajem do Čukarice, da bi se okupao na Savi i ručao u jednoj od koliba svežu ribu. Šetajući se, jednom prilikom, savskom obalom koja je ličila na prašumu, a rečna voda bila je čista i zelena, Andrić mu je rekao: Tako, Zuko, zamišljam prvo jutro posle stvaranja sveta (417: 165). Iz prepiske Andrićeve sa Leposavom Belom Pavlović vidi se koliko su Beograđani, bar onaj sloj kojem je Andrić pripadao, voleli Savu. Bela Pavlović, profesorka francuskog i slikarka, često je odlazila na reku ne samo da se kupa, zbog čega se Andrić sa njom često šalio, nego i da slika, razapinjući svoj štafelaj na obali. (96: R 1170 – 1174)

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat „Bulbuk“

IMG_1366

Antikvarijat „Bulbuk“

.

Vulin 1

Antikvarijat „Vulin“

Vulin 2

Antikvarijat „Vulin“

.

Dveri 1

Antikvarijat „Dveri“

Dveri 2

Antikvarijat „Dveri“

.

Mala akademija 1

Antikvarijat „Mala akademija“

Mala akademija 2

Antikvarijat „Mala akademija“

.

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. A kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući korice i fontove.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je naročito na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima, a pod antikvarijatima ne podrazumevam nužno prodavnice specijalizovane za prodaju predmeta, već mislim i na knjižare koje poseduju stara izdanja naslova i edicija, knjige koje se nisu doštampavale.

Nisam bila upisana u biblioteku, izuzev u osnovnoj školi. U srednjoj školi, kao i na fakultetu, koristila sam biblioteku institucije u kojoj sam se školovala. Umesto korišćenja biblioteke ja sam počela da formiram svoju biblioteku, kolekciju knjiga koja se ni po čemu nije razlikovala od kolekcija drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga, a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje materijalne situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja što dovodi do paradoksa: umetnost postaje roba), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su sveske i rokovnici, dnevnici i beležnice, puni spiskova.

Kad ne putujem, a uželim se novih prizora, kada se javi potreba da ponovo izmislim ovaj grad, ili da ga ponovo osetim, uđem u neki od ovih antikvarijata i zatvorim vrata po ulasku. Tišina je najprivilegovanija čovekova potreba.

Da li je indiferentnost spram tekućeg doba inferiornost, nedovoljno vodootporna kabanica slabih? Možda. Nedostatak lepote vodio me je nihilizmu. Žalila sam za dobom početka svoje mašte, svog altruizma, kada nisam znala u kojoj se zemlji nalazim. Jednom kada sam se okrenula oko sebe, shvatila sam da sam na Zelenom vencu. To mesto je metafora ove zemlje. U njenom siromaštvu nema dostojanstva.

Međutim, ovaj grad je Janusov lik. Lep prizor, afirmativan, skriven je. To su ove knjige i prostori posredstvom čijih fotografija sam želela da predstavim lepu ambiciju, borhesovsku: da čitav (pojedinačni) svet („nema genijalnih naroda, ima samo genijalnih pojedinaca“ – Ljubomir Micić) postane knjiga, jedna u kojoj su sumirane sve, biblioteka gde bi hod po njenom lavirintu bio nečiji život.

Tekst i fotografije: Ana Arp

Za veću rezoluciju kliknuti na fotografiju

.

Antikvarijat „Bulbuk“

Adresa: Stanoja Glavaša 13, Beograd
Telefon: 011 3225 974 / 063 229 774
Mejl: antikvarijat.bulbuk@gmail.com
Radno vreme: 16-20h svakog radnog dana i subotom

IMG_1273IMG_1276IMG_1277IMG_1278IMG_1279IMG_1280IMG_1281IMG_1282IMG_1284IMG_1288IMG_1289IMG_1290IMG_1291IMG_1294IMG_1295IMG_1298IMG_1300IMG_1304IMG_1305IMG_1307IMG_1308IMG_1310IMG_1313IMG_1321IMG_1330IMG_1332IMG_1334IMG_1336IMG_1344IMG_1345IMG_1358IMG_1362IMG_1363IMG_1366IMG_1370IMG_1373IMG_1387

.

Antikvarijat „Vulin“

Adresa: Brankova 23, Beograd
Telefon: 011 2624 308, 064 95 55 051
Mejl: antikvarijatv@gmail.com
Sajt: http://www.antikvarijatvulin.com

IMG_1168 IMG_1170 IMG_1171 IMG_1175 IMG_1177 IMG_1178 IMG_1182 IMG_1183 IMG_1185IMG_1186 IMG_1188 IMG_1189 IMG_1192 IMG_1193 IMG_1197 IMG_1200 IMG_1206 IMG_1208 IMG_1209

.

Antikvarijat „Dveri“

Adresa: Đure Jakšića 6, Beograd
Telefon: 011 263 8260

IMG_1129IMG_1125 IMG_1132 IMG_1134 IMG_1139 IMG_1140 IMG_1142 IMG_1143 IMG_1144 IMG_1145 IMG_1146 IMG_1147 IMG_1148 IMG_1149 IMG_1154 IMG_1155 IMG_1162 IMG_1161 IMG_1159 IMG_1157 IMG_1156

.

Antikvarijat „Mala Akademija“

Adresa: Đure Jakšića 4, Beograd
Telefon: 011 328 2365
Mejl: malaakademija@gmail.com

IMG_1026 IMG_1027 IMG_1029 IMG_1030 IMG_1032 IMG_1036 IMG_1037 IMG_1041 IMG_1042 IMG_1044 IMG_1048 IMG_1049 IMG_1050 IMG_1051 IMG_1064 IMG_1067 IMG_1069 IMG_1073 IMG_1075 IMG_1081 IMG_1083 IMG_1086 IMG_1087 IMG_1088 IMG_1089 IMG_1092 IMG_1098 IMG_1101 IMG_1106 IMG_1114 IMG_1117 IMG_1118 IMG_1028 IMG_1024 IMG_1061 IMG_1062 IMG_1063 IMG_1071 IMG_1072 IMG_1073

.

Web antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

http://prodavnicaretkosti.kpizlog.rs/    |    Telefon: 061 220 57 96

Za razliku od prethodno predstavljenih, ovaj antikvarijat svoje delovanje koncentriše isključivo na prodaju preko interneta. U pitanju je on-line prodavnica novih i antikvarnih knjiga. Izbor iz kolekcije možete pogledati na fotografijama koje slede ili na sajtu, a uz knjige, u ponudi „Male prodavnice retkosti“ naći ćete i odlično očuvane analogne fotoaparate.

„Mala prodavnica retkosti“ sadrži knjige iz oblasti arheologije, religije, kulturne istorije, književnosti. Ukoliko vas zanima beletristika, pravna ili medicinska literatura na srpskom, ruskom, nemačkom ili francuskom jeziku, takođe je možete pronaći u ponudi. Smatrala sam da je, za razliku od prethodnih priloga, tekst o ovom antikvarijatu morao biti duži jer ne postoji  način da se taj prostor poseti.

Za sve informacije možete kontaktirati Sinišu Lekića, doajena beogradske antikvarne scene koji je svoje delovanje započeo na platou ispred Filozofskog fakulteta 1998. godine. Sa ulice, Siniša prelazi u lokal u Skadarskoj, a nekoliko godina kasnije, u lokal u ulici Nikole Spasića. Od 2002. godine rad sa knjigama isključivo obavlja posredstvom interneta.

„Mala prodavnica retkosti“ vezuje se i za izdavačku delatnost, kao i za distribuciju tj. posredovanje u kupovini knjiga drugih izdavača kao što su „Dveri“ i „Kokoro“. Siniša Lekić je bio urednik i osnivač izdavačke kuće „Liber“ pod čijim su okriljem štampane sledeće knjige: Vergilije – „Ekloge“, Božidar Nikolajević – „Leonardo da Vinči“,  „Vampir 1816 (Bajron, Polidori, Meri Šeli)“, „Upotrazi za Drakulom“ , „Karmila“, „Božićna pesma“ Čarlsa Dikensa, i mnoge druge.

Kada je u pitanju prodaja novih knjiga, izdvajaju se izdanja izdavačke kuće „Dveri“ (izdavač nema nikakve veze sa istoimenom političkom organizacijom): Josif Flavije – „Judejske starine“Boris D. Grekov – „Kijevska Rusija“Ernst Kicinger – „Vizantijska umetnost u nastajanju“, Tomas Botkin – „Slikarstvo i mi“Vojteh Volavka – „Slikarski rukopis“, Kenet Klark, „Pjero de la Frančeska“, Kenet Klark – „Akt“, Ketlin Rejn – „Knjiga o Blejku“, Stanislav Živković – „Kosta Miličević“, Stanislav Živković – „Beogradski impresionisti“, Đuzepe Fjoko – „Đorđone“Kristina Peltr – „Teodor Šaserio“Albert Boam – „Akademija i francusko slikarstvo u devetnaestom veku“.

Takođe, „Mala prodavnica retkosti“ prodaje knjige posvećene japanskoj kulturi i umetnosti koju objavljuje izdavačka kuća „Kokoro“. Među naslovima se izdvajaju: „Knjiga japanskih simbola“ – Aleksandar MeščerjakovLafkadio Hern – „Kokoro“, „Zen budizam: religija samuraja“ – Kaiten Nukarija, „Ainu: starosedeoci Japana“ – Džon Bečelor, „Leptirov san u poeziji Macuo Bašoa“ – Sonja Višnjić- Žižović, i mnoge druge.

PITAGORA: Rođenje Zapada - Egm. Colerus: NAŠE MORE - Grga Novak (1932): Korto Malteze - MU (Feniks): HELENSKI SVET (I-II) - Svetislav Ristić: Beograd u sećanjima 1900-1918: Pregled umjetnosti u Dalmaciji - Karaman: Počeci tiskarstva u evropskih naroda: OTKRIĆE TROJE - Vojtjeh Zamarovsky: MITOLOŠKI REČNIK I-II - Zamurović (1936): Lane's Arabian Nights I-IV (1906): LISTIĆI - Ludvig Vitgenštajn: KODAK - Retinette Ia (tip 042):

Dragiša Brašovan

Dragiša Brašovan, BIGZ

BIGZ. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Državna štamparija građena tridesetih godina 20. veka u Beogradu. Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina koja u naše vreme izgleda ružno i zapušteno.

Dragiša Brašovan, Zemun, Zgrada vazduhoplovstva

Zgrada vazduhoplovstva, Zemun. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina danas stoji zapuštena i ruinirana. Bombardovana 1999. godine. Skulpturu Ikara koja se nalazi na fasadi okrenutoj ka Glavnoj ulici uradila je vajarka Zlata Markov (1908-1986).

Više detalja ovde.

Prostori stvaranja – Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Ali sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, ali na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci i nova polazišta, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka, nalik apstraktnoj misli, čini se nevidljivom, a zapravo se koluta u mestu, svo vreme prisutna.

Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanije. Zapravo, treba koristiti množinu, u pitanju su epifanije. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.

Malo šta nam može u toj meri naškoditi u životu kao vlastite sanjarije i fantazije. Takođe, retko ko ostane nekažnjen zbog verovanja, recimo, u postojanje romantične ljubavi. Ali, sanjarije osamljenog šetača (o tome u nekom od narednih tekstova) i osamljenog posmatrača (u kafeu) bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu svesno ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).

Zato, ja sam svuda bila, i mnogo toga sam videla, a da nisam morala da napustim sobu. Ali, to nije preporuka, a ni jemstvo da iz iste ne treba izlaziti i da zaista ne treba putovati. Ostajanje u sobi (unutrašnja dinamika) i putovanja (spoljašnja dinamika koja unutrašnju povlači sa sobom), dva su različita oblika iste egzistencije, iako su dijametralno suprotna.

Zato, kada god pokazujem onima koji me posećuju svoje fotografije sa putovanja u istom albumu držim i fotografije svoje sobe. Na mapi sveta ona ima značajno mesto. U pitanju je intimna topografija. Atlas i dnevnik putovanja, kao i fotografski album i dnevnik svakodnevnih utisaka, za mene su oduvek bili kao prvi i drugi tom iste knjige.

Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Meni je to trebalo. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.

To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete, usko je a relativno dugačko. Ono poseduje starinski izlog, „sobicu“ u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća sa ramom, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid.

Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks debljine prsta i politi ga gustom topljenom čokoladom a ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“

Žan-Pol Sartr je rekao „Osuđeni smo da budemo slobodni“, a ja se pitam je li moguće onda biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Izgovor? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnost ikakvih veza sa našim doživljajem ili je sve prepušteno unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.

Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe I čitala jednu tanku knjižicu o zabranjenoj ljubavi (“Aleksis” – Margerit Jursenar). Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda čaše i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Bezveze. Ti proizvodi obesmislili su ritual i njegovo značenje. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.

Lakoća, pre svega. Akvarel tananog aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Bar ne ono što se od njega očekuje. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je kontemplacija, druga je olovka. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući mirnom posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA I NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.

Ali, ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan I zaokružen –  mada, metod je, sledimo li dekartovsku intenciju literature, bitan – o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Prazne, a otvorene, da ponovim. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Može li vreme biti prazno kao što su prazna dva lista koja nosim sa sobom? Oba žele da po njima olovka ostavi par mrlja, tanak ožiljak sećanja na radost. Na svim mapama sveta, jasno se vidi naša soba, veličine je kontinenta. Reljef je naše sećanje, a boje utisci. Svako carstvo naše je lice. Svaki ispisan papir moje ogledalce iz džepa veličine kosmosa.

Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu, oni je prepisuju čitajući je. Na svoj način, na večni način. Ne možeš dva puta ući u istu reku, ne možeš dva puta ugledati isto sunce.“Što se srdiš?”, često se pitam. “Nećeš li biti mio, kad dobro činiš?”, odzvanja u mom sećanju jedna rečenica. Tako je kada me obuzme želja za putovanjem, za kretanjem po sopstvenom gradu, po kontinentu i, najzad, po papiru. Jednostavnost. Lahor koji se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini. Da ponovim – malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.

Ana Arp
Beograd, 23. jul 2015.

Beograd na starim mapama

„Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uništi ga, može samo da očekuje da i sam bude uništen; naime, takav grad uvek može naći povod za pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običaja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, niti sva potonja blagodet. Šta god novi vladar činio, kakve god mere predostrožnosti preduzimao, stanovnici nikada neće zaboraviti tu slobodu i te običaje – osim ako se ne razdvoje i ne rasele.“ – Nikolo Makijaveli