Barok nedeljom: Baltazar Gracijan

tumblr_odmzwblyon1vcywv6o2_500tumblr_odmzwblyon1vcywv6o1_500

Baltazar Gracijan (1601-1658) je bio španski jezuita, a na ovom mestu značajan je kao izvrstan barokni prozni pisac, stilista i filozof čije je delo, u literarnom smislu, vrhunski izraz konceptizma, književnog stila, naročito zastupljenog u Španiji doba baroka. Konceptizam karakterišu jednostavan i jasan, koncizan stil i precizan izraz, dovitljive metafore i inteligentni obrti u značenju uz pomoć igre rečima. Ovaj stil na suprotnoj je strani od gongorizma, literarne struje koja je istovremeno prisutna u književnosti španskog zlatnog veka, s kraja 16. i tokom čitavog 17. veka. Gongorizam se, nasuprot konceptizmu, odlikuje „ornamentalnom sintaksom“, neobičnim i nepovezivim elementima metafore, alegorijama i aluzijama na mitološke teme. Dva velika pisca toga doba, Fransisko de Kevedo (konceptizam) i Luis de Gongora (gongorizam ili Culteranismo), dve su strane iste medalje, španskog El Siglo de Oro. Ipak, ja sam se odlučila za Baltazara Gracijana jer je on, više nego pomenuta dvojica, naš savremenik.

U nastavku slede odlomci iz njegovog najpoznatijeg dela „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, odlomci iz izdanja koje se pojavilo u Sarajevu 1935. godine, u prevodu Dragutina Nježića. Delo je sa španskog jezika prvo preveo na nemački Artur Šopenhauer i, osim na njega, misli ovog pisca izvršile su značajan uticaj na Fridriha Ničea. Kada je Isidora Sekulić izjavila za Andrića da ima karakter jezuite, to se, može se reći, nije odnosilo na pozitivne karakterne osobine. Međutim, ako reč „jezuita“ koristimo u svojstvu prideva, da opišemo nečiji karakter, a prethodno smo čitali Gracijana, onda se značenje unekoliko pomera i ono dolazi do svog punog smisla tek kada se pročitaju neki delovi Gracijanove knjige. Tada se i naše mišljenje o tom katoličkom redu menja, utoliko što nazvati nekog jezuitom uglavnom ima negativnu konotaciju, za razliku od činjenice da za nekoga možete da kažete da je benediktinac.

Ignjacio Lojola, Španac, osnivač reda isusovaca iliti jezuita, koncentrisao je delovanje ovog katoličkog reda i na pokršavanje domorodačkog stanovništa novootkirivenih kontinenata. Ta „akcija“ sa današnje tačke gledišta izgleda katastrofalno i njene posledice su nemerljivo loše (otuda „zlatni“ španski vek – eksploatacija je bila nemilosrdna od strane jedne istorijski izuzetno problematične dinastije Habzburgovaca. Kuriozuma radi, španski kralj Filip II je kao svog zakletog neprijatelja imao Elizabetu I, englesku kraljicu čija je zemlja, takođe, eksploataciji dala definiciju i udarila trajan temelj. Bar su u jednom bili složni). Reći za nekog da je benediktinac (radnja Ekovog romana „Ime ruže“, poznatog po fantastičnoj biblioteci, dešava se u benediktinskom manastiru, redu koji je osnovao sveti Benedikt i koji uvek vezujemo za dobre škole, biblioteke, prosvećivanje) podrazumeva, pak, pozitivnu konotaciju, podrazumeva da ste „napredni“, obrazovani, ona podrazumeva „prosvetiteljsku“ struju unutar katoličkih redova.

Gracijan je bio sve to. Zato, kada čitamo njegova pravila, podsećamo se i jedne knjige iz pera italijanskog dvoranina, ne sveštenog lica, koja se zove „Dvoranin“, a čiji je autor Baltazar Kastiljone. Uprkos svojim, podjednako hronološki i tipološki baroknim odlikama, Gracijanovi saveti korespondiraju sa renesansnim priručnicima o ponašanju dvoranina i naročito je u tom kontekstu bitna jedna lepa italijanska reč: sprezzatura. Sprecatura iliti nehaj podrazumeva da imate na umu sve što je Gracijan napisao, a tiče se ponašanja i samopredstavljanja u određenom kontekstu ili kurgu, a da to znanje sprovodite nehajno, da zauzimate pozu koja ne deluje kao poza. Subjekt postaje artificijalan, a u cilju samoprezentacije sopstvene ličnosti.  Vrhunska gluma izvedena je tako da ne izgleda kao gluma. Sprecatura je, zapravo, tehnika ponašanja, kada pojedinac teži, ne da sopstvo predstavi onakvo kakvo ono jeste, već kakvo bi trebalo da bude. Ipak, u tako složenoj igri, jedini rezultat, za onoga ko ume da razazna o čemu je reč, jeste samootuđenje. Ono se ističe kao jedini ishod tog „samostvaranja“.

O ovom fenomenu, naročito specifičnim za renesansu, a veoma bliskom našem dobu, pisala je i Iva Draškić- Vićanović. Evo jednog odlomka iz njenog eseja Bihevioralni aspekt stvaralaštva: renesansna „sprezzatura“. Taj odlomak, smatram, korespondira sa Gracijanovim odlomcima, na lep način ih dopunjujući i, samim tim, zaokružujući jednu temu koja se odnosi na dvosmisleno i nikad dovoljno iscrpljeno iluzionističko doba baroka. Muzika budućnosti je u njenoj prošlosti, otuda za ovu priliku Gracijan.

Ono što je, međutim, novo u Kastiljoneovom „Dvoraninu“, a što je ujedno izraz sveukupne kulturne klime epohe renesanse je potreba da se dostignuti kvalitet sopstvene duhovnosti izrazi, da se predstavi drugima. Potreba za prezentacijom vrlina svog karaktera, imperativ samoprezentacije je onaj ključni momenat koji distingvira estetizovanu etičku koncepciju renesanse od takođe estetizovane Sokratove etičke koncepcije. Prezentacija, pak, sopstvene ličnosti podrazumeva tri bitna momenta (što će i biti predmet moje analize u ovoj studiji):

1) Artificijelnost i lepotu samoprezentacije
2) Individualnost, neponovljivost onog što se predstavlja
3) Stupanje sopstva u suštinski odnos sa drugim, sa alteritetom, jer prezentacija sebe nužno sobom povlači prezentaciju sopstva drugom.

Na ova tri, prema mom mišljenju, ključna momenta renesansnog imperativa samoprezentacije će biti usmerena i moja analiza, utoliko pre što mislim da pojam „sprezzatura“ ima mnogo dodirnih tačaka sa kulturološkim imperativom samoprezentacije u trenutku u kome živimo i da se upravo u tom segmentu na neočekivan način renesansni čovek približava savremenom.

Slike koje prate ovaj tekst pripadaju italijanskoj umetnici Đovani Garconi (Giovanna Garzoni) koja je živela i stvarala u isto vreme kada i Baltasar Gracijan, od 1600. do 1670. godine. Mogla sam, u cilju upotpunjavanja priče o španskom zlatnom veku, umesto njenih, predstaviti slike Fransiska De Surbarana, ali o njemu ću detaljnije pisati u nekom od narednih objava posevećnih baroknoj umetnosti. Kao i Gracijanov stil, i način izražavanja ove umetnice precizan je i delikatan. Količina umeća i zanatskih veština (craftsmanship), koje svaki umetnik prvo treba da usvoji, pravila i matematičkih zakonitosti, kako u stilu pisanja, tako i kroz stil poteza četkice, na njenim delima veoma su izražajna i, uprkos tematskim razlikama, struktura ovih dela veoma je slična, bar u mom načinu viđenja.

.

Baltazar Gracijan: „Vrelo mudrosti ili pravila za život“ (odlomci)

Svoje namjere ostavi u neizvjesnosti. Već time, što se čude novome, cijeni se tvoj uspjeh. Igrati se otvorenim kartama niti je korisno ni ugodno. Ne kazujući svoje namjere odmah, izazivaš očekivanje, osobito ako si po visini svoga položaja predmet opšte pažnje. Pri svemu ostavi, neka se nazire nešto tajanstveno i samom svojom zatvorenošću pobuđuj strahopoštovanje. Šta više i kad se izražavaš, kloni se, da budeš izrazit; u ophođenju ne smiješ svakome iskazati sve što ti je na srcu. Pažljivo ćutanje svetinja je mudrosti. Namjera, koja se lako očituje, nikada se mnogo ne cijeni, šta više izložena je kuđenju; pa ako ti još ne pođe srećno za rukom, bićeš dvostruko nesrećan. Ugledajmo se na božja djela; i ona drže čovjeka u neizvjesnosti i nemiru.

Usavršavaj se. Niko se nije savršen rodio. Čovjek se usavršava svakim danom u svojoj sobi i svome zanimanju sve dok ne dostigne vrhunac svojega savršenstva, gdje su sve sposobnosti potpune i sve dobre osobine razvijene. Ovo se poznaje po tome što ukus postane uzvišen, mišljenje razbistreno, sud zreo i volja čista. Ima ih, koji nikada ne postignu usavršavanja; jednim uvijek nešto nedostaje, drugi sazrijevaju kasno. Usavršen čovjek, mudar u svome govoru, vješt u svome radu, prima se u povjerljivo društvo među pametne ljude; šta više ovi ga traže.

Odriči greške svoje narodnosti. Voda dobiva dobra ili loša svojstva onih slojeva, kroz koje teče, a čovjek od podneblja u kome je rođen. Jedni imaju više da zahvale otadžbini nego drugi, jer ih obuhvataše povoljnije nebo. Nema narodnosti, pa ni među najobrazovanijim, koja bi bila prosta od grešaka samo njoj svojstvenih; njih susjedne narodnosti ne prestaju kuditi ili s toga da se od njih sačuvaju ili da se njima tješe. Treba odati čast onome koji zna da ispravlja takve mrlje svoje narodnosti na njoj samoj ili bar da ih sakriva. Time se stiče pohvalan glas o sebi jer ćeš uvijek čuti gdje se kaže da je taj jedini među svojima; a što se od čovjeka najmanje očekuje, najviše se cijeni. Isto tako ima grešaka u porodici, zanimanju, činu i starosti. Sastanu li e sve pri jednom istom čovjeku, a da na njih ne pazi, to one naprave od njega nesnošljivo čudovište.

Druži se s onim od kojega se možeš učiti. Prijateljsko druženje neka ti bude škola znanja, a zabava vaspitna pouka. Od svoga prijatelja pravi sebi učitelja i pusti neka se uzajamno miješaju korist od učenja i zadovoljstvo od zabave. Druženjem s uviđavnim ljudima dobiva se dvostruko jer za ono što kažeš primaš odobravanje a od onog što čuješ crpiš korist. Obično je naš vlastiti interes što nas vodi u dodir s drugima, ali je ovdje nešto uzvišenije. Pažljiv čovjek posjećuje često one velikane čije kuće nisu palače tišine već gledališta veličine. Ima gospode koja su na glasu svjetske mudrosti; i nisu samo oni svojim primjerom i ponašanjem proroci svega što je veliko već i ona četa oko njih sačinjava dvorsku akademiju svakovrsne dobre i plemenite mudrosti.

Čovjek svoga stoljeća. Veliki ljudi zavise od vremena. Nisu se svi zatekli u onom vremenu koje su zaslužili, a mnogi se istina zatekoše, no ne imadoše kad da ga iskoriste. Nekoji bijahu dostojni boljega stoljeća jer se svako dobro ne proslavlja svagda. Svašta ima svoje vrijeme pa i najbolje vrline podvrgnute su modi. Ipak mudrac ima prednost: on je besmrtan, pa nije li ovo njegovo stoljeće, to će biti mnoga druga.

Čovjek sa blagotvornim znanjem. Pametni ljudi snabdjeveni su elegantnom načitanošću, punom ukusa, imaju savremeno znanje o svemu što je na dnevnom redu i izražavaju se učevno i otmeno. Drže u pripravnosti duhovitih i šaljivih izreka i plemenitih djela koje znaju da upotrebe u pravo vrijeme. Često je dobar savjet bio bolje upotrebljen u obliku šale nego u najozbiljnijem poučavanju, a pokretno znanje mnogome je više koristilo nego svih sedam vještina, pa ma kako da su slobodne.

Vaspitanje i uglađenost. Čovjek se rađa kao varvar i samo ga vaspitanje oslobađa životinjstva. Vaspitanje čini čovjeka i on biva tim veći što je vaspitanje više. Zbog vaspitanja smjela Grčka da naziva varvarima sav ostali svijet. Neznanje je veoma surovo i ništa ne vaspitava više kao znajje. Ali i samo znanje nije otesano ako nema uglađenosti. Uglađeno mora da bude ne samo znanje, nego i volja, a naročito govor. Ima ljudi koji su uglađeni od prirode i koji su nježni po unutrašnjosti i po spoljašnjosti i u mišljenju i u govoru, a i u ukrštavanju tijela; ovo potonje može se usporediti s korom kao što se darovitost duha uspoređuje s plodom. Drugi su opet tako neotesani da se izvrgne u nesnosnu, varvarsku gurbost sve što je njihovo, pa šta više i ono što je samo po sebi odlično, ako ga imadu.

Poznavanje sama sebe: po svijesti, po duhu, po sudu i po sklonosti. Niko ne može gospodariti nad sobom ako nije prije sam sebe pojmio. Ima ogledala za lice, ali ih nema za dušu pa zato neka nam takvo ogledalo bude razumno promišljanje o sebi; pri tome zaboravimo na svaki način na svoj spoljašnji izgled i imajmo na umu da nam valja dotjerati i usavršiti sliku naše unutrašnjosti. Učimo, da spoznamo snagu svoga razuma, da tako saznamo za preduzeća sposoban; ispitujmo svoju odvažnost, da vidimo u kakve se poslove smijemo upuštati; istražujmo svu dubinu svoje duše i izmjerimo sve svoje sposobnosti, da se tako umjednemo snaći u svemu.

Svoju volju kazuj samo u brojkama. Strasti su vrata duše. Najpraktičnije znanje sastoji se u vještini pretvaranja. Ko igra sa otvorenim kartama, taj je u opasnosti da će izgubiti. Oprezan neka uzdržavanjem sama sebe vojuje protiv pažnje onog koji ga ispituje; protiv risa pak, koji za njim traga, neka se krije kao riba sipa. Ni sam naš ukus ne smije da bude svakome poznat da ga ne bi svako mogao predusreti ni ogovaranjem ni laskanjem.

Nemoj dodijavati. Čovjek koji sve jedno te jedno tjera i govori obično nam postaje težak. Kratkoća nam se sviđa bolje a odgovara bolje i toku posla jer što se gubi u opširnosti, dobiva se u učtivosti. Dobro, ako je kratko, dvostruko je dobro; pa i samo zlo, ako ga je malo, nije tako zlo. Kvintesence djeluju bolje neko čitav tovar sporednosti. Osim toga je poznata istina da su opširni ljudi rijetko osobito pametni i to se ne pokazuje toliko u sređivanju materije, koliko u načinu mišljenja. Ima ljudi koji su više smetnja nego ukras svijeta; oni su beskorisno pokućstvo koje svaki gura s puta. Razuman čovjek neka se čuva da ne bude dosadan, osobito velikašima, pošto je njihov život pun rada, pa bi bilo gore rasrditi jednoga od njih, nego sav ostali svijet. Dobro rečeno, brzo je rečeno.

Najkraći put da se postane potpun čovjek nalazi se u razumijevanju druženja. Ophođenje je od sudbonosnog djelovanja. Običaji i ukus prelazni su. Čovjek može da primi način mišljenja, pa i sam duh, a da to i ne primijeti. S toga budi hitar pa se pridruži nadmoćnijem od sebe i prilagodi se njegovom načinu mišljenja jer ćeš i neprimjetno naći u tome neko umjereno raspoloženje. Traži se velika spretnost da se čovjek nauči prilagođavati se čovjeku. Igra raznih protivnosti uljepšava pa šta više i održava svijet i što stvara u fizičkoj, to stvara još više u moralnoj harmoniji. Neka se na ovo pazi mudro pri izboru prijatelja i slugu jer se samo spajanjem protivnosti pronalazi zlatna sredina.

Ne ističi se. Što je ko više darovit, neka tim manje afektuje darovitost, jer je afektacija najprostija nakarada darovitosti. Afektacija ili kočoperenje drugima je odvratno toliko, koliko je užasno za onog, koji ga vrši, jer je on mučenik pažnje i patenik napetosti, koju pri tome, mora da upotrebljava. Zbog afektacije gube svoju vrijednost najodličnija svojstva, jer izgleda, da su stečena više umjetnik načinom, nego da su potekla iz prirode, a prirodno sviđa se svagda više, nego umjetno. Uvijek se drži, da čovjek, koji afektuje izvrsne osobine, i nema tih osobina. Čim nešto bolje izvršimo, tim više moramo da sakrijemo trud koji smo uložili da bi to izgledalo kao da je čisti plod naše prirode. Ali i obrnuto! Ne smijemo iz bojazni pred afektacijom da dospijemo baš u nju, afektujući kao da ne afektujemo. Mudar će znati da udesi svoje držanje uvijek tako kao da ne primećuje svoje sposobnosti, pa će baš time, što na njih ne pazi, obratiti na pažnju drugih. Dva puta je velik onaj koji ima u sebi sve savršenosti, a misli da nema nijedne; on stiže meti priznanja obrnutim pravcem.

Nije luda onaj koji počini ludost, već onaj koji poslije ne zna da je sakrije. Čak svoje težnje treba držati pod pečatom; koliko tek više svoje greške! Svi ljudi griješe, samo je među njima ta razlika, što pametni učinjene greške sakrivaju, a ludi kazuju već u naprijed i one, koje će istom učiniti. Naš se ugled sastoji više u tajanstvenom držanju, nego u našem radu, jer: nisi caste, tamen causte. Greške velikih ljudi treba posmatrati kao pomračenje sunca. Svoje greške ne treba, izujzetno, povjeravati ni prijatelju pa ako je moguće, treba ih sakriti i od sama sebe. U takim pak prilikama treba da nam bude u pomoći ono drugo pravilo za život, što glasi: treba znati zaboraviti.

Nikome nećemo mi, i niko neće nama sasvim pripadati. Za tako što nije dovoljno ni srodstvo, ni prijateljstvo, a ni najnužnija obaveza. Jer pokloniti sve svoje povjerenje ili svu svoju ljubav, to je dvoje sasvijem različito. I najtešnja veza dopušta još uvijek izuzetke, a da se radi njih ne vrijeđaju zakoni prijateljstva. Prijatelj će uvijek po koju tajnu za se zadržati, pa šta više u nečemu će se sakriti i sin pred ocem. Neke tajne tajimo jednome, a saopštavamo ih drugima i obrnuto. Tim dolazimo do toga, da sve saopštavamo i sve za se zadržavamo prema tome, u kakvom odnosu stoji osova prema nama.

Izvor: Valtazar Gracijan, „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, preveo Dragutin Nježić, Prosveta, Sarajevo, 1935.

Slike: Giovanna Garzoni

Barok nedeljom: Žorž Pule – „Barokno doba“

20902_henri_gissey_louis_xiv_as_apollo

Ekspanzivno kretanje koje, od Renesanse, izaziva bujanje svih misli, ne ispoljava se samo u obliku širenja duhovnog prostranstva. Taj novi prostor valja ispuniti i urediti. Među različitim kategorijama barokne umetnosti možda je najvažnija mnogostrukost oblika kojima arhitekta, slikar, vajar, pesnik sebe primorava da ispuni prostor koji se otvara pred njim, oko njega i u njemu. Taj prostor se neizmerno širi izvan svih oblika; ali da bi se pojavio, da bi dobio, makar samo u mašti, izvesnu realnost, treba ga ispuniti sa što više opipljivih predmeta koji manje imaju ulogu da postoje sami po sebi, a više da prostoru koji ih okružuje daju najveću moć obuhvatanja i prevazilaženja. Gomila figura zakrčuje prostranstvo; gomila se beskonačno mnogo pojedinosti; prožima ga univerzalni elan. Ali taj prostor nikada nije sasvim ispunjen. On je sadržatelj koji je veći od svoga sadržaja. Stoga, što barokna umetnost i poezija više umnožavaju pojedinosti ili intenzitet toga sadržaja, to očiglednija postaje transcendencija sadržatelja. Potvrđuje se rastući razmak između onoga što je predstavljeno i onoga što je nagovešteno. I nije preterano tvrditi da u silovitom širenju oblika koje predstavlja najočigledniju crtu barokne umetnosti treba manje videti znak osvajanja prostora duhom, a više nemogućnost za duh da najzad ostvari to osvajanje. Prostor nije imanje koje se može prisvojiti silom, ili na neki drugi način. On se može samo preplaviti. I svi naši pokušaji da ga se domognemo izlivajući u njega najveći broj ili najveću količinu oblika imaju za posledicu samo to da čine još uočljivijim kontrast između istinske neizmernosti prostora i lažne neizmernosti količine ili broja. U prisustvu prostora sve što zauzima prostor smanjuje se ili se rastače. Množenje postaje deljenje, masa postaje mnoštvo delova. Ispunjeni prostor biva daleko prevaziđen neispunjenim prostorom.

Ovo mnoštvo pojedinosti rasutih u neizmernosti celine pojavljuje ce, na primer, sasvim jasno u igrama izvora i duga čije opise često srećemo kod baroknih pesnika. Žan Ruse je izvanredno pokazao da ta poezija ništa ne voli toliko kao prizore tekuće vode koja ce preliva u duginim bojama. On u njima vidi ispoljavanje barokne sklonosti prema svemu što izražava preobražavanje oblika i varijacije trajanja. U svakom trenutku prethodni oblik ustupa mesto narednom obliku. Novi trenutak se rađa u iščezavanju prethodnog trenutka. Tako svaki trenutak, kao i svaka kapljica vode u kojoj se ogleda prizma, potvrđuje svoje postojanje izvan smrti svih drugih trenutaka. Drugi trenuci, sa svoje strane, hitaju ka životu i ka smrti. I to neprekidno rađanje i umiranje ima za posledicu stvaranje jednog prolaznog sveta u kome svi trenuci žive svojim trenutnim životom, ali nikada ne uspevaju da uspostave neprekinuto tkivo trajanja. Isto je i sa prostorom. U njemu ce svaki oblik rađa i, rađajući se, potvrđuje posebnost koja ga razlikuje od drugih; ali svi imaju istu samosvojnost, tako da se u prostoru širi jedno neupadljivo mnoštvo koje nikada ne uspeva da se sa njim poistoveti, niti da u sebi stvori neku homogenu masu. Takvi su efekti koje stvaraju, na primer, odbljesci svetlosti na izvoru koji opisuje vitez Marino:

Al’ divota tada, u svome usponu,
Na nebu gradi luk lep kao Duga.
Sok tečni i neuhvatljivi pretvara se
U zrak, u kometu, u zvezdu, u čudo.
Tu poleću kugle, dižu ce mehuri;
Tamo ce kovitlaju sićušne loptice;
Sve niče, navire, mlazevi se množe,
Sve se talasa i lije, šiklja i otiče.

Pojava kojoj ovde prisustvujemo na prvi pogled je pojava umnožavanja. Umesto božanske, jedinstvene i beskonačne lopte, imamo rastuće mnoštvo „sićušnih loptica“. Osećanje koje prožima pesmu je optimističko osećanje. Čini se da se klijanje i izviranje lopti nikada neće zaustaviti i da će naposletku svojim brojem ispuniti beskonačnu loptu na koju one podsećaju svojim oblikom, ali ne i svojim dimenzijama. Ipak, ak0 sve izvire, sve i protiče. Broj nikada ne može da dostigne pravu veličinu. Šta više, ili još gore, preobilje sićušnosti samo čini još većim porok sićušnosti. Uporedo sa svojim umnožavanjem, sve postaje i sitnije i krhkije. Čudesno bujanje stvari samo je bujanje mehurova.

Međutim, pisci baroknog doba stalno su opčinjeni tom sličnošću između beskonačno velikog i beskonačno malog. Kao što je makrokosmos predstavljen mikrokosmosom, a duga svakom pojedinačnom kapljicom od koje se sastoji, tako se i neizmerna lopta svemira nalazi, umanjena ali neobično slična, u predmetima koje gradi čovekova nauka da bi reprodukovala u malom kosmički prostor ili sunčevo vreme. Astrolabi, mape sveta, planisfere i časovnici predstavljaju umanjene vasione, globuse u kojima je kosmos sveden na minijaturne razmere. Ako postoji neizmerno kretanje kojim se duh prostire do granica stvari, postoji i obrnuto kretanje kojim se granice sužavaju i mogu se podudariti sa prirodnim granicama ljudskog duha. Planisfera, mapa sveta, časovnik predstavljaju neizmernost koja se smanjila, ali koja i dalje predstavlja kružni totalitet.

To je ono čemu ce raduje jezuita Fransoa Bine u odlomku iz Ogleda o čudima Prirode i najplemenitijim veštinama:

Čovekov duh ce ponaša kao mali Bog, i pokušava da pravi svetove od kristala, i veštački stvara svetska čuda… A šta se veliko može reći o onoj božanskoj nauci koja ume da patvori plavetne nebeske svodove, i obasjava ih hiljadama Zvezda. Ona uteruje u laž one koji su se usudili da tvrde da na svetu ne mogu da postoje dva Sunca; jer služeći ce rukama i duhom Arhimedovim, ona je ugradila u kristalno nebo drugo Sunce, pratioca ili malađeg brata onog prvog, koje probija led, ili ga pozlaćuje svojim zracima u istom ritmu kao prvo, stvarajući svojim kruženjem malu kristalnu godinu, kao što prvo odmerava veliku godinu svojim kretanjem, prolazeći ispod safirnih svodova pod kojima se odvija njegov uobičajeni život. Ona je ta koja je snagom svog delotvornog, preduzimljivog, gotovo svemoćnog duha napravila stakleni pojas, u njega stavila dvanaest zemaljskih Znakova, i kao nekim Zodijakom njime obavila svoje malo zemaljsko Nebo. Neobično je kako je ta nauka tajanstvenim sazvučjima tako dobro uskladila ovu Kuglu sa nebeskim ritmovima i kretanjima, kako jedan čovečuljak sasvim sam čini na zemlji sve ono što duhovi čine na Nebu, gde kovitlaju te velike vasionske svodove. Tako je Veština stvorila napravu koja nosi veliki svet, Nebo i Raj koji se mogu nositi, veliki svemir u komadiću stakla, lepo ogledalo u kome se ogleda priroda, začuđena što je Veština prevazišla i gotovo rodila prirodu.

U stvari, Otac Bine ce ovde ponosi što Veština (ili Nauka) veštački stvara prirodu i, da bi je stvorila, svodi je na minimum. Otac Bine bez sumnje ne smatra ozbiljno da je ta umanjena verzija bolja od velike. On se prosto zadovoljava idejom da je umanjeni svemir pogodniji za rukovanje, ili, kako on kaže, za nošenje. Kao vulkan Sipervjelovog junaka, on staje u kofer; ili ce može nositi u ruci kao jabuka, kao što čine neka božanstva. Šta više, podležući tom redukcionom postupku, svemir ne gubi ništa od svoga savršenstva. On funkcioniše podjednako dobro. On je čak, u izvesnom smislu, i bolji, pošto se na novoj razini bolje uočava njegovo funkcionisanje. Oko lako obuhvata celinu. Ali ne ostaje na površini. Vrednost tog nosivog svemira je u tome što je proziran. Spolja se mogu uočiti svi točkići. Dok ga posmatra, pogled ne samo da ide odozgo na dole (umesto odozdo na gore, kao kada posmatra makrokosmos), već i prodire bez otpora u unutrašnjost predmeta. On ga dakle u isto vreme poseduje i iznutra i spolja. Najzad, ako je taj svemir proziran, to je zato što je ceo sačinjen od kristala. Kristal je znak preobražaja koji trpi svemir prelazeći sa maksimuma na minimum i sa prirodnog na veštačko. Kao što je pokazao Gaston Bašlar, kristal, staklo, biserni sedef, led na smrznutoj vodi (kao i, u izvesnoj meri, metal na točkićima mašine), znak su procesa pri kome organsko zamenjuje materija koja je u isto vreme mineralna i sjajna, ukratko, spiritualizovana materija. Kada se Otac Bine raduje posmatrajući svemir koji je sveden na sićušne dimenzije, on se raduje i što je on sveden na apstrakciju. Kugla je postala kuglica, (loptasti) oblik je postao formula. Magična formula, pošto kuglica sadrži kuglu, a Ništa Sve. U istom duhu Marino će reći povodom mape sveta:

Veliki točak Svega u malom je Krugu.

Uostalom, običan časovnik može probuditi ista osećanja. Jedan drugi marinistički pesnik piše:

Kao što se najviša lopta na nebu vrti,
Obuhvatajući svojim krugom manje krugove
I pokreće druge lopte
Koje slede njenu putanju;
Tako i najveći točak za sobom povlači
Manje točkove i daje im zamah;
A isto tako kao i na nebesima, unutra se kovitlaju
Suprotna kretanja i točkovi u točkovima.

Časovnik predstavlja Jezekiljeva kola. Tu nalazimo točkove u točkovima i, ako se manji krugovi vrte u velikim, oni na svojim razmerama reprodukuju kretanje i oblik velikih. Mali svet je dakle verna slika velikog. I zahvaljujući tom reduktivnom postupku možemo shvatiti kako funkcioniše onaj veći. Kod baroknih pesnika ništa nije tako često kao taj proces redukcije, sasvim suprotan procesu kojim oni tako često nastoje da ispune svoju misao i daju joj univerzalne razmere. Tako u sonetu Čira di Persa, drugog mariniste, jedna prelja prebacuje nit sa velikog kruga na manji. Pesnikovo srce vrti se u tim točkovima kroz koje prolazi nit njegove sudbine:

I ako se nekada moj život prostirao u širokim krugovima,
Sada ga Ona pribira i traži da ujedinjen
Samo u jednom lepom licu živi i obitava.

Sužavanje kruga postojanja može dakle biti blagotvorni poduhvat, prikupljanje snaga rasutih u preširokom prostoru, koncentracija na sasvim blizak predmet koji se može posedovati. Ali, najčešće, kod baroknih pesnika, koncentracija ima sasvim drugačiji afektivni smisao i predstavlja duhovnu katastrofu kojom se biće, koje se prekomerno rasprostrlo, svodi na sićušnost svojih stvarnih dimenzija. To vidimo, na primer, kod najdramatičnijeg baroknog pesnika, engleskog katoličkog pesnika Ričarda Krešoa. U Odi povodom smrti Gospodina Staninoa, on uzvikuje:

Napred, mladosti, lepoto i snago, o slatke sile
Što laskanjima mednim ispunjavate nekoliko dragocenih časova
Da biste ih pretvorili u lažnu večnost, – napred, čoveče
(Uveličano ništavilo!), upoznaj svoj domet.
Uzmi svoju meru, tamo, sasvim dole, i ničice padni
Pred svojom Predstavom o sebi, o ti;
Praznino neizemrna, sabij se i svedi
Ceo svoj krug besmisleni na običnu tačku.

Ha dramatičan način, neizmerno istezanje koje vrše sile bića pojavljuje se kao varka, kao lažno nadimanje. Balon se ispumpava, lopta se svodi na tačku. Čovek je uveličano ništavilo! Beskonačna krivulja koju je ocrtavao u prostoru i pomoću koje je verovao da se izjednačava sa svemirom samo je varka, mit. Unapred odbacujući Malarmeovu pretenziju da sebi pripiše uveličano postojanje (ali ne predviđajući u kom ironičnom smislu ga treba posmatrati), Krešo probija opnu, ispušta vazduh. Čovek je u isto vreme i neizmerna praznina i obična tačka, to jest dva puta ništa.

Sasvim iznenada Krešo prebacuje biće sa apsolutnog prostranstva na apsolutnu skučenost. Preobražaj i razočaranje su krajnje neočekivani, kao da redukcija prostora podrazumeva i odgovarajuću redukciju trajanja, redukciju ne samo na tačku u prostoru, već i na tačku u vremenu. A to je efekat koji Krešo želi da proizvede, pošto u početku govori o lažnoj večnosti koja se dobija narastanjem dragocenih trenutaka. Božanska večnost, videli smo, predstavlja loptu čije je središte večni trenutak i čiji obim sadrži sveukupnost vremena. Ali, u lažnoj ljudskoj večnosti, sadržano je samo nekoliko časova, i njihovo varljivo narastanje omogućava da se pretpostavi da predstavljaju savršen vremenski totalitet. Lopta splašnjava, naduvani časovi se trenutno svode na običan trenutak. A taj ljudski trenutak je tačka, središte, ali bez ičega oko sebe, bez ikakve veze sa krugom časova. Iznenadni, usamljeni trenutak, potpuno izdvojen u praznini vremena, i čak suprotan večnom trenutku koji stalno održava Boga u vezi sa svim vremenima.

U jednoj drugoj pesmi, Krešo uvodi istu dramatičnu redukciju, ali se ona više ne vrši tako iznenadno. To je pesma na latinskom jeziku, pod naslovom Bulla, u kojoj se pojavljuje jedna za nas veoma značajna tema, tema mehura od sapunice. Navodimo nekoliko odlomaka u prevodu Žana Rusea:

Lopta, ne od stakla,
Ali od stakla blistavija,
Ali od stakla krhkija
I od stakla prozirnija.

Ja sam prolazna ćud vetra,
Ja sam cvet, ali vazdušni cvet,
Zvezda, ali od morske vode,
Prekrasna igrarija prirode,
Bajka neobična i san kratkotrajan…

Ja lutam, poskakujem…
Ja sam šarenilo
Snegova i ruža,
Voda, vazduha i vatre.
Obojen, pozlaćen i dragim kamenjem ukrašen,
Ja sam, o! ja sam ništavilo.

Sličnost dveju pesama je upadljiva. I u jednoj i u drugoj varljivo loptasto nadimanje se rasplinjava, i sve se vraća ništavilu. Međutim, u drugoj pesmi Krešo uvodi više pojedinosti koje su u prvoj izostavljene. Oda povodom smrti gospodina Staninoa predstavlja pesmu o iznenadnosti, trenutnosti. Nasuprot tome, u Mehuru od sapunice reč je o trajanju iluzije. Krešo usmerava naš pogled ka celokupnom čovekovom životu. Ako je život varka, to je varka koja ce produžava. Njeno trajanje je postalo uočljivo zahvaljujući brojnim događajima koji se nižu. Lutajući, poskakujući, mehur se kreće u prostoru i vremenu. Složen, sačinjen od različitih elemenata koji se neprekidno spajaju i razdvajaju u zemaljskom svetu kao i u njegovom malom svetu, on prima svetlost od uzastopnih zrakova. On živi životom koji se neprekidno obnavlja, ali je uvek isprekidan, on je sličan blistavim kapljicama sa Marinovog izvora. Njegovo trajanje je sasvim drugačije od trajanja nebeske ili božanske kugle, jer je život mehura uvek podložan promeni, uvek se menja, to je život koji se sastoji od bezbroj malih smrti i koji se najzad završava potpunim rastakanjem.

Tako se mehur od sapunice, sličan planisferi Oca Binea po svom kristalastom obeležju i svojoj sićušnosti, od nje veoma razlikuje, pošto je taj kristal čist privid. „Od stakla blistaviji“, „kratkotrajan san“, mehur ima mali krug trajanja i malu loptastu površinu, na kojima se odražava nešto od Večnosti, od Neizmernosti. Ali on je šupalj, ali on je i sasvim kratkotrajan i slabašan. Na najmanji udar, dašak, on iščezava; jer on je čista površina, čista igra privida.

Barokni pesnici – pa čak i pesnici rokokoa – nijednu temu nisu tako često obrađivali kao temu mehura.

Na primer, ovaj madrigal jednog Krešovog sunarodnika i savremenika, Viljema Dramonda:

Ovaj život koji izgleda tako lep
Liči na mehur što ce u vazduh vinuo
Pod dahom dece razigrane.
Ona ga svuda ganjaju
I utrkuju se ko će ga dalje oduvati.
I mada se povremeno čini da on
Kao neka zlatna zenica u visinama stoji
I mirno nad prazninom lebdi,
To je samo zato što je tako lak.
Ali on se ne pojavljuje dugo u tome sjaju;
U trenutku kada joj se najviše divimo, ta misao
Prepunjena ništavilom, u ništavilo ce raspršuje.

Namera ovih pesnika je očigledna. Oni neće samo da opišu sićušnost, prolaznost i varljivost ljudske sfere. Oni hoće da pokažu tu kratkotrajnost i tu laž u kontrastu sa neizmernošću, večnošću i istinitošću božanske sfere. Oni uvek imaju na umu njena savršenstva i nemo ih suprotstavljaju lažnim savršenstvima mehura. Ove pesme nisu, dakle, samo moralne. One su u pravom smislu religiozne.

Prema tome nije čudno što tu temu srećemo čak i kod Gospođe Gijon. U njenim Duhovnim i crkvenim pesmama nalazi se neobična pesma pod naslovom Sveto Dete u igri pravi mehurove od sapunice. Ovde je očigledno reč o amblemu. Gospođa Gijon nastoji da da određeni smisao slici božjeg Deteta okruženog mehurovima:

Izgleda, božanstveno Dete moje,
Da se ništavnim stvarima zabavljate.

Zatim savlađuje prvi pokret iznenađenja, gotovo negodovanja. Pronašla je smisao amblema:

Ti mehuri nestalni svet označavaju;
Mnogo više volim vaše reči da slušam.

Ima li na svetu ičeg prolaznijeg i krhkijeg
Od ovih mehurova od sapunice?

Čovek koji je samo od gline sačinjen
U tome mora lepu pouku naći.

Nikada nemojmo računati na sebe,
Računajmo samo na Isusa;
Samo on ima vrhovnu snagu:
Svaki oslonac van njega bio bi velika zabluda.

 

U zajedljivim stihovima Gospođa de Gijon izvlači iz teme mehura od sapunice zaključak koji predstavlja jednu od njenih omiljenih ideja. Pošto smo mi mehurovi, to jest nestalna i nepostojana bića koja u sebi nemaju nikakvo trajno životno načelo i koja su prepuštena svim vetrovima, sami se predajmo svim vetrovima; jer svi oni potiču od Gospodara, i mi treba da idemo tamo kuda nas oni nose. To je doktrina kvijetističkog prepuštanja koju Gospođa Gijon na drugim mestima često izražava dvema simboličnim slikama, isto tako „kružnim“ kao i mehur: simbolom vetrokaza i simbolom balona. Balon koji ce kreće u svim pravcima, ali na božanski podsticaj, vetrokaz koji se okreće na četiri strane sveta, a čiji je stožer fiksiran u bogu, kvijetistička duša je pokretna okruglina, čija kružnost ne predstavlja nikakvo posebno savršenstvo, već prosto sposobnost kretanja u svim pravcima u kojima je Bog usmerava uz najmanji otpor i najveću pokornost. Ona je okrugla i zato što ima središte. Promenljivost njenog kružnog kretanja u neprekidnoj je vezi sa nepomičnom tačkom koja je Bog. Bog je u isto vreme i središte svih duša i sfera koja obuhvata sfere svih duša: beskonačno središte, beskonačna sfera.

Tako, na ovaj ili onaj način, verska misao sedamnaestoga veka nastoji da uspostavi vezu između beskonačnosti božanske sfere i beskonačnosti ljudskih sfera. U jednoj pesmi koju navodi Anri Bremon, Otac Marsijal de Briv slobodno meša one različite male loptaste entitete što ih predstavljaju suze, biseri i kapljice rose:

Zrnca kristala, kapljice čiste
Od kojih se sastoje krunice
Majorane i majčine dušice,
U jutarnjem sjaju;
Tečni biseri Istoka,
Suze nebeske što razvedravate
Blistavu glazuru livada naših,
Slavite Boga koji pomoću suza
Sparušenim dušama našim vraća
Negdašnjih boja izgubljeni sjaj.

Kapljice rose su još manje i još krhkije od mehurova od sapunice; ali one se iskupljuju za svoju slabost i svoju sićušnost, zato što su slične suzama Hrista koji nas iskupljuje. Naša slabost je čudnovata slabost. Božjom milošću mi se pretvaramo u bisere, u one bisere koji, kako kaže Fransoa de Sal, dobijaju svoj sjaj, ne od mora, već od nebeske svetlosti. Između sićušne sfere ljudskog postojanja i nebeske sfere postoji veza koja je više od uticaja. Jer, u stvari, u obliku suze, božanska neizmernost daje ljudskoj sićušnosti svoj sjaj, svoju čistotu, čak i svoj oblik. Kapljica rose je božanstvo u minijaturi.

Postoji jedna divna pesma puritanca Endrjua Marvela koja istim simbolom izražava ideje koje su veoma bliske idejama Marsijala de Briva. Treba navesti pesmu u celini:

Pogledaj kako se rosa sa Istoka,
Što je iz okrilja zore među procvale ruže pala,
(Iako ravnodušna prema svom novom boravištu
Posle svetle oblasti u kojoj je rođena)
Zatvara y svoju okruglinu
I, u prostoru svoje male kugle,
Krije, koliko može, svoje izvorište.
Pogledaj kako prezire ružičasti cvet,
Jedva ga dotičući, tamo gde počiva;
Dok pogled baca ka nebesima
I tužno se presijava,
Kao da je vlastita suza;
Jer predugo je od svoda Nebeskog odvojena.
Neumorno se kreće, uznemirena,
Strahujući da će nečista postati;
Sve dok ce Sunce žarko na muku njenu ne sažali
I ponovo je Nebesima privuče.

Zatim dolazi primena:

Tako duša, ta kapljica, taj zračak,
Iz bistrog izvora svetlosti večne,
(Ako je razaznamo unutar ljudskog cveta)
Uvek pamteći svoju uzvišenost prvotnu,
Slastima zelenila i lišća izmiče
I, sećajući se vlastite svetlosti,
Mislima čednim kružno odslikava
U malom nebu veliko nebo.
Ona se stidljivo
Na sve strane okreće,
Praveći krug koji isključuje svet
Ali prima svetlost;
Tamna odozdo, na vrhu blistava,
Ovde prezriva a tamo ljubavi puna.
Za svet ovaj labavo vezana,
Spremna da se u visine vine.
Njišući se nad jednom jedinom tačkom,
Ona se ka nebu kreće.
Tako se prečišćavala božanska rosa;
Bela, netaknuta, iako zgusnuta i sleđena;
Zgusnuta na zemlji; ali se rastopljena uzdiže
Ka blistavoj raskoši sunca svemoćnoga.

Niko nije bolje od Marvela umeo da poveže i stopi sva značenja sićušne kružnosti. Kapljica rose je zatvorena u sebe, ona odbija svaki dodir sa spoljašnjim svetom, ona želi da opšti samo sa drugom sferom, koja je neizmerna i neizemrno udaljena. Prvi utisak je, dakle, utisak apsolutne odvojenosti i, u odsustvu svake posredničke sredine, maksimalne udaljenosti između veličine i sićušnosti, između sfere Boga i sfere duše. Ali u svojoj sićušnosti, sfera duše odražava, i to isključivo odražava, sferu Boga. Šta više, uprkos svojoj sićušnosti, ona je iste prirode kao neizmernost iz koje je potekla. Kada se zatvori u svoju okruglinu, ona u nju zatvara okruglinu neizmernog, stoga, kada se istopi na suncu, ne iščezava, nego samo gubi svoju sićušnost. A poslednji stih pesme je stih koji sferi duše odjednom vraća njene prave dimenzije koje su dimenzije beskraja.

Kapljica rose, koja zapada u sićušnost i vraća se veličini, ima dakle dva života. Kondenzacija i ekspanzija, dva suprotna kretanja se ukrštaju u susretu za kojim tragaju sve barokne pesme. Ali dinamizmu akcije pridružuje se statičnost figure. Sve dok božja milost ne preobrazi zemaljsko ustrojstvo kapljice rose, ona ostaje tamo gde je ostavljena, spremna da se uzdigne, ali to još ne može da učini. Ovde se nalazimo na mestu i u trenutku koji su u najvećoj mogućoj meri suženi; to je tačka u kojoj kapljica dodiruje cvet, trenutak u kome dodiruje večnost. Radnja koja će se izvršiti još lebdi u vazduhu, kao da je zaustavljena u stanju koje joj prethodi. Trenutak u kome će se dogoditi uzlet još nepomično stoji na tome mestu. Kapljica je zaustavljena nestalnost, i upravo to privremeno, ali beskonačno produžavano zaustavljanje štiti je od svakog nečistog mešanja Ona je večno fiskirana u tački iz koje će moći da ce širi.

Jedan drugi pesnik baroknog doba, Otac Lemoan, služi se gotovo istim slikama kao Marvel:

Biseri, te suze zgusnute
Što iz očiju Sunčevih kaplju…
To su srca što su sa neba pala,
Duše svetlosti čiste,
Duhovi bledi, dražesni.

Preobražajem suza u bisere, i obrnuto, kapljica u paru, božansko delovanje sledi dvostruki, čas zaštitnički, čas iskupiteljski cilj. Ono obavija duše omotačem koji ih štiti od vlastite nestalnosti i uticaja sveta u koji su pale; tako im omogućava da sačuvaju, pod sićušnim oblikom, načelo veličine. Šta više, u željenom trenutku, oslobađa ih sveta i njihove sićušnosti; vraća im obim koji je jednak obimu sunca.

Ali barokni pesnici ne pokušavaju da u sićušnosti održe načelo veličine samo natprirodnim delovanjem. Isti Endru Marvel koji opisuje zaštitničko i spasonosno delovanje Boga u ljudskoj duši, opisuje i običnu ljudsku radnju kojom se duša sama spasava, ili barem štiti ono što je u njoj najdragocenije, od razornih sila spoljašnjeg sveta. U čuvenoj pesmi, upućenoj svojoj „stidljivoj dragani“, u kojoj razvija staru temu vremena koje sve proždire, Marvel podstiče svoju draganu da iskoristi sadašnji trenutak, ne zato što će on proći, ne zato što u njemu treba u prolazu uživati (kao što žele Horacije i Ronsar), već zato što, pomoću voljne usredsređenosti celokupnog bića na kratkotrajni trenutak zadovoljstva, taj trenutak možemo fiksirati u njegovom obliku, dati mu apsolutno obeležje:

Danas dakle, dok boja mladosti
Ko jutarnja rosa na tvoju put pada,
I dok duša tvoja pristala izvire
Kroz sve čežnjom raspaljene pore,
Još danas, dok možemo, u životu uživajmo,
Još danas, kao grabljivice zaljubljene,
Progutajmo odjednom vreme svoje
Umesto da čamimo u njegovim čeljustima sporim.
Smotajmo svu svoju snagu i svu
Svoju nežnost u jedno jedino klupko,
I u veličanstvenoj borbi ščepajmo svoja zadovoljstva
Kroz gvozdene kapije života.

Čin kojim duh, umesto da rezignirano čeka da ga ono ščepa, pretiče i hvata proždiruće vreme, predstavlja čin učvršćivanja i odlučivanja. Umesto da bude odnesen i progutan, trenutak je osvojen i izbačen iz trke. Ma koliko bio kratkotrajan, ma koliko bio nestalan, on je uhvaćen i smotan u klupko. Umesto da pada sa neba kao mana, kapljica trajanja se zgušnjava pod dejstvom ljudske volje. Očvrsnut tim činom, ljudski trenutak koji odnosi vreme više se neće rastočiti.

Ali ta slobodna kristalizacija trenutaka u trajanju pomoću ljudskog čina ne vrši se samo pod dejstvom ljubavne želje. Ona može biti i plod umetnosti. Jedan drugi engleski pesnik sedamnaestog veka, Abraham Kauli, ovako priziva svoju Muzu:

Ako ti se Prošlost i Budućnost pokoravaju,
Zaustavi ovaj talas i nateraj ovaj tok
Da bude miran kao površina jezera.
Neka tvoja čvrsta ruka zadrži ovu neuhvatljivu zmiju.
Voćku koja se tako brzo kvari
Da se teško može videti, a još manje okusiti,
Preradi u džem da bi je sačuvala.
Ovaj blistavi komad leda
Koji se tako brzo topi
Pod zrakom sunca,
Učvrsti i iskristališi svojim stihom
Da bi ga u trajno ogledalo pretvorila.
I neka pod uticajem rime tvoje besmrtne
Ovaj kratki trenutak u vremenu
Poluloptu okruglom večnošću ispuni.

Reka koja je postala jezero, led pretvoren u staklo, voćka prerađena u džem, prelazna supstancija trenutka je jezičkom operacijom preobražena u večnu supstanciju. Kretanje se zaustavlja i postaje stanje. Ali još značajnija od ovog učvršćivanja je obrnuta operacija koja ga dovršava. Tek što je jezik izdvojio trenutak iz matice, izolovao ga, imobilisao, učinio sličnim stvrdnutoj kapljici trajanja, a već ista mutaciona snaga tom zaustavljenom „kratkotrajnom trenutku u vremenu“ daje jedinstvenu ekspanzivnu snagu: „Neka pod dejstvom tvoje besmrtne rime ovaj kratkotrajni trenutak u vremenu ispuni poluloptu okruglom večnošću!“ I dalje stvrdnuta u sebi, odvojena od svih drugih vremena, kuglica trajanja koju stvara umetnost narasta, preplavljuje budućnost, polukružno ispunjava celo buduće vreme. Njena sićušna kružna realnost postaje okruglina večnosti.

Ali ova gorda pretenzija duha nikako nije pretenzija svih baroknih pesnika. Većina njih ostaje na simbolu mehura koji puca, rose koja isparava, vetrokaza koji se vrti ili balona koji splašnjava: uzani prostor, kratkotrajni trenutak. Evo kako jedan marinistički pesnik opeva male krugove koje svitac opisuje u vazduhu:

Ljupki sviče,
Dok ce igraš i ševrdaš,
Napravi za senku okovratnik
Od krugova svojih blistavih.

Nebožanska svetlost, čisto zemaljsko kretanje koje u svome kruženju obuhvata samo malo senke, krugovi ocrtani sa ljupkošću i ekonomičnošću neke japanske pesme.

Ili ova druga pesma, istoga tipa i isto tako ljupka:

Tečnosti bele, tu masu ledenu,
Uzmi i stisni, i grudvu kratkovečnu napravi;
Zatim ruku svoju njome ukrasi da bi snegu belom
Dodala topli, oživeli sneg.

Grudva snega je, kao kapljica rose i mehur od sapunice, mala i kratkovečna lopta. Kao i Marvel, marinistički pesnik pokušava da ljudskim činom smota trenutak u svojoj ruci, da njegovoj čistoti da toplinu i udahne život. Ali za razliku od Marvela, marinista dobro zna da povezivanje života i čistote u savršenu loptu ne dovodi samo do njihovog uzajamnog razaranja. Nije važno! Dovoljno je doživeti kratkotrajni trenutak savršenstva, iako doživeti ga znači uništiti ga. Trenutak se može doživeti samo u „kratkovečnoj grudvi“ trenutka.

Grudvi koja je tako kratkotrajna da se ponekad svodi na neprimetnu tačku. Jedan od najlepših marinističkih soneta (čiji je autor Tomazo Gaudiozi) opisuje krug igrača grupisanih oko stola Karte, jedna po jedna, padaju. U tačkama i brojevima vrte se, kaže pisac, „želja za pobedom i veština osporavanja“. Na kraju sve karte padaju, sudbina je odlučena. Točak koji je obišao igrače, iznenada se zaustavlja ispred jednog od njih, a protiv svih drugih. Kružno vreme postaje nepomično. Jer ništa se nije dogodilo u odvijanju trajanja. Sve je odlučeno, sve se utvrdilo u jednom jedinom trenutku, „prolaznom trenutku, nedeljivoj tački“.

Krug ili lopta koju obuhvata ljudska misao sve više teži da se smanji, sabije. A u isto vreme, taj krug ili lopta izgleda nestabilniji, krhkiji, nedovoljno zaštićen tanušnim omotačem sveta koji ga okružuje. Grudva snega, igra svitaca, kapljica rose, suza, sićušna lopta je u opasnosti da se istopi, ispari, raspe, iščezne, bilo u spoljašnjoj praznini, bilo u unutrašnjem ništavilu. Bez sumnje, tokom celog sedamnaestog veka religijska misao održava vezu između „kratkotrajne grudve“ ljudskog postojanja i lopte večnosti. Ali krajem veka simbol beskonačne lopte gubi svaki smisao i svaku snagu, nestaje iz teološkog i filozofskog rečnika tako da je mala lopta čiji oblik poprima ljudska misao sada osuđena da slobodno lebdi, bez uzora, i da utoliko bolnije otkriva svoju beznačajnost. Ako pređemo sa baroknog doba na doba rokokoa, opet srećemo, na primer, temu mehura od sapunice, dragu Krešou i Dramondu. Ali, kao što se samo po sebi razume, otkrivamo da je lišena svog religijskog smisla. Krhkost lopte-čoveka nije kompenzirana nepromenljivošću lopte-Boga. Sićušnost je izgubljena u neizmernosti koja više nije božanska neizmernost, već kosmička neizmernost. Prolaznost više nema veze sa večnošću. Mehur od sapunice tada postaje čist prizor „prolaznih preliva“, koji se odvija u praznini. Tako je i u jednoj Bernisovoj pesmi, Poslanici o Naravima, koja počinje ovako:

Božanstvo nestalno
Sve nas pokreće i vodi;
Upravo ono u isto vreme
Sklonosti naše sto puta obnavlja.

Očigledno, ovde više nismo u prisustvu Božanstva, večne i nepromenljive lopte, kako ga je zamišljao Krešo. Bernis nastavlja:

Tako, da bi predstavio izvor
Uvek novih ćudi naših,
Pogledaj gomilu dece,
Što, različitim cevčicama,
Od sapunice
Prozirne mehurove prave;
Tim lakim kuglama dašak jedan
Donosi cvetova blistavi sjaj,
I prelivima njihovim prolaznim
Boje pothranjuje:
Vazduh što ih nadima i boji,
Dok pod našim oplatama lebde,
Flore svežinu im daje,
Ili Zore jantarasti ten,
Ili Duge zelenilo nestalno;
Ali to bestelesno remek-delo Eolovo,
Jednim daškom stvoreno,
Dok blista i leti,
Pod dahom vetra iščezava.

Ovde smo veoma daleko od platonističke i hrišćanske simbolike. Ona je međutim pružila temu koju pesnik ovde preuzima, ne znajući za ono što joj prethodi. Mala lopta čulnog života lišena je svake kauzalne ili analoške veze sa velikom loptom božanskog života. Ona se rađa iz jednog daška, iz jedne bezimene ćudi; i nemajući nikakvu samosvojnu supstanciju, zadovoljava se da bude ono u šta je naizmenično pretvaraju boje spoljašnjeg sveta koje odražava. Ona je sićušna čulna pojava koju zamenjuju, bez vidljivog razloga, druge čulne pojave. Tako je već preterano reći da Bernisovi mehurovi imaju život. Najviše što imaju to je deo života. Svaki se pojavljuje u nizu i u iščezavanju onih koji mu prethode, tako da nikada ne predstavljaju lanac trenutaka, niti povezani skup mesta. Nema dakle prostora, pa čak ni vremena, nema nikakvog kontinuiteta i nikakve stalnosti. I ako su mehurovi loptasti, to nikako ne znači da oni imaju neko svoje vlastito savršenstvo, već prosto da je za njih, pošto je svaki zatvoren u svom posebnom malom mestu i trenutku, sasvim nemoguće da ce povežu spoljašnjim vezama. Umesto srednjevekovnog svemira u kome su donje sfere bile hijerarhijski obuhvaćene gornjim sferama, umesto baroknog svemira u kome su sfere u svome širenju i skupljanju mogle da se povežu i izmešaju, sada imamo svemir u kome se sfere uzajamno ne obuhvataju, ne mešaju, čak ni ne povezuju, već se samo lelujaju jedne pored ili posle drugih. To je manje svemir, a više svemirska prašina, svet nepovezanih atoma, osuđenih da lebde nikada se ne povezujući i nikada ne gradeći pravi svet.

Ova međusobna nezavisnost sfera čak je tako radikalna da postaje nemoguće, u krajnjoj liniji, da se utvrdi da li su one doista male. Gubimo pojam o njihovoj sićušnosti, kao što smo prestali i da im pripisujemo veličinu. Veličina i sićušnost su relativne ideje. Mikromegas je čas patuljak, a čas džin:

Čas jedan mehur puca, čas puca jedan svet

piše Pop u Ogledu o Čoveku. Mehur je, ako hoćemo, svet; svet je, ako hoćemo, mehur. Fontenel se zabavlja pretvarajući svet u zbirku mehurova i balona, koji čas narastaju a čas splašnjavaju, ali uvek ostaju mehuri i baloni:

Možemo, dakle, zamisliti da je Svemir, koliko ga poznajemo, gomila velikih balona, velikih međusobno povezanih mehanizama, koji se nadimaju i splašnjavaju…

Uostalom, isti taj Fontenel ruga se božanskom simbolu beskonačne Lopte: „Beskonačna Lopta, kaže on, sadržavala bi suprotnost, pošto je svaka figura ono što je spolja završeno“. I dodaje da bi bolje bilo zameniti pojam beskonačne lopte pojmom „beskonačnosti konačnih lopti“. Ta beskonačnost konačnih lopti, to su mehuri od sapunice.

.

Izvor: Žorž Pule, Metamorfoze kruga, prevela Jelena Novaković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1993.

Slika: Henri Gissey, „Luj XIV kao Apolon“, 17. vek

Barok nedeljom: Manuskript „Mira calligraphiae monumenta“

Joris Hoefnagel, illuminator & Georg Bocskay, scribe Dragonfly, Pear, Carnation, and Insect, 1562/96. Watercolors, gold and silver paint and ink on parchment. Via Getty Open Content.
“ Mira calligraphiae monumenta is a virtuoso model book of...

Ilustrator manuskrpta „Mira calligraphiae monumenta“, Holanđanin Joris Hoefnagel i kaligraf Georg Bočkaj (Georg Bocskay) sačinili su ovu knjiga za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A.

Knjiga je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva ispisao tekst oko 1561. godine da bi tri decenije kasnije holandski umetnik dodao ilustracije voća, povrća, cveća i drugih biljaka. Još nije poznato da li je Bočkaj sastavio tekst manuskripta ili je samo zaslužan za estetsko oblikovanje slova, ali ne i sadržaj.

Rukopis na prelazu doba, hronološki još uvek ne pripada baroku iako se, stilistički posmatrano, mnogi elementi manuskripta uklapaju u pojedine karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike, naročito u 17. veku.

Sa druge strane, pored nabrojanih ilustrovanih elemenata, tu je i kaligrafsko umeće koji na svakoj novoj stranici menja svoje oblike i postaje, čini se, samo sebi svrha. Trebalo bi malo više vremena provesti nad rukopisom da bi se pročitao tekst ali, sa druge strane, sama vizuelna vrednost istog oplemenjuje i zadivljuje posmatrača.

Uprkos istorijskim prilikama – ratovima, bolestima i verskom fanatizmu doba, ovaj manuskript, lepota koje se ovaj svet ne dotiče, kao da sve nabrojane pošasti iskupljuje i oko privodi blaženstvu što je, želimo da verujemo, jedan od ciljeva Umetnosti. Drugi je, duši dati blaženstvo. Ohrabriti je i njenim krilima, Platonovim jezikom rečeno, dati neophodnu kap kiše zahvaljujući kojoj ona poleti.

Izvor slika: The J. Paul Getty Museum

Tri video rada Rolanda Quelvena

.

.

.

„The Book of Elements“, prvi video rad ovog francuskog umetnika čini se, posvećen je ruskom naučniku Mendeljevu. Vizuelno, rad u sebe inkorporira motive baroknog i neoklasicističkog slikarstva podjednako koliko i hemijske tabele, dijagrame, instrumente i portrete mnogih naučnika. Tu je i motiv Fibonačijevog niza, Mejbridžovi eksperimenti sa fotografijom, brojevi, formule i jedinjenja. Sve iskazano apstraktnim jezikom hemije, fizike i matematike. Muzika – Sandra Chechik.

„Vanitas Vanitatum“, drugi video rad inspirisan je filmom „Faust“ koji je režirao nemački reditelj F. W. Murnau. Kratak rad, skoro poput klipa ili najave za duže ostvarenje, crpi inspiraciju iz barokne umetnosti, konkretno – žanra mrtve prirode, naročito čestog u holandskom slikarstu, koji je podsećao na taštinu, propadljivst i lažnu zavodljivost materijalnosg sveta. Slikari žanra inspiraciju su crpli kako iz rigidne protestantske etike, tako i iz svog, zapravo, primarnog izvora – „Knjige Propovjednika“, jedne od pesničkih knjiga „Starog Zaveta“.

„Corpus Geographicus“, treći video rad, vizuelno je najmanje dinamičan ali je muzičkom podlogom kretanje učinjeno bržim. Sa leve strane vidimo Vermerovu sliku „Geograf“, sa desne je portret nepoznatog muškarca. Sredinom rada smenjuju se različiti oblici kostiju ljudi ili životinja, a sam umetnik za citat uzima odlomak iz dela Umberta Eka koji se odnosi na spiskove za koje italijanski pisac smatra da su, zapravo, poreklo kulture. Liste, katalozi, muzejske kolekcije primeri su čovekove potrebe da beskraj učini konkretnim i da unutar same kulture stvori određeni red. Rad je nastao u saradnji sa Isabel Pérez del Pulgar.

Roland Quelven Official Website

Sofonizba Angvisola, „Autoportret“, 1557.

selfspinAutoportret italijanske umetnice Sofonizbe Angvisole (1531-1625) dok svira spinet (instrument nalik klavir čembalu). Melanholičan pogled, skupljene usne, ovalno lice i krupne oči kao da prenose note koje umetnica svira.

Ženski portret na blogu A . A . A

O violini

Saint Cecilia, Guido Reni, 1606.

Gvido Reni, „Sveta Sesilija“, 1606.

Italijani su poznati po izradi najboljih violina na svetu (Antonio Stradivari, najpoznatiji među njima, poreklom je bio iz Kremone, grada u severnoj Italiji). Ovako glasi jedna izreka, verovatno poreklom odatle, koja se tiče tog instrumenta:

„Živela sam u šumama,
oštrom sam sekirom oborena.
Živa sam ćutala,
mrtva pevam slatko.“

Najčuveniji italijanski violinista je Nikolo Paganini, a ja izdvajam kao najbolji violinski koncert ikada komponovan onaj Feliksa Mendelsona, nemačkog kompozitora iz 19. veka.

.

Barok nedeljom: Gi Debor – barok i društvo spektakla

188. Kada umetnost postane nezavisna i počne da slika život u raskošnim bojama, to je znak da se život već približio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakve boje, ma koliko jarke, već samo sećanje. Veličina umetnosti vidi se samo u sumrak života

189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubio središte s kolapsom poslednjeg mitskog poretka: srednjevekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmoniju između nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisala prolaznošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala „život umesto večnosti“ (Eugeni d’Ors). Najveća dostignuća baroka bili su, pre svega, teatar i festival ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnog umetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja. Ta scena je bio pasaž, izraz ugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamike haosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije, koje su govorile zvaničnim jezikom države (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne buržoazije zaogrnute u rimske toge). Ono što je sledilo posle baroka, bila je umetnost u još većoj meri individualistička i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nije potpuno rasparčala i uništila celu sferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedne elite i koja je za društvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aristokratije uspevali da održe, takođe ukazuje na činjenicu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalni nedostatak ontološkog kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u bavljenju ekonomijom, što ukazuje na gubitak svakog ljudskog umeća. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojeg već dugo nema u svetu umetničke kreacije, u izvesnom smislu oživljen je u današnjoj mahnitoj potrošnji celokupne dosadašnje umetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlosti prepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasifikovane kao faze jedinstvene „svetske umetnosti“, ta umetnost je postala deo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja neku vrstu barokne strukture višeg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok i sve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prvi put u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a sama činjenica da je danas moguće sakupljati te umetničke suvenire i prebirati po njima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba muzeja, u kojem je umetnička komunikacija postala nemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju se na isti način: svi eventualni problemi u komunikaciji s nekim od tih izraza pomračeni su današnjom nemogućnošću komunikacije u celini.

O slici (Stefano Cufi):

Ovo platno je rađeno za bankara Otavija Kostu, u vreme kada je započelo Karavađovo prijateljstvo s kardinalom Del Monteom. Jednoj od omiljenih tema slikarstva XVII veka Merizi je pristupio s veličanstvenom hladnokrvnošću. Delo pripada grupi njegovih slika rađenih posle 1600, na kojima je sve drugačije u odnosu na dela iz mladalačke faze. Karakterišu ih dramatične scene, s jasnom, fiksiranom svetlošću koja stvara gotovo skulptorski efekat. Moglo bi se reći da je tema dekapitacija Karavađova opsesija, koja će poprimiti elemente autobiografskog posle 1606. godine kada pod optužbom za uistvo slikar bude osuđen na smrt.

Dramatičnost scene najbolje se ogleda u intezivnom Juditinom pogledu, kojim kao da želi da se udalji od svoje žrtve, svesna strašnog čina ubistva koje je upravo počinila. Pored nje je sluškinja Abra, koju je Karavađo namerno predstavio kao ružnu staricu da bi pojačao i naglasio kontrast između nje i lepe, mlade, otmene Judite. Nepomično, precizno svetlo on odlučno usmerava na jezive detalje, poput Holofernove odsečene glave, krvi koja šiklja, uznemirenog Juditinog lica, saučesničkog pogleda njene stare služavke. U intezivnoj dramatičnosti gestova i jasno vidljivih emotivnih reakcija uočava se Merizijeva sposobnost da svoje junake slika uživo, bez prethodnih pripremnih studija. Zapažamo da u ovoj fazi Karavađo počinje da radi tamnu pozadinu, koja će uskoro postati jedno od osnovnih obeležja njegovog slikarstva i po kojoj će biti prepoznatljivi i njegovi mnogobrojni sledbenici širom Evrope.

Izvori:

O baroknoj umetnosti: Gi Debor, „Društvo spektakla“, preveo Aleksa Golijanin, Anarhija – Blok 45 (odlomak)

O Karavađovoj slici: Stefano Cufi, „Karavađo“, prevela Bojana Aleksić, Knjiga-komerc, Beograd, 2012.

Slika: Mikelanđelo Merizi-Karavađo, „Judita i Holofern“, oko 1599.