Baltusov autoportret i Hambert Hambert

Portret njegovog veličanstva, kralja mačaka, autoportret, MCMXXV ispisano je na belom platnu, oslonjenom o stolicu na kojoj je – bič. Sa jedne strane mršavog i namrgođenog, reklo bi se, neurastenika stoji mačka, a sa druge prazno platno bez oblika i boja, ali sa naslovom. Interesantno.

Ideš ženi – ponesi bič, napisao je Niče (devojčici!, ispravio bi Baltus). Sadistički element prisutan je – šarmantno, doduše – i na ovoj slici. No, nezavisno od referenci, ono što meni znači kada je u pitanju ovaj Baltusov autoportret jeste vizuelna sličnost između ove slike i moje zamisli literarnog junaka opsednutog devojčicama – Hamberta Hamberta, protagoniste romana Lolita Vladimira Nabokova. Ovako zamišljam tog perverznog nitkova, koji je, u književnom smislu, lucidno predočen.

Advertisements

Vladimir Nabokov o romanu „Lolita“

the-white-skirt-1937blog

Nastavnici književnosti su skloni da izmišljaju probleme kakav je: „Šta je piščev cilj?“ ili još gore: „Šta taj momak pokušava da kaže?“ Ja pak spadam u pisca one vrste koji počinjući rad na nekoj knjizi nema drugog cilja osim da se oslobodi te knjige, i koji, kad od njega zatraže da objasni njen nastanak i rast, mora da se osloni na drevne izraze kakav je Međudejstvo Inspiracije i Kombinacije – što, priznajem, zvuči kao kad mađioničar jednu veštinu objašnjava izvodeći drugu.

Prvi slabašan drhtaj Lolite prošao je kroz mene krajem 1939. ili početkom 1940. godine, u Parizu, u vreme kad me beše oborio težak napad međurebarne neuralgije. Koliko mogu da se setim, taj početni drhtaj nadahnuća nekako je podstakao novinski napis o majmunu u Jardin des plantes koji je, nakon višemesečnog nagovaranja od strane jednog naučnika, proizveo prvi crtež koji je životinja ikad namrčila: ta skica je predstavljala šipke na kavezu jadnog stvora. Poriv koji ovde beležim nije imao nikakve veze sa potonjim sledom misli koji je, međutim, urodio prototipom mog sadašnjeg romana, pričom od tridesetak strana. Napisao sam je na ruskom, na jeziku na kojem sam, od 1924. godine, pisao romane (najbolji među njima nisu prevedeni na engleski, a u Rusiji su svi zabranjeni iz političkih razloga). Muškarac je bio iz Srednje Evrope, bezimena nimfica – Francuskinja, a mesta radnje Pariz i Provansa. Dao sam mu da se oćeni devojčicinom bolesnom majkom koja je uskoro umrla, a nakon osujećenog pokušaja da u hotelskoj sobi iskoristi siroče, Artur (jer se tako zvao) bacio se pod točkove kamiona. Jedne plavom hartijom zamračene ratne noći pročitao sam tu priču grupi prijatelja – Marku Aldanovu, dvojici esera i jednoj lekarki, ali nisam bio zadovoljan i uništio sam je nakon preseljenja u Ameriku 1940. godine.

Oko 1949. godine, u Itaki, u severnom delu države Njujork, ono drhtanje koje nikad nije sasvim prestalo poče opet da me kinji. Kombinacija se s novim poletom udružila s inspiracijom i uplela me u novu obradu teme, ovog puta na engleskom – jeziku moje prve guvernante u Sankt Petersburgu, oko 1903. godine, izvesne gospođice Rejčel Houm. Nimfica, koja je sad imala malo irske krvi, zapravo je uglavnom bila ona stara curica, i takođe se održala osnovna zamisao ženidbe njenom majkom; međutim, stvar je inače bila nova i u potaji je odgajila kandže i krila romana.

Knjiga se razvijala sporo, uz mnoge prekide i skretanja. Bilo mi je potrebno četrdesetak godina da izmislim Rusiju i Zapadnu Evropu, a sad sam bio suočen sa zadatkom da izmislim Ameriku. Pribavljanje lokalnih sastojaka koji bi mi dozvolili da ulijem malo prosečne „realnosti“ (to je jedna od malo reči koje ne znače ništa bez navodnika) u stvar individualne uobrazilje, pokazalo se u pedesetoj godini kao mnogo teži proces no što je to bilo u Evropi moje mladosti, kad su prijemčivost i moć pamćenja automatski bile na vrhuncu. Isprečile su se druge knjige. Jednom ili dvaput umalo što nisam spalio nedovršeni rukopis i svoju Crnu Huanitu sam bio odneo sve do senke naherene peći za đubre na nevinom travnjaku kad me zaustavi misao da će duh uništene knjige tokom ostatka mog života bludeti mojim fasciklama.

Svakog leta moja supruga i ja idemo u lov na leptire. Uzorci se poveravaju na čuvanje naučnim ustanovama kao što su Muzej uporedne zoologije u Harvardu ili zbirka univerziteta Kornel. Etikete sa oznakom mesta, čiodama pribodene ispod ovih leptira, biće prava blagodat nekog naučnika iz dvadeset prvog veka sklonog potajnoj biografiji. U takvim našim glavnim stanovima kao što su Teljurajd, Kolorado; Afton, Vajoming; Portal, Arizona; i Ešlend, Oregon, Lolita je energično nastavljana, uveče ali za oblačnih dana. Prepisivanje rukom završio sam u proleće 1954. godine i odmah sam počeo da tragam za izdavačem.

Isprva, po savetu opreznog starog prijatelja, bio sam dovoljno smeran da postavim kao uslov da se knjiga objavi anonimno. Sumnjam da ću ikada zažaliti što sam ubrzo potom, shvativši koliko je verovatno da će maska izneveriti moju stvar, odlučio da potpišem Lolitu. Četri američka izdavača, W, X, Y, Z, kojima je prekucan rukopis redom ponuđen i koji su svojim lektorima naložili da na njega bace pogled, behu preneražena Lolitom u meri koju čak ni moj oprezni stari prijatelj F. P. nije očekivao.

Mada je tačno da u antičkoj Evropi, pa sve dok se nije dobrano zašlo u osamnaesti vek (očigledni primeri potiču iz Francuske), namerna raspusnost nije bila nespojiva s proplamsajima komike ili krepke satire, ili čak sa žarom vrsnog pesnika koji je u razuzdanom raspoloženju, takođe je tačno da u moderno vreme izraz „pornografija“ označava osrednjost, komercijalnost i izvesna stroga pravila pripovedanja. Skarednost se mora spariti s banalnošću, jer svaku vrstu estetskog uživanja valja da u potpunosti zameni jednostavna polna stimulacija koja iziskuje onu tradicionalnu reč za neposredno dejstvo na pacijenta. Pornograf se mora pridržavati starih krutih pravila kako bi njegov pacijent osetio onu istu osiguranost zadovoljenja, koju, na primer, osećaju ljubitelji detektivskih priča – priča gde se, ako ne pazite, može ispostaviti da je pravi ubica, na gnušanje ljubitelja, umetnička orginalnost (ko bi, primera radi, hteo detektivsku priču bez ijednog dijaloga?). Otud se radnja u pornografskim romanimamora ograničiti na spajanje klišea. Stil, struktura, slike, nikad ne smeju da čitaocu skreću pažnju sa njegove mlake požude. Roman se mora sastojati od smenjivanja seksualnih prizora. Međupasusi se moraju svesti na smisaone šavove, logičke mostove najjednostavnije konstrukcije, kratka izlaganja i objašnjenja koje će čitalac verovatno preskočiti, ali mora znati da postoje kako se ne bi osetio prevarenim (to je mentalitet što proizilazi iz navike na „izistinske bajke“ u detinjstvu). Povrh toga, seksualni prizori u knjizi moraju se ređati kreščendom, s novim varijacijama, novim kombinacijama, novim polovima, i uz stalan porast broja učesnika (u jednom Sadovom komadu pozivaju i baštovana da se priključi), i stoga kraj knjige mora većma obilovati razvratnostima no prva poglavlja.

Izvesni postupci u početku Lolite (na primer, Hambertov dnevnik) naveli su neke od mojih prvih čitalaca na pogrešnu predpostavku da će to biti raskalašna knjiga. Očekivali su sve obilnije nizanje erotskih prizora; kad su ovi prestali, i čitaoci su stali, i osetili se ugnjavljenim i izneverenim. Ovo je, podozrevam, jedan od razloga što nijedna od one četri firme nije do kraja pročitala prekucani rukopis. Mene nije zanimalo jesu li ga smatrale pornografskim ili ne. Njihovo odbijanje da knjigu kupe nije se temeljilo na mojoj obradi teme već na samoj temi, jer postoje najmanje tri teme koje su potpuno tabuisane kad je posredi većina američkih izdavača. Ostale dve su: crnačko-belački brak koji je potpuno i divno uspešan i urađa mnoštvom dece i unučadi; i potpun ateist koji vodi srećan i koristan život i star sto šest godina premine u snu.

Neke reakcije su bile vrlo zaavne: jedan lektor je nagovestio da bi njegova firma mogla razmotriti objavljivanje kad bih svoju Lolitu pretvorio u dvanaestogodišnjeg dečaka i dao da ga zavede farmer Hambert, u ambaru, sred golog i sumornig kraja, a sve to da bude izloženo kratkim, snažnim, „reaističkim“ rečenicama („Ludački se ponaša. Valjda se svi ludački ponašamo. Valjda se i Bog ludački ponaša.“ I tako dalje.). Mada svi treba da znaju da se ja grozim simbola i alegorija (što je delom plod moje stare kavge s frojdovskim vuduizmom, a delom plod mog gađenja prema uopštavanjima koja su izmislili literarni mitotvorci i sociolozi), jedan, inače pametan čitalac, koji je prelistao prvi deo, opisao je Lolitu kao, „Staru Evropu što razvraćuje mladu Ameriku“, dok je drugi prelistavalac u njoj video „Mladu Ameriku koja razvraćuje staru Evropu“. Izdavač X, čijim je savetnicima Hambert toliko dosadio da nikad nisu otišli dalje od 188. strane, imao je toliko naivnosti da mi napiše da je drugi deo predug. S druge strane, izdavač Y je zažalio što u knjizi nema dobrih ljudi. Izdavač Z je rekao da ćemo, ako štampa Lolitu, i on i ja otići u zatvor.

Ni od jednog pisca u slobodnoj zemlji ne treba očekivati da se bakće tačnom graničnom linijom između čulnog i pohotnog; to je besmisleno; ja mogu jedino da se divim tačnosti suda onih koji određuju poze lepih mladih sisarki prilikom fotografisanja za časopise tako da je opšti izrez taman dovoljno dubok da izazove smejuckanje iskusnog znalca i taman dovoljno visok da ne natera poštara da se namršti. Ali ne mogu da ih oponašam. Pretpostavljam da postoje čitaoci koji smatraju golicavim izlaganje reči sa zidova u onim beznadežno banalnim i ogromnim romanima koje prekucavaju prsti napetih mediokriteta, a recenzentsko piskaralo naziva „moćnim“ i „snažnim“. Ima blagih duša koje bi Lolitu proglasile besmislenom, jer ih ničem ne uči. Ja nisam ni čitalac ni pisac didaktičke proze, i , uprkos tvrdnji Džona Reja, Lolita za sobom ne tegli nikakvo naravoučenije. Za mene prozno umetničko delo postoji samo utoliko ukoliko mi pribavlja ono što ću odsečno nazvati estetskim blaženstvom, to jest, osećanje da sam nekako, negde, povezan s drugim stanjima postojanja gde je umetnost (radoznalost, nežnost, dobrota, zanos) pravilo. Nema mnogo takvih knjiga. Sve ostalo je ili aktuelno đubre ili ono što neki nazivaju literaturom ideja, a to vrlo često predstavlja aktuelno đubre u vidu ogromnih blokova gipsa koji se prižljivo prenose iz epohe u epohu dok se ne pojavi neko sa čekićem pa valjano odalami Balzaka, Gorkog, Mana.

Druga optužba koju su izrekli neki čitaoci glasi da je Lolita antiamerička. Ovo je nešto što me znatno više boli no idiotska optužba zbog nemorala. Briga o dubini i perspektivi (prigradski travnjak, planinska livada) navela me je da podignem izvestan broje severnoameričkih dekora. Bila mi je potrebna izvesna uveseljavajuća sredina. Ništa većma ne uveseljava od filistarskog prostaštva. Ali, u pogledu filistarskog prostaštva, nema suštinske razlike između manira Starog i Novog sveta. Ma koji proleter iz Čikaga može biti buržuj (u floberovskom značenju) koliko i vojvoda. Izabrao sam američke motele umesto švajcarskih hotela ili engleskih gostionica samo zato što pokušavam da budem američki pisac i pritežavam samo ona ista prava koja uživaju ostali američki pisci. S druge strane, moja tvorevina Hambert stranac je i anarhist, i ima mnogo stvari, osim nimfica, po kojima se s njim ne slažem. A svi moji ruski čitaoci znaju da su moji stari svetovi – ruski, britanski, nemački, francuski – fantastični i lični koliko i moj novi svet.

Da mala izjava koju ovde dajem ne bi delovala kao iznošenje sgtarih pizmi u javnost, moram pohitati da dodam da je, osim onih jagnješaca, koja su prekucani rukopis Lolite ili izdanje Olympia Press pročitala u duhu pitanja: „Zašto je to morao da napiše?“ ili „Zašto da čitam o manijacima?“, postojao izvestan broj mudrih, prijemčivih i nepokolebljivih ljudi koji su moju knjigu razumeli mnogo bolje no što ja ovde mogu da objasnim njen mehanizam.

Verovatno je svaki ozbiljan pisac svestan ove ili one svoje objavljene knjige kao stalnog bodrećeg prisustva. Njena signalna sijalica postojano svetli negde u podrumu i puki dodir našeg privatnog termostata namah urađa tihom malom eksplozijom prisne topline. To prisustvo, taj sjaj knjige u uvek dostupnoj daljini, neobično je druževno osećanje, a što se knjiga bolje saobrazila svojoj predodređenoj konturi i boji, utoliko obilnije i mirnije sja. No, ipak, postoje izvesne tačke, bogate, omiljene dolje koje čovek dočarava žudnije i u kojima uživa nežnije no u ostatku svoje knjige. Lolitu nisam ponovo čitao otkako sam u zimu 1954. godine pregledao otiske, ali je smatram divnim prisustvom sad kad se tiho maje po kući poput letnjeg dana za koji znamo da je vedar, tamo iza izmaglice. I kad tako razmišljam o Loliti, kao da uvek odabiram za posebno naslađivanje slike kao što su gospodin Taksovič ili onaj spisak učenica remsdejlske škole, ili Šarlota kad kaže – Neproputljiv je – ili Lolita koja se usporenim kretanjem približava Hambertovim poklonima, ili slike što krase stilizovano potkrovlje Gastona Godena, ili kesbimski berberin (koji me je stajao mesec dana rada), ili Lolita dok igra tenis, ili bolnica u Elfinstounu, ili bleda, trudna, voljena, nepovratna Doli Šiler dok umire u Sivoj Zvezdi (prestonici knjige), ili zvonki zvuci grada u dolini što se uspinju planinskom stazom (gde sam uhvatio prvu poznatu ženku Lycaeides sublivens Nabokov). To su nervi romana. Postoje tajne tačke, subliminalne koordinate pomoću kojih se kartografiše knjiga – mada vrlo jasno shvatam da će ove i druge prizore letimice preleteti, ili neće uočiti, ili čak do njih uopšte neće stići, oni koji knjigu počinju da čitaju pod utiskom da je to nešto poput Uspomena jedne sladostrasnice ili Les amours des Milord Grosvit. Sasvim je tačno da moj roman sadrži različite aluzije na fiziološke porive jednog izopačenika. Ali, na kraju krajeva, mi nismo deca, ni nepismeni maloletni prestupnici, ni dečaci iz engleskih privatnih škola koji nakon noći homoseksualne igre moraju da izdrže paradoks čitanja klasika u prečišćenim verzijama.

Detinjasto je proučavati prozno umetničko delo kako bi se došlo do obaveštenja o nekoj zemlji ili društvenom staležu ili o piscu. A ipak se jedan od mojih malobrojnih prisnih prijatelja, pročitavši Lolitu, iskreno zabrionu što ja (ja!) živim „među tako strašnim ljudima“ – kad je jedina neugodnost koju sam odista iskusio bilo to što živim u svojoj radionici sred odbačenih udova i nedovršenih torza.

Pošto je knjigu u Parizu objavila Olympia Press, jedan američki kritičar je nagovestio da je Lolita hronika moje ljubavi sa romantičnim romanom. Stavljanje reči „engleski jezik“ na mesto „romantičnog romana“ učinilo bi ovu elegantnu formulu tačnijom. No ovde osećam da se moj glas penje do odveć kreštave note. Nijedan od mojih američkih prijatelja nije čitao moje ruske knjige i stoga je svaka procena na temeljima mojih engleskih knjiga nužno van fokusa. Moja je lična tragedija, koja ne može, i čak ne treba, da bude ičija briga, što sam morao da napustim svoj prirodni govor, svoj nesputani, bogati, bezgranično poslušni ruski jezik zarad drugorazredne vrste engleskog, lišene ma kojeg od onih aparata – varljivog ogledala, crne somotske pozadine, podrazumevanih asocijacija i tradicija – koje domaći iluzionist, s razlepršanim peševima fraka, može da magično upotrebi kako bi, na vlastiti način, prevazišao tu baštinu.

12. novembar 1956.
Vladimir Nabokov

Preveo: Branko Vučićević