Tin Ujević o gotskom romanu i Rembou kao pretečama nadrealizma

Related image

Preteče nadrealizma treba uglavnom podijeliti u dvije grupe.

Prva su grupa: Rimbaud i Lautreamont. Dodaju im, pomalo, na rubu, i Baudelairea.
Druga su grupa engleski preromantici. Počinje se Edwardom Youngom (1683-1765), a povezuje se s gotskom novelom ili bolje romanom užasa, Horatiom Walpoleom, Annom Radcliffe, Mathurinom, M. G. Lewisom, Clarom Reeve. Sve je to nabačeno i doneseno s dosta kaosa, i ako mi vežemo i sređujemo njihovu kritiku, ona kao čudom biva mnogo preglednija, mnogo čitljivija.

Pravo da se kaže fenomen Rimbaud je odlučan. Rimbaud je otprije poznat, o njemu je nešto malo pisao Matoš kod nas (u predratnoj „Hrvatskoj Smotri“). Od 1918. Rimbaud je porastao u Francuskoj u diva, a i u Njemačkoj se pojavio na pozornici sa aureolom heroja. Praktički smisao s kojim se mladi Rimbaud okanio poezije dostojan je najvećega priznanja. Neosporno je također da su francuski nadrealiste u analizi i studiji Rimbauda dali svoje najljepše rezultate, vrhunac svoje kritike. To je njihov zamjerni uspjeh. I uskrs Lautreamona je djelo nadrealista. No vidi se da nisu razgraničili i razvrstali relativnu plodnost ili značenje jednoga ili drugoga pisca, te ta njihova jukstapozicija ispada neka vrsta stilskoga darmara. Ne treba zaboraviti da su prvi nadrealisti bili vrlo mladi ljudi, skoro žutokljunci, daroviti derani s napadačkim izazovom, kojima se žurilo da publici pokažu opseg svoje načitanosti i svoje katkada dosta površne naučne ambicije. Nadrealistička kritika ne privodi nikada sasvim kraju do obračuna. Data je više elementima sviđanja i raspoloženja. Ona je u mucanju, onda kad su već pružene gotove riječi, rješenja. Uz Rimbauda se može složiti Baudelaire, a u naročitom smislu još i bolje Nerval. U shvatanju izvjesne srodnosti i zajedničke crte među ovim piscima mi se možemo složiti, uz dodatak da stvari treba tjerati dalje dok ne izađu na čistac. U kasnijem naraštaju nadrealiste prihvataju Charlesa Crosa, Germaina Nouveaua, Stefana Mallarmea, pa onda Jarrya, te najzad Apollinairea i Reverdya. Na taj način nadrealizam nije potpuno tačno odredio graničnu crtu sa simbolizmom i kubizmom. Mallarmea danas nastavlja zapravo Paul Valery, a sam Mallarme je zapravo značajni stilski i virtuozni pretstavnik parnasizma. Jarry je fantesista, s više humora nego poezije, a kubiste nisu se ni izdaleka bacili tako temeljito na studij potsvjesnoga smatrajući duševni život naprosto geometrijom i algebrom.

To su donekle bliže preteče nadrealizma, a dalje preteče jesu u kolu engleskih preromantika. Young pjeva ponoćnu noć, smrt i melankoliju, grob u duhu pobožnosti i metafizičkih briga. Zanimljivo je da su se propovjednici dijalektičkoga materijalizma obratili ovome osjetljivome svećeniku. Puritanske lekcije i asketski pjesmotvor ne smetaju Youngu da bude monden, da uzme grofovu kćer. Jedna napredna spisateljica spočitavala je Youngu njegov psihološki namješteni stav, dotično neiskrenost. Young je bio onaj koji je evropsku poeziju poveo u grobove i katakombe, u doba kad se u poeziji, na domaku strašila i aveti, oglasila noćna jejina, kako se nekada, vrlo davno, po prvi put u slobodnoj šumi oglasila saksonska kukavica. Još čudnije stoji sa tvorcima romana užasa (kako Francuzi kažu: le roman de la horreurgenre terrifiant). Walpole, sin jednoga ministra u eposi korupcije, u svojoj prepisci koja se proteže na 60 godina života kulturni kozmopolita upućen u sve diplomatske tajne, u svojoj velikoj kući sakupljao je umjetnička djela i anegdote o slikarima, pa je s njegove strane bila puka ćudljivost i neočekivana gesta što se pojavio među tvorcima preromantičkoga romana. Otrantski dvorac, djelo jednoga skeptika i cinika u stvari je uspjela mistifikacija kojoj danas teže opraštamo što su se u njenom potomstvu javili beskonačni romani Waltera Scotta. S gospođom Radcliffe mistifikacija užasa znači napredak sentimentalne tehnike. Ima u njoj supranaturalizma, ima možda magije, animizma ili fetišizma; ima i melodrame. U Lewisovu djelu Ambrosio, or the Monk (1795), supranaturalizam melodramski insceniran vodi do satanizma, do žmarka užasa, do žmarka čulnosti, do žmarka tjelesnog gađenja. On je i njemačke balade iskoristio u svrhu engleske poezije terora. Ne znamo kako se po toj logici nije našao nijedan nadrealista da Historiju kalifa Vatheka ubroji u rad pretšasnika nadreailzma. Vathek je neimar, uživalac i bezbožnik, njegova istorija, pjesma orijentalne autokratije i moći Iblisa koji uvodi u carstvo i blago preadamita, a sam autor William Beckford bio je pravi paša, najbogatiji sin Engleske, potomak gusarske klase, koji je život iskoristio gordije i sa intenzivnijim uživanjima nego Brummel, Dequincey ili Wilde. I on je bio fantastički neimar na posjedu Fonthill opatije.

Izvor: Tin Ujević, „Kod g. Andre Bretona: Razmišljanja o nadrealizmu kao životopisnom fragmentu“, u: Pregled, Sv. 131-132, Knjiga X, God VIII, Sarajevo, novembar-decembar 1934, str. 590-592)

Izvor: Mala prodavnica retkosti (Blog, Facebook)

Advertisements

Artur Rembo: „Alhemija reči“

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.

Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.

Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.

Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.

_____

U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.

A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.

Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.

O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.

Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.

Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.

Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!

Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!

Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:

Pesma sa najviše kule

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.

„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“

Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti!

Glad

Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.

Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!

_____

Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!

Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.

Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.

Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.

Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.

Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.

Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.

Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.

Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.

Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?

Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.

Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.

Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…

O zamkovi, o doba prešna!

Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.

O zamkovi, o doba prešna!

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Reginald Gray, Portret Artura Remboa, 2011.

Artur Rembo: „Moje boemstvo“ (fantazija)

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.
Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,

Te, uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,

Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, k’o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Rukopis pesme Moje boemstvo (fantazija)

Artur Rembo: „Spavač u dolu“

lacauselitteraire: “Arthur Rimbaud ”

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.

S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Oktobra 1870.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Rukopis pesme Spavač u dolu

Artur Rembo: „Orman“

Taj rezbareni orman, sav u hrastovini,
Naliči na stare, dobroćudne ljude,
A kad je otvoren, prosipa u tmini
Mirise što zanos poput vina bude.

U njega se mnoštvo starudija strpa,
Mirišljavog rublja il’ marama baka
S likom čudovišta, zatim starih krpa
Ženskih ili dečjih, uvelih čipaka.

– Tu i medaljona ima, i portreta,
Traka kose; tu je miris suvog sveta
Sa kojim kao da miriše i voće.

– O drevni ormane, tebi je poznata
Mnoga priča koju ispričati hoćeš
Kad škripeći širiš svoja crna vrata.

Oktobra 1870.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Sanna, Green Rimbaud, 2015.

Dokumentarni film o Arturu Rembou

Ovaj film desetominutni je sled fotografija koje svedoče vreme i mesta Remoovog stvaranja. U pitanju su slike druge polovine 19. veka, slike bulevara, kafea, ljudi na ulici, scene slične onima koje su inspirisale impresionističke umetnike.

Poeziju koju možete čuti u videu čita Džoan Baez. Muzika kojom je njen glas praćen pokušava da oformi atmosferu doba u kome se Rembo formirao. Francusko-pruski rat, boemski dani u Parizu, Londonu i Briselu, poznanstvo sa Verlenom.

Hronologija života Artura Remboa

1854. 20. oktobra – Rodio se Artur Rembo u Šarlvilu, Ardeni.

1860. Rodila se njegova sestra Izabela.

1865. Oktobra – Rembo ulazi u šarlvilsku nižu gimnaziju.

1869. S pesmom Jugurta, dobija prvu nagradu za latinske stihove na akademskom konkursu; piše Novogodišnji poklon za siročad.

1870. Učenik prvog razreda više gimnazije. Profesor mu je Žorž Izambar. 24. maja piše Teodoru de Banvilu (u pismu se među ostalim pesmama nalazi i Credo in Unam, kasnije nazvana Sunce i put).

1870. 29. avgusta – Prvo bekstvo. Rembo je 31. avgusta uhapšen na pariskoj severnoj stanici. Na njegov poziv oslobađa ga Žorž Izambar, koji ga vodi k sebi, u Due, a zatim ga vraća u Šarlvil. Deset dana kasnije, 7. oktobra, Rembo ponovo beži, peške, preko Fimea, Šarloa, Brisla, do Duea. Usput piše Zloću, U Zelenoj krčmi, Moje boemstvo, itd. Majci ga vraćaju žandarmi.

1871. 25. februara – Treće bekstvo, vozom do Pariza. U prestonici Rembo ostaje petnaestak dana.

1871. 15. maja – Rembo iz Šarlvila šalje Polu Demeniju „Pismo vidovitog“. U toku leta piše Polu Verlenu i krajem septembra ide k njemu u Pariz. Glavna dela posle maja su mu Pijani brod i Pesniku povodom cveća. U Parizu posećuje Verlena, Žana Rišpena, Karža, Kabanera, Forena, itd.

1872. Marta, Rembo boravi u Ardenima. Maja i juna ponovo se nalazi u Parizu. Tokom proleća napisao je svoje najlepše pesme – Sećanje, Zlatno doba, Majske barjake, Mihajla i Hristinu, itd. Jula, odlazi sa Verlenom iz Pariza za Belgiju. U septembru dva prijatelja stižu u London, ali se Rembo malo pre Božića vraća u Šarlvil.

1873. Ponovo u Londonu do aprila. Zatim u Rošu, gde počinje rad na Boravku u paklu.

1873. 27. maja – Rembo se s Verlenom vraća u London. 3. jula ovaj poslednji odlazi u Brisel, gde mu se Rembo pridružuje 7. jula. Desetog jula Verlen ranjava Remboa revolverskim hicem. Hapšenje Verlena. Rembo se vraća u Roš, gde završava pisanje Boravka u paklu. Knjiga se štampa kod Pota, u Brislu. Na jesen Rembo se nastanjuje u Parizu.

1874. Rembo je od proleća u Londonu sa pesnikom Žermenom Nuvoom. Tu će ostati skoro čitavu godinu; tu bez sumnje piše najveći deo Iluminacija.

1875. Januara boravi u Štutgartu, kao domaći učitelj. Verlen ga posećuje početkom marta. U maju stiže peške u Italiju. Boravi u Milanu. Vrativši se na jesen u Šarlvil, Rembo nastavlja učenje jezika (španski, arapski, italijanski).

1876. Rembo stupa u holandsku kolonijalnu armiju. Vode ga u Bataviju, ali on dezertira i vraća se u Francusku.

1878-1879. Rembo je na Kipru, kao šef gradilišta blizu Larnake.

1880. Novi boravak na Kipru. Kasnije traži posao „u svim lukama Crvenog mora“. Novembra u Adenu potpisuje ugovor sa Vianejom i Bardijem. 13. decembra stiže u ispostavu u Hararu.

1881-1890. Bavi se trgovinom i istraživanjem u Hararu.

1886. U časopisu Vog, nesumnjivo bez Remboovog znanja, objavljene su Iluminacije (I do XXXVII)

1891. 8. juna – Rembo se vraća iz Afrike i stupa u bolnicu Konsepsion u Marselju, pošto mu je bolesna desna noga. Amputacija. Od kraja juna do 23. avgusta: poslednji boravak u Ardenima.

1891. 10. novembra – Rembo umire u bolnici Konsepsion u Marselju.

Izvor: Iv Bonfoa, Rembo, njim samim, preveo Nikola Bertolino, Vuk Karadžić, Beograd, 1966.

Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem.

Sada bekrijam koliko god mogu. Zašto? Hoću da budem pesnik i radim na tome da budem vidovit: vi to nećete nimalo razumeti, a ja gotovo ne bih umeo ni da vam objasnim. Reč je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Patnje su ogromne, ali treba biti jak, treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da sam pesnik. To nikako nije moja greška. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi kazati: mišljen sam. Oprostite za igru reči.

JA, to je neko drugi. Utoliko gore po stablo koje se smatra violinom; ja fućkam na bezveznjake koji se preganjaju oko nečega o čemu nemaju ni pojma.

Vi za mene niste nastavnik. Dajam vam ovo: da li je to satira, kao što biste vi rekli? Da li je to poezije? U svakom slučaju, to je fantazija. Ali preklinjem vas, nemojte podvlačiti ni olovkom, a ni mišlju previše.

Namučeno srce

Tužno mi srce na krmi bali,
…………………………….

Nije da to ništa ne znači.

ODGOVORITE MI: kod g. Deverijera, za A. R.

Srdačno vas pozdravlja
ART. REMBO

________________________________________________________________________________________

PISMO POLU DEMENIJU

Šarlevil, 15. maja 1871.

Odlučio sam da vam priredim sat nove literature. Počinjem odmah jednim aktuelnim psalmom:

Pariska ratna pesma
…………………………………

Evo proze o budućnosti poezije.

Sva klasična poezija svodi se na grčku poeziju, taj skladni Život. Od Grčke do romantičarskog pokreta, u srednjem veku, ima učenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do Turoldusa, od Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbroja idiotskih generacija: Rasin im je čist, snažan, velik. Da su rasturili njegove rime, pomešali njegove polustihove, Božanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji pisac Porekla. Nakon Rasina igra se ubuđala. Trajala je dve hiljade godina!

Nije to ni šala ni paradoks. Razum mi za ovo što tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad moglo da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske. Uostalom, neka se novi do mile volje gnušaju predaka: kod svoje kuće smo i imamo vremena.

Romantizam nije nikad bio valjano ocenjen; ko bi ga ocenio? Kritičari!! Romantičari, koji su tako dobar dokaz da pesma tako retko biva delo, to jest ispevana i shvaćena kao misao pevača?

Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam ga: dodirnem živu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu.

Da su stari glupani pronašli nešto više od lažnog značenja svoga Ja, mi danas ne bismo morali da pometemo te milione kostura koji već celu večnost gomilaju proizvode svog ćoravog duha, i zato galame da su stvaraoci!

U Grčkoj, rekoh, stihovi i pesničko nadahnuće ritmuju Akciju. Docnije će muzika i rime postati igra, odmor. Proučavanje te prošlosti očarava ljubopitljivce: mnogi nalaze uživanje u obnavljanju tih starina: to baš i jeste za njih. Sveopšti razum je uvek rađao svoje ideje na sasvim prirodan način; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se pisale knjige: stvari su tako tekle jer čovek nije sam sebe obrađivao, jer se još nije probudio, ili još nije bio u potpunosti velikoga na. Bilo je funkcionera, pisaca, ali autor, stvaralac, pesnik, takav čovek nikad nije postojao!

Ono što čovek koji hoće da bude pesnik mora pre svega ostalog da prouči jeste njegova sopstvena i potpuna svest; on istražuje svoju dušu, on je nadzire, iskušava je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je neguje; to izgleda jednostavno: u svakom se mozgu izvršava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti proglašavaju sebe za autore; drugi pripisuju sebi svoj duhovni napredak! Ali, stvar je u tome da svoju dušu treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje bradavice.

Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.

Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, i vrhovni Učenjak! Jer on stiže do neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vzija, on ih je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on srušio!

– Nastavljam posle šest minuta. –

Umećem ovde drugi psalam, van teksta: slušajte ga s blagonaklonošću, i svi će biti opčinjeni. Gudalo mi je u ruci, počinjem:

Moje male dragane
………………………………

Eto. Kad se ne bih bojao da će vas koštati još 60 centi poštarine, ja, izgubljena sirota koja već sedam meseci nije videla marijaša! – znajte da bih vam poslao svoje Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i svoju Smrt Pariza, dvesta heksametara!

– Nastavljam:

Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena.

On je odgovoran za čovečanstvo, čak i za životinje; on mora postići da se njegovi pronalasci mogu osetiti, opipati, čuti; ako ono što on donosi od tamo ima oblik, on daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezobličnost. – Pronaći neki jezik; – Uostalom, pošto je svaka reč ideja, doći će doba sveopšteg jezika! Treba biti akademik, mrtviji nego fosil, pa napraviti rečnik, bilo kog jezika. Slabići koji bi počeli da razmišljaju o prvom slovu abecede brzo bi svršili u ludnici!

To će biti jezik duše za dušu, koji će sažimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim će misao kačiti i povlačiti misao. Pesnik će određivati količinu neznanog koje se u njegovo vreme budi u sveopštoj duši: on će pružati više od formule svoje misli, od tumačenja svog puta k Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaćena od svih, on će zaista biti umnožitelj napretka!

Kao što vidite, ta budućnost će biti materijalistička. Ta poezija, uvek puna Ritma i Harmonije, biće stvorena da ostane. U suštini to će opet biti pomalo grčka poezija.

Kao što su pesnici građani, tako će i večna umetnost imati svoj delokrug. Poezija više neće ritmovati akciju: ona će prednjačiti.

Ti pesnici će postojati! Kad beskrajno ropstvo žene bude skrhano, kad ona bude živela za sebe i sobom, kad joj muškarac, dosad tako gnusan, pusti na volju, ona će takođe biti pesnik! Žena će pronalaziti neznano! Da li će se svet njenih predstava razlikovati od naših? Ona će pronalaziti čudne, neizmerne, odbojne, divne stvari; mi ćemo ih primiti, mi ćemo ih svatiti.

A dotle, tražimo od pesnika novo, nove ideje i forme. Svi koji su ovladali veštinom uskoro će poverovati da su udovoljili ovom zahtevu. Ali nije reč o tome!

Prvi romantičari bili su vidoviti ne uviđajući to previše: obrađivanje njihovih duša počelo je slučajno: napuštene, ali naložene lokomotive, koje se neko vreme drže šina. Lamartin je ponekad vidovit, ali sputan starom formom. Igo, previše tvrdoglav, ima dosta viđenog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava poema. Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo onoga što Igo vidi. Suviše ima Belmontea, Lamnea, Jehova i stubova, starih crknutih strahota.

Mise je sto puta zaslužio da ga se gnušamo mi bolne generacije obuzete vizijama, pogođene njegovom anđeoskom lenjošću! O! bljutave priče i poslovice! o noći! O Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, što će reći u najvećoj meri mrsko; francusko, ne parisko! Eto još jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo Rablea, Voltera, Žana Lafontena! s komentarima g. Tena! Prolećnog li duha Miseovog! Ljupke li njegove ljubavi! Eto slikarstva na gleđi, čvrste poezije! Francuska poezija će još dugo biti predmet uživanja, ali u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da raspali jednu tiradu kao iz Role, svaki blagoslov nosi pet stotina takvih rima u skrovitosti svoje beležnice. U petnaestoj godina ta ponesena ostrašćenost budi pohotu mladića, u šesnaestog oni se već zadovoljavaju da o njoj recituju iz srca; u osamnaestoj, u sedamnaestoj čak, svaki gimnazijalac koji za to ima mogućnosti – pravi svog Rolu, piše svog Rolu! Neki možda i umiru od toga. Mise nije bio ni za šta: bilo je vizija iza tkanja zavese: on je zatvorio oči. Kočoperni Francuz, koga su iz krčme dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav, i odsada prišteđujemo sebi trud da ga budimo svojim gnušanjem!

Kasniji romantičari su veoma vidoviti: T. Gotje, Lek. de Lil, T. de Banvil. Ali pošto nadziranje nevidljivog i slušanje nečujnog nema ničeg zajedničkog sa oživljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog. A ipak, on je živeo u  suviše umetničkoj sredini, i njegova forma koju toliko hvale često je kržljava: pronalaženje neznanog zahteva nove forme.

Naviknuta na nove forme, među bezazlenima, A. Renoom, koji je napravio svog Rolu; L. Grandeom, koji je napravio svog Rolu; Galima i Miseima, Ž. Lafnestrom, Koranom, Kl. Poplenom, Sularijem, L. Salom, među učenicama, Markom, Ekarom, Terjeom; među mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L. Pišaom, Lemoanom, braćom Dešan i Dezesar; među novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizaršom, Ks. de Rikarom, među zanesenjacima, K. Mandesom; među boemima, ženama, talentima, Leonom Dijerksom, Sili-Pridomom, Kopeom, nova škola, zvana parnasovskom, ima dva vidovita čoveka, Albera Meraa i Pola Verlena, jednog istinskog pesnika. Eto. Tako ja radim na tome da postanem vidovit. I završimo jednom pobožnom pesmom.

Čučanja
……………………………..

Bićete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite: brzo, jer ću možda za osam dana biti u Parizu.

Do viđenja,
A. REMBO

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crteži: Verlenovi crteži Remboa iz 1872. i 1875.

Iz sveske Andre Bretona

Ova stranica pripadala je albumu Andre Bretona. Na njoj su veliki francuski pesnici 19. veka: Viktor Igo, Žerar de Nerval, Artur Rembo, Šarl Bodler i kompozitor Žak Ofenbah. Sve fotografije (osim Remboove, verovatno) načinio je Feliks Nadar.

Svi umetnici uticali su na Bretonove nadrealističke manifeste, on je u njihovom stvaralaštvu, i ne samo njihovom, pronalazio misli, preteče za svoja shvatanja novog načina stvaranja umetnosti, koje je bilo i pod značajnim uticajem pshioanalize Sigmunda Frojda.

Crni romantizam, bunila, snovi, fantazmagorije, opijanja, sve to vodilo je svest iza, u nepoznate krajeve, poništavajući čula, ali, istovremeno, proširujući ih, omogućavajući granicama saznanja, spoznaje stvarnosti, da budu proširene. Alhemija koja se u tom procesu dešavala tvorila je umetnost, od metala do zlata kroz samoegzorcizam.

O svim umetnicima čija lica možete videti na priloženoj slici čitajte na blogu A . A . A. Pogledajte deo objave sa kategorijama i oznakama (pri dnu) ili pronađite imena ovih umetnika, pokrete kojima su pripadali (Simbolizam, Romantizam), teme koje su ih zaokupljale ili koje vezujemo za njihovu ličnost i stvaralaštvo (Melanholija, Spleen, Flaner, Putnici romantizma, Gotik, Snovi, Crna boja, Egzorcizam, Seksualne persone, Edgar Alan Po) u odrednici pod nazivom Index.

Artur Rembo: „Noć u paklu“

Jean Louis Forain - Rimbaud, 1872

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije!

I to je još život! – Ako je osuda večita! Čovek koji želi da se obogalji zaista je osuđen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto nevinašce! – Pakao ne može da napadne pagane. – To je još uvek život! Slasti prokletstva biće docnije još dublje. Hoću zločin, brzo, neka padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, ali ćuti… Sramno je to prebacivanje ovde: Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta! Dosta s tim zabludama što mi ih šapuću, s tom magijom, lažnim mirisima, detinjastom muzikom. – Kad pomislim da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman sam za savršenstvo… Oholost. – Koža na mojoj glavi sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero na stenama, mesečina, kad je zvonik izbijao dvanaest.. Đavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device! Užasava me moja glupost.

A tamo dole, zar nisu sve to čestite duše, koje mi žele dobro. Dođite… Imam nekakav jastuk na ustima, one me ne čuje, to su aveti. Uz to, niko nikad ni ne misli na drugoga. Neka se ne približuju. Ja mirišem na izgoretinu, bez sumnje.

Priviđenja su bezbrojna. To je zaista ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. Ćutaću o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo škrti kao more.

A! gle! časovnik života upravo se zaustavio. Ja više nisam na svetu. – Bogoslovlje je zaista ozbiljno, pakao je sigurno dole – a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu.

Koliko u pažnji polja ima zluradosti… Satana, Nečastivi, trči sa divljim semenkama… Isus ide preko purpurnih kupina, ne savijajući ih… Isus je hodao po razljućenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i smeđih vitica, uz bok smaragdnog vala…

Ja ću skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.

Slušajte!

Ja posedujem sve darovitosti! – Ovde nema nikoga i nekog ima: ne bih hteo da rasipam svoje blago. – Da li neko želi crnačke pesme, ili plesove hurija? Želi li neko da iščeznem, da uronim u potragu za prstenom? Želi li neko? Praviću zlato, lekove.

Poverite se, dakle, meni; vera daje olakšanje, vodi, isceljuje. Dođite svi – čak i mala deca – da vas utešim, da se za vas raspe neše srce – čudesno srce! – Siromasi, radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše poverenje da bih bio srećan.

– I mislimo na sebe. Ja zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreću da ne patim više. Moj život je bio samo slatka ludost, to treba žaliti.

Koješta! Nakreveljimo se što bolje možemo.

Zaista, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo opipa je iščezlo. Ah! moja kulo, moja Saksonijo, moja vrbova šumo! Večeri, jutra, noći dani.. što sam umoran!

Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao za oholost – i pakao milovanja; koncert paklova.

Umirem od umora. To je grob, ja odlazim k crvima, o užase nad užasima! Satano, lakrdijašu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarolijama. Ja tražim. Ja tražim! udarac vila, kaplju plamena.

Ah! opet se popeti u život! Ošinuti očima naše nakaznosti. I onaj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, okrutnost sveta! Bože moj, smiluj se, sakrij me, držim se suviše loše! – Ja i jesam i nisam sakriven.

To je plamen koji se propinje sa svojim osuđenikom.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Jean-Louis Forain (1852-1931)

Artur Rembo: „Pijani brod“

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudokožih pantera se jave
U cveću; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od sveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…

Skoro otok, njišući bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Ptica zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađa-robijašnica strahovite oči.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crtež: Pablo Pikaso, Portret Artura Remboa, 1960.