Ivan V. Lalić: „Saopštenje o Ikaru“

Pretpostavka je pad. Mladić je uzleteo, svetao,
Uz plave pršljene vetra, mišićavi plivač,
Otvoren kao ruža nad Lavirintom što se smanjuje,
Gle, svodi se na jednačinu, opasan modrom vodom
I zelenim srebrom maslina.

Vazduh prima mladića
Koji ga pije, zagrcnut ali siguran, mudriji
Od ptica koje prestiže. A pad je pretpostavka;
Strašno prazni azur nad davnim jednim ostrvom,
U jutarnjem suncu krilati optički signal
Koji je utrnuo.

Ali dokaza nema, pitajte ribe
Koje su navodno jele te oči suncem izujedane,
Nacrtajte tu tangentu na bok najdubljeg okeana,
Na meso svetlosti, zamislite se,

Zamislite taj osmeh iza plaveti,
Tu pouku o mimikriji mladih bogova –

Osmeh iza vetra, ucrtana putanja čistog plamena
U polju žutih sunovrata

Slike: Anri Matis

Izvor: Prejaka reč

Advertisements

Muzička arheologija: Stara Grčka

Henri Matisse‚1910 MUZIKAHenri Matisse, 1910 PLES

Lučano Alberti, „Muzika kroz vekove“, preveo Ivan Klajn (odlomak)

Muzika ulazi u istoriju sa Grcima. Ulazi u istoriju sa punom kulturnom svešću i uz strogo produbljavanje svakog od svojih brojnih problema: muzika kao tehnika komponovanja; muzika kao izvođačka tehnika; kao specifična potreba za zapisivanjem (tj. potreba da se sačuva u trajnim dokumentima, prevazilazeći prolaznost usmenog i praktičnog predanja); muzika kao umetnost, to jest kao izraz određene estetske svesti; kao objekat moralnih i socijalnih razmišljanja. Sve su to pitanja na koja će ljudi u razna vremena davati najrazličitije odgovore. Od davnih, maštovitih muzičkih mitova pa do složenih spisa iz Aleksandrije; od prvobitne sinteze kompozitorskog i izvođačkog čina, autora i interpretatora (setimo se mitova o prvom muzičkom takmičenju, onom između Apolona i Marsije), pa do razdvajanja ta dva čina – ta dva trenutka – što pretpostavlja posredničku funkciju muzičkog zapisa; od virtuozno shvaćenog muziciranja i od njegove pretećno funkcionalne namene – za obrede ili verske pesme – pa do priznanja njegove samostalne umetničke vrednosti: sve to, što mi jednostavno nazivamo „muzikom starih Grka“, predstavlja u stvari dug i veoma intenzivan razvojni ciklus.

Trijumf zdravog, jasnog dijatonskog stila s prirodnim tonovima, bacio je u zasenak hromatska istraživanja, a takođe, kao neku vrstu snobovskog zastranjivanja (kojem se izrugivao, na primer, Aristofan, u III veku pre n.e) i ona enharmonska (bez sumnje samo približna, s obzirom na teškoću razlikovanja četvrtstepena pomoću glasa i instrumenata). Osnovni niz od četri tona nazvan je tetrahord prema žicama (chordai) nacionalnog instrumenta – lire.

Sa četri žice, koliko je lira imala u svojoj najstarijoj fazi – stopljenoj, i u ovom slučaju, s mitom (sa ljupkom i duhovitom legendom o rođenju Hermesovom) došlo se, zahvaljujući Terpandoru, do sedam, a kasnije, pod zavodljivim egipatskim uticajima, čak i do petnaest žica. Tetrahord je obuhvatao svega dva i po stepena. Povezivanjem dvaju susednih tetrahorda mogao se pokriti raspon od jedne oktave, uz različito nizanje celih stepena i polustepena koje je karakterisalo pojedine načine ili moduse (u suštini, posebne vrste lestvica).  Svakom modusu Grci su dali ime na osnovu plemena iz kojeg je poticao, otprilike onako kao što su učinili . mada je tu broj bio znatno manji – i sa svojim arhitektonskim stilovima.

Muzička osetljivost ovog naroda istančala se u opažanju najraznovrsnijih i najsitnijih razlika u nizanju tonova u lestvicama.

Na takvim temeljima, grčka muzika je bila isključivo melodijska: uživanje u čistim tonskim arabeskama. Nije se znalo za složene pratnje, a pogotovu ne za veštinu smišljenog kombinovanja više melodijskih linija. Oskudne su bile i zvučne i instrumentalne boje.

Mekoća egipatskih harfi sa mnogo struna delovala je na Grke. Pored lire, rado su upotrebljavali i aulos, jednu vrstu oboe.

Ali i Panova frula (siringa) i Marsova ratnička truba mogle su da pruže svoju specifičnu zvučnu boju, u okviru raznih pesničkih, pastirskih i vojnih svečanosti.

U suštini, mada su se Grci bavili i čisto instrumentalnim kompozicijama, njihova muzika je prvenstveno težila da se poveže s rečju, koja je kao neposredni izraz razuma trebalo da ima ulogu vodiča.

Iz poetskog teksta, između ostalog, izvirao je – kao neophodan uslov za muzičko izražavanje, za pesmu – ritmički princip, izražen raznim udaraljkama kao što su timpani ili cimbali, na osnovu krajnje raznovrsne i prefinjene metrike, čije je osnovno načelo, svojstveno samo antičkim jezicima, ležalo u razlikovanju dugih i kratkih slogova.

Atinsko dete koje je pohađalo školu, pored čitanja, pisanja i računanja, učilo je i da svira u liru. Mitskog oca poezije, Homera, prikazivali su mu kao slepog pevača, kao aeda, nešto nalik na narodnog pevača. Pesme velikih liričara (Safe, Alkeja) za njega su bile muzičke kompozicije koje je trebalo izučavati.

Horske pesme bile su monodijske, to jest izražene jednom jedinom melodijskom linijom, pevanom u unisonu (tj. potpuno istim tonovima) ili u oktavi (u tom intervali, naviše ili naniže, instinktivno hvatamo tuđe pevanje kad osetimo da je raspon tonova u kome se drugi pevači reću, njihov registar, suviše visok odnosno suviše nizak za naš glas). Istorija tih pesama – uz epos i lirsku poeziju – čini jednu od linija vodilja velike grčke književnosti.

Iz najstarijih horova (ditiramba), koji su slavili bogove i heroje, ponikle su tragedije kada je – zaslugom Tespida – uspostavljen princip dijalogiziranja između hora i jedne ličnosti izvan njega.

Uloge poverene pojedincima i horske uloge, koje polazeći od neposredne dijaloške raščlanjenosti vremenom teže da se fiksiraju u zasebne celine, kao strukturni element koji razgraničava pojedine epizode u priči – tako nastaje tragedija, savršeno definisana u svom najvišem vidu delom trojke Eshil – Sofokle – Euripid.

Hor se kretao i pevao u ritmičkim, shematskim figurama. Njegovo meto, u racionalnom arhitektonskom organizmu grčkog pozorišta, bilo je pokraj Dionisovog oltara, u onom prostoru ispred prvih stepenika gledališta koji je nazvan orkestar (tj. „mesto za igru“) i koji je u početku bio savršeno kružnog oblika.

U periodu posle velike tragičarske trojke, razvoj grčkog pozorišta opada, a udaljavanje od davnih religiozno-obrednih početaka, uz sve izraženije svetovne osobine, doveo je do odumiranja hora, koji je za te početke bio najneposrednije vezan: otuda je pri gradnji pozorišta smanjen prostor „orkestra“, a sve monumentalnije konstrukcije na pozornici približene su gledalištu. Što se same muzike tiče, njena moć u okviru tragedije jača (već kod Euripida pevane uloge bile su veće i življe nego kod njegovih predhodnika). Štaviše, muzika teži da se odvoji od hora, da stekne svoju instrumentalnu samostalnost, sve dok se, u aleksandrijskom periodu, ne jave pantomime i baleti, koji će pridobiti naklonost publike i istisnuti sumorni tragični žanr.

Ali i van pozorišta pesma i igra su uvek u Grčkoj bili povezani: u odama Alkmana, Bahilida, Pindara, na svetkovinama, na proslavama u čast pobednika atletskih takmičenja u Olimpiji i u drugim gradovima oko čijih su se hramova i borilišta periodično okupljanli Grci iz najdaljih krajeva zemlje.

Za beleženje tonova Grci su koristili slova azbuke, kao što to danas čine mnogi evropski narodi.

Te znake prepoznajemo na osnovu jedanaest fragmenata: jedanaest pesama – to je sve što nam je ostalo od muzike te velike i, kao što smo videli, izvanredno muzikalne kulture.

Aнри Матис – Пол Елијар: „Њено тело има облик мојих руку“

Henri Matisse

Али у својим ноћима сневао сам само азур
Пол Елијар, Епитафи

У једном периоду стваралаштва француског сликара Анри Матиса (Henri Matisse) плава боја нарочито долази до изражаја. У песничком изразу Пола Елијара (Paul Éluard) боја азура, мора обасјаног и истакнутог сунчаним медитеранским зрацима, одувек је присутна као афирмативан стваралачки елемент. У контексту овог рада заједничка нит оба уметника јесте наго женско тело које складно обликовано речју и линијом, заједничким и међусобно условљеним потезима ока, ума и руке, израња из азурне водене масе. На Матисовим цртежима плава боја насликано наго људско биће онтолошки надограђује стварајући за њега на тај начин многобројне слојеве значења, густе баш као и њена маса, водом неразблажена.

Наредном анализом испоставиће се да није природа потребна уметнику већ уметник природи. Он  је тај који полазећи од хаотичних утисака подстакнутих спољашњим појавама ствара хармонична обличја дајући им нове облике у односу на почетне. Пол Елијар у песми Заљубљена пише:

Она стоји на мојим очним капцима
И њене косе замршене су у мојима
Њено тело има облик мојих руку
Она је боје мојих очију
Она се утапа у моју сенку
Као камен у небо

Она има увек отворене очи
И не допушта ми да спавам
Њени снови при пуној светлости
Могу сунце да испаре
Због њих се смејем плачем и смејем
Говорим а ништа не казујем

Она, неименовани женски лирски субјект о коме мушкарац у песми проговара, пасивна је. Њена појавност дефинисана је његовим особеностима. Ипак, илузија је да она о којој се пише своју онтолошку независност остварује једино уз помоћ свог пандана, мушког лирског субјекта. Однос између уметника и музе, посматрача и посматране, сложен је, међусобно условљен и неодвојив. Песму треба схватити у контексту њеног наслова – женски лирски субјект заљубљена је и у том смислу потпуно предата ономе коме упућује своју енергију. Већ у другој строфи сазнајемо и да је мушки лирски субјект подједнако као и она предат заносу, стопљен заједно са њом у истом енергетском пољу обожавања и пожуде, зрака и воде, паре и соли.

Пол Елијар улогу песника у стваралачком процесу поима као пасивну у односу на почетни импулс, инспирацију женским телом и духом, али и као доминантну у односу на њу. Последњи стихови песме „Измислио сам те“ гласе:

Где си то ти ја живим живео сам живећу
Ја стварам створио сам те па и изменићу те
А ипак за тебе сам само дете без смисла
Измислио сам те ја

Оно што имплицира далеко сложеније односе од већ поменутих  јесте однос ока и посматране форме. Око доприноси облику предмета и сугерише уму како да спољашњу појавност преобликује, како да себи прилагоди материју како би је, касније, рука уметника коначно савладала. Око, ум и рука чине се важнијим за уметничко обликовање у односу на спољашњи предмет од кога полазе. Ипак, он је неопходан услов настанка уметничког дела.

Женско наго тело на Матисовим делима, настајалим у приближно истом периоду кад и Елијарове песме које ће бити цитиране, има облик руку свог творца, оне обрисе које су створиле путање његових очију. Форма тежи изрону из безобличне густе масе како би употпунила белину папира новим смислом. Оно што одликује и Матисов и Елијаров дух, па сходно томе и рад, јесте један у суштини афирмативан медитерански дух сачињен од зрака, мора, чулности. На многим Матисовим платнима, акварелима, цртежима, као и у многим Елијаровим песмама, женско тело изложено је погледу и еманира узвишену чулност која је преобликована у вишеслојне метафизичке наративе, заправо.

Материја пружа отпор, “оно што рука узима одбија да узме облик руке” пише Елијар у својој песми Огледало једног тренутка. Управо ова песма може послужити као поетска формулација Матисовог рада. Уметник омогућава форми да изрони из материје која током стваралачког процеса пружа отпор одбијајући да прати кретања руке. Исто је и са песничким стваралаштвом. Густу, многобројну, наизглед безизражајну материју, која је у случају песника реч, уметник мора да савлада, да преобликује, прилагоди својој мисли.

Најбољи пример грубе и исцрпљујуће борбе материје и духа јесу Микеланђелове намерно недовршене скулптуре. Огист Роден, неколико векова касније, баш као и Микеланђело, својим (наизглед) недовршеним делима, једним свесним и планираним non finito стваралачким начелом, обликује форме невероватне онтолошке снаге које тематизују већ поменуту борбу. У свим наведеним примерима остварен је склад материје и духа искључиво захваљујући тој борби. Сходно томе, она је неопходан стваралачки предуслов а не нешто страно у односу на њега.

Душа жели да напусти ограничавајућу и по њене експанзивне тенденције редукујућу материју. Микеланђелов роб израња из мермера, Роденов Балзак помаља главу из огромне камене масе, Матисово наго женско тело буди се из капи боје. Тек рођено, обасјано и наглашено прожимајућом околном белином папира, која је у хармонији са дубоком плавом, оно наговештава и оваплоћује енергију склада,  живота кад јутро отвара очи над бескрајним хоризонтом и кад се у даљини чује глас птице који ствара простор око себе, прожимајући га својим тоном.

“Оно што је човек схватио не постоји више” наставља Елијар у песми Огледало једног тренутка. Отуда ваздушаст ритам намерне недовршености Матисових женских актова који еманирају снагу и динамику духовне моћи свог уметника. Тела која су изронила из боје и воде нису тек празан простор, недовољан и тесан за обиље духа. Посматрајући линије које чине тела његових плавих Венера ми не присуствујемо еманацији страха, тескобе, несигурности, празнине. Напротив, Матисови облици доприносе хармонији, јединству које потврђује и сама комбинација две боје.

Да би постигао пуноћу израза, вођен естетичким начелом “мање је више”, сликар редукује непотребну материју. Постојање Матисових облика не потврђује се једино њиховом материјалном присутношћу у неком галеријском простору. Оно поседује онтолошки квалитет захваљујући чињеници која кореспондира са Елијаровим стихом. Конструктивна запитаност посматрача пред наизглед недовршеним и тек грубо скицираним облицима надграђује егзистенцију приказаног.  Реципијент је, захваљујући динамичном стваралачком посматрању, контемплацијом над лепим, способан да преокрене незнање у сoпствену корист.

Насликана тела делују покретљиво, флуидно, ваздушасто, налик су кретањима воде и ваздуха који у међусобном дејству стварају таласе, динамичне покрете два елемента. Матисови актови одраз су грчког идеала који подразумева јединство духа и тела, чулне и умне спознаје. Његова насликана тела обла су, не само зато што прате облик женског тела какво оно заиста јесте, већ и зато што сугеришу кретање мисли, њено кружење, изрон и поновно утапање у себе. Главе Матисових фигура окренуте су унутра, ка грудима и пупку –Оmphalosu, пупку света, светом подручју Делфа где једино важе правила мере и самоспознања.

Сликарство мора да изгради свој однос са оком. Око је чуло које ту уметност омогућава, али посредством ока оно виђено трансцендира и појавни свет захваљујући уму остварује даље домете. Аполонијски оквир сјаја и безмерности испрва омогућава око. Сходно томе, тела приказаних фигура имају она обличја и путеве које је око уметника морало прећи дивећи се појавности пред собом. Та појавност је задобила сасвим другачију, или ако не другачију, а оно допуњенију конотацију, облик и значај у уму ствараоца.

Дистанца између ока и објекта мора да постоји. Простор између њих узаврело је енергетско поље које ум омогућава и формира. Матисови радови ослобођени су оштрих ивица, око слободно прелази и кружи преко облих површина омогућеним врхунским балетом, пируетама четкице. Елеганција подразумева редуковање, поједностављивање, сажимање, прочишћеност, апстракцију. Матис својим касним радовима, којима припада и серија о којој пишем, потврђује ова начела.

Чулна спознаја (aesthesis) и умна спознаја (noesis) међусобно су условљене и доприносе материјалној манифестацији процеса контемплације. Размишљање намеће непомичност тела али подразумева кретање духа. Умна, подједнако колико и чулна спознаја, води meta ta fizika – иза, тамо где се откривају онтолошке истине, умне визуелизације ероса који је, превазишавши жељу за телом, али посредством њега, досегнуо и уврстио себе међу светлости духовног сазнања . Тело је spiritus movens душе, душа је одраз и покретачка енергија тела. Тело је симбол моћи и достојанства душе, здрава душа обликује тело у њему огледајући своја достигнућа.

Давне религијске недоумице које подразумевају обожавање слике или обожавање речи у уметности Анри Матиса и Пола Елијара превазиђене су синтезом речи и слике, духа и тела. Обожавање Сунца кроз оријентацију ка земаљском или, још прецизније, кроз оријентацију ка води, може се успоставити као заједничка нит оба уметника. Медитерански импулс прожима њихова дела. У води, у искричавим одблесцима зрака о њену површину стварају се боје и контуре које оваплоћују јединство духа са својим стаништем – телом. Меке линије, обле контуре Матисових актова наликују граници неба и мора.

Kроз Матисово и Елијарово стваралаштво пориче се онај облик схватања женскости који подразумева паганистички култ. Пориче се мрак, утроба, пећина, хтонска тама. Афирмишу се јасни аполонијски облици, светли, чулни, снажног духовног императива. Култ земље зауставља, гуши и ограничава око, култ светлости омогућава му продор, експанзију, превазилажење постојећих датости. Посматрајући тела изроњена из течних обриса плаве и наглашена белом позадином, ми замишљамо Венеру која израња из таласа или Хипериона и Посејдона који заједнички славе лепоту Најаде. Ноћ, такође, кореспондира са плавом бојом Матисових актова. Пол Елијар у песми Фреска пише:

Ноћ у којој се човек подвргава
Ноћ у којој се човек ослобођава
Ноћ у којој човек чини дан

Ноћ је доба стварања, а поимање светлости као појаве која се везује искључиво за дан – груба предрасуда. У ноћи стварања, уметник је тај који омогућава светлост формама, дајући им нова обличја, контуре до тада непрепознатљиве. Посматрајући слику или  читајући песму ми прво запажамо лице које је створено. На тај начин упадамо у замку њега славећи, док је интенција аутора ипак другачија. Полазећи од свог предмета, он постизањем циља, лепоте форме и метафизичке дубине за њега, заправо истиче себе, свој рад, генијалност и таштину. Ми не знамо имена девојака које су позирале пред Матисом, али памтимо оно што је његово, цртеже и платна на којима су забележени покрети његових руку, одраз његових запажања, свет који је он створио – да себе докаже. Пол Елијар у песми „Песников рад“ пише:

Близак сам бићима које волим
Њихов природни двојник
Најбољи доказ њихове истинитости
Чувам изглед оних које сам одабрао
Да себе докажем

Сликарство је на више начина присутно у Елијаровом делу. Његова упућивања на сликарски израз приметна су и по насловима неких песма. Једној је дао име Сликару Марку Шагалу, написао је два циклуса песама који стоје упоредо, један насловљен Песников рад, други Сликарев рад где, између осталих, помиње и Пикаса. Такође, Елијар је написао и циклус песама у прози које је означио редним бројевима и свакој дао наслов Виђена истичући на тај начин значај ока, чула првенствено неопходног сликару – Прва поема виђенаДруга поема виђена, итд. На почетку циклуса Сликарев рад, Елијар пише:

Обави ту белину азуром лаким и финим
Узалуд је из тебе шикнула линија права и црна
Зора је иза твог платна

Заслепљујућа доминација белине уметнику је, с једне стране, неопходна као стваралачка афирмација, као интенционалност духа услед страха од празнине. С друге стране, она подстиче сликарев поглед управљен к празнини да истој да облик, боју, светлост, звездани млаз дубине. Фрустрација белином може потрајати, она колико је подстицајна, толико је и исцрпљујућа.

Уметност би могла бити само једна гримаса
А свео си је да буду широм отворене вратнице
Кроз које улази живот

Радове о којима сам писала Анри Матис ствара 1952. године и они су међу најпознатијима у његовом опусу. Исте године Пол Елијар умире. Сарадње песника и сликара, нарочито у Француској, биле су честа појава. Матис је илустровао више књижевних дела међу којима су збирке Ронсарове поезије, Џојсов Уликс, Малармеова поезија. Ипак, на том списку не налази се ниједна Елијарова збирка.

„Али у својим ноћима сневао сам само азур“, гласи један Елијаров стих, погодан за крај писања о овој теми. Стваралачки процес започиње ауторефлексијом, посматрањем себе у огледалу, пред белином празног папира. Уметник стварајући, буди из сна, из самозаборава и пасивности азура слике које из сенке прерастају у зрак, из мора у Сунце. Шта је уметничко дело, ко је његов творац, где је почетак вира инспирације и прапорекло снопа светлости, где је крај пећине? Уметников вид хоризонт је искричавих, флуидних, протејских обличја. Његове замисли, тренутци заноса налик падајућој звезди су, подрхтавају пред обесхрабрењем и надом. Уметник хоће “живот трајан” a инспирација кроз складну форму “рођење”. Тек у светлости једно друго пронаћи ће.

Цитати:

Пол Елијар, У срцу љубави, превод Никола Трајковић, БИГЗ, Београд, 1971.

Ива Драшкић-Вићановић, Non Finito, Прилог заснивању естетике недовршеног, Чигоја, Београд, 2010.

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse