Зашто нису на страни жртве? О проблематичном феминистичком читању Дизнијеве „Пепељуге“

Постер за Дизнијев анимирани филм „Пепељуга“ из 1950. године

Шта је то у човеку – дубоко сакривено – што чини да не верује жртви?

Не постоје речи којима бих предочила свој емотвни потрес када гледам два Дизнијева цртана филма, Пепељугу и Дамба. Иако сам се одувек идентификовала са Алисом – наивном, дружељубивом, радозналом – коју на крају расплачу – моја најдубља емоционална емпатија ишла је увек ка поменуто двоје.

Овога пута желим да предочим свој утисак поводом Дизнијевог цртаног филма Пепељуга који је последњих година стављен под лупу феминистичке критике. Предложак за овај анимирани филм била истоимена бајка Шарла Пероа, иако је у питању, заправо, народна бајка чије су варијације познате од давнина у многим културама.

Данас су водеће феминисткиње богате и класно привилеговане жене. Управо такве особе критикују Пепељугу којој је, кажу, брак био спас из околности у којима се налазила (била је слушкиња). Пепељуга је, кажу, спонзоруша и оличава концепт по коме слабу и пасивну жену само мушкарац, брак или новац спашавају из незавдних околности. Управо привилеговане особе имају проблем са Пепељугом јер је, чини се, у питању пројекција, чија дефиниција гласи:

Пројекција је један од најпознатијих механизама одбране. Састоји се од тежњи и склоности особе да своје жеље, импулсе или садржаје подсвести – који нису прихватљиви за сопствени его – пројектује на друге особе, приписујући им сличне особине. Пројекција је изражена тако да врши скривени притисак ради изазивања осећања кривице.

Данашњи феминизам (под наводнике феминизам) је дубоко корпоративан и острашћен бренд. Данашњи феминизам под наводнике – који је прихватио Бијонсе за свог нискокалоричног идеолога – осуђује Пепељугу, али не разуме суштину њеног проблема, односно проблем и решење наводи на ону идеолошку страну која њему највише одговара. Пепељуга младим девојкама не треба да буде узор, поручују нам. Наставите са читањем

О симболичкој равни значења Дизнијеве бајке „Успавана лепотица“

Постер за Дизнијев анимирани филм „Успавана лепотица“ из 1959. године

Бајке су приче о деци које нису за децу. Оне су, са становишта модерних интерпретација, доста мрачне приче чије слике и симболи садрже значења која су у вези са различитим, најчешће несвесним садржајима индивидуалног и колективног ума: сексуалношћу, опресијом, некрофилијом, циклусима смењивања живота и смрти, родним улогама, религији, личној трансформацији, одрастању, лојалности, у сваком могућем аспекту оне представљају однос појединца и света испричан на посредан, симболички начин.

Језик бајке је једноставан и код те, подједнако народне и уметничке форме, није толико битно како је нешто речено, иако је формална структура бајки важна за њихово разумевање, тиме се посебно бавио руски фолклориста Владимир Проп, колико је важније, чини се, уочити појављивања одређених предмета и симбола у бајкама, јер нас они пре могу повести ка излазу из многозвучне и заводљиве живе шуме значења.

Овога пута желим да напишем нешто о мом омиљеном Дизнијевом цртаном филму, Успаваној лепотици. О њему можемо говорити са аспекта уметности анимације (анимираног филма), а можемо говорити и о могућим значењима бајке о принцези Аурори и њих доводити у вези са визуелним решењима Волта Дизнија и његових уметника.

Многи наглашавају да је овај филм визуелни празник, да је рађен изузетно оригиналном аниматорском техником, и да су слике, боје, призори у њему потпуно другачији од свих претходних Дизнијевих филмова. Успавана лепотица је снимљена 1959. године, њој претходе класици као што су Снежана и седам патуљака, Пинокио, Фантазија, Дамбо, Бамби, Пепељуга, Алиса у земљи чуда, Петар Пан, Маза и Луња. Стога, овај филм је дуго био врхунац креативног прегнућа студија Дизни, све до Мале сирене из 1990. и Лепотице и звер из 1991. Наставите са читањем

Animirani film Tima Bartona inspirisan Poovom književnošću

Tim Barton tokom rada na svom filmu „Vinsent“

U kakvoj su vezi naslov kratkog animiranog filma Tima Bartona – Vinsent – i Edgar Alan Po? Njihova spona je Vinsemt Prajs, glumac u mnogim filmovima rađenim prema Poovim delima, koji je na ovom mestu narator priče o sedmogodišnjem dečaku, Vinsentu Maloju, koji, po čitanju Poove književnosti, ali i zbog fascinacije samim Prajsom, svoj život i svoju svakodnevicu poistovećuje sa Poovom gotskom fantazijom. Beznačajne, svakodnevne događaje on prevodi na motive Poovih horor priča i teatralno tragičnog osećanja sveta njegovih junaka.

Baš kao i Poove priče, a zahvaljujući Prajsovom glasu, muzici i scenariju, ovaj kratak film može da se posmatra i kao priča o odrastanju i formiranju pod uticajem umetnosti, onda kada je saznajni proces reverzibilan, i kada se kreće od umetnosti ka životu (projekcija), a ne kako je češći slučaj, od nepodnošljivog života ka spasenju u umetnosti (eskapizam). Film se, takođe, može posmatrati i kao parodija manira i književnog postupka Edgara Alana Poa. Nastavite sa čitanjem

Animirani film o Piranezijevoj seriji grafika „Tamnice“

Frančesko Polancani, „Portret Đambatista Piranezija“, 1750.

Četrnaest grafika italijanskog umetnika Đambariste Piranezija autor ovog animiranog filma, Grégoire Dupond, predstavio je kao da se kreće po njima, prateći redosled pojavljivanja u portfoliju čije se prvo izdanje pojavillo 1745. godine.

Ova animacija može poslužiti kao predložak za video igricu. Autor čini da se mi krećemo kroz prostore Piranezijevih praznih, neupotrebljivih, bizarnih tamnica. Je li Edgar Alan Po video neku od reprodukcija ovih grafika pa napisao svoju priču Bunar i klatno?

Najmanje dva velika pisca 20. veka – Margerit Jursenar i Horhe Luis Borhes – imali su reprodukcije Piranezijevih grafika iznad svog radnog stola. Zašto je Piranezi bio značajan za ove umetnike, kao i za, pre njih, De Kvinsija i Kolridža? U svom delu Ispovesti jednog uživaoca opijuma, De Kvinski pominje ove grafike, nazivajući ih Snovi. Nastavite sa čitanjem

Animirani film Šejle Grejber o crtežima Vilijama Blejka

Džordž Ričmond, „Vilijam Blejk kao mladić i kao starac“, 1830.

U Londonu, u galeriji Tate 1977. godine održana je izložba posvećena pesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Tom prilikom umetnica Šejla Grejber zamoljena je od strane organizatora izložbe da napravi kratak film koji bi poslužio kao uvod u predstavljanje umetnika publici. Priloženi video rezultat je te saradnje. Ista galerija poseduje u svojoj kolekciji i neke od najznačajnih radova ovog umetnika i vizionara. Nastavite sa čitanjem

Анимирани филм Који Јамамуре рађен према Кафкиној причи „Сеоски лекар“

Marcello Grassmann - Untitled, 2002.

У свету хорора јапански филм заузима посебно место. Међутим, пре њега, постојао је Франц Кафка. Сензибилитет надреалне, хороричне Кафкине приповетке Сеоски лекар уклапа се у стереотип о јапанској хорор естетици.

Који Јамамура је 2007. године направио овај кратки филм рађен према поменутој Кафкиној причи која је написана у зиму 1916-1917. Објављена је крајем 1917. године у алманаху Die Neue Dichtung за 1918.

Сеоски лекар, који је неименован и неодређеног старосног доба, у сред зимске, снежне ноћи мора да оде десет километара даље да би прегледао умирућег пацијента. Међутим, коњи су му мртви. Ту је коњушар који му даје два коња, али за узврат жели да обљуби Розу, његову кућну помоћнцу. Када коначно покрене дивље коње стиже, с обзиром на раздаљину, врло брзо у кућу болесника који умире. А тамо… Наставите са читањем

Анимирани филм Пјотра Думале рађен према дневницима Франца Кафке

Постер за анимирани филм Пјотра Думале о Францу Кафки

20. јул 1915.

Смилуј се на мене, грешан сам до у најскривенији кутак свога бића. А имао сам дара, склоности које нису биле сасвим за презирање, мале добре способности, расипао сам их неразборито, сад се ближим крају, управо у време када би се споља све могло окренути на добро по мене. Не гурај ме међу изгубљене. Знам, то је смешно, из даљине па чак и из близине смешно самољубље што ту проговара, али кад већ живим, имам и самољубље свег живог, па ако то живо није смешно, није смешно ни све што оно нужно изражава. – Бедна дијалектика!

Ако сам осуђен, нисам осуђен само на скончање, већ сам осуђен да се и до скончања браним.

Ове недеље пре подне, непосредно пред мој одлазак, чинило се да хоћеш да ми помогнеш. Надао сам се. До данас пусто надање.

И све моје јадање нема у себи убеђења, чак ни правог јада, клати се попут сидра неког изгубљеног брода високо изнад дна у којем би могло да нађе ослонца.

Дај ми само мира у ноћима – детињасто јадање.

Пјотр Думала је пољски режисер, рођен 9. јула 1956. године у Варшави. Његов анимирани филм рађен на основу одломака из дневника Франца Кафке кореспондира са атмосфером кафкијанског усамљеног света, често бизарног, изнутра какофоничног и анксиозног. Одломак који сам цитирала, иако је из дневника, делује као обраћање, као молитва: „Дај ми само мира у ноћима“, „Ове недеље пре подне… чинило се да хоћеш да ми помогнеш“, „Смилуј се на мене…“. Наставите са читањем