Milorad Pavić: „Ja sam Vizantinac“

Kritičari kažu da ste Vi i klasičan i antiklasičan pisac. Da li biste to objasnili?

Reč „klasičan“ može imati dva značenja: pisac koji ima klasičnu osnovu i pisac koji svojim značajem postaje klasik. A antiklasik je onaj koji uništava klasičnu formu i normu. Ono što ja pokušavam jeste  da uništim formu klasičnog romana devetnaesog veka i da prepravim rečenicu da bih išao dalje. Mnogi misle da je roman u krizi. Realizam je u krizi, a ne roman. Roman bi mogao još živeti ako mi imamo dovoljno snage da ga preradimo, da ga uništimo sasvim i da ponovo konstruišemo nešto što će nas odvesti u dvadeset prvi vek.

Kako radite?

Prvo treba naučiti kako se konstruiše rečenica. Nekada se to učilo. Ja predajem retoriku i znam kako se to radi i kako se to predavalo u 17. i 18. veku. Ne samo kod nas, nego svuda. To je bila ciceronska fraza. Ali ipak barokna fraza je nešto veoma zanimljivo. Ona je bogata, obilna i napušta malo klasični koncept. Dakle, učio sam da pišem književne rečenice baroknih govornika, ne klasičnih, već baroknih iz sedamnaestog veka. Šta to znači? To znači da treba slušati našu rečenicu i, ako ona dobro zvuči, znači da je dobra. Ja naglas čitam rukopis i ispravljam.

Šta je najvažnije u literaturi?

Da volite ono što pišete i da to drugi vole. Sećam se, imao sam u kući mojih roditelja momačku sobu sa posebnim ulazom. Jedne večeri, ušao sam u sobu i okrenuo prekidač. Nije se upalila svetlost. Valjda se nešto  pokvarilo. Zakoračio sam onako kroz pomračinu i naleteo na nešto nasred sobe što nikako nisam mogao da prepoznam. Jedan urlik me je osvestio. Odmah zatim svetlost je sinula. Moji prijatelji, besni mladi ljudi, ispremeštali su u mom  odsustvu sve stvari u sobi, na sredinu prostorije izvukli krevet  i odvrnuli sijalicu. Tako mora i jedan  pisac da postupi sa svetom oko sebe, ako hoće da ga preseli u književnost. U romanu treba pretumbati sve što vam život pruža. Jer stvari koje vam skidaju glavu s ramena, doslovno prenete u literaturu postaju običan kič.

Šta je to parabola „sedam vrsta soli kod Hazara“?

To znači da ne  treba svesti naš svet samo na jednu varijantu, na jednu ideologiju, na jedan način mišljenja, na jedan način življenja, na jedan model kulture. Na ovom svetu ne postoji jedna istina, nego svako ima svoju istinu. Dakle,  ta raznolikost svetova koji nas okružuju i koja postoji u mojoj zemlji Srbiji i Jugoslaviji, na Balkanu, u Istočnoj Evropi jeste problem koji me zanima. Ja sam Vizantinac i bavim se vizantijskim stvarima, dakle kulturom i civilizacijom istočne Evrope ili civilizacijom ortodoksije, jer Evropa nije samo zapadna civilizacija. Ta dva dela daju lepu sliku zajedno i treba posmatrati integralno civilizaciju Evrope. Priče o Hazarima bile su samo izgovor da bi se govorilo o ovim problemima. Svesti svet na samo jednu sortu soli, znači umreti.

Izvor: Branka Bogavac, „Pariski razgovori“, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2004.

* Veliku zahvalnost dugujem Ružici Medaković koja me je uputila na ovu knjigu i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz nje.

Vilijam Blejk o imaginaciji i viziji

Blejkov odgovor svešteniku, dr Trasleru, povodom odbijanja načina na koji Blejk ostvaruje svoja dela i umetničke vizije:

„Stvarno mi je žao što ste se razišli sa duhovnim svetom. Dokazao sam, dakle, da je Vaše rezonovanje neproporcionalno, što Vi nikada ne možete dokazati za moje figure; to su figure Mikelanđela, Rafaela i starine, i najboljih živih modela. Opažam da Vam je oko iskvareno karikaturalnim grafikama, kojih ne bi trebalo da ima tako mnogo. Ja volim zabavu, ali previše zabave je najgnusnija od svih stvari. Veselost je bolja od zabave, a sreća je bolja od veselosti. Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je daleko lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu. Neki vide prirodu kao smejuriju i deformitet, i po njima ja neću da određujem svoje proporcije; a neki jedva prirodu i vide. Ali očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kakav je čovek, tako i vidi. Kako su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija mašte ili imaginacije, i laska mi kad mi se to kaže. Šta postavlja Homera, Vergilija i Miltona tako visoko u umetnosti? Zašto je Biblija zabavnija i poučnija od bilo koje druge knjige? Zar to nije zato što su one upućene Imaginaciji, koja je duhovni opažaj, a samo posredno razumevanju ili razumu? Takvo je istinsko slikarstvo, i samo su takvo cenili Grci i najbolji moderni umetnici.“

Trasler je o ovom pismu kratko konstatovao:
„Blejk, pomračen praznoverjem.“

Izvor: Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, Dveri, Beograd, 2007, str. 106-107.

Slika: Vilijam Blejk, „Jakovljev san“, 1805.

Frensis A. Jejts – “Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa”

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu:

O Erazmo Roterdamski, zašto ne istupiš?
Vidi šta nepravedna tiranija svetovne moći
i moći tame može? Začuj, ti viteže Hristov,
i jaši uz Hrista Gospoda, zaštiti istinu i stekni
krunu mučenika. Ti si samo mali stari čovek.
Čuo sam da sebi daješ još dve godine života
u kojima možeš nešto učiniti. Upotrebi ih za
dobrobit Jevanđelja i vere hrišćanske.

Erazmo nije preduzeo korak na koji ga je Direr ohrabrivao. Ipak, Direr i Erazmo su bliski. Jedan je veliki naučnik klasičar, drugi umetnik i teoretičar umetnosti. Obojicu duboko brinu religiozni problemi doba, iako je jedan postao protestant a drugi nije.

A šta je bilo sa Direrom i Agripom? Kakva je bila Direrova reakcija na autora “Okultne Filozofije”? Učeni napori Rejmonda Klibanskog, Ervina Panofskog i Frica Saksla dokazali su da je jedna od najupečatljivijih Direrovih gravira, “Melencolia I” iz 1514, zasnovana na pasusu iz Agripine “De occulta philosophia”.

Interpretacija ove gravire kao predstave inspirisane melanholije se prvi put pojavila na nemačkom u radu Panofskog i Saksla iz 1923. Ponovo je razmatrana u knjizi Panofskog o Direru, 1945. U potpunosti je razrađena u radu “Saturn i Melanholija” Klibanskog, Saksla i Panofskog objavljenom 1964. To je pravi rudnik detaljnih informacija i bogatog istraživanja o humorima i njihovom predstavljanju u umetnosti. Kroz učenu raspravu Klibanskog o četiri humora u staroj i srednjevekovnoj psihologiji, Sakslov pregled likovnih tipova humora i analizu Panofskog same gravire u okviru renesansne ikonografije – izgrađuje se lik Direrove “Melencolia I” u kojem se svi ovi slojevi upotrebljavaju za objašnjenje neuobičajene crnolike ličnosti koja je utonula u duboku meditaciju, a okružena je mešavinom objekata.

Prema Galenovoj psihologiji, koja je bila dominantna kroz ceo srednji vek, četiri su humora ili temperamenta u koja obuhvataju sve ljude: sangvinik, kolerik, flegmatik i melanholik. Sangvinični ljudi su aktivni, puni nade, uspešni i širokih pogleda; oni su dobri vladari ljudi i poslova. Kolerici su ljudi nervoznog temperamenta koji naginju sukobima. Flegmatici su smireni i ponešto letargični. Melanholici su tužni, siromašni, neuspešni, osuđeni na najponiznije i prezrene poslove. Teorija je čovekovu psihologiju zarobljavala kosmosom, jer su četiri humora-temperamenta korelativna sa četiri elementa i četiri planete:

Sangvinik – Vazduh – Jupiter
Kolerik – Vatra – Mars
Flegmatik – Voda – Mesec
Melanholik – Zemlja – Saturn.

Teorija je povezana s astrologijom. Ukoliko je Saturn dominirao horoskopom osobe, ona bi bila sklona melanholiji, ukoliko je to bio Jupiter njeni izgledi bi bili bolji; i tako dalje.

Najnesrećniji i najomraženiji od četiri humora bio je Saturn-Melanholija. Melanholik je tamnog lika, crne kose i crnog lica – facies nigra – ili modrog, izazvanog crnom žuči melanholičnog sastava. Tipičan fizički stav ovog lika je glava naslonjena na šaku, što izražava tugu i depresiju. Čak ni “darovi”, karakteristične preokupacije, nisu privlačni. On je dobar u merenjima, brojanju, prebrojavanju – merenjima zemlje i brojanju novca – ali kako su to niska zanimanja prema sjajnim darovima sangviničnog čoveka Jupitera ili ljupkosti i milosrđu rođenih pod Venerom!

Direrova Melanholija ima modrinu u licu, crnoputost, “crno lice” tipa. Zamišljena glava pridržavana je rukom u karakterističnoj pozi. U ruci drži kompase za merenje i brojanje. Pored nje je torba za brojanje novca. Oko nje su alatke kakve bi zanatlija koristio. Očigledno je melanholik okarakterisan fizičkim tipom, položajem tela i zvanjem stare loše melanholije. Ali kao da, ovde, predstavlja nešto uzvišenije i intelektualno podvižnije. Ona ustvari ne radi ništa, samo sedi i razmišlja. Šta znače te geometrijske forme i zašto se lestvice uzdižu ka nebu iza poliedra?

Postojala je struja mišljenja po kojoj je Saturn (i melanholični temperament) „revalorizovan“, uzdignut od najnižeg od četiri da postane najviši – humor velikana, velikih mislilaca, proroka, religioznih mudraca. Biti melanholičan je bio znak genija; darove “Saturna”, učenje brojeva i merenja, što je pripisivano melanholicima, treba podržavati kao najviša zanimanja koja čoveka približavaju božanskom. Ova radikalna promena u odnosu prema melanholiji je prouzrokovala i promenu u smeranjima ljudskog uma i proučavanja.

Promenu je prouzrokovao uticaj teksta čije se autorstvo pripisuje Aristotelu, ali je bezbednije pripisati ga pseudo-aristotelijanstvu. Trideseta “Problemata physica” ove pseudoaristotelijanske rasprave razmatra melanholiju kao humor heroja i velikaša. Argumenti su vrlo detaljni, i medicinski, ali glavni je da junačka mahnitost, ludilo, ili “furor”, što je po Platonu izvor svake inspiracije, u kombinaciji s crnom žuči melanholičnog temperamenta, proizvodi velike ljude, temperament genija. Svi izvanredni ljudi su bili melanholici, heroji poput Herkula, filozofi kao Empedokle, Platon, i skoro svi veliki pesnici.

Teorije Pseudo-Aristotela o melanholiji nisu bile nepoznate u srednjem veku, ali su u renesansi privukle opštu pažnju. Usvojena u neoplatonizmu, kroz platoničku teoriju “furores”, ideja melanholičnog heroja – čiji je genij nalik ludilu – postaće bliska evropskom umu.

Fićino je znao za pseudo-aristotelijansku teoriju i pomenuo ju je u “De triplici vita”, radu u kome izlaže svoju astralnu magiju. U obraćanju studentima za koje se smatra da pate od melanholije, kroz usamljenost i koncentraciju učenja, savetuje ih da saturničan tj. melanholičan čovek ne bi trebalo da izbegava duboko učenje kome je temperamentalno sklon. Saturnične uticaje valja samo uravnotežiti sa jovianskim i veneričnim. Ingenioznost Klibanskog, Saksla i Panofskog dokazala je da Direrova gravira otkriva poznavanje Fićinove teorije. Kvadart na zidu iza melanholične figure je magični kvadrat Jupitera. Sadrži raspored brojeva sračunatih da prizovu uticaj Jupitera kroz numerički raspored. Tako se žestoki uticaj Saturna i inspirisane melanholije ublažava gravirom s jupiterovskim uticajem, baš kao što je Fićino savetovao.

Direrov izvor inspirisane melanholije, međutim, nije bio Fićino nego Agripina “De occulta philosophia”. Gravira je datirana 1514-om, to jest skoro dvadeset godina pre objavljivanja štampane verzije Agripinog rada, 1533. Pretpostavlja se, dakle, da je Direr upotrebio rukom pisanu verziju iz 1510. koja je kružila u mnogobrojnim kopijama i svakako bila dostupna krugovima u kojima se Direr kretao. U knjizi “Saturn i Melanholija” se navodi pasus preveden doslovno na engleski onako kako je u rukopisnoj verziji. Sledi je skraćeni citat:

“Kada se ‘humor melancholicus’ zažari i sija, stvara frenetičnost (‘furor’) koja nas vodi ka mudrosti i otkrovenju. Naročito kada je frenetičnost kombinovana s nebeskim uticajem, iznad svega uticajem Saturna… Tako Aristotel kaže u ‘Problemata’ da kroz melanholiju neki ljudi postaju kao božanska bića, proriču budućnost kao Sibile… dok drugi postaju kao pesnici… A, kaže dalje, svi ljudi koji su se istakli u bilo kojoj grani znanja uglavnom su bili melanholici.
Štaviše, “humor melancholicus” ima takvu moć da, kažu, privlači određene demone u naša tela. Kroz demonsko prisustvo i dejstvo ljudi padaju u ekstaze i govore mnoge divne stvari… To se, prema trostrukoj mogućnosti naše duše, odvija u tri različita oblika: imaginaciji (imaginatio), razumu (ratio), i mentalno-intelektualnom (mens). Jer, kada je oslobodi humor melancholicus, duša je potpuno koncentrisana u imaginaciji. Automatski postaje naseobina nižih demona, od kojih često prima čudesna uputstva o manuelnim veštinama. Tako vidimo kako nevešt čovek odjednom postaje slikar ili arhitekta ili veoma istaknut majstor kakve druge umetnosti. Ukoliko nam demoni ovakve vrste otkriju budućnost, pokazuju nam stvari u vezi s prirodnim katastrofama i opasnostima, na primer nadolazeće oluje, zemljotrese, naoblačenja, ili pretnje bolešću, glađu i razaranjima… Ali kada se duša koncentriše na razum, postaje dom srednjih demona i stiče znanje prirodnih i ljudskih stvari. Tako vidimo čoveka koji iznenada postane filozof, lekar ili govornik. Od budućih događaja srednji demoni otkrivaju padove kraljevstava i sunovrate epoha, na isti način na koji je Sibila prorokovala Rimljanima… Ali kada se duša vine u intelekt, postaje dom viših demona, od kojih saznaje tajne božanskih stvari. Zakon Božji, anđeoske hijer-arhije, znanja o večnim stvarima i spasenju duše. Od budućih događaja pokazuju nam na primer dolazeće genije, čuda, proroke, pojave novih religija, kao što je Sibila predskazala Isusa Hrista mnogo pre nego što se pojavio.”

Ova značajna klasifikacija nam pojašnjava interesantnu činjenicu da je naslov Direrove gravire “Melencolia I”. Mora da je u pitanju prva iz niza koji je Agripa opisao: ona koja se bavi imaginacijom i inspiracijom slikara, arhitekata i majstora drugih veština. U stvari, na graviri vidimo alatke i geometrijska tela koji aludiraju na tradicionalna „zanimanja Saturna“ – veštine u broju i merenjima, ali preobražene, u atmosferi nadahnute melanholije, u instrumente umetničkog genija. Jedini lik koji se nalazi na graviri je “putto” i izgleda da drži gravirsku alatku.

Zapaža se, autori “Saturna i Melanholije” su to naravno naglasili, da klasifikacija tri vrste melanholije naizgled odražava oblik “De occulta philosophia” u celini. Autor se uspinje kroz tri sveta u tri knjige. Gde su onda “Melencolia II” i “Melencolia III” ? Gravira koja je pred nama ne može biti potpuni odgovor na pitanje nadahnute melanholije kako ju je Direr video.

Knjiga “Saturn i Melanholija” dokazuje, s ogromnom učenošću, da je tema Direrove gravire melanholija u nadahnutom i ukazuje na Agripin rad kao osnovni izvor Direrovih misli o temi. Ipak, posle sve briljantnosti i napora, konačna interpretacija Panofskog je antiklimaks. Razočaranje, u neku ruku.

Panofski veruje da gravira predstavlja frustraciju nadahnutog genija. Ukazuje na krila “Melanholije”, velika moćna krila koja ne koristi, jer sedi nepomična. Za Panofskog krila predstavljaju težnje genija, sakupljene i bespotrebne; to stanje frustriranosti je uzrok melanholije. Gravira odražava, misli Panofski, stanje patnje kreativnog genija, nemoćnog da izrazi vizije, ograničenog materijalnim stanjem; njegov pad u melanholičnu neaktivnost zbog osećaja nesposobnosti i promašaja. Panofski bi želeo da Direrovu sliku usmeri u modernom ili možda devetnaestovekovnom pravcu, onda bi ona odražavala patnje i promašaj kreativnog umetnika. Melanholija je okružena alatkama svoje umetnosti, ali ih ne koristi. Ne širi krila već sedi nepomična, nesposobna da uzleti. Čak i iscrpljeni i izgladneli pas na graviri biva uvučen u ovu depresivnu atmosferu propasti, melanholije frustriranog genija.

Usuđujem se da se ne složim s ovom romantičarskom interpretacijom. Ona ne uzima u obzir poglede “okultne filozofije” kojima se Direr svakako bavi, ukoliko je na njega uticao Agripa.

Kao što je danas opšteprihvaćeno, okultna filozofija od Pika pa nadalje, i po Agripinoj formulaciji, sadrži hermetičku i magijsku misao fićinijanskog neoplatonizma. Piko joj je pridodao i kabalističku magiju. Knjiga “Saturn i Melanholija” ne bavi se ovim dvema osnovnim kategorijama. Iako se puno pominje Direrov dug Fićinovoj “De vita”, on se razmatra uglavnom u svetlu melanholije. Nema pozivanja na opštu važnost tog teksta za duhovnu magiju, kako ga je odredio D. P. Voker. Vokerova otkrića o hermetičkim uticajima na “De vita” još uvek nisu bila objavljena kada je Panofski radio na svom prilogu za “Saturn i Melanholiju”, stoga cela strana okultne filozofije ostaje nepokrivena.

Još je nesrećnije potpuno izostavljanje Agripinog kabalizma. To je učinjeno namerno, jer su autori verovali da u verziji “De occulta philosophia” iz 1510, koju je Direr koristio, nije bilo kabale. To nije tačno. Naprotiv, Čarls Zika može da tvrdi da je u rukopisu iz 1510. čak bilo više kabalističkih uticaja nego u kasnijoj štampanoj verziji. I da Agripa već u toj verziji daje sintezu magije i religije kroz kabalu, sintezu koju je Piko najavio i koju će Reuhlin dalje razviti. Reuhlinova sinteza iz “De verbo mirifico” u potpunosti je bila dostupna Direru. Najverovatnije je i bila glavna inspiracija za njegove gravire, zajedno s poznavanjem neobjavljene verzije “De occulta philosophia”. Uzbudljiva pomisao religije i magije, ojačane hermetičkom i kabalističkom magijom, dotakla je Direra kroz uticaj Reuhlina i Agripe u njegovom okruženju.

Verujem, dakle, da pristup Direrovoj graviri treba preispitati u smislu našeg novog poznavanja renesansne misli s okultne strane. Predlažem sledeće primedbe kao početak pokušaja interpretacije Direrove gravire u skladu sa Agripinom okultnom filozfijom.

U prošlom poglavlju, naglašavana je uloga koju kabala igra u Agripinoj “De occulta philosophia” ne samo u svetu nadnebeskih anđeoskih hijerarhija i religioznih misterija, već kroz sva tri sveta. Nadasve, garant je sigurnosti da je opisana magija bela, magija vođena dobrim anđeoskim silama koje su štitile od sila zla. U tri stadijuma nadahnute melanholije, koje je opisao Agripa, zaštita je preko potrebna. Jer, za inspiraciju se definitivno tvrdi da je demonske prirode. Direrova “Melanholija” s anđeoskim krilima možda upravo odražava agripansku kombinaciju magije i kabale. Okružena saturnijanskim aluzijama i zanimanjima, ona magijom zaziva najvišu od svih planeta i biva zaštićena od zla Saturnovim anđelom. Njen anđeoski karakter ne samo da je sugerisan krilima, već i lestvicama iza nje. Lestvicama koje nisu za vrh zgrade, već za uopšteno gore, za nebo, jakovljeve lestvice kojima se anđeli penju i silaze.

Direrova “Melanholija” nije u stanju depresivne neaktivnosti. Ona je u jakom vizionarskom transu, stanju anđeoskim uputstvima zaštićenom od demonske intervencije. Nju ne inspiriše samo Saturn, moćni demon-zvezda, već i anđeo Saturna, duh s krilima poput krila samog vremena.

Izgladneli pas je važan ključ za interpretaciju značenja. Ovaj pas, po mom mišljenju, nije još jedan pokazatelj depresivnog stanja promašaja. On predstavlja, verujem, telesna čula, izgladnela i pod strogom kontrolom u ovom prvom stadijumu nadahnuća, u kojem neaktivnost nije promašenost već jak unutrašnji vid. Saturnijanskog melanholika su „čula napustila“ i on se, u stanju vizionarskog transa, uzdiže visoko u svetove izvan svetova. Jedino čulo koje je budno i živo jeste umetnikova ruka, ruka jednog “putto”, koja beleži viziju rukom gravera – ruka samog Direra koji beleži psihologiju nadahnuća u ovoj čudesnoj graviri. Klasična moralizacija o čulima kao psima goničima može se naći u interpretaciji legende o Akteonu Natalia Komea, gde Akteonovi psi predstavljaju čula. Smatralo se da melanholični temperament nadvladava čula. Teoretičar humora definiše melanholiju kao „sladak san čula“. Možemo se Okrenuti i Miltonu koji je u “Il Penseroso” podario vrhunski poetski izraz teorije nadahnute melanholije. “Najbožanskija Melanholija”, čiji crni lik sakriva svetačko lice isuviše sjajno za ljudska čula, živi na „prostoj dijeti“ i u vrhum skim vizijama beži od čula:

Il’ nek moja lampa u po’ noći
Sine u samoći neke kule,
Okle mogu medveda
U traganju prevazići,
Uz Hermesa trostruke moći
Ili dozvat duh Platona
Da mi kaže koji svetovi
Il’ oblasti kriju onaj Um
Besmrtni što nastambu svoju
u puti ovoj zanemari
I demone što se kriju
U vodi vatri i vazduhu
Il’ pod zemljom
Čija moć snagu
U saglasju pravom
Sa planetom ili elementom ima

Miltonova melanholična inspiracija je takođe demonska, ali i bela asketska magija (pas izgladnelih čula), i povezana je s višim carstvima proročanstava i anđeoskih hijerarhija. Njegova Melanholija sa sobom nosi

Onoga što na zlatnim krilima se vine
Vodeć’ vatrenih točkova presto
Kontemplacije Heruvima

Direrova “Melencolia I”  predstavlja prvi od Agripinih stadijuma, nadahnutu umetničku melanholiju. Postojao je stadijum vezan za nadahnuće proroka, kao i stadijum u kojem se nadahnuti intelekt uzdizao do shvatanja božanskih stvari. Sva tri su sadržana u Miltonovoj “Melanholiji”, svetačkoj, tamnoj, koja izgleda, preko Agripe, potiče od Reuhlina. A sva tri su nagoveštena u Direrovoj “Melencolia I”  kroz anđeoska krila koja je podario svojoj crnolikoj figuri.

Iste godine u kojoj je gravirao “Melencolia I” , 1514, Direr je proizveo svoju čuvenu graviru Svetog Jeronima u radnoj sobi. U knjizi o Direru Panofski veli da je Direr Svetog Jeronima morao smatrati suprotnim parom “Melencolia I”, jer ih je često prijateljima poklanjao u paru. Ne manje od šest kopija je dato u paru, dok je samo jedna “Melencolia I” data posebno.

Ako se zagledamo u dve gravire, jednu do druge, kako je Direr nameravao da ih vidimo, jasno je da postoji namerna paralela. Sveti čovek sedi za svojim stolom duboko utonuo u nadhnuto pisanje. Njegovu ćeliju Panofski opisuje kao „mesto začaranog blaženstva“, ispunjeno geometrijskom istinom. Konstrukcija prostora u ovoj graviri je „besprekorno tačna s matematičke tačke gledišta. Sve u ovoj neformalnoj i nepretencioznoj sobi je podložno matematičkom principu. Očigledno nedeljiv osećaj poretka i sigurnost, koji su znak Direrovog Svetog Jeronima, mogu se objasniti činjenicom da su slobodno raspoređeni objekti po sobi … čvrsto određeni perspektivnom konstrukcijom“. Panofski tu pravi kontrast s neredom koji okružuje, na “Melencolia I” , nesrećnog tragičnog genija u frustriranom očajanju. Ovo, ja verujem, pogrešno interpretiranje “Melencolia I” sprečava nas da sagledamo da Direr možda predstavlja različite stadijume nadahnute vizije. U “Melencolia I” nadahnuta imaginacija umetnika nalazi se na nižem stepenu lestvice vizija nego Jeronim i njegov uređeni okoliš. Jeronim je možda na trećem stupnju agripanske klasifikacije nadahnute melanholije, u kojem “mens” “uči o tajnama božanskih stvari, na primer zakonima Božjim, anđeoskim hijerarhijama i onome što se tiče znanja večnih stvari”.

U stvari, smatram da je “Sveti Jeronim”, možda, “Melencolia III”. U tom stadijumu “mens” ima uvid u sve istine, uključujući i istinu geometrije, zamračenu i zbunjeno počašćenu u “Melencolia I”.

Revalorizovanje melanholičnog humora i teorija nadahnute melanholije, koja iz toga proističe, naizgled nema veze s kabalom, bilo hrišćanskom, bilo jevrejskom. Osim činjenice da je Agripa uključio svoje izlaganje o teoriji nadahnute melanholije i njenim stadijumima u svoju “De occulta Philosophia”, nije lako videti zašto je melanholija tako blisko pridruživana okultnoj filozofiji. Ipak, nema sumnje da je tako bilo. Nadahnuta melanholija bez sumnje spada u atmosferu renesansne okultne filozofije.

Zato je bilo tako preko potrebno pokušati reinterpretaciju najčuvenijeg predstavljanja melanholije, Direrove “Melencolia I” . Privremena reinterpretacija ove gravire koju sam ovde navela, kao predstavu nadahnutog transa u kome je vizionar svetim anđeoskim prisustvom zaštićen od demonskih opasnosti, povezala bi jednom crtom hrišćansku kabalu, kako ju je shvatao Piko, i Reuhlina i Agripu.

Nekoliko godina po pojavljivanju Direrove gravire (1514), Lukas Kranah je naslikao niz slika koje su očigledno rađene pod uticajem Direrove ikonografije. U tim Kranahovim kompozicijama, žena, očigledno derivat Direrove ‘Melanholije’, sedi desno od slike, izgubljena u transu, dok se “putti” igraju s budnim psom. Žena nije odbegla u svete vizije, njena melanholija nije zaštićena hrišćanskom kabalom od demonskih sila. Naprotiv, ona je veštica, nad njom se na nebu nadvio veštičji sabat. Trans veštičje melanholije implicira da je ona odsutna jer slavi đavola na sabatu.

Dosta nam otkriva poređenje zaspalog psa čula u Direrovoj asketskoj viziji sa zlim budnim psom i “putti” na Kranahovoj slici. Lošom upotrebom magije, bez čistih pobuda, nezaštićena svetim anđelima, melanholična veštica je krenula lošom stazom i potpala pod moć Satane. Nadahnuta melanholija je postala veštičarenje; ozbiljni “putto”  Direrove gravire je postao nered senzualnih “putti”; zaspali pas čula je postao zlokobno budan. Hrišćanski kabalisti su oduvek upozoravali na opasnost koju je Kranah prikazao preokrećući Direrovu ikonografiju melanholije u pravcu veštičarenja.

Nova interpretacija Direrove “Melencolia I”, kao i poređenje Direrove nadahnute melanholije sa Kranahovom melanholijom veštice, predstavljaju problem. Da li je postojala veza između lova na veštice u kasnom XVI veku i praktikovanja nadahnute melanholije u renesansnoj okultnoj filozofiji?

Izvor:

Frensis A. Jejts, ‘Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa’, u: “Hermetička filozofija i elizabetansko doba”, preveo Miloš Tomin, SKC, Beograd 1999.

Grafike:

Albreht Direr, Melencolia I, 1514.
Albreht Direr, Der heilige Hieronymus im Gehäus, 1514.

Dragan Stojanović: Klod Loren i misao o sreći

tumblr_ohku0joteh1t03apso1_1280

„Da, to navodi na pomisao, lišenu bilo kakve euforije, možda čak pre setnu, da, doista, krajem septembra ili početkom oktobra ume da dođe sanjani dan i svet se ukaže u svom savršenstvu. Potvrđuje se da je sreća moguća. Za svaki takav dan, za svako takvo jesenje popodne, treba biti zahvalan beskrajno, ako se takvo popodne misli u beskraj … Sreći koja se dogodila više ništa i ne treba.“

Dragan Stojanović: „O idili i sreći. Heliotropno lutanje kroz slikarstvo Kloda Lorena“, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1991.

Slika: Klod Loren, „Predeo sa Tobijom i Anđelom“, 1663.

Četri zmaja Vilijama Blejka

Engleski pesnik i slikar Vilijam Blejk između 1805. i 1810. godine dobio je porudžbinu da ilustruje određene biblijske knjige. Četrti akvarela crvenog zmaja, čudovišta koje se pominje u „Knjizi Otkrivenja“ nastala su u tom periodu. Svaka od slika ima određeni narativ koji prati tok biblijske knjige koju je napisao sveti Jovan jevanđelista.

Vrhunski primeri vizionarskog zanosa, kreativnog iščitavanja halucinantnih scena kojima pomenuta biblijska knjiga obiluje. Blejk je oduvek bio inspirisan bibliskim tekstovima, podjednako Starog i Novog zaveta. O tome sam već pisala u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga Otkrivenja gde se pominju drugačiji anđeli. Sve tekstove o Blejku možete pogledati ovde.

Izvor slika: Wikipedia

Šarl Bodler: „Reversibilnost“

Hans Memling - Angel Holding an Olive Branch, ca. 1480.

Hans Memling – Angel Holding an Olive Branch, ca. 1480.

REVERSIBILNOST

Anđele pun radosti, znaš li za čas teskobe,
Za zebnju i kajanje, za jecaj, znaš li za stravu
Što u groznim noćima pritiska treperavu
Grudvu srca, ko prsti što grudvu zemlje drobe?
Anđele pun radosti, znaš li za čas teskobe?

.

Anđele pun dobrote, znaš li za mržnju žarku,
Za pesnice stisnute u mraku, suze žuči,
Za osvetu koja nas paklenom znanju uči
Dok je sve naše biće ne prizna za vladarku?
Anđele pun dobrote, znaš li za mržnju žarku?

.

Anđele pun  zdravlja, one groznice znaš li
Što gmižu duž zidova bolnice neke blede,
Nalik na izgnanike koji zrak sunca slede
Ne bi li žednom usnom baricu sjaja našli?
Anđele prepun zdravlja, one groznice znaš li?

.

Anđele pun lepote, znaš li za prvu boru
I za strah od starenja, za čas kad otkrijemo
U očima što nekad opijahu nas nemo
Tajnu te odanosti, nalik na tešku moru?
Anđele pun lepote, znaš li za prvu boru?

.

Anđele sav od sjaja i sreće neslućene,
David bi umirući tražio novo zdravlje
U zračenju tvog tela koje je čisto slavlje;
A ja ti ištem samo da se moliš za mene,
Anđele sav od sjaja i sreće neslućene!

Preveo Nikola Bertolino

Réversibilité
AUDIO

O slikama Kloda Lorena

Klod Loren, "The Expulsion of Hagar", 1668.

Klod Loren, „The Expulsion of Hagar“, 1668.

Klod Loren, "Hagar and Ismael in the Desert", 1668.

Klod Loren, „Hagar and Ismael in the Desert“, 1668.

U jednoj od soba Alte Pinakoteke u Minhenu nalaze se slike francuskog umetnika Kloda Lorena. Utisak je veličanstven. Pošto je sadržaj muzejskih soba raspoređen hronološki, Lorenove slike dolaze skoro na kraju (Stara Pinakoteka sadrži dela nastala do kraja 18. veka).

Sobu u kojoj se nalaze njegova dela razlikuje od drugih potpuno drugačija svetlost. Kao da same boje sa platna daju prostoriji drugi život, jednu veličanstvenost koja se kupa u sunčevom odsjaju. Arkadija, izgubljeni svet, mitovi i pejsaži kao večna težnja ka povratku idealu, Suncu.

Ivan Meštrović

Ivan Meštrović, "Anđeo", 1924.

Zahvaljujući Margerit Jursenar i njenim „memoarima“, seriji intervjua koje je u različitim vremenskim intervalima davala francuskom novinaru Matjeu Galeju (objavljeno u knjizi „Širom otvorenih očiju“) ja sam saznala da je tokom Prvog svetskog rata jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović imao izložbu svojih dela u Londonu. Ona je priznala da je zahvaljujući odlascima u jednu pravoslavnu crkvu u Parizu, u kojoj su se okupljali Rusi, kao i poseta izložbe u Londonu, umnogome označila njeno upoznavanje sa slovenskom umetnošću i senzibilitetom koji će joj kasnije poslužiti kao predložak za priču „Osmeh Kraljevića Marka“.

Ivan Meštrović autor je skulpture „Pobednik“ koja se sada nalai na Kalemegdanu, na najlepšem mestu u Beogradu, ponosito gledajući na, nekada austrijske teritorije, na mesto gde se uliva najveća balkanska reka u najveću evropsku reku. Veoma simbolično mesto, kao i njen izgled, no skulpturu su pratile mnoge peripetije i godinama se nije znalo šta sa tom skulpturom, gde ju smestiti. Prvo je predviđena za Terazijski plato ali prikaz nagog muškarca nije bio prihvatljiv na tako prometnom mestu pa je doneta odluka da se skulptura postavi na Kalemegdan. Međutim, između odluke i izvršenja proteklo je nekoliko godina.

Gore su priložene dve skulpture: anđela i žene koje spava. Anđeo kao da spava i kao da se trudi da svom snagom oslušne poruku koju treba da prenese. Jedna od mojih omiljenih skulptura. Usnula žena čvrsto sni, ona nema blag i lak san, kao da je prikazao umornu seljanku posle celodnevnog rada u polju. Dole je stara fotografija predratnog Beograda, kao i moj kolaž fotografija koje prikazuju plakat za Meštrovićevu izložbu u Londonu 1915. godine i izgled prostorije, kao i izloženih dela u muzju „Viktorija i Albert“. Ivan Meštrović je i autor Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, spomenika neznanom junaku na Avali, kao i mnogih drugih arhitektonskih i skulptorskih dela. Izradio je i bistu Nikole Tesle, po Teslinoj želji, 1942. godine. 

m22017-01-06_23-50-17tumblr_nr18cywbzl1tanoqvo1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio2_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio3_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio4_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio5_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio1_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio2_1280tumblr_o0le4xnyw31rzim2co1_1280tumblr_mmzntebkk71qz86lxo1_r1_1280tumblr_nssl62chp51rnnk11o1_1280tumblr_mnqq9o2zzb1rpvjjio1_1280

My art is expressed in hard wood and stone, but that which is in art is not in wood or stone, it is outside time and space. Art is a song and a prayer at the same time.

tumblr_mrl3ckss7h1qfrenho1_500