Једна песма Мери Шели

Рукопис песме „Absence“ Мери Шели

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west.

And hope of dawn — Oh! brighter far
Than clouds that in the orient burn;
More welcome than the morning star
Is the dear thought — he will return!

Песма је написана на дан смрти њеног супруга, енглеског песника Персија Шелија. Све се десило у Италији, лета 1822. године. После виђања са Бајроном и Хантом, по олујној ноћи, Перси је одлучио да се чамцем врати ка свом пребивалишту. Удавио се у заливу La Spezia који се налази у северо-западном делу Италије, у близини Ђенове.

„The paper fell from my hands. I trembled all over“, написала је Мери када је прочитала Хантово писмо упућено Персију, које је стигло на њиову адресу пре њега. Мери је причитавши писмо схватила да нешто није у реду и почела је са потрагом. У Ливорну су јој рекли да су га видели како у чамцу напушта обалу. Упозоравања мештана о надолазећој олуји песник није схватао озбиљно. Наставите са читањем

Владимир Мајаковски: „Облак у панталонама“

Vladimir Mayakovsky

Владимир Мајаковски

Теби, Љиљо

Мисао вашу,
што машта на омекшалом мозгу,
ко лакеј на масној софи, од сала надут,
дражићу дроњцима срца окрвављеним грозно,
сит наругавши се, безочан и љут.

Ја у души немам ниједне седе власи,
ни старачке нежности нема у њој!
Свет сам заглушио снагом свог гласа,
двадесет двогодишњак – идем,
лепотан, свој.

Нежни!
Ви љубав стављате на виолину.
На таламбасе је мећете грубе.
А не можете ко ја изврнути своју кожурину,
тако да још свуда све самих усана буде.

Дођите у кафану да се научите –
у хаљини од батиста права,
пристојна чиновница анђеоске лиге

И која усне спокојно прелистава,
ко куварица странице своје књиге
Ако хоћете,
од меса бесан ћу да режим
– и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете,
бићу беспрекрно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!

Не верујем да постоји цветна Ница!
Опет се прослављају помоћу мене
људи, упарложени као болница
и, ко пословица отрцане жене. Наставите са читањем

Џејмс Џојс: „Портрет уметника у младости“ (неколико одломака)

James Joyce

Џејмс Џојс

У доброј прози све мора бити подвучено, сматрао је Фридрих Шлегел. Џојсов роман о уметнику, његовом сазревању, суочавању, самоспознаји, уз Манову новелу Тонио Крегер, стоји као један од највиших лирских достигнућа прозе у 20. веку. У наставку следи неколико одломака из романа Портрет уметника у младости. У питању су неке од епифанија, карактеристичних за Џојсово стваралаштво.

*

Очни капци су му дрхтали као да су осећали бесконачна циклична кретања земље и њених сателита, дрхтали као да су осетили чудесну светлост неког новог света. Душа му је тонула у неки нови свет, чудесан, нејасан, неизвестан као под морем, свет којим су пролазиле неке магловите прилике и бића. Свет, треперење или цвет? Треперећи и дршћући, дршћући и откривајући се, светлост која је свитала, цвет који се отварао распростирали су се, бескрајно се понављајући, зарудевши гримизно, развивши се и избледевши у најблеђе ружичасто, лист за листом и талас светлости за таласом светлости, плавећи сва небеса својим нежним сјајем, и сваки сјај био је дубљи од другог.

Наставите са читањем

Михаил Булгаков: „Мајстор и Маргарита“ (одломак о љубави)

Marc Chagall - Birthday, 1915.

Марк Шагал, „Рођендан“, 1915.

А када су олује минуле, и дошло спарно лето, у вази су се појавиле дуго очекиване руже, које су обоје волели. Онај што је себе звао мајстором грозничаво је радио на своме роману, а она је, заривши у косу фине прсте са шпицасто подрезаним ноктима, ишчитавала написано, а пошто би ишчитала, шила је ево ову исту капицу. Понекад је чучала поред доњих полица или стајала поред горњих и крпом брисала стотине прашњавих рикни на књигама. Предвиђала му је славу, подстицала га је на рад и управо га је тада и прозвала „мајстор“. С нестрпљењем је очекивала последње речи о петом прокуратору Јудеје, које су јој већ биле обећане, певушећи и наглас понављала поједине реченице које су јој се допадале, и говорила да је у том роману – њен живот.

Роман је био завршен у августу, био је дат некој непознатој дактилографкињи и она га је прекуцала у пет примерака. И најзад је настао час када су морали да напусте тајно уточиште и изађу у живот.

И крочио сам у живот држећи роман у руци, и тада се мој живот и завршио, прошаптао је мајстор и оборио главу, и дуго се још клатила жалосна црна капица са жутим словом „М“. Он је наставио своју приповест, али је ова остала унеколико неповезана. Могло се схватити само једно, да се тада Ивановом госту догодила некаква катастрофа.

Извор: Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита, превела Злата Коцић, Новости, Београд, 2004.

Једна прича Франца Кафке

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Густав Климт, „Љубавници“, 1908.

ДА ЈЕ НЕ БИХ СРЕО

Из Плаве свеске

Волим је и не могу са њом да разговарам, уходим је да је не бих срео.

Волео сам девојку која је и мене волела, али морао сам да је оставим.

Зашто?

Не знам. Било је то као да је окружена оружницима који су копља држали напоље уперена. И кад бих јој се приближио, налетео бих на шиљке, бивао рањен и морао да узмакнем. Много сам страдавао.

Да ли је за то девојка била имало крива?

Не верујем, или сам чак сигуран да није. Поређење од малочас није било потпуно, пошто сам и ја био окружен оружницима који су копља држали окренута унутра, наиме према мени. Кад год бих се примакао девојци, налетео бих најпре на копља својих оружника и већ ту је моје напредовање било заустављено. Можда до девојчиних оружника никад нисам ни доспео, па ако би требало да сам и допро, онда то већ крварећи од својих копаља и без свести. Наставите са читањем

Рене Магрит и Жоржет Берже

renc3a9-magritte-with-his-wife-georgette-berger-1.jpg

Жоржет и Рене Магрит 1920. године

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници.

Прича Жоржет и Рене Магрита еквивалентна је односу Салвадора и Гале Дали, али са мање ексцентричности и медијске пажње. Приложене фотографије једна су страна новчића. Друга страна су Магритово загонетно, бизарно и необјашњиво збуњујуће сликарство при представљању парова. Рене и Жоржет срели су се када је сликар имао петнаест година. Жоржет је била његова муза и једини модел. Отпочели су везу 1920. године у Паризу, иако су се познавали још од 1913. Наставите са читањем

Сликарство Едварда Мунка и поезија немачког експресионизма

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивнe мисли и мучна сновиђења. Наставите са читањем