Film o Džonu Kitsu: „Bright Star“

Film „Bright Star“ režirala je Džejn Kempion, australijska rediteljka, autorka filmova „Portret jedne dame“ i „Klavir“ koja su za naš kontekst dva najbitnija, a oba preporučuijem da pogledate i da naročito obratite pažnju na značaj tišine i značaj pauze u njenim filmovima između dve reči protagonista. Takođe i na interpretaciju junakinja.

Pisanje o ovom filmu uklapa se u seriju objava o engleskom romantičarskom pesniku i odnosi se na njegovu ljubav – u filmu visokostilizovanom, naročito kada su u pitanju kostimi i ambijent u kakvom volimo da zatičemo pesnike toga doba – sa Fani Braun, a pre odlaska u Italiju na lečenje od tuberkuloze koje se ispostavilo fatalno.

Moj omiljeni, ili bar jedan od omiljenih filmskih žanrova je biografija umetnika, doduše ne slobodno ili romantično interpretirana. U ovom filmu to nije slučaj. Mislim da je interpretacija događaja, iako se drži činjenica, obogaćena bajkovitim elementima, koje, ovoga puta, i na moje čuđenje, ne smetaju estetskom čulu.

U nastavku objave sledi trejler filma, kao i dva pisma koje je Džon Kits uputio Fani Braun. Jedno pismo je dato u prevodu dok je drugo pred čitaoce prineto na engleskom jeziku. Tu je i rukopis Kitsovog pisma. Najzad, film je dobio ime po istoimenoj Kitsovoj pesmi koju nisam uspela da pronađem u prevodu, snimljen je 2009. godine.

Najslađa Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu – čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvijek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najslađi, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje – ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osjećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tijesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvijek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, čini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muče.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dž. Kits.

My dearest Girl,

This moment I have set myself to copy some verses out fair. I cannot proceed with any degree of content. I must write you a line or two and see if that will assist in dismissing you from my Mind for ever so short a time. Upon my Soul I can think of nothing else – The time is passed when I had power to advise and warn you against the unpromising morning of my Life – My love has made me selfish. I cannot exist without you – I am forgetful of every thing but seeing you again – my Life seems to stop there – I see no further. You have absorb’d me. I have a sensation at the present moment as though I was dissolving – I should be exquisitely miserable without the hope of soon seeing you. I should be afraid to separate myself far from you. My sweet Fanny, will your heart never change? My love, will it? I have no limit now to my love – You note came in just here – I cannot be happier away from you – ‘T is richer than an Argosy of Pearles. Do not threat me even in jest. I have been astonished that Men could die Martyrs for religion – I have shudder’d at it – I shudder no more – I could be martyr’d for my Religion – Love is my religion – I could die for that – I could die for you. My Creed is Love and you are its only tenet – You have ravish’d me away by a Power I cannot resist: and yet I could resist till I saw you; and even since I have seen you I have endeavoured often “to reason against the reasons of my Love.” I can do that no more – the pain would be too great – My Love is selfish – I cannot breathe without you.

Yours for ever
John Keats

Izvor pisma: Hiperboreja  |  English History

Advertisements

Džon Kits: „La Belle Dame sans Merci“

Samotni, bledi, viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
minuo ptica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sva joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božiji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.

Korenja dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozbori meni:
ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah joj sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh,
bleđi od smrti svih,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i ptica minu poj.

Preveo Vladeta Košutić

 

Ah, što te boli viteže,
Da lutaš blijed niz pute?
Kraj vode trska svenula
i ptice šute.

Ah, šta te boli, viteže,
Ko sjena tanak ti je stas?
Vjeveričin stan je pun
I požnjeven klas.

S vlagom tuge, rosom groznice
Na čelu ti je ljiljan blijed,
Ružu na licu skoro će
Ubiti led.

Na polju sretoh gospođu,
Prekrasnu kao vila,
Oči joj divlje gorjele,
Kosa vihorila.

Na svoga konja vinuh je
I dan mi ko čas minu,
Vilinsku pjesmu zapeva,
K meni se svinu.

Stavih joj cvijeće na čelo,
Na ruke, za mirisni pas,
I ko da me ljubi gledaše.
Slatko joj drhtao glas.

Korijen slatki i divlji med
Uz rosnu mi dade manu;
I jezikom stranim „Ljubim te!“
Strasno mi šanu.

U spilju me vilinsku odvede,
Gledajuć divlje, duboko,
Dokle ne usnu, ljubih joj
Bezumno oko.

Na mahovini zaspah s njom.
I snih – ah, jada teška! –
Poslijednji san svoj, zauvjek,
Kraj hladna briješka.

I vidjeh blijede krajeve,
Ratnike, blijede strance,
Vikahu: „La belle dame sans merci“
Skova ti lance.

Mrtvačke usne vidjeh kroz mrak
Gdje viću strašno – od čega
Probudih se, i nađoh se tu
Kraj hladna brijega.

I eto zašto lutam ja
Sam i blijed niz te pute,
Dok kraj vode trska svenula
I ptice šute.

Preveo Ivan Goran Kovačić

 

O, što te muči, kud sam i blijed,
Kud lutaš, viteže moj?
Jezerom već je svenuo šaš,
Zamuko ptičica poj.

O, što te mori, viteže moj,
Da mukla svlada te bol?
Vjeverke već je ambar pun,
A požet već sav je dol.

Ja vidim ljiljan na čelu tvom,
Hlap boli, vrućice znoj,
Hitro ti vene ružica cvijet,
Jer obraz bljeđan je tvoj.

Ja gospu sretoh niz travnik proć,
Prelijepu – vilinju kći,
Kose joj duge, lak noške hod,
A pogled divlji joj bi.

Za njeno čelo ja vijenac spleh,
Grivne i mirisan pas;
Gledne me ko da ljubi me sva,
Slatko joj projeca glas.

I ja je sjedoh na ata svog,
Slijep bijah čitavi dan,
Svijala sva se, a pjev joj bi
Sladak ko vilinji san.

Korijen mi dade užitka pun,
Med divlji, rosu što sja,
Zbilja mi reče njen jezik stran:
„Istinski ljubim te ja.“

U vilin-spilju odve me tad
I plakat, uzdisat sta,
Zaklopih s čet’ri poljupca tu
Divlji joj pogled što sja.

Uljulja tu me ona u san,
I sanjah – ah! jad se zbi:
Posljednju sanju što ikad snih
Na lednom brijegu tom bi.

Kraljeve vidjeh, knezova niz,
Ratnike – blijede ko grob;
Svi viču: „La Belle Dame sans Merci
– Ti zavijek njezin si rob!“

Trulih im usta vidjeh kroz mrak
Prijeteći razvaljen red
I nesta sna i nađoh se tu
Na boku brijega ko led.

I eto zašto ostadoh tu,
Sam lutam i blijed sam vas,
Jezera prem je svenuo šaš
I ptičji zamuko glas.

Preveo Danko Anđelinović 

 

Izvor 1: Džon Kits, „La Belle Dame sans Merci“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Midorag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Izvor 2: Džon Kits, „La Belle Dame sans Merci“, preveo Ivan Goran Kovačić, u: Bajron, Šeli, Kits, Izbor poezije, priredio Ivo Vidan, Sarajevo, Narodna prosvjeta, 1954.

Izvor 3: Džon Kits, Stihovi, preveo Danko Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960.

Slika: Marc Fishman – „La Belle Dame Sans Merci“

Žak Prever: „Ta ljubav“

tumblr_mi7uuhreae1qbz9meo1_500

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna k’o Vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K’o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljani
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
Živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas

Izvor: Žak Prever, Sena dolazi u Pariz, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Alber Kami: „Stranac“ (odlomak)

U vodi zatekoh Mariju Kardonu, bivšu daktilografkinju u mojoj kancelariji, koju sam u ono vreme priželjkivao. Verujem da je i ona mene. Ali brzo je otišla i nismo imali vremena. Pomogoh joj da se popne na bovu i pri tom pokretu dodirnuh joj ovlaš grudi. Bio sam još u vodi kad je ona već potrbuške ležala na bovi. Okrenu se prema meni. Kroz kosu koja joj je padala na oči ona mi se smešila. Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je lepo i kao u šali zabacio sam glavu i stavio je na njen trbuh. Ništa mi nije rekla, i tako sam ostao. Celo nebo bilo mi je pred očima. Bilo je plavo i pozlaćeno. Pod potiljkom sam osećao Marijin trbuh kako se lagano diže i spušta. Upola uspavani, ostali smo dugo na bovi. Kad je sunce suviše pripeklo, skočila je u vodu i ja sam pošao za njom. Stigao sam je, obavio rukom oko pasa i tako smo zajedno plivali. I dalje se smejala. Dok smo se na keju sušili, ona mi reče: „Pocrnela sam više nego ti“. Upitah je da li bi htela večeras da ide u bioskop. Opet se nasmejala i rekla da bi volela da gleda neki film sa Fernandelom. Kad smo se obukli, začudi se što me vidi sa crnom kravatom i upita me jesam li u žalosti. Rekoh joj da mi je majka umrla. Kako je htela da sazna kada, rekoh joj: „Juče“. Ona malo ustuknu, ali ne napravi nikakvu primedbu. Htedoh da joj kažem da to nije moja krivica, ali se uzdržah, jer se prisetih da sam to već rekao gazdi. To ništa nije značilo. Na svaki način, neko je uvek pomalo kriv.

Uveče, Marija je već sve zaboravila. Film je tu i tamo bio smešan i, uostalom, zaista glup. Noga joj je bila pored moje. Milovao sam joj grudi. Zagrlio sam je pri kraju predstave, ali nevešto. Kad smo izišli, pošla je sa mnom u moj stan.

Citat: Alber Kami, „Stranac“, prevela Mirjana Lalić, Rad, Beograd, 1976.

Fotografije: Alber Kami sa suprugom Fransin.

Alber Kami na blogu A . A . A

Oskar Davičo: „Hana“

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Evreja udovca
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu se s njom jegulje
i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.

O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,
plaćao sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe, sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,
Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.
Ja nisam od ića od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci
njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.

Fotografija: Josef Breitenbach, 1950.

Andrić i Milica

Koliko vremena je trebalo, pa da Andrić, pred prijateljima kaže ono, o čemu je tako dugo ćutao?

Trideset godina poznanstva, i trideset godina čekanja, učinili su, u stvari, da on, nikada ne napiše svoj ljubavni roman, već da ga odživi.

Sa Milicom Babić-Jovanović sreo se u Berlinu. Tu je Andrić, posle diplomatskog službovanja u Marselju, Madridu, Briselu i Ženevi, krajem marta 1939, postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije.

Ateše za štampu, istog poslanstva, u to vreme, bio je Miličin suprug Nenad Jovanović. Budući da Andrić nije bio oženjen, on će, kako mi je ispričao Miličin drug iz detinjstva, docnije njen i Andrićev prijatelj, lekar dr Branko Jovanović, Milici da poveri ulogu domaćice na prijemima. On tada ima četrdeset i sedam. Ona trideset godina.

Tako će tu, u Berlinu, iz njihovog „specijalnog prijateljstva“ započeti Andrićeva ljubavna biografija, koja će nositi detalje romana o „velikim čekanjima“. Svu dramatičnost „ljubavnog trougla“, kad emocionalni problemi prerastaju u „saznanje srcem“, a sentiment tu vezu uvodi u dinamičan „ljubavni odnos bez senke i skandala“.

„Učinila si me čovekom“, „You made me a man“, govorio je Džems Džojs svojoj voljenoj Nori.

I Andrić je bio svestan da je, upravo, susret sa Milicom bio presudan da on ode iz Monterlanove „kuće neženja“ (Anri d Monterlan). Uradi ono što je, govorio je, za njega dobro. Iako u poznim godinama, i kada se za ljude njegovih stavova najmanje očekuje, uđe u brak sa ženom, koja je već samim svojim postojanjem opravdala sve, pa i njegovo pravo na građansku običnost. („Kad bi bilo drukčije svi bismo voleli iste žene“ – Gaetan Pikon).

Stvarna žena sa slatkom krvi, dragim imenom i navikama koje odgovaraju mojim. Sve je tu preda mnom i sve se može jesti i piti kao vino i voće. A u isto vreme, tu su moja glad i moja žeđ, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da će ih ikada išta moći utažiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se samo može sagledati u predvečerje dugog dana mog smotničkog leta punog odricanja… – Jelena žena koje nema (odlomak)

Kad se 1941. posle izbijanja Drugog svetskog rata, vraćaju iz Berlina, Andrić  je gotovo svako veče  u kući Jovanovića, u Mišarskoj 10 u Beogradu. Ovde stalno dolazi kada je Nenad u logoru Dahau, kad s Milicom tu stanuje njena majka Zorka i sestra Danka s decom. Porodica Jurišić.

Andrić će u Mišarsku 10 dolaziti i posle, kada se Nenad vrati. Tako mi je pričao Miličin drug iz Tuzle, Branko Jovanović, u atmosferi književnih polemika, uveliko će se raspravljati o Džojsu, Prustu. I, naravno, ličnost večeri, uvek će biti Nenad. On će bukvalno briljirati u nadmetanju s Andrićem, baš, kao što će umeti da se oduševljava njegovim delima. Da s Milicom bude prvi njegov kritičar, dok su knjige bile još u rukopisu.

U stvari, Andrić, svestan zbog čega posebno dolazi u Mišarsku, ponašaće se, reći će dr Branko Jovanović, kao čovek, koga svakog trenutka možete da pitate: „A zašto ste vi ovde?!“ Introvertan po prirodi, „on će, samo kad mora, da uđe u rasprave i razgovore. Mogao je celo veče da, pored prigušene lampe, odsedi, prateći svaki Miličin pokret, a to je mogao da primeti  samo upućen  u njegovu tajnu“.

U „Znakovima pored puta“, on kao da objašnjava te svoje godine. „Tajna se čuva najbolje“, kaže on, „kad smo po nečem – po čemu bilo i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a, najsigurnije čuva onaj koji to čini nesvesno. Inače, nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju, ni tuđu tajnu; ona se krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku, koji poništava sve godine vernosti i ćutanja…“

Koliko ga „pitanje tajne“ opseda, posebno njegove lične koju trideset godina nosi, odaje nam u pasusima „Znakova“. „Ima i takvih slučajeva“, kaže Andrić, „da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu kao skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, rešeni da sve podnesemo i umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi sami, ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti nećee to da nam kažu ili pokažu.“

O slikama:

The origin of these disturbing images has been attributed to various sources in Magritte’s imagination. Like many of his Surrealist associates, Magritte was fascinated by „Fantomas“, the shadowy hero of the thriller series which first appeared in novel form in 1913, and shortly after in films made by Louis Feuillade. The identity of „Fantomas“ is never revealed; he appears in the films disguised with a cloth or stocking over his head. Another source for the shrouded heads in Magritte’s paintings has been suggested in the memory of his mother’s apparent suicide. In 1912, when Magritte was only thirteen years of age, his mother was found drowned in the river Sambre; when her body was recovered from the river, her nightdress was supposedly wrapped around her head.

Izvor: Gordana Brajović, „Andrić i Milica„, Narodna knjiga, Alfa, Beograd 2004.

Slike: Rene Magrit, „Ljubavnici“, 1928.   |   Citat: Rene Magritte

Napomena: Zahvaljujem se svojoj prijateljici, Ružici Medaković, na preporuci citiranog odlomka iz knjige Gordane Brajović.

Vojislav Ilić: „Korintska hetera“

Krilata božice moja, hajdemo u doba ono
Kad Helagabala Avgust vladaše bogatstvom Rima:
Hajdemo u cvetne zemlje gde Tibar veselo šumi
I sedam podnožja ljubi, nežno se grleći s njima.

Sa ravnog Marsovog polja, goneći kočije zlatne,
Zadocnjen žuri se kvirit i u grad umoran stiže;
Frkću umorni konji i lake kočije lete,
I po glatkome drumu vihor se prašine diže.

Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli,
A pomorandža slatka miriše u samoći
I Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje,
To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći.

Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima
Kô crne ogromne mase dižu se u nebo gore,
I Tibar jasnije šumi. No blizu foruma samog,
U hramu Izide blede, zvuci se veseli hore:

To Helagabala Avgust saisku božicu slavi,
I s njime pretori silni. Kraj carskog njegovog trona,
Na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje,
Kô slike titana mračnih, kô tučne statue Krona.

A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža,
Na stepenicama zlatnim korintska hetera sedi;
Ona je podigla oči i strasno Avgusta gleda,
I plamen ljubavi blista sa njenih obraza bledi’.

Veselje vri i bruji… Između stubova drevnih
Gomile razvratnih žena sa divljim krikom se viju,
Svileni peploni njini po podu mramornom pali,
Što sobom stidljivost čednu i ženske lepote kriju.

No ko je taj bledi mladić što tako usamljen sedi
Na pustoj terasi hrama? On, željan večernjeg mira,
Bledo, visoko čelo, na stub je pritiskô hladni,
Na kolenima svetli srebrna i zvučna lira.

U cvetu mladosti prve ljubljaše Iponik Helu,
I jutro života njinog radost je krasila štedro;
Na glas ljubavi njine ožive priroda cela,
I sinje, duboko more, i nebo, plavo i vedro.

Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često
U svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora
Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi,
I oni slušahu s čežnjom šuštanje mirnoga mora.

Kô crne njihove vlasi, tako se i želje njine
Pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti,
Podobno majskome cveću, oni se svijahu družno,
Pijući iz zlatne čaše nevine ljubavne slasti.

Ah, nikad nebeska ljubav ne nađe za lice svoje
Čistije ogledalo od njinih nevinih duša:
Svetle kô kâpi morske, a nežne kô slatki uzdah,
Što ga Psiheja draga sa tajnim trepetom sluša.

No svanu i dan žalosti. U tihi Korintski zaliv
Stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima
Sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje,
Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima!

Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno,
Iponiku bi bilo svetlije i lakše tada;
Al’ on je pružao ruke na sinje, daleko more,
Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

Tamo kuda je nekad sa Helom bludio srećan,
Sada je s bezumnim bolom klicao njezino ime;
On je sedeo samac na pustoj obali mora,
Gde je u svetle noći i Hela sedela s njime.

No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome,
On zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele.
On je prstima svojim iz njenih srebrnih žica
Izvio čarobnu pesmu u slavu nevine Hele

I s lirom i tugom svojom ostavi poljane rodne;
I vale Jadranskog mora zdraveći zvucima setnim,
Iponik u Rim se krete. I, evo, usamljen sada,
On sanja o daljnoj zemlji i njenim poljima cvetnim.

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste,
Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši,
On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora,
I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi,
I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice,
On diže visoko čelo i kose zabaci bujne,
I strasno, nesvesno, divlje udari u njene žice.

I zvuci jeknuše blago i jače i jače grme,
I rasprštaše se silno pod svodom mračnoga hrama
Začuđen diže se Avgust i baci k terasi pogled,
Gde zvuci zvone i ječe i bleda caruje tama.

Prestade veseli šapat između stubova drevnih,
I polupijane žene jurnuše do carskog trona.
Jer grozni, proročki zvuci grmnuše nad njima silno,
Kô tutanj podzemlja mračnog, kô uzvik gnevnoga Krona

I zatim, tiše i tiše, jecahu srebrne strune,
i premirahu bolno i tiho njihovi glasi,
Kao molitva čista, kô uzdah nevine duše,
Il’ kao poslednji jauk, s životom koji se gasi.

Hetere rukama kriju sve tajne lepota svojih,
I kao plašljivo stado zbile se u gustu tamu,
Jer osećahu tada, u čudnom ovome času,
Prisustvo najvišeg oca u mračnom, razvratnom hramu.

A kada poslednji udar oglasi svodove hladne,
Ženski, očajni vrisak prolomi tišinu nemu;
Korintska hetera lepa ugleda svirača bledog,
I po stepenicama svetlim bezumno polete k njemu.

Iponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede
Ona u bolu pade… U hramu tišina vlada,
Četiri sarmata snažna priđoše trupini njenoj,
I bledo, mrtvačko lice sa togom pokriše tada.

Slika: Lawrence Alma-Tadema, „The Roses of Heliogabalus“,1888.

Njegoševa „Noć skuplja vijeka“

timthumb-2timthumb-1 timthumb

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave…
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Uz Njegoševu pesmu, prilažem i predavanje profesora Mila Lompara koje može biti dobra smernica za razumevanje Njegoševe pesme. Profesor čita pesmu i tumači stih po stih, ostajući tako veran tekstološkoj analizi, ali i situira pesmu u određeni društveni i intelektualni kontekst, dopunjujući njeno značenje, kao i njen značaj. Slike koje prate ovu objavu deo su zaostavštine Olje Ivanjicki. Ovo predavanje deo je audio zapisa koje objavljujem na Soundcloud nalogu bloga A . A . A.

 

Pesma „Noć skuplja vijeka“ napisana je 1845. godine. Prvi put je objavljena u „Bosanskoj vili“ 1913. godine. U nastavku prilažem link ka svim brojevima tog časopisa iz 1913, kao i slike na kojima se vidi komentar Pavla Popovića i tekst Njegoševe pesme.

Izvor: Bosanska vila, 1913. (Godište 28, Broj 01)

Vasko Popa: „Daleko u nama“

Image result for picasso birds

Ciklus pesama „Daleko u nama“ unutar pesničke zbirke Kora (odabir)

1

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze

Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama

Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama

Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba

3

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim

Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči mi zebu

Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera

Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan

4

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda

Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag

Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim

Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama

9

Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela

Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi

Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim

14

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

15

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele

Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

19

Mladost nam lista
Zelena duž svih ulica

Obrazi kuća sjaje se
Kada prođemo

Stopalima našim
Pločnici igraju karte

Zvezda smo iznenadna
Na licu prolaznika

Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana

21

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred moga lica

Ruke tvoje otvaraju mi dan

Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio

Ruke tvoje sanjaju u mojima
San svih ozvezdanih ruku na svetu

24

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam

Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si

(1943-1951)

Izvor: Vasko Popa, „Kora“, Nolit, Beograd 1969.

Crteži Miloša Crnjanskog

O ovim crtežima nisam uspela da pronađem nikakve adekvatne informacije. Ni godine nastanka, ni eventualne povode nastanka, ni to da li su negde bili izlagani, ni to u čijoj su bili kolekciji. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije crteži su predočeni javnosti, ali bez detaljnijeg opisa (ili isti postoji ali zahvaljujući neorganizovanom i zastarelom izgledu sajta ja nisam uspela da ga pronađem). Stoga, kako bi predstavljanje bilo potpunije, uz ove crteže, prilažem tri pesme iz zbirke „Lirika Itake“ Miloša Crnjanskog, objavljene 1919. godine.

Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
Ane tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
Ni plamena dosta da mene voli:

No samo sablanovi viti,
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Mramor u vrtu

Kad ćutke sedaš
do nogu mojih i gledaš,
jesenje puteve sumorne,
a usta ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si živa.

Mrtva si mi gola.

Koža me tvoja puna tankih žila
seti kako sred razvalina
poprskanih muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruži punoj mesečina,
sete me smrti.

Tada, zalud širim grane
na tebe golu.
Sve mi se čini zbog tebe je jesen
i čim zaspim
u ludoj će strasti i bolu
iz tvojih cvetova mlečnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom se u lišću svelom
udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.

Izvor: Narodna biblioteka Srbije