Fridrih Helderlin: „Menonove tužaljke za Diotimom“

I

Izlazim svakoga dana i stalno tražim drugo,
Sve staze zemlje davno ispitao sam već;
Svežinu visova onih, sve zasenke posetim
I izvore; zabludi duh mi uvis pa sađe,
Počinak moli; tako ranjena zverka beži
U šume gde s podneva beše bezbedne tame mir;
No zelen log joj neće više da razgali srce,
Nesanom jadikovkom goni je okolo trn.
Niti joj topla svetlost pomaže, ni hlad noćni,
A zalud svoje rane u rečni zaranja talas.
I kao što zemlja zalud radosno bilje joj pruža
Za lek, a krv joj provrelu ni jedan zefir ne stiša,
Tako je, čini mi se, voljeni moji, i sa mnom,
I niko da mi sa veđa skine žalosni san?

II

Zaista, bogovi smrti, ne vredi, kad već jednom
Držite čvrsto u vlasti čoveka pobeđenog,
Kad ste ga, zli, povukli dole u groznu noć
Iskati, preklinjati ili se srditi na vas,
A ni strpljivo biti u toj strahotnoj stezi,
I sa osmehom da se sluša vaš trezni pev:
Mora li se, tad zaboravi dobrobit, nemo usni!
Pa ipak ti sa nadom izvire zvuk iz grudi,
Još uvek ne možeš, o dušo moja, niti sada
Da navikneš se na to, pa sred sna gvozdenog sanjaš!
Nije mi praznik, pa ipak ovenčao bih vlasi;
Zar nisam sasvim sam? Al mora da je nešto
Prijazno iz daljine blizu mi; pa moram da se
Smešim i čudim svome blaženstvu usred bola.

III 

Svetlosti ljubavi! Zlatna zar i mrtvima sijaš?
Slike iz  vedrijih dana, da l svetlite mi u noći?
Umilni vrtovi, brda u sutonjem rumenilu,
Da ste mi dobrodošli, i vi tihe staze u gaju,
Nebesne sreće svedoci, i vi, visokomotrene zvezde
Što blagoslov mi tada pogledom udeliste često!
I vi, zaljubljeni, vi lepa deco majskog dana,
Spokojne ruže, vi ljiljani, još spominjem vas često!
Proleća prolaze, zbilja, godina istisne drugu,
U meni i u bitci, tako gore protutnji vreme
Nad smrtnikovom glavom, al ne i pred blaženim okom,
I zaljubljenima drukčiji dan je život na dar.
Jer svi ti dani i sve te godine zvezdane behu,
Diotima, sa nama prisno i zanavek u jedinstvu;

IV

Ali mi zadovoljni u družbi, ko labudi zaljubljeni
Uz jezero na počinku, il kad ih ljulja val
Pa motre dole vodu gde je srebrnih oblaka odraz
I pod zabrodelima se plavet eterska mreška,
Tako smo zemljom išli. Pa i kad je pretio severac,
On, ljubavnika dušman koji tužaljke sprema,
I s grana padalo lišće i vetrom letela kiša,
Spokojno smešismo se, sa svojim bogom u čuvstvu,
U razgovoru prisnom, u jednoj pesmi duše,
Sasvim smireni sobom, detinje radosno sami.
Al pust mi sada je dom i oči su mi moje
Uzeli, i sa njome ja izgubih sebe.
S tog bludim i ko seni živeti moram, a sve se
Ostalo dugo već meni čini da nema smisla.

V

Da slavim hteo bih; ali šta? I s drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.
To je, to je moj nedostatak, znam, zato mi kletva
Tetive bogalji, baca natrag na moj početak,
Bezosećajno vazdan da sedim, i nem kao deca,
Tek suza katkad hladno da kradom krene okom,
A rastuži me biljka poljska i pesma ptica,
Jer u radosti jesu i oni glasnici neba,
Al mi u jezi grudi i životvorno sunce
Mlako i neplodno sviće, zracima noći nalik,
Ah, i ništavno, prazno ko zid zatvorski nebo
Ko teret što me svija visi mi iznad glave!

VI

Ti drukčije mi znana, mladosti! Pa da l će ikad
Molitve da te vrate? Ima li staze natrag?
Zar i meni da bude ko bezbožnim, što nekad
Behu zaseli ipak očiju sjajnih za sto
Blaženih, no presiti brzo. ti nestalni gosti
Sada su nemi, i sada, pod pesmom povetarca,
Pod rascvetalom zemljom usnuše, sve dok jednom
Čuda jednoga moć ih, utonule, ne sklone
Povratku, opet tlom da zazelenelim hode. –
Sveti dah struji božanski kroz sveti obris
Kad svečanost se nadahnjuje, i plime ljubavi vrve,
I napojena nebom životna šumi reka
Kad u dubini zatutnji, i noć svoja blaga prilaže,
I sa dna korita struja sja pokopano zlato. –

VII

Ali, o ti, koja mi još na raskršću onda,
Kada pred tobom klonuh, utešno pokaza Lepše,
Ti koja me nekad nauči ushitu tihom
Da veliko vidim, radosnije bogove pevam, ćutke
Kao i oni; božansko dete! Da l ćeš ko nekad
Javiti mi se uz pozdrav, uzvišene mi zboriti stvari?
Vidi, moram pred tobom da plačem i da tužim
Premda se duša toga stidi, na blagorodnije misleći vreme.
Jer dugo već, tako dugo umornim stazama zemlje
U lutanju te tražih, na tebe sviknut, vedri
Duše čuvaru! No zalud, i rasuše se leta
Otkad sluteći gledasmo sjaj večeri oko nas.

VIII

Tebe samo, tebe junakinjo, svetlost podržava tvoja
U svetlosti, i trpnja te u ljubavi drži, ti blaga;
A čak ni sama nisi; dosta je druga u igri
Tamo gde cvetaš i miruješ među ružama godine;
A čak i Otac, on sam ti po muzama blaga daha
Nežne šalje uspavanke. Jeste, još je to ona,
Sasvim! Još od glave do pete pred očima mi lebdi
Atinka, kao nekad, u spokojnom prilasku svome.
I jer ti, prijazni duše, sa vedroumna čela
S blagoslovom i čvrsto zrak među smrtnike pada,
Ti mi svedočiš, kažeš da ja drugima opet
Kazujem isto, jer ni drugi to ne veruju,
Da od brige i srdžbe besmrtnija je radost
I zlatni dan da dnevno ostaje još na kraju.

IX

Zato ću, nebesnici, i da vam hvalim, i najzad
Dahnuće opet molitva pevača iz lakih grudi.
I kao kad sam s njome na sunčanom stajao visu
Životno bog mi jedan iznutra zbori iz hrama.
Pa hoću i da živim! Već se zeleni! Kao sa svete
Lire, sa srebrnih brda Apolonovih zvoni zov!
Dođi! Ko san to beše! Već su krvava krila
Zaceljena, i nade sve podmlađene žive.
Veliko naći mnogo je; mnogo još ostaje; ko je
Ljubio tako, sledi, jer mora, do bogova put.
Pa pratite nas onda časovi ozbiljni, sveti,
Časovi mladosti! Svete slutnje, o budite s nama,
I vi molitve smerne, i vi sva nadahnuća,
I vi geniji dobri što uz ljubavnike ste rado;
Budite s nama dok se na zajedničkim tlima,
Tamo gde blaženi se spremaju da opet siđu,
Tamo gde orlovi su, sazvežđa, glasnici Oca,
Tamo odakle su muze, junaci, ljubavnici,
Tamo, il tu se možda na rosnom sretnemo ostrvu,
Gde će tek, u svom cvatu u vrtovima združene
Pesme nam istinske biti, proleća duže lepa,
I gde počinje snova godina naših duša.

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih

Margerit Jursenar: „Oproštajni udarac“ (odlomak)

Bivši vrtlar mi priđe i na uho reče gunđavim i molbenim tonom starog uplašenog sluge, koji dobro zna da će biti otpušten zbog prenošenja takve poruke:

„Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to budete vi…“

Pruži mi revolver; uzeh svoj, i automatski koraknuh. Za tog tako kratkog prijelaza, imao sam vremena ponoviti u sebi više puta da mi je Sofija možda htjela uputiti poslednji apel, a da je ovo naređenje bilo samo izgovor pa je to učinila šapatom. No ona ne pomače usne; rasijanim pokretom počela je otkopčavati gornji dio svoje vojničke bluze kao da ću prisloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje rijetke misli išle ka tom živom i toplom tijelu koje mi je intimnost našega zajedničkog života učinila skoro isto toliko bliskim kao i tijelo prijatelja: i osjetih kako me steže neka vrsta apsurnog žaljenja za djecom koju je ova žena mogla donijeti na svijet, koja bi naslijedila njenu odvažnost i njene oči. No nije na nama da naseljavamo stadije i rovove budućnosti. Još jedan korak i bio sam tako blizu Sofije da sam je mogao poljubiti u potiljak ili položiti ruku na njeno rame potresano malim gotovo neprimjetnim trzajima, no već od nje nisam više vidio do obris izgubljena profila. Disala je nekako suviše brzo, a ja sam se zakačio za pomisao da sam želim dokrajčiti Conrada, i da je to isto. Opalih okrenuvši glavu, poput prestrašena djeteta koje je bacilo petardu u Božićnoj noći. Prvi pucanj odnio je samo dio lica, što će mi uvijek onemogućavati da znadem kakav bi izraz Sofija poprimila u smrti. Nakon drugog pucnja sve je bilo okončano. Prvo sam mislio da je ona, zatraživši od mene da ispunim tu dužnost, vjerovala da mi daje zadnji znak ljubavi, najkonačniji od svih. Potom sam shvatio da se samo htjela osvetiti, i ostaviti mi grižnju savjesti. Točno je proračunala: katkada je osjećam. Uvijek vas u klopku uhvate te žene.

Izvor: Marguerite Yourcenar, „Oproštajni udarac“, preveo Mile Pešorda, Svjetlost, Sarajevo, 1983.

Četri pesme o pticama Žaka Prevera

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja.

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim
nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabljivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da se ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
Tada iščupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna

KRV I PERJE

Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja

Ševo uspomena
Stegao sam svoju pesnicu

Ševo uspomena
Lepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava

PESMA PTIČARA

Ptica koja leti tako nečujno
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv

Ptica koja leti tako oprezno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi

Izvor: Žak Prever, „Sena dolazi u Pariz“, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Đovani Bokačo: „Tri brata“

U Mesini su živela tri brata, tri mlada trgovca, kojima je njihov otac, koji je bio iz San-Đimijana, posle smrti, ostavio veliko bogatstvo; oni su imali jednu sestru, Lizabetu po imenu, koja beše lepa i dobro vaspitana devojka, ali koja se, iz nekog nepoznatog razloga, još ne beše udala. Osim toga, ta tri brata imađahu u svom dućanu jednog mladića iz Pize, koji se zvao Lorenco, i koji je sve njihove poslove vršio i njima upravljao. Pošto je to bio lep, stasit i uz to umiljat momak, on se Lizabete, koja ga je često viđala, silno dopade. Kad je to zapazio Lorenco, on predade zaboravu sve svoje druge ljubavne pustolovine i poče da skreće svoju pažnju na nju. I stvar dođe dotle da njih dvoje, nakon kratkog vremena, pošto se behu svideli jedno drugom, počeše činiti ono za čim su najviše žudeli. Nastavljajući to i provodeći svoje časove u silnom uživanju, oni ne umedoše sačuvati tajnu, te jedne noći Lizabetin najstariji brat spazi je, u trenutku kad ga nije videla, gde ulazi u sobu u kojoj je spavao Lorenco. I, premda ga to otkriće beše veoma ojadilo, on ipak, kao pametan čovek ne reče ništa i ne uradi ništa, nego u premišljanju i mozganju sačeka jutro. Čim je, pak, svanuo dan, on svojoj braći to ispriča i njih trojica, posle dužeg dogovaranja i savetovanja donesoše odluku da, kako bi srama poštedeli sebe i svoju sestru, preko toga pređu ćutke i da se drže tako kao da nijedan od njih nije ništa ni video ni čuo, dok ne dođe vreme da svoju sramotu zbrišu pre nego što bi iko mogao doznati za nju.

I, ostavši pri toj odluci, oni su se, po svom svakidašnjem običaju, i dalje sa Lorencom šalili i smejali se; ali, jednog dana, pošavši, tobože, u šetnju izvan grada, povedoše Lorenca sa sobom i na jednom osamljenom i, po njihovom mišljenju podesnom mestu, ubiše ga i zakopaše u zemlju, tako da ih niko nije video. Pošto su se vratili u Mesinu, oni su svakome ko bi se za njega raspitivao odgovarali da su ga poslali nekuda radi nekih poslova. I svi su u to verovali, jer u često imali običaj da ga šalju tamo i ovamo.

Pošto se Lorenco ne vraćaše, Lizabeta, zabrinuta što se toliko dugo zadržao, poče često braću pitati za njega; jednog dana, kada im se opet beše obratila takvim pitanjem, jedan od njih joj reče:

„Šta znači to? Šta je tebi Lorenco, te se toliko raspituješ za njega? Ako još jednom upitaš tako što, daćemo ti odgovor kakav zaslužuješ.“

Tužna, ožalošćena i ispunjena neizvesnošću i strepnjom, ona se za njega nije više raspitivala, ali je svake noći, gorko plačući što ga nema, prolivala čitave potoke suza, dozivala ga po imenu i preklinjala ga da dođe. Tako je stalno čekala, provodeći svoj život, u tuzi i jadu.

Jedne noći, pošto je mnogo plakala i plačući zaspala, ona usni Lorenca. Kao došao on k njoj, sav bled, raščupan i u poderanoj odeći i kao reče joj:

„Oh, Lizabeta, ti me neprestano dozivaš i strahovito me prekorevaš svojim suzama što ne dolazim. Stoga znaj da je ne mogu da se vratim, jer su me tvoja braća ubila poslednjeg dana kada si me videla.“

Onda joj je označio mesto gde su ga ukopali, kazao joj da ga više ne doziva, i zatim ga je nestalo.

Probudivši se, devojka u taj san poverova kao u javu, te stade gorko plakati. Kad je potom izjutra ustala, ona, ne usuđujući se da išta kaže svojoj braći, odluči da ode na označeno joj mesto, kako bi se uverila da li je istinito ono što je u snu videla; i, pošto je dobila dopuštenje da može malo prošetati izvan grada, ona, u pratnji jedne žene, koja je ranije bila kod njih i od koje nije nikada ništa tajila, ni časka ne oklevajući, otide tamo, razgrnu suho lišće, kojega je bilo tu, stade otkopavati zemlju gde je bila najmekša, te nakon kratkog vremena naiđe na mrtvo telo svog dragana, koje se još ne beše počelo raspadati, i tako vide da se njen san obistinio.

Premda je zbog toga bila tužnija nego ikoja žena ikada i zbog čega drugoga, ona je videla da tu plač nije na svom mestu. Njoj bi najmilije bilo da to mrtvo telo odnese odatle, te da ga u dostojniji grob ukopa; ali, znajući da to ne može učiniti, ona nožem odrubi njegovu glavu kako je znala i umela, uvije u ubrus, zemlju nabaca na ostatak leša, uvijenu glavu spusti služavci u kecelju, pa se udalji sa tog mesta, pazeći da je niko ne vidi, i ode kući.

Čim je tamo stigla, zatvori se zajedno sa glavom u svoju sobu, briznu u plač, svu je obli suzama i po tisuću puta poljubi je sa svih strana. Zatim uze poveću saksiju, jednu od onih saksija u koje se sada sadi bosiljak, stavi u nju glavu, uvijenu u čisti ubrus, preko nje napuni saksiju zemljom, u ovu zasadi nekoliko stručaka salernskog bosiljka i stade je zalivati samo vodom od ruža ili od pomorandžinog cveća i svojim suzama. Ubrzo potom ona beše uobičajila da pokraj te saksije sedi i s najvećom čežnjom u nju gleda, pošto ona u sebi skrivaše njenog Lorenca. A i kad bi je se dugo nagledala, ona bi otpočela plakati i plakala bi dok god suzama ne natopi ceo bosiljak. Nešto zbog uporne i duge nege, a nešto zbog masnoće zemlje, što ju je davala glava koja se raspadala, bosiljak se razvije bujno i stade divno mirisati. Pošto je ona to činila neprestano, nju u tome zapaziše njeni susedi, koji se nisu mogli dovoljno načuditi što joj lepota iščezava i oči se gase, te o tome izvestiše njenu braću, rekavši im:

„Mi smo gledali kako to ona čini iz dana u dan.“

Kad su braća to čula i u istinitost toga uverila se, oni je nekoliko puta žestoko pokaraše; ali, kad to ništa nije pomoglo, krišom joj oduzeše njenu saksiju. Videći da u njenoj sobi više nema saksije, ona ih srdačno stade moliti da joj je vrate, pa, pošto oni to ne htedoše da učine, jadna devojka se od tuge i plača razbole i u svojoj bolesti nastavi da traži saksiju sa bosiljkom.

Mladi ljudi začudiše se tom njenom upornom zahtevu, te stoga odučiše da vide šta ima u toj saksiji; i kad su iz nje istresli zemlju, ugledaše ubrus i u njemu glavu, koja se oš ne beše raspala toliko da po njenoj kovrdžavoj kosi ne bi mogli poznati da je to Lorencova. Zaprepašćeni time, oni se pobojaše da bi se za njihov zločin moglo doznati, pa stoga tu glavu oprezno zakopaše u zemlju, a zatim, ne rekavši nikome ništa, iz Mesine otidoše u Napulj.

Mlada devojka, koja je neprestano uz plač tražila samo svoju saksiju sa bosiljkom, umre plačući, te tako se završi njena nesrećna ljubav.

Izvor: Đovani Bokačo, „Dekameron“, preveo Momčilo Savić.
Slika: Sandro Botičeli, „Mojsijeva mladost“ (Sikstinska kapela), 1482.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Ali u tome i greše mlada bića tako često i tako teško: što se ona (u čijoj je prirodi da nemaju strpljenja) bacaju jedno drugom u naručje kad ih obuzme ljubav, pa se rasipaju onakva kakva su u svojoj nesređenosti, neredu i pometenosti… A šta onda da bude? Šta da učini život sa ovom gomilom polurazbijenih bića koju ona nazivaju svojom zajednicom a rado bi je nazvala svojom srećom, kada bi se to moglo, i svojom budućnošću? Tu svako gubi sebe drugom za ljubav i gubi drugog i mnoge druge koji bi još došli. I gubi širine i mogućnosti, zamenjuje približavanje i promicanje tananih stvari punih slutnji za jalovu smetenost iz koje više ništa ne može da nastane; ništa sem malo gađenja, razočaranja i bede i spasavanja u jednu od mnogih konvencija koje su, kao opšta skloništa duž ovog najopasnijeg puta, u velikom broju izgrađene. Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

Doduše, mnoga mlada bića koja pogrešno, to jest jednostavno predajući sebe i neusiljeno vole (a prosečni čovek uvek će ostati pri tom) osećaju mučni teret promašaja i hoće i stanje u koje su dospeli da na svoj način učine sposobnim za život i plodnim; jer njihova im priroda kazuje da se pitanja ljubavi, još manje no sve što je inače važno, ne mogu rešiti javno i po ovom ili onom dogovoru; da su to pitanja, prisna pitanja čoveka čoveku, koja u svakom pojedinom slučaju zahtevaju nov, naročit, samo lični odgovor, ali kako bi oni koji su se već spojili i veše se ne odvajaju i ne razlikuju, koji dakle više nemaju ničeg svog, mogli da nađu izlaz iz sebe samih, iz dubine već zatrpane osamljenosti?

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Paula Modersohn-Becker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.

Estetički stavovi Dejvida Hjuma (I deo)

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Tražiti pravu lepotu, ili pravu izobličenost, beskorisna je potraga koliko i pokušati da se utvrdi pravo slatko ili pravo gorko. U skladu sa sklonošću organa, isti predmet može biti i sladak i gorak, a i poslovica je s pravom odredila da je o ukusima beskorisno raspravljati. Sasvim je prirodno, čak i potpuno potrebno, proširiti ovaj aksiom na umni kao i na telesni ukus; tako nalazimo da se zdrav razum, koji je tako često u neskladu sa filozofijom, posebno sa skeptičnom, barem u jednom slučaju, usaglašava sa njom iskazujući istu presudu.

Dejvid Hjum: „Ogledi o moralu, politici i književnosti“, 1745.

Skulptura: Antonio Kanova: „Amor i Psiha“, 1789. (detalj)

Nina Berberova: „Kurziv je moj“ (odlomak II)

Nina Berberova and Vladislav Khodasevich:

I u toku očajničkih i beznadežnih godina mog života umela sam da budem sama, umela sam da ćutim i budem stroga prema samoj sebi, u početku – sa nekakvim mladalačkim sitničarenjem, koga sam se kasnije potpuno oslobodila.

– Uglavnom, tebi niko nije potreban, zar nije tako? – rekao je Hodasevič.
– Ti si mi potreban.
– Donekle… Hteo bih da te vidim u bezizlaznoj situaciji.
– U bezizlaznijoj nego sada s tobom?
– Da. (Sada ponekad možeš minuse da pretvaraš u pluseve.)
– Bila bi to ružna slika.
– Ja uvek imam izlaz: mogu da vratim kartu.
– Nikako. Hoću da je do kraja iskoristim, i čak i da pokušam da se jedan deo puta „prošvercujem“.

(Da li mu se dopada moja gvozdena priroda? – razmišljala sam ponekad – ili mu je mrska?)

Moja sreća sa njim nije imala ona uobičajena obeležja: radost, svetlost, blaženstvo, spokojstvo, zadovoljstvo, mir. Ona se sastojala iz nečeg drugog: jače sam pored njega osećala život, više sam osećala da postojim nego pre susreta sa njim, osećala sam da sam puna života uprkos svim njegovim protivurečnostima, da u stradanju koje sam tada iskusila imam u sebi više života nego da sam delila okruženje i one koji su me okruživali samo na „da“ i „ne“ – intezitet „napada“ ponekad je bio takav da je i svako čudo bilo moguće. Nisam ubeđena da komfor, vera u sigurnost sutrašnjeg dana, ima za savremenog čoveka isto značenje kao pre sto godina: ako ćemo da sudimo po savremenoj književnosti, ono se u znatnoj mei izgubilo. Nisam jedina „tražila život“ bez udobnosti i mira. No već tada mi se nametala misao da sam „bila, jesam i biću“, ali možda neću „postati“. To me nije plašilo. U „biti“ je postojao intezitet, koji u „postati“ nisam osećala.

Za mene naš dijalog, koji je trajao sedamnaest godina, ne predstavlja prošlost. To je ista takva sadašnjost kao i današnji dan. Ona u meni živi i do danas utiče na mene, razvija se u meni, kao što se i ja razvijam u njoj, mada danas više nikog nikuda ne vodim, i sama se ni na koga ne oslanjam: u sebi sam spojila Anđela i Toviju, i oni više ne postoje. U toku mnogih godina u različito vreme bili smo zajedno. Sada se, kao u detinjstvu, budim sama i tonem u san sama.

Izvor: Nina Berberova, Kurziv je moj, prevela Slobodanka Draškoci, Paideia, Beograd 2002.

Fotografija: Nina Berberova i Vladislav Hodasevič

Džejms Džojs – „U tamnoj borovoj šumi“

U tamnoj borovoj šumi
Da je ležaj nama,
U podne,
U dubokim tamnim senama.

Kako je lepo leći ovde,
Uz poljupce mile,
Gde su velike borove šume
Zaostrvljene bile.

Slađi je bio
Tvoj poljubac što se osu,
Uz tvoju meku,
Talasavu kosu.

O, u podne
U borove sene,
Ljubavi moja mila,
Ti pođi uz mene.

Preveo Bojan Belić
Iz zbirke „Kamerna muzika“

Slika: Gaston La Touche: „Le baiser“

Lu Andreas-Salome o očima Fridriha Ničea

Napola slepe, uprkos tome nisu imale ništa od onog vrebajućeg, škiljećeg, nehotično prodornog izraza koji se sreće kod mnogih kratkovidih osoba; izgledale su pre kao čuvari svoga blaga, neme tajne, koju ne sme da takne nepozvani pogled. Slab vid davao je njegovim crtama jednu sasvim posebnu vrstu čarolije, time što se, umesto da odražava promenljive spoljašnje utiske, okretao samo onome što je privlačilo njegovo interesovanje. Te oči su gledale u ono unutrašnje i u isti mah – daleko preko najbližih predmeta – u daljinu, ili bolje rečeno: u unutrašnje kao u neku daljinu. Jer u osnovi, čitavo njegovo misaono istraživanje nije bilo ništa drugo do traganje čovekove duše za neotkrivenim svetovima, za „njihovim još neiscrpenim mogućnostima“ (‘Sa one strane dobra i zla’, 45), koje je on sebi neprestano oblikovao i preoblikovao. Kad bi se, takav kakav je bio, upustio u neki razgovor koji bi sam potakao, u njegovim očima je moglo da se pojavi i iščezne neko dirljivo svetlucanje, a onda bi iz njih tmurno, gotovo preteći progovorila usamljenost, kao iz zastrašujućih dubina – iz onih dubina u kojima je on uvek ostajao sam, koje ni sa kim nije mogao da podeli, od kojih ga je i samoga hvatao užas – i u koje je na kraju potonuo njegov duh.

Izvor: Blog književnog kluba „Prejaka reč“