Зашто је Роуз Девит Бјукартер једна од омиљених филмских хериона?

Постер за филм „Титаник“ из 1997. године

Добро памтим прва три филма која сам гледала у биоскопу. Први је био Изгубљени свет (то је, заправо, други део филма Парк из доба јуре). Отац је млађу сестру и мене водио у Дом синдиката. И данас се сећам уличног светла које ми је деловало као да су се звезде супустиле на тада (данас незамисливо) потпуно празну улицу Кнеза Милоша којом смо се враћали кући, била је недеља. Други филм који сам гледала у биоскопу био је Титаник, гледали смо га опет нас троје, у биоскопу са најнеобичнијим именом на свету (за један биоскоп), Рода. Трећи филм сам гледала са сестром, овога пута без оца, опет у Роди, филм се звао Нотинг Хил. Био је то период 1997-1999. године.

Сва три филма означила су неку моју фасцинацију, чему филмови у том узрасту и служе. Главна јунакиња филма Титаник, Роуз Девит Бјукартер, заувек је тада постала део мене, она је била моја прва и омиљена филмска хероина.

Роуз је била девојка заробљена у свету конвенција. Она је за мене представљала принцип модерности, самосвести, одлучности, храбрости, слободе, отреситости. Њен карактер, слабост и снага у истој личности, њено облачење, љубав према уметности и доктору Фројду, њена емоционална нестабилност, нека врста права на слабост коју је себи допустила, и са којом се бори или се не бори, били су разлози због којих ми се свидела. Најзад, ту је био и моменат дивљења њеној храбрости да се без калкулисања, потпуно отвореног срца, препусти мушкарцу у кога се заљубила. Наставите са читањем

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

Елфриде Јелинек

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

Pet pesama Žaka Prevera

Rober Desno, „Prever sa psom“, Pariz, 1954.

BARBARA

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara

Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara

Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Pet pesama o pticama Žaka Prevera

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja. Nastavite sa čitanjem

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Žana Ebitern oko 1918. godine

Tri fotografije Žane Ebitern iz 1918. godine

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala! Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

Slika: Žerar Šloser

Slika: Žerar Šloser

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,

Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema. Nastavite sa čitanjem

Valter Bozing o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

Beskrajno uživam posmatrajući detalje njegovih slika (slikar od nas zahteva da mu priđemo sa lupom u ruci), ali malo toga bih mogla da zaključim ili o njima napišem osim da je Boš naš sagovornik i naš savremenik. Dante je pre njega napisao Pakao, međutim, tortura nije ista. Ne govorim o mehanizmima mučenja i detaljno razrađenim krugovima pakla. Više mi se čini da uprkos telesnim stradanjima nesrećnih Bošovih ljudi mi, zapravo, prisustvujemo strahovitom mučenju njihove duše.

U Bošovom paklu vidimo prikaze mučenja. Nelagoda posmatrača je u tome što mi ne znamo da li su ta prikazana mučenja motivisana. Kod Dantea motivacija je jasna, kod Boša ona izostaje. Dante je stariji od Boša sto osamdeset pet godina. Ipak, oni izgledaju kao savremenici kada je u pitanju doživljaj sveta. Boš je živeo u približno isto vreme kada i Leonardo da Vinči, međutim, njegov svet mnogo je drugačiji. Bošovi sagovornici su i naši sagovornici: Franc KafkaTed Hjuz.

Prošle godine je obeleženo petsto godina od smrti Hijeronimusa Boša i četristo godina od smrti Servantesa i Šekspira. Zajedno sa Danteom, Erazmom, VijonomRableom i Brojgelom oni vode dijalog. Pakao je izvestan, u svakom slučaju. Povodom ove godišnjice u Holandiji je organizovano niz predavanja i izložbi a napravljen je i sajt koji dobro objašnjava simbole i kontekst onoga što je Boš naslikao na triptihu Vrt uživanja.

U nastavku slede detalji sa triptiha Vrt uživanja, Bošovog najpoznatijeg dela koje se nalazi u muzeju Prado u Madridu, kao i odlomak Valtera Bozinga iz knjige Hijeronimus Boš (1450-1516): Između raja i pakla. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Paula Moderson-Beker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima.

Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.

Kad govoriš, reču su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove. Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada, neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila. Nastavite sa čitanjem

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

Edvard Munk, „Privlačnost“, 1896.

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.

Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.

Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine. Nastavite sa čitanjem

Robert Muzil: „Prenoćište u predgrađu“

Edvard Munk, „Madona“, 1895.

Svake noći tačno u ponoć zatvarana su teška drvena krila ulazne kapije i na nju sa unutrašnje strane navlačene dve gvozdene prečage debljine ruke. Do tada bi zakasnele goste sačekivala sanjiva stara služavka u seljačkoj nošnji. Četvrt časa kasnije prošao bi tuda lagano kružeći gradom stražar koji je nadgledao vreme zatvaranja gostionica. U jedan čas po ponoći iz magle bi izronila patrola koja je dolazila iz obližnje kasarne, bat tri para nogu bivao je sve glasniji, da bi prerastao u zvonak marš i ubrzo utihnuo u daljini. Dugo potom ne bi se čulo ništa osim hladnog, vlažnog ćutanja tih novembarskih noći. Tek u tri časa naišla bi prva kola sa sela. Uz veliku buku prolazila su treskajući se preko kaldrme. Umotani u svoju ćebad, ogluveli od kloparanja točkova, ukočeni od jutarnje studeni, njihali su se iza konja kočijaši.

Jedne takve noći pred samu ponoć došao je taj par i zatražio sobu. Služavki se muškarac učinio poznat. Bez ikakve žurbe zatvorila je visoku kapiju, navukla teške prečage i povela goste, ne pitajući ih ništa. Najpre uz kamene stepenice, tada dugačkim hodnikom bez prozora, sa dva nagla i neočekivana zavoja, zatim uz pet kamenih stepenika, izlizanih od silnog gaženja i ponovo jednim hodnikom prekrivenim napuklim kamenim pločama koje su se pomerale pod težinom nogu. Na njegovom kraju, što goste nije nimalo začudilo, nekoliko uskih stepenika vodilo je nagore, do jednog malog trema na koji su izlazila troja vrata; stajala su niska i mrka nad otvorom stepeništa. Nastavite sa čitanjem

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

Edvard Munk, „Akt“, 1920.

Trejsi Emin, „I am the Last of My Kind“, 2019.

Vedro, zimsko podne… Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene crvenom čojom.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se boji. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog bregea izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako ona reskira da se sruči u provaliju! Umreće, poludeće.

– Preklinnjem vas! – velim ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka popušta, i ja po licu vidim da ona popušta s opasnošću po život. Ja je nameštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno otiskujemo u bezdan.

Sanke lete kao kuršum. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče nas u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenut samo i izgleda – mi ćemo propasti. Nastavite sa čitanjem

Sugestija, nedorečenost i tišina u Vermerovom slikarstvu

tumblr_ol365ib9O51tsbf2fo1_1280

Johanes Vermer, “ Žena sa bokalom“, 1664. (detalj)

Šarl Svan, jedan od junaka Prustovog romana U traganju za minulim vremenom, piše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, zatim i detaljno opisao odnos pisca Bergota, još jednog junaka svog romana, prema ovom holandskom majstoru. Iako se obično Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermerovo delo, činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. On piše o ovom slikaru dve decenije pre Prusta. Toliko o modernističkoj literaturi. Kasnije, Vermer biva podsticaj književnici Trejsi Ševalije za roman Devojka sa bisernom minđušom.

Zašto je ovaj slikar toliko bitan piscima? Vermerovo slikartvo nije jedino pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera, građanske klase u usponu koja je predata zadovoljstvu sviranja muzike, niti teži žanrovskom prikazu susretanja zaljubljenih ili prikazu svakodnevnih rituala i aktivnosti. Ono je suptilna igra odnosa prikazanih figura, razvijena kroz simbolički nagoveštaj predmeta kojima su prikazani okruženi, kao i svetlosti koja je temeljni i graditeljski princip atmosfere na tim slikama. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu važno.

Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili kritičare ne bi li njihova dela bila po drugi put osvetljena zavesom oka, ne bi li draperija, nalik onima koje je Vermer slikao, bila do kraja povučena, ne bi li do kraja osvetlila značenjski i poetski prostor slike. Odnosi Prustovih junaka, fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim naslikanim parovima. Dakle, u pitanju su susreti, češće en plein air no kamerni, ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su i odnosi mnogih Prustovih parova. Sugestija i nedorečenost, pak, Vermera približava Džejmsu, kao i značaj predmeta, prikaz materijalnog, posedovanje i njegova simbolička upotreba u umetnosti. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak o zaljubljenosti)

Parmiđanino, „Antea“, 1524.

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak o zaljubljenosti)

Sandro_Botticelli_-_Idealized_Portrait_of_a_Lady_(Portrait_of_Simonetta_Vespucci_as_Nymph)_-_Google_Art_Project

Sandro Botičeli, „Portret devojke“, 1480–1485.

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.

Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju. Nastavite sa čitanjem

Instalacije Jung Li

Jung Li, „Zašto?“, 2010.

Južnokorejska umetnica Jung Li rođena je 1972. godine u Seulu. Ono što njene neonske instalacije, odnosno fotografije koje prikazuju neonska slova, odlikuje jeste pejzaž u koji su smeštene poruke sa uobičajenim rečima koje izgovaraju zaljubljeni, povređeni, oni iznverenih očekivanja.

Pomalo paničnim i bizarnim ponavljanjem, ona reči koje svedoče o krahu emocija banalizuje, svodeći ih na neonski sjaj, šarenilo koje podeća na višemilionske gradove noću kada se ljudi vraćaju u svoje stanove-kutije. Na taj način umetnica svedoči o sveopštoj niskokaloričnosti životnih sokova, emocija i, najzad, o otuđenju.

Patetici i bizarnosti neonskih poruka doprinose predeli (koji se meni posebno dopadaju) čija je praznina zapravo praznina duše onih koji ove poruke-pitanja ponavljaju. Slova neona odnosno čitava instalacija, koja do nas dolazi posredstvom fotografije, semantički bivaju dopunjena okruženjem u kome su. Nastavite sa čitanjem

O Berninijevoj skulpturi „Otmica Persefone“

Đan-Lorenco Bernini, „Otmica Persefone“, 1622.

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi Koliba sećanja napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti:

Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu, na kome su još i lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju. Nastavite sa čitanjem

O Berninijevoj skulpturi „Apolon i Dafne“

Đovani Lorenco Bernini, „Apolon i Dafne“, 1625.

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je „dokumentovan“, u skulpturi on je „okamenjen“. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.

Možda bismo priču o Apolonu i Dafne, o njegovoj naklonosti i njenom okrutnom stradanju, mogli nazvati Pusti me da plačem, prema nazivu jedne kompozicije iz Hendlove opere Rinaldo koju je u našem vremenu reinterpretirao i oživeo Lars fon Trir u filmu Antihrist? Bernini oblikuje nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune, kao zaštitni znak pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugačijih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom – trijumfom nad telom koje mu se opire. Ovde je scena identična. Nastavite sa čitanjem

Једна песма Мери Шели

Рукопис песме „Absence“ Мери Шели

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west.

And hope of dawn — Oh! brighter far
Than clouds that in the orient burn;
More welcome than the morning star
Is the dear thought — he will return!

Песма је написана на дан смрти њеног супруга, енглеског песника Персија Шелија. Све се десило у Италији, лета 1822. године. После виђања са Бајроном и Хантом, по олујној ноћи, Перси је одлучио да се чамцем врати ка свом пребивалишту. Удавио се у заливу La Spezia који се налази у северо-западном делу Италије, у близини Ђенове.

„The paper fell from my hands. I trembled all over“, написала је Мери када је прочитала Хантово писмо упућено Персију, које је стигло на њиову адресу пре њега. Мери је причитавши писмо схватила да нешто није у реду и почела је са потрагом. У Ливорну су јој рекли да су га видели како у чамцу напушта обалу. Упозоравања мештана о надолазећој олуји песник није схватао озбиљно. Наставите са читањем

Владимир Мајаковски: „Облак у панталонама“

Vladimir Mayakovsky

Владимир Мајаковски

Теби, Љиљо

Мисао вашу,
што машта на омекшалом мозгу,
ко лакеј на масној софи, од сала надут,
дражићу дроњцима срца окрвављеним грозно,
сит наругавши се, безочан и љут.

Ја у души немам ниједне седе власи,
ни старачке нежности нема у њој!
Свет сам заглушио снагом свог гласа,
двадесет двогодишњак – идем,
лепотан, свој.

Нежни!
Ви љубав стављате на виолину.
На таламбасе је мећете грубе.
А не можете ко ја изврнути своју кожурину,
тако да још свуда све самих усана буде.

Дођите у кафану да се научите –
у хаљини од батиста права,
пристојна чиновница анђеоске лиге

И која усне спокојно прелистава,
ко куварица странице своје књиге
Ако хоћете,
од меса бесан ћу да режим
– и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете,
бићу беспрекрно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!

Не верујем да постоји цветна Ница!
Опет се прослављају помоћу мене
људи, упарложени као болница
и, ко пословица отрцане жене. Наставите са читањем

Једна прича Франца Кафке

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Густав Климт, „Љубавници“, 1908.

ДА ЈЕ НЕ БИХ СРЕО

Из Плаве свеске

Волим је и не могу са њом да разговарам, уходим је да је не бих срео.

Волео сам девојку која је и мене волела, али морао сам да је оставим.

Зашто?

Не знам. Било је то као да је окружена оружницима који су копља држали напоље уперена. И кад бих јој се приближио, налетео бих на шиљке, бивао рањен и морао да узмакнем. Много сам страдавао.

Да ли је за то девојка била имало крива?

Не верујем, или сам чак сигуран да није. Поређење од малочас није било потпуно, пошто сам и ја био окружен оружницима који су копља држали окренута унутра, наиме према мени. Кад год бих се примакао девојци, налетео бих најпре на копља својих оружника и већ ту је моје напредовање било заустављено. Можда до девојчиних оружника никад нисам ни доспео, па ако би требало да сам и допро, онда то већ крварећи од својих копаља и без свести. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Егона Шилеа

Егон Шиле, „Загрљај“, 1917.

Дуго је посматрао Жану, која се опружила, окренута на страну и обучена само у танку, провидну кошуљицу.

Била је савила једну ногу откривајући тако хармоничне линије свог тела. Бодлер скрену поглед да не би подлегао неодољивим заповестима тела, сладострашћу које само обећава, а никада не угаси жеђ.

Ах!, рече он, тело које памти почиње да дрхти. Зар не видиш да ми параш срце и да су наши јецаји и наши победнички узвици само богохулно осана свештеника који приносе жртву, као да дивљаштво треба увек да има удела у љубави, а телесно уживање, по некој сатанској логици, да води уживањима у злочину.

Једним нестрпљивим гестом он одгурну Жанино тело. Она се окрете зиду и дурећи се загњури лице у јастуке. (1)

Овај одломак припада једном потцењеном књижевном роду, понекад и заслужено, романсираној биографији. Одломак је из књиге о животу Шарла Бодлера која се зове Уклети песник а написао ју је Мишел МанолЦитирала сам га зато што ми се свидела формулација „тело које памти почиње да дрхти“. Асоцијативни низ мојих мисли водио је ка Егону Шилеу. То је био почетни импулс да напишем есеј о начину на који Шиле види људска тела и начину на који их доводи у вези са сексуалношћу.

Егон Шиле је рођен 1890. године у једном царству које по његовој смрти није било могуће пронаћи на географској карти. Историјски распад Аустроугарске царевине симболично је означио и крај сликаревог живота. Он умире 1918. године од шпанске грознице. Међутим, симболичкој смрти и коначном растројству вредности једног друштва и  појединца увек претходи доба декаденције. Накнадно је Шиле уврштен у експресионистичке сликаре којима, подједнако хронолошки и типолошки, припада. Такође, он се са правом сматра једним од најзначајнијих сликара актова, портрета и аутопортрета 20. века. Један од његових тематских опуса уклапа се у циклус који сам назвала Сексуалне персонеослањајући се на истоимени назив књиге америчке критичарке Камил Паље. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Тулуз-Лотрека

Henri de Toulouse-Lautrec,

Анри де Тулуз-Лотрек, „Жена која лежи на леђима. Умор“, 1896.

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интензивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устостручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“, превео Тин Ујевић (одломак)

Алтернативни назив овог текста гласио би Сећање на моје тужне курве. Наслов Маркесове књиге савршено се уклапа у Лотреков тематски опус који афирмише проститутке током предаха, онда када су саме, или са пријатељицама, лишене „радног задатка“, током времена доколице и размена међусобних нежности. Ако су током ноћи Лотрекове пријатељице бивале са мушкарцима, током дана су бивале са женама, у чулној симбиози која није искључивала пријатељско и сензуално (полно). Наставите са читањем

Поема о животу, љубави и смрти: Сликарство Едварда Мунка

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивнe мисли и мучна сновиђења. Наставите са читањем