Alber Kami: „Stranac“ (odlomak)

U vodi zatekoh Mariju Kardonu, bivšu daktilografkinju u mojoj kancelariji, koju sam u ono vreme priželjkivao. Verujem da je i ona mene. Ali brzo je otišla i nismo imali vremena. Pomogoh joj da se popne na bovu i pri tom pokretu dodirnuh joj ovlaš grudi. Bio sam još u vodi kad je ona već potrbuške ležala na bovi. Okrenu se prema meni. Kroz kosu koja joj je padala na oči ona mi se smešila. Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je lepo i kao u šali zabacio sam glavu i stavio je na njen trbuh. Ništa mi nije rekla, i tako sam ostao. Celo nebo bilo mi je pred očima. Bilo je plavo i pozlaćeno. Pod potiljkom sam osećao Marijin trbuh kako se lagano diže i spušta. Upola uspavani, ostali smo dugo na bovi. Kad je sunce suviše pripeklo, skočila je u vodu i ja sam pošao za njom. Stigao sam je, obavio rukom oko pasa i tako smo zajedno plivali. I dalje se smejala. Dok smo se na keju sušili, ona mi reče: „Pocrnela sam više nego ti“. Upitah je da li bi htela večeras da ide u bioskop. Opet se nasmejala i rekla da bi volela da gleda neki film sa Fernandelom. Kad smo se obukli, začudi se što me vidi sa crnom kravatom i upita me jesam li u žalosti. Rekoh joj da mi je majka umrla. Kako je htela da sazna kada, rekoh joj: „Juče“. Ona malo ustuknu, ali ne napravi nikakvu primedbu. Htedoh da joj kažem da to nije moja krivica, ali se uzdržah, jer se prisetih da sam to već rekao gazdi. To ništa nije značilo. Na svaki način, neko je uvek pomalo kriv.

Uveče, Marija je već sve zaboravila. Film je tu i tamo bio smešan i, uostalom, zaista glup. Noga joj je bila pored moje. Milovao sam joj grudi. Zagrlio sam je pri kraju predstave, ali nevešto. Kad smo izišli, pošla je sa mnom u moj stan.

Citat: Alber Kami, „Stranac“, prevela Mirjana Lalić, Rad, Beograd, 1976.

Fotografije: Alber Kami sa suprugom Fransin.

Alber Kami na blogu A . A . A

Oskar Davičo: „Hana“

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Evreja udovca
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu se s njom jegulje
i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.

O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,
plaćao sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe, sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,
Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.
Ja nisam od ića od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci
njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.

Fotografija: Josef Breitenbach, 1950.

Andrić i Milica

Koliko vremena je trebalo, pa da Andrić, pred prijateljima kaže ono, o čemu je tako dugo ćutao?

Trideset godina poznanstva, i trideset godina čekanja, učinili su, u stvari, da on, nikada ne napiše svoj ljubavni roman, već da ga odživi.

Sa Milicom Babić-Jovanović sreo se u Berlinu. Tu je Andrić, posle diplomatskog službovanja u Marselju, Madridu, Briselu i Ženevi, krajem marta 1939, postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije.

Ateše za štampu, istog poslanstva, u to vreme, bio je Miličin suprug Nenad Jovanović. Budući da Andrić nije bio oženjen, on će, kako mi je ispričao Miličin drug iz detinjstva, docnije njen i Andrićev prijatelj, lekar dr Branko Jovanović, Milici da poveri ulogu domaćice na prijemima. On tada ima četrdeset i sedam. Ona trideset godina.

Tako će tu, u Berlinu, iz njihovog „specijalnog prijateljstva“ započeti Andrićeva ljubavna biografija, koja će nositi detalje romana o „velikim čekanjima“. Svu dramatičnost „ljubavnog trougla“, kad emocionalni problemi prerastaju u „saznanje srcem“, a sentiment tu vezu uvodi u dinamičan „ljubavni odnos bez senke i skandala“.

„Učinila si me čovekom“, „You made me a man“, govorio je Džems Džojs svojoj voljenoj Nori.

I Andrić je bio svestan da je, upravo, susret sa Milicom bio presudan da on ode iz Monterlanove „kuće neženja“ (Anri d Monterlan). Uradi ono što je, govorio je, za njega dobro. Iako u poznim godinama, i kada se za ljude njegovih stavova najmanje očekuje, uđe u brak sa ženom, koja je već samim svojim postojanjem opravdala sve, pa i njegovo pravo na građansku običnost. („Kad bi bilo drukčije svi bismo voleli iste žene“ – Gaetan Pikon).

Stvarna žena sa slatkom krvi, dragim imenom i navikama koje odgovaraju mojim. Sve je tu preda mnom i sve se može jesti i piti kao vino i voće. A u isto vreme, tu su moja glad i moja žeđ, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da će ih ikada išta moći utažiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se samo može sagledati u predvečerje dugog dana mog smotničkog leta punog odricanja… – Jelena žena koje nema (odlomak)

Kad se 1941. posle izbijanja Drugog svetskog rata, vraćaju iz Berlina, Andrić  je gotovo svako veče  u kući Jovanovića, u Mišarskoj 10 u Beogradu. Ovde stalno dolazi kada je Nenad u logoru Dahau, kad s Milicom tu stanuje njena majka Zorka i sestra Danka s decom. Porodica Jurišić.

Andrić će u Mišarsku 10 dolaziti i posle, kada se Nenad vrati. Tako mi je pričao Miličin drug iz Tuzle, Branko Jovanović, u atmosferi književnih polemika, uveliko će se raspravljati o Džojsu, Prustu. I, naravno, ličnost večeri, uvek će biti Nenad. On će bukvalno briljirati u nadmetanju s Andrićem, baš, kao što će umeti da se oduševljava njegovim delima. Da s Milicom bude prvi njegov kritičar, dok su knjige bile još u rukopisu.

U stvari, Andrić, svestan zbog čega posebno dolazi u Mišarsku, ponašaće se, reći će dr Branko Jovanović, kao čovek, koga svakog trenutka možete da pitate: „A zašto ste vi ovde?!“ Introvertan po prirodi, „on će, samo kad mora, da uđe u rasprave i razgovore. Mogao je celo veče da, pored prigušene lampe, odsedi, prateći svaki Miličin pokret, a to je mogao da primeti  samo upućen  u njegovu tajnu“.

U „Znakovima pored puta“, on kao da objašnjava te svoje godine. „Tajna se čuva najbolje“, kaže on, „kad smo po nečem – po čemu bilo i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a, najsigurnije čuva onaj koji to čini nesvesno. Inače, nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju, ni tuđu tajnu; ona se krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku, koji poništava sve godine vernosti i ćutanja…“

Koliko ga „pitanje tajne“ opseda, posebno njegove lične koju trideset godina nosi, odaje nam u pasusima „Znakova“. „Ima i takvih slučajeva“, kaže Andrić, „da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu kao skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, rešeni da sve podnesemo i umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi sami, ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti nećee to da nam kažu ili pokažu.“

Izvor: Gordana Brajović, „Andrić i Milica„, Narodna knjiga, Alfa, Beograd 2004.

Slike: Rene Magrit, „Ljubavnici“, 1928.

O slikama:

„The origin of these disturbing images has been attributed to various sources in Magritte’s imagination. Like many of his Surrealist associates, Magritte was fascinated by „Fantomas“, the shadowy hero of the thriller series which first appeared in novel form in 1913, and shortly after in films made by Louis Feuillade. The identity of „Fantomas“ is never revealed; he appears in the films disguised with a cloth or stocking over his head. Another source for the shrouded heads in Magritte’s paintings has been suggested in the memory of his mother’s apparent suicide. In 1912, when Magritte was only thirteen years of age, his mother was found drowned in the river Sambre; when her body was recovered from the river, her nightdress was supposedly wrapped around her head.“ (Source)

Napomena: Zahvaljujem se svojoj prijateljici, Ružici Medaković, na preporuci citiranog odlomka.

Vojislav Ilić: „Korintska hetera“

Krilata božice moja, hajdemo u doba ono
Kad Helagabala Avgust vladaše bogatstvom Rima:
Hajdemo u cvetne zemlje gde Tibar veselo šumi
I sedam podnožja ljubi, nežno se grleći s njima.

Sa ravnog Marsovog polja, goneći kočije zlatne,
Zadocnjen žuri se kvirit i u grad umoran stiže;
Frkću umorni konji i lake kočije lete,
I po glatkome drumu vihor se prašine diže.

Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli,
A pomorandža slatka miriše u samoći
I Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje,
To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći.

Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima
Kô crne ogromne mase dižu se u nebo gore,
I Tibar jasnije šumi. No blizu foruma samog,
U hramu Izide blede, zvuci se veseli hore:

To Helagabala Avgust saisku božicu slavi,
I s njime pretori silni. Kraj carskog njegovog trona,
Na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje,
Kô slike titana mračnih, kô tučne statue Krona.

A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža,
Na stepenicama zlatnim korintska hetera sedi;
Ona je podigla oči i strasno Avgusta gleda,
I plamen ljubavi blista sa njenih obraza bledi’.

Veselje vri i bruji… Između stubova drevnih
Gomile razvratnih žena sa divljim krikom se viju,
Svileni peploni njini po podu mramornom pali,
Što sobom stidljivost čednu i ženske lepote kriju.

No ko je taj bledi mladić što tako usamljen sedi
Na pustoj terasi hrama? On, željan večernjeg mira,
Bledo, visoko čelo, na stub je pritiskô hladni,
Na kolenima svetli srebrna i zvučna lira.

U cvetu mladosti prve ljubljaše Iponik Helu,
I jutro života njinog radost je krasila štedro;
Na glas ljubavi njine ožive priroda cela,
I sinje, duboko more, i nebo, plavo i vedro.

Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često
U svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora
Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi,
I oni slušahu s čežnjom šuštanje mirnoga mora.

Kô crne njihove vlasi, tako se i želje njine
Pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti,
Podobno majskome cveću, oni se svijahu družno,
Pijući iz zlatne čaše nevine ljubavne slasti.

Ah, nikad nebeska ljubav ne nađe za lice svoje
Čistije ogledalo od njinih nevinih duša:
Svetle kô kâpi morske, a nežne kô slatki uzdah,
Što ga Psiheja draga sa tajnim trepetom sluša.

No svanu i dan žalosti. U tihi Korintski zaliv
Stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima
Sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje,
Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima!

Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno,
Iponiku bi bilo svetlije i lakše tada;
Al’ on je pružao ruke na sinje, daleko more,
Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

Tamo kuda je nekad sa Helom bludio srećan,
Sada je s bezumnim bolom klicao njezino ime;
On je sedeo samac na pustoj obali mora,
Gde je u svetle noći i Hela sedela s njime.

No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome,
On zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele.
On je prstima svojim iz njenih srebrnih žica
Izvio čarobnu pesmu u slavu nevine Hele

I s lirom i tugom svojom ostavi poljane rodne;
I vale Jadranskog mora zdraveći zvucima setnim,
Iponik u Rim se krete. I, evo, usamljen sada,
On sanja o daljnoj zemlji i njenim poljima cvetnim.

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste,
Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši,
On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora,
I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi,
I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice,
On diže visoko čelo i kose zabaci bujne,
I strasno, nesvesno, divlje udari u njene žice.

I zvuci jeknuše blago i jače i jače grme,
I rasprštaše se silno pod svodom mračnoga hrama
Začuđen diže se Avgust i baci k terasi pogled,
Gde zvuci zvone i ječe i bleda caruje tama.

Prestade veseli šapat između stubova drevnih,
I polupijane žene jurnuše do carskog trona.
Jer grozni, proročki zvuci grmnuše nad njima silno,
Kô tutanj podzemlja mračnog, kô uzvik gnevnoga Krona

I zatim, tiše i tiše, jecahu srebrne strune,
i premirahu bolno i tiho njihovi glasi,
Kao molitva čista, kô uzdah nevine duše,
Il’ kao poslednji jauk, s životom koji se gasi.

Hetere rukama kriju sve tajne lepota svojih,
I kao plašljivo stado zbile se u gustu tamu,
Jer osećahu tada, u čudnom ovome času,
Prisustvo najvišeg oca u mračnom, razvratnom hramu.

A kada poslednji udar oglasi svodove hladne,
Ženski, očajni vrisak prolomi tišinu nemu;
Korintska hetera lepa ugleda svirača bledog,
I po stepenicama svetlim bezumno polete k njemu.

Iponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede
Ona u bolu pade… U hramu tišina vlada,
Četiri sarmata snažna priđoše trupini njenoj,
I bledo, mrtvačko lice sa togom pokriše tada.

Slika: Lawrence Alma-Tadema, „The Roses of Heliogabalus“,1888.

Njegoševa „Noć skuplja vijeka“

timthumb-2timthumb-1 timthumb

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave…
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Uz Njegoševu pesmu, prilažem i predavanje profesora Mila Lompara koje može biti dobra smernica za razumevanje Njegoševe pesme. Profesor čita pesmu i tumači stih po stih, ostajući tako veran tekstološkoj analizi, ali i situira pesmu u određeni društveni i intelektualni kontekst, dopunjujući njeno značenje, kao i njen značaj. Slike koje prate ovu objavu deo su zaostavštine Olje Ivanjicki. Ovo predavanje deo je audio zapisa koje objavljujem na Soundcloud nalogu bloga A . A . A.

.

.

Pesma „Noć skuplja vijeka“ napisana je 1845. godine. Prvi put je objavljena u „Bosanskoj vili“ 1913. godine. U nastavku prilažem link ka svim brojevima tog časopisa iz 1913, kao i slike na kojima se vidi komentar Pavla Popovića i tekst Njegoševe pesme.

Izvor: Bosanska vila, 1913. (Godište 28, Broj 01)

Vasko Popa: „Daleko u nama“

Image result for picasso birds

Ciklus pesama „Daleko u nama“ unutar pesničke zbirke Kora (odabir)

1

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze

Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama

Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama

Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba

3

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim

Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči mi zebu

Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera

Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan

4

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda

Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag

Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim

Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama

9

Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela

Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi

Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim

14

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

15

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele

Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

19

Mladost nam lista
Zelena duž svih ulica

Obrazi kuća sjaje se
Kada prođemo

Stopalima našim
Pločnici igraju karte

Zvezda smo iznenadna
Na licu prolaznika

Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana

21

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred moga lica

Ruke tvoje otvaraju mi dan

Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio

Ruke tvoje sanjaju u mojima
San svih ozvezdanih ruku na svetu

24

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam

Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si

(1943-1951)

Izvor: Vasko Popa, „Kora“, Nolit, Beograd 1969.

Crteži Miloša Crnjanskog

O ovim crtežima nisam uspela da pronađem nikakve adekvatne informacije. Ni godine nastanka, ni eventualne povode nastanka, ni to da li su negde bili izlagani, ni to u čijoj su bili kolekciji. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije crteži su predočeni javnosti, ali bez detaljnijeg opisa (ili isti postoji ali zahvaljujući neorganizovanom i zastarelom izgledu sajta ja nisam uspela da ga pronađem). Stoga, kako bi predstavljanje bilo potpunije, uz ove crteže, prilažem tri pesme iz zbirke „Lirika Itake“ Miloša Crnjanskog, objavljene 1919. godine.

Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
Ane tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
Ni plamena dosta da mene voli:

No samo sablanovi viti,
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Mramor u vrtu

Kad ćutke sedaš
do nogu mojih i gledaš,
jesenje puteve sumorne,
a usta ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si živa.

Mrtva si mi gola.

Koža me tvoja puna tankih žila
seti kako sred razvalina
poprskanih muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruži punoj mesečina,
sete me smrti.

Tada, zalud širim grane
na tebe golu.
Sve mi se čini zbog tebe je jesen
i čim zaspim
u ludoj će strasti i bolu
iz tvojih cvetova mlečnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom se u lišću svelom
udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.

Izvor: Narodna biblioteka Srbije

Milorad Pavić: „Vedžvudov pribor za čaj“

U povesti koja se ovde saopštava imena junacima biće podeljena na kraju umesto na početku izlaganja.

Na prestoničkom matematičkom fakultetu upoznao nas je moj mlađi brat, koji je studirao filologiju i vojnu veštinu. Pošto je tražila kolegu s kojim bi spremala „Matematiku I“, počeli smo da učimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, učili smo u velikoj kući njenih roditelja. Svakoga jutra prilično rano prolazio sam pored sjajnog automobila marke Layland-Buffalo, koji je pripadao njoj. Pred vratima sam se saginjao i tražio kamen, stavljao ga u džep, zvonio i peo se na sprat. Knjige, sveske i instrumente nisam nosio; sve je stajalo kod nje i bilo uvek spremno za rad. Učili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet doručak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom već pređeno gradivo. Sve to vreme ja sam u ruci držao kamen, koji bi, za slučaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no što se ma šta primeti. Posle jedanaest ona je učila i dalje, ali ja sa učenjem nisam nastavljao posle pomenutog časa. Tako je ispit iz matematike opreman svakoga dana sem nedelje, kada je opet ona učila sama. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje eve više i više zaostaje za njenim. Pomišljala je da su moji odlasci i uslovljeni željom da se malo i sam spremim iz lekcija koje sam propustio, ali ništa nije pominjala. – Neka svako kao glista jede svoj put pred sobom – pomišljala je, svesna da učeći drugog sebe ne uči.

Kada je došao septembarski rok, dogovorili smo se da se ujutru na dan polaganja nađemo i da zajedno odemo na ispit. Onako uzbuđena nije stigla da se naročito iznenadi što se toga dana nisam pojavio i što me nije bilo ni na polaganju. Tek pošto je položila ispit, stigla je da se upita šta se dogodilo sa mnom. Ali mene nije bilo sve do zime. – Što bi, uostalom, svaka buba med brala? – zaključila je ona, ali  je ipak ponekad postavljala samoj sebi pitanje: – Šta li on to u stvari radi? Sigurno je jedan od onih nosača osmeha, koji svoju robu kupuje na Istoku a prodaje na Zapadu, ili obratno…

U vreme kada je trebalo spremati  „Matematiku II“ srela me je iznenada jednoga jutra zapazivši sa interesovanjem nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao prvi put. Svakoga jutra dolazio sam u određeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, ali sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala. Posmatrala je jedan trenutak kako bradu cedim u kapu i kako svlačim rukavice. Sastavivši srednji prst i palac, odlučnim pokretom posuvraćivao sam ih jednovremeno na naličje skidajući ih tako istim zamahom obe s ruku. Kada je to bilo gotovo, ona je bez odlaganja prelazila na rad. Bila je rešena da punom snagom uči, što se događalo svakodnevno. Sa neumornom voljom i sistematičnošću ulazila je u sve pojedinosti predmeta bez obzira da li je to bilo izjutra dok smo još sveži počinjali rad, posle doručka, ili pred kraj, kada je radila nešto sporije, ali ne preskačući nijednu sitnicu. I dalje sam odlazio u jedanaest časova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Posmatrala je moje noge od kojih je jedna uvek bila spremna da korakne, dok je druga bila potpuno mirna. A onda su menjale uloge.

Kada je došao januarski ispitni rok, imala je utisak da neću biti u stanju da položim ispit, ali je ćutala osećajući se pomalo i sama krivcem. – Uostalom – zaključila je – treba li da ga poljubim u lakat da bi naučio? Ako hleb seče na glavi, to je njegova stvar…

Kada ni toga puta nisam izašao na ispit ona se ipak začudila i posle polaganja potražila spisak kandidata da proveri nisam li možda predviđen za popodne, ili za neki drugi dan. Na njeno veliko iznenađenje, mojeg imena uopšte nije bilo u spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka. Bilo je očigledno: ja ispit u tom roku nisam ni prijavljivao.

Kada smo se u maju ponovo videli, ona je spremala „Prenapregnuti beton“ i kada je na pitanje da li spremam zaostale ispite dobila odgovor da i ja spremam „Prenapregnuti beton“, nastavili smo s učenjem zajedno i po starom, kao da se ništa nije dogodilo. Celo proleće proveli smo u učenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila već unapred da se ja ni ovoga puta na ispitu neću pojaviti i da se nećemo videti sve do jeseni. Posmatrala me je zamišljeno lepim očima svog širokog lica između kojih je bilo mesta za cela jedna usta. I stvarno, sve se ponovilo još jednom. Ona je polagala i položila „Prenapregnuti beton“, a ja uopšte nisam izlazio na iopit.

Vrativši se kući zadovoljna postignutim uspehom, ali u potpunoj nedoumici što se tiče mojeg položaja, zapazila je da sam u žurbi prethodnog dana kod nje zaboravio svoje sveske i među njima je našla i moj indeks. Otvorila ga je bez razmišljanja i sa zaprepašćenjem ustanovila da uošpte ne studiram matematiku, da nisam čak ni upisan na Matematički fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite. Setila se beskrajnih časova zajedničkog učenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, čisto gubljenje vremena, i postavila neumitno pitanje: zbog čega? Zbog čega sam toliko vreme provodio s njom učeći predmete koji nemaju nikakve veze sa mojim interesovanjima i ispitima koje treba da polažem? Razmišljala je, i došla do jednog jedinog zaključka: uvek treba uzeti u obzir i ono što je potpuno prećutano; sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje. Ko bi rekao, pomislila je, da ću biti toliko stidljiv i da godinama neću biti u stanju da joj otkrijem svoju naklonost. Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao s nekoliko vršnjaka iz Azije i Afrike, začudila se oskudnosti koju je videla i dobila informaciju da sam otputovao kući. Pošto su joj dali i adresu jednog malog mesta blizu Soluna, sela je bez razmišljanja u svoj Buffalo i pošla ka egejskoj obali da me traži, rešena da se ponaša kao da ništa neobično nije otkrila. Tako je i bilo.

Stigla je u sumrak i našla na obali označenu joj kuću otvorenu širom, s velikim belim bikom vezanim za klin, na koji je bio nabijen svež hleb. Unutra je opazila postelju, na zidu ikonu, ispod ikone jednu crvenu kićanku, probušen kamen vezan o uzicu, čigru, ogledalo i jabuku. Na postelji ležala je mlada naga osoba duge kose, opaljena suncem, leđima okrenuta prozoru i oslonjena na jedan lakat. Duboki oluk što se spuštao duž leđa i završavao između bedara blago povijen, nestajao je ispod grubog vojničkog ćebeta. Imala je utisak da će se devojka svakog trenutka okrenuti i da će onda moći da vidi i njene dojke, duboke, snažne i sjajne na toploj večeri. Kada se to stvarno dogodilo, videla je da u krevetu uopšte nije ležala žena. Oslonjen na jednu ruku žvakao sam brkove pune meda, koji mi je poslužio umesto večere. Kada je bila opažena i uvedena u kuću, još uvek nije mogla da se otme onom prvom utisku da je u mom krevetu zatekla žensku osobu. Ali, toga utiska, kao i umora od duge vožnje, ubrzo je nestalo. Iz tanjira, koji je na dnu imao ogledalo, dobila je dvostruku večeru: za sebe i svoju dušu u slici: pasulj, orah i ribu, a pre obeda malu srebrnu paru, koju je kao i ja, držala pod jezikom dok smo jeli. Tako smo jednom veče¬rom bili nahranjeni sve četvoro: nas dvoje i naše dve duše u ogledalima. Posle večere prišla je ikoni i upitala me šta ona predstavlja.

– Televizor – rekao sam joj. Drugim rečima, to je prozor u jedan svet koji se služi matematikom različitom od tvoje.
– Kako to? – upitala je.
– Vrlo jednostavno – odgovorio sam. – Mašine, letilice i vozila sastavljeni na osnovu tvojih kvantitativnih, matematičkih procena oslanjaju se na tri elementa, koji su potpuno lišeni kvantitativnosti. To su: jednina, tačka i sadašnji trenutak. Samo zbir jednina čini količinu; sama jednina lišena je svake količinske samerljivosti. Što se tačke tiče, pošto nema nijednu dimenziju, ni širinu, ni visinu, ni dubinu, ona nije podložna ni merenju ni računanju. Najmanji sastojci vremena pak, uvek imaju jedan zajednički imenitelj; to je trenutak sadašnjosti, a on je takođe lišen kvantiteta i nesamerljiv. Tako osnovni elementi tvoje kvantitativne nauke predstavljaju nešto čijoj je samoj prirodi tuđ svaki kvantitativni prilaz. Kako da onda verujemo takvoj nauci? Zašto mašine načinjene po meri tih kvantitativnih zabluda imaju tako kratak vek, kraći od ljudskog tri, četiri ili više puta? Pogledaj, i ja imam beloga „bufala“ kao i ti. Samo, on je drugačije načinjen od tvog, programiranog u Laylandu. Proveri ga, i videćeš da je u ponečem bolji od tvog.

– Je li pitom? – upitala je s osmehom.
– Kako da ne – odgovorio sam. Pokušaj slobodno.

Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao okrenuvši leđa rogovima i gledajući je u lice, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je začuđena kada sam počeo da je svlačim. Komad po komad njene odeće padao je u vodu, a zatim je i ona počela mene da raskopčava. U jednom trenutku prestala je da jaše bika i počela je da jaše na meni osećajući kako sam u njoj sve teži i teži. Bik pod nama činio je sve što bismo inače morali sami činiti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pričinjava zadovoljstvo, bik ili ja. Sedeći na tom dvostrukom ljubavniku, videla je kroz noć kako smo prošli pored šume belih čempresa, pored ljudi koji su na obali sakupljali rosu i probušeno kamenje, pored ljudi koji su u svojim senkama ložili vatre i spaljivali ih, pored dve žene krvotočive svetlošću, pored bašte dva časa duge, gde su u prvom času pevale ptice, a u drugom padalo veče, u prvom času cvetalo voće, a u drugom iza vetrova vejao sneg. Onda je osetila da je sva težina iz mene prešla u nju i da obodeni bik naglo skreće i odnosi je u more predajući nas najzad talasima koji će nas razdvojiti…

Pa ipak, o svom otkriću nije mi rekla ni reči. U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno učimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, učili smo svaki dan od sedam do doručka i zatim do pola jedanaest, samo što više nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i posle pola jedanaest pola časa koji su nas odvajali od knjiga. Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo iznenadila što na ispit nisam i ja izišao zajedno s njom.

Iznenadila se kada me posle toga više nije videla. Ni tog, ni sledećih dana, ni sledećih nedelja, ni sledećih ispitnih rokova. Više nikad. Začuđena, zaključila je da njene procene mojih osećanja za nju očigledno nisu bile tačne. Zbunjena što ne može da odgonetne u čemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno učili i tada joj je pogled slučajno pao na „Vedžvudov“ pribor za čaj, koji je još od doručka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao doručak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina. Shvativši to, upitala se još nešto. Je li mogućno da sam je u stvari mrzeo?

Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u početku obećano, junacima ove povesti podele imena. Ako se čitalac već sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan. Njeno – Evropa.

Ivo Andrić: „Jelena, žena koje nema“

Od samog početka

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličnijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.

Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Vidljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

Tako prošle jeseni. Nastupio je kraj oktobra. Čini mi se da je bio poslednji dan toga meseca. Već drugi dan kako duvaju neki vetrovi. Ne smiruju se ni noću, kao dželati koji imaju da se obračunaju sa cvećem, lišćem, grančicama. Prate ih neke stroge kiše kao njihovi pomagači. Na zapadnom nebu neko mračno crvenilo, kov na njemu, hotelske etikete jarkih boja i, kao modrice na telu, tragove nosačke nestrpljivosti i dana i noći provedenih u furgonima. Odjednom mi se učini da na niklovanom zatvaraču vidim plavu žensku vlas. Skočih. Upletena čvrsto u bravu, to je bila jedna jedina vlas, plava, tvrda kao otkinuta žica. Nisam smeo da priđem i da je se dotaknem, jer u tom trenutku protrnuh istom onom jezom od pre dva meseca, u predsoblju alpskog hotela.

Dakle, ipak je neko morao ležati na tim koferima sa prosutom kosom i licem u dlanovima! Kružio sam oko svoga otkrića nekoliko trenutaka, a zatim, kao po naredbi, prenesoh opet sto na staro mesto, zajedno sa lampom i hartijama. Iza mene ostade niša u polumraku. Nagonski sam se povlačio iz te mučne igre koju nisam tražio i u kojoj nisam gospodar.

Bilo mi je još hladnije. Usiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkriće. I kad sam u tom uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najvećeg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih! Tama i uzaludan napor da zaspim zamoriše i zaludeše moju svest do te mere da sam počeo da gubim predstave o dimenzijama sopstvenog tela. Moja rođena podlanica, na kojoj je počivao moj levi obraz, dolazila mi je kao vrela pustinja bez granica, bez travke i vode. U zamorenoj svesti činilo mi se da od nezapamćenih vremena ležim ovako i da je misao na vlas plave ženske kose samo jedan od bezbrojnih snova koje snivam, ležeći budan. Ta misao mi dade snage da se otrgnem i da upalim elektriku.

Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije. Najposle, sve se stvari zaustaviše, svaka na svome mestu: vrata, veliko ogledalo, divan, pisaći sto, telefon.

Ustadoh. Nesigurnim korakom deteta koje zna imena predmeta oko sebe, ali ne i sve njihove osobine, prođoh kroz tu stvarnost nižeg reda. U dnu sobe zapalih još jednu, zidnu, lampu. U niši je ležao prtljag, nepomičan i obasjan. Pogled mi je pao na dve niklovane brave najvećeg kofera, prelećući s jedne na drugu. Ni traga od neke ženske kose. Zapalio sam i stolnu lampu i seo na stolicu na kojoj sam sedeo pre spavanja, kad sam ugledao vlas kose kako podrhtava. Sa toga mesta video se na levoj bravi savijen i tanak refleks svetlosti i ličio je na vlas plave kose. I to je bilo sve.

Pogasio sam, ponovo, redom, svetlosti i prišao postelji, koja je pod sjajem male lampe na noćnom ormariću izgledala kao ratište ili tragični predeo velikih geoloških poremećaja. Ispravio sam jastuke i poravnao čaršav, kao arenu za noćne borbe, ugasio i poslednju lampu, i legao. U takvom jednom trenutku mora da se prvi put javila čoveku misao o uskrsnuću iz mrtvih. Osećao sam se satrven i malen, bedni ostatak onoga čoveka koji je sinoć oko deset sati ušao u ovu sobu i seo da radi, prevaren i unižen, i to dva puta, jedanput od prisena, drugi put od jave. To što je, posle svega, još ostalo od mene moglo je da leži mirno, kao ljuštura pojedene školjke, koju niko ne dira. I zaspao sam brzo i tvrdo, ali to nije bio onaj san koji sam toliko žudeo pre moga ustajanja. To je bila nesvest nepotrebnog i odbačenog tela.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

Zima je odmicala. Čudna i mučna stvar sa plačem nad koferima i kosom u bravi od nikla bila je srećno zaboravljena. Priviđenje se javljalo retko. Jednog svetlog jutra stajao sam pred ogledalom i češljao se. Tada mi se učini da između mojih prstiju i pramenova kose, kao iza rešetaka, spazih Jelenu kako prolazi kroz sobu iza mene. Minu kao nejasna senka duž celog ogledala. I pre nego što sam mogao da je dobro sagledam, izgubi se u onim brušenim krajevima stakla gde se lome zlatni i modri refleksi zimskog jutra. Neki dan sam odšetao izvan varoši. Zaustavio sam se na obali reke i sišao niz kamenito korito do same vode, koja je tekla mutnozelena i žustra. Zimska voda, jalovica, bez ribe, bez insekta, bez pruta i lista, bez nagrizene voćke koju su ispustila negde deca pri kupanju, oštra i nemilosrdna kao oružje. Šiprag go i rakite prozeble. Na drugoj obali, nepristupačnoj i kamenitoj, razasuti borovi. Zimsko poslepodne, koje je uvek kraće i hladnije nego što čovek misli da će biti, odjednom postade hladno i sivo. Diže se izdaleka vetar, glasnik sutona. Videh lepo kako se redom povijaju pod njim borovi na protivnoj obali. Vetar koji mi se primicao dizao je sa borova, s krša i s vode tanku senku, kao prašinu, i nosio je, kao sve gušći i tamniji talas, sve većom brzinom. Najposle je, zgusnutu u lik i ispravljenu, snese pored mene. Kad bih samo neosetno pomaknuo oboren pogled ulevo, uveren sam da bih ugledao Jeleninu ruku i kraj njenog sivog rukava. Ali ja to neću nikad učiniti. Stojim oborenih očiju i ne mičem se, sav obuzet njenim neočekivanim prisustvom. Eto, tako se javljala zimus. Tako se javila malopre, na prozoru, sa prolećnim vetrićem. Pod kakvim vidom ću je još sresti? Kuda će me odvesti ovo priviđenje, draže od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog života? Hoće li, kad to vreme dođe, i nju položiti zajedno samnom u grob? Ovog trenutka mislim da će ona tada, kad ja i moja senka postanemo zanavek jedno, izleteti iz nje, kao leptir iz čaure, i otići svetom da obilazi prozore živih. Tako sada mislim.

Na putovanju

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor.

„Volim da putujem!“, rekao je odjednom, neočekivano i tiho, jedan mladić, ali sa osmehom u kojem je bilo nešto od prigušenog kliktanja i radosnog polaska. Uzbudio me je taj mladićki osmejak i podstakao da i ja kažem nešto o putovanju, ali u sebi. To je bio negovoreni monolog koji je, kao reka ponornica, nečujno tekao ispod njihovih glasnih pričanja.

„A ko ne voli? Razgovarajte sa ženama i mladićima, pa ćete videti. Zagledajte u dno duše starijim, smirenim ljudima, koji ne govore o svojim željama, i naći ćete istu strast, zamrlu, bez nade na ostvarenje, ali živu i trajnu. Možda bi se mogdo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši, život. Ali ja, kad kažem da volim da putujem, imam za to stvaran i naročit razlog. Jelena, koja se tako retko pojavljuje, na putovanjima je još ponajčešće pored mene. Zato volim da putujem sam, i zato putujem često. Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam. Tada se dešava, u srećnim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kažem, jer to ni sam ne mogu nikad da predvidim niti umem docnije sebi da objasnim. Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz kreće i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama. Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo. Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima – nepomična i nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, liče na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a sluđene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošću nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke. Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojačanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.

Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve, inače retke, zamene čula bile su neprestano i potpuno mogućne, i ostvarivale se lakoćom sna i brzinom misli. Tako je bilo i sada.

A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima.

Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći.

Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ljudi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovolno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.

Prema meni se, u ritmu brzog voza, nihalo prazno sedište, kao grana sa koje je ptica odletela. Vagonski prozor uzalud je hvatao i kosio sve nove predele u sve novoj igri svetlosti i oblaka. Sve to je proticalo i odlazilo nekud u bezobličnim, tečnim masama. A ja sam putovao kao brižan samac, što sam bez Jeleninog prisustva u stvari uvek i bio.

A biva da se Jelena javi i drugom prilikom i na drugi način, ali uvek na putovanju, uvek čudno i neočekivano.

Dešava se da nam u stranom gradu, na povratku, ostane koji sat vremena između dva voza, ili između voza i aviona, ili broda i voza. Tu sati imaju uvek naročitu boju i naročito mesto u našem životu.

Sunčano popodne iza kiše. Stvari su u garderobi, u džepu je vozna karta za dalje putovanje, večeras. Sav raniji život iza mene je, sav budući tek preda mnom. Stvara se prazno područje potpune slobode. Tu se dobro živi. Ništa nije ni kako je bilo ni kako će biti, nego onako kako bi moglo biti i kako, nekim čudom, i jeste. Sav život je odjednom postao čvrst, jasan, bezimen, osetan samo po onom što vredi sam po sebi. Sve ima naročito značenje i vrednost, i ono što čovek pomisli, i ono što pogleda, pomiriše ili okusi. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja.

Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade, kao da ću moći sve poneti u sećanju. Svraćam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje ću poneti prijateljima kod kuće. Uzbuđen sam kao da otimam od života, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih pogledima i osmejcima koji vrede hiljadu puta više od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao raskošnim tuđim voćnjakom. Razgledam, pazarujem, izvinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je stalno utvrđen sat i minut moga odlaska.

Ušao sam u jednu veliku, bogato uređenu papirnicu, punu sveta, koji je na dvoja velika vrata neprestano ulazio i izlazio. Bilo je doba godine kad dani počnu primetno da kraćaju. Napolju je bilo još prilično vidno kad su u radnji planule svetlosti, sve odjednom, i celu prostoriju prelile mlečnim sjajem, u kojem su oživeli svi predmeti, raznobojna roba po tezgama i rafovima i lica kupaca i prodavačica. U tom trenutku ugledao sam Jelenu. Išla je put kase da plati. Prodavačica je napustila svoje mesto i pratila je, ne odvajajući očiju od nje. Žena na kasi primila je rasejano novčanncu, a kad je htela da vrati ostatak i podigla pogled do Jeleninog lica, odjednom je ustala i stojeći predala joj novac. Jelena se zaputila ka izlazu, a mala prodavačica išla je za njom sve do vrata, sa očitom namerom da ih otvori. Ali je u tom pretekao jedan stariji nameštenik, koji se slučajno desio tu. Gledajući Jelenu u lice, otvorio je širom vrata i rekao glasno i radosno:

„Neka, ja ću zatvoriti!“

Žena za kasom jednako je stajala i gledala za Jelenom.

Bio sam potpuno zanesen gledajući kako se svak kao čarolijom menja čim pogleda Jelenu u lice. Tek kad su se vrata za njom zatvorila, setio sam se da pohitam i da joj priđem. Na nesreću, nisam još bio platio. Brzo sam istresao novac pred ženu na kasi, koja je hladno prelazila pogledom preko mene kao preko brojke u dugom nizu brojaka. Gurajući se i saplićući, istrčao sam napolje. Gledao sam levo pa desno. Svet je vrveo širokim trotoarima u oba pravca, sredinom su milela kola u neprekinutoj povorci. Bio je dvosmisleni prelazni čas između dana i noći. Sve je bilo osvetljeno, a ipak nejasno i nerazumljivo. Činilo mi se da pored mene prolazi povorka sa maskama na licima. Gde se tu izgubila Jelena? U kom pravcu je krenula? Kako da je nađem? – Učinio sam ono što je najgore i najnerazumnije. Krenuo sam levo, probijao se grubo i zagledao svakoj ženi u lice. Onda sam se opet vratio pred radnju i pošao desno. Kad sam izgubio svaku nadu, vratio sam se na polaznu tačku. Tu sam stajao još jedno vreme, kao čovek koji je nepovratno izgubio ono do čega mu je najviše stalo. Sve je bilo maglovito i neodređeno, samo jedno je bilo jasno: da se sa takvim gubitkom čovek ne može pomiriti.

Još dugo sam krstario tim živim i prometnim delom grada, vukući svoje paketiće i unezvereno gledajući oko sebe. Na mahove bi mi se pričinilo da za ugao zamiče Jelena. Potrčao bih naglo i tamo nalazio – neku nepoznatu ženu. Zastajao sam postiđen. Ali malo docnije opet bi mi se učinilo da se u gomili, na protivnoj strani ulice, nazire Jelenin stas. Pretrčao bih nepropisno i – uzalud. Sve me je varalo. Sve sam više gubio poverenje u svoje oko i svoj korak. Izmučen i umoran, stigao sam na stanicu pred sam polazak voza. Uzeo sam svoje stvari, smestio se u avetinjski osvetljenom kupeu. Paketiće od kupovine složio sam u svoj kofer. Činilo mi se da sam se udvojio i da vidim sam sebe kako dugo sedim nepomičan sa koferom na kolenima, pitajući se neprestano da li je to zaista mogla biti Jelena, a zatim čvrsto i nervozno pritišćem njegove dve brave, koje pri zatvaranju kažu metalnim glasom, jedna: da!, a druga: ne! Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen element. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, ubilačka pustinja. Čini mi se da je živo biće neće preživeti ni videti joj kraja. A meni valja živeti, i čekati. Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

Do dana današnjeg

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve ređe, sve nejasnije, ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu. Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa sve manje, nadajući se uvek višem.

Tako sam celo jedno leto živeo od jednog jedinog nerazumljivog i munjevitog viđenja. Vozeći se u sumrak ozelenelom ulicom, jednom od najlepših beogradskih ulica, nejasno sam sagledao Jelenin lik u belini. Bila mi je okrenuta leđima. Naslućivalo se da je u jednom od onih položaja koji su neobični i u kojima se čovek ne zadržava dugo. Po njenom stavu i držanju činilo mi se da nekom tamo hoće da dovikne još nešto ili da glasno pozdravi nekog u dalini, ali joj ni tada glasa nisam čuo, kao nikad pre ni posle. Ma šta da je bilo, izgledala mi je veličanstvena tako raskrilena u prostoru, sa telom koje se pokorava nekoj meni nepoznatoj potrebi, i koje je celo predano usrdnom naporu da nekom ko odlazi, a koga, zagledan u nju, ne vidim, dade još nešto od sebe, da od njega zadrži nešto, ma i najmanje, koliko noć i daljina dopuštaju.

Sve sam to video u jednom magnovenju, kako može da se vidi kroz sumrak i senku olistalog drveća, iz kola koja jure širokom i slobodnom ulicom. Nisam ni pomislio da kočim ili da zaustavim. Naprotiv, istrgnuo sam, onako u prolazu, ceo vidokrug tog sutonskog trenutka: olistala kruna velikog drveta, pločnik, ugašeno lice bele kuće, a preko svega toga razgranat topal, letnji lik žene koja se nesvesno i nepoštedno predaje nečem u daljini i tami – i odjurio sa njim, pritišćući gas, kao otmičar.

Posle, mesecima sam je nosio u sebi tako. Sve je bilo stalno tu: bogat majski sumrak, koji dugo traje a u kom je sve puno života, i varoš u zelenilu, i devojka u beloj haljini, raširenih ruku, nagnuta prema nevidljivom sabesedniku – priviđenje, ali i stvarna žena sa slatkom krvi, dragim imenom, i navikama koje odgovaraju mojima. Sve je tu, preda mnom, i sve se može jesti i piti kao vino i voće. A u isto vreme tu su i moja glad i moja žeđ, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da će ih ikad išta moći utažiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se mogla samo sagledati u predvečerje dugog dana mog samotničkog leta, punog odricanja. Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. I ne samo jesen. Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba. Ni putovanja, izgleda, više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom, pre mene stiže u mesto koje je cilj mog puta, i do čekuje me na stanici, vodi u hotel i prati po gradu. A ono što bih, sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo da vidim – ne javlja se više ni u snu. Jelene nema. Putovanja gube za mene draž i smisao.

Poslednje moje viđenje sa njom (čudno i nezaboravno) bilo je, istina, na jednom putovanju.

Skromnim parobrodom, u kratkim etapama, obišao sam nekoliko mediteranskih gradova. Bilo je tako lepo da se nikako nisam mogao oteti pomisli da se ja to praštam sa svim što se zove lepota i bogatstvo sveta. Ta me je misao stalno pratila, kao mukla muzika ispod svih glasova života oko mene, kao nevidljiva ali uvek prisutna senka u punoj svetlosti sunčanog podneva. Zbogom, svetlosti! U Carigradu je trebalo da se nađem sa jednim zemljakom. Urekli smo sastanak u velikoj krznarskoj radnji njegovog prijatelja Jermenina. Kad sam stigao, mog zemljaka nije još bilo. Sopstvenik radnje, mrkožut i nagrižen bolešću, ali žilav čovek i savršen trgovac, bio je zauzet. Ponudili su mi da sednem i pričekam. Tako sam imao prilike da posmatram iz blizine kako pokazuje krzna nekoj ugojenoj Grkinji, istočnjačkoj lepotici, koju prati omalen i mnogo stariji muž. Siv, nečujan i gotovo nevidljiv mladić donosio je gomile skupocenih koža iz kojih je bio studen dah sumračne magaze. Gazda je lično uzimao jedno po jedno krzno, rastresao ga i širio pred našim očima, i onda ga vešto bacao na pod, prostirući ga tačno pred noge visokoj krupnoj Grkinji, koja je stajala u stavu ukrotiteljke zverova. Pri tom je čeličnim glasom izgovarao ime životinje na turskom, grčkom ili francuskom jeziku, odsečno i poslovno. „Vizon“, „vizon safira, „vizon sago“, „indijsko jagnje“, „astrahan“, „pantera“, „hermelin“, „samurovina“. A uz svako od tih imena dodavao je jednu jedinu reč: „fino!“, „otmeno!“, „moderno!“, „retko!“ – Komad za komadom padao je na gomilu; tvrde, ubedljive reči padale su zajedno sa krznima i sve više rasle tonom i značenjem, a on ih je izgovarao u pobožnom zanosu, kao da govori: „Nebesko sunce!“, „Bog Savaot!“, „Bogorodica prečista!“ (U tamnom uglu radnje nazirala se zaista mala ikona Bogorodičina!). Siguran u sebe, svoju robu i svoju računicu, trgovac je hvatao i moj pogled, ali ja nisam mogao da odvojim oči od tih životinjskih koža.

Jedno za drugim prostirala su se preda mnom neobična krzna i sa njima šume, farme, stepe, i nepoznati predeli iz kojih dolaze. Otvarao se svet. Moje divljenje bilo je veliko i vodilo me daleko. Neko iščekivanje stalno je raslo u meni. U jednom trenutku – nisam ni razabrao ime krzna koje je trgovac izgovorio – preda mnom se prosu devičanski, obasjan predeo i u njemu, velik i izdužen, Jelenin lik u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanjihanom mrežom, samo predelom kroz koji se kretala: talasima, treputavom svetlošću sunca i vode, mladim lišćem. U tom trenutku ugledao sam je, kao nikad, u svoj njenoj veličini i lepoti.

Ne znam koliko sam je posmatrao, izgubljen i van sebe. Kad sam se prenuo, trgovac je još nabrajao: „vidra“, „sil“, „kanadska kuna“, i sve novim krznima zatrpavao moj predeo sa Jelenom.

Od tog dana više se nije javila, nikad.

Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je viđao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko detnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte.

U najgorim časovima noći – a noć je bila uvek zlo vreme moga života – biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva. Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećeiih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog nerođenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno o drugom.

U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je – istinu valja priznati – vazda i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja. Pa ipak – i to treba priznati! – sve mislim da bi se mogla javiti još jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu.

U holu velikog hotela u R. Igranka od pet do osam. Gledao sam kako ispred mene promiču, kao da neko sporo a neprekidno meša karte, desetine, stotine lica lepih žena koje nisu Jelena. Svako od tih lica izgledalo je za trenutak kao da je njeno, a zatim je beznadno i nepovratno postajalo tuđe. I svaku od tih žena ja sam za trenutak gledao kao nju, a onda je odmah tonula i odlazila sa talasom telesa, kao mrtva, više nego mrtva, jer nije Jelena niti je ikad mogla biti to. Sve češće sam tražio i posećivao takva mesta gde se skupljaju zatalasane gomile sveta, u praznične dane, o svečanostima, na sportskim stadionima. Tu provodim sate, obuzet svojom slutnjom, posmatrajući sa većom pažnjom nepregledno more ljudskih lica nego ono zbog čega su se svi tu sakupili. Moje uzbuđenje poraste naročito pri dolasku i odlasku. Jednom mi se desilo da sam je, nošen masom koja je sporo napuštala stadion, zaista ugledao, ako se to može nazvati viđenjem i ako sve to nije samo besmislena i mučna igra bez kraja.

Najpre sa malo kolebanja, a zatim pouzdano, spazio sam njenu glavu. Vidim joj izraz lica, tajanstveno osmehnut. Očigledno ima nešto da mi kaže, ali ne može da mi priđe od ljudske gužve koja nas okružuje i deli. S naporom se probijam kroz taj narod. Sve sam bliže Jeleni. Izraz njenog lica biva sve rečitiji. Već pomišljam kako ću se naći pored nje i kako će mi bar sada reći sve što očekujem i što je odavno trebalo da mi kaže. Udvostručenom snagom joj se primičem. Najposle, najposle se nalazimo gotovo jedno pored drugog. Hoću da je pitam, očekujem da mi kaže nešto, ali se od uzavrele graje ništa ne razabire. Ljudska masa nas, kao zanjihana ljuljaška, čas primakne čas razdvoji. U trenutku kad smo bliže jedno drugom, naginjem se i zakrećem glavu, a ona mi igrom usana kazuje nešto. To je živ i vreo šapat. Po njemu, kao i po izrazu njenog lica, izgleda mi da je zaista i lepo i važno to što hoće da mi saopšti, na mahove kao da uhvatim pojedinu reč (ne zvuk, nego smisao!), ali sve zajedno – ne razumem. Grozničavo se naprežem da shvatim, i sasvim sam blizu, čini mi se, ali u tom trenutku njen šapat pada i razbija se kao tanak mlaz vode na kamenu, nečujno, i bez smisla.

Za to vreme, uskomešana gomila nas je opet rastavila. Trudim se da ne izgubim Jelenino lice; još ga nazirem; čas tone čas se pomalja na treperavoj pučini ljudskih lica. Ona mi neprestano, i uzaludno, poručuje pogledom ono što nije stigla da mi kaže. Svi moji napori da se oduprem težini mase samo me još više udaljuju od njenog lica, koje se već gubi među hiljadama drugih. Klonuo, puštam da me nepregledna povorka ljudskih talasa nosi kud hoće. Sve je potpuno kao u snu.

I ovo moram da kažem.

Bilo je zatim jedno vreme… Sam ne znam da li da o tom govorim, da li je to uopšte mogućno rečima kazati! Da, bilo je jedno vreme kad sam očekivao njeno pismo. To izgleda neverovatno i potpuno besmisleno. I jeste. Pa ipak je bilo tako. Kao u snu.

Od bezbrojnih vidova pod kojima se javljala, varala moja čula, mutila moju misao i – iščezavala, samo je taj još nedostajao! Ali ni on nije mogao izostati i, zaista, nije izostao. Kad se javila u meni ta iluzija, i kako se ustalila? To ne znam. Kad sam postavio sebi prvi put to pitanje, ja sam video samo toliko da već odavno očekujem njeno pismo, da očekujem samo to, u svakom trenutku dana i noći, na javi i u snu. A u isto vreme sam u svakom od tih trenutaka znao da neće doći, da ne može doći.

Kome se nije dešavalo, i kome se ne dešava da, na povratku, stupajući u polumračno predsoblje svoga stana, baci nemiran pogled put stolića na kojem pismonoša ostavlja poštu? Jer, mnogi od nas je mnogo puta mislio o nepoznatom ili zaboravlenom prijatelju u daljini i njegovom neočekivanom pismu sa dobrim, srdačnim porukama koje bi mogle uneti više smisla i svetlosti u naš život. To je jedna od onih neodređenih ljudskih želja i nada koje mnogog od nas prate godinama i koje se ne ostvaruju nikad, samo čine život podnošljivijim. Ali u ovom slučaju ja sam mislio o tom kao o stvarnom pismu određene ličnosti, sa određenom sadržinom.

Misao o Jeleninom pismu nailazila je povremeno, u nepravilnim razmacima i nejednakom snagom. Bivalo je da se za nekoliko meseci izgubi ili bar pritaji u meni, kao bolest za koju čovek ne zna i ne sluti. A bivalo je čitavih nedelja kad me nije napuštala ni danju ni noću. Naročito preko leta. (Jer, leto je godišnje doba kad je čovek najviše podložan proizvoljnoj igri živaca i kad se pogrešna misao najlakše useli u nas i neobičnom snagom ustali na jednom određenom predmetu.) Nije mi jedno leto zamračilo to očekivanje Jeleninog pisma! U planini, kao i na moru.

Pismo! Kad čujem u prolazu ili kad negde pročitam tu reč, ja mogu da mislim samo na nju i njeno pismo. I to pismo koje ne stiže, uništava sva ona koja primam, a koja mi živi ljudi stvarno pišu, unapred im razara smisao i oduzima svaku vrednost.

Vraćam se uveče, umoran a miran i vedar, sa planine. Prolazeći holom čujem da neko izgovara moje ime. Trčim do portira, uzbuđen tražim pismo. „Ne“, kaže čovek, „ne, to je bila zabuna, nema pisma za vas.“ I gleda me čudno. Padam od umora, ali ne mogu da spavam. Ne verujem u zabunu. Mora da je bilo neko pismo, a moglo je biti samo od nje. A kad, najposle, svedem oči i zaspim, ja ne spavam pravim snom i ne snivam kao drugi ljudi. Borim se s njenim pismom. Čujem kako šušti hartija, osećam ga pod prstima, naprežem oči i vidim, čini mi se, i slova, ali reči jedne ne mogu da razumem. Onda se pitam da li bi ona uopšte mogla da piše ovim našim ljudskim pismom. Otvaram oči, opet budan, i u tami vidim prugastu svetlost koja prodire kroz razmaknuta rebra na roletni moga prozora. I to izgdeda kao pismo sa gustim, pravilnim redovima. Pismo, ali nečitljivo.

Tako sam se ne jednom budio usred noći, sa gorčinom u ustima, sa nemirom u utrobi, kivan na sebe, na tu prokletu ženu čije pismo uzalud očekujem, i na ceo svet. Odlazio sam ka prozoru kao čovek koji traži svetlosti i vazduha, i udarao žestoko dlanom o prozorsku dasku, gnevan i rešen da jednom raščistim to pletivo od obmana u koje me zapliću moje rođene misli.

„Ne, neće se nikad javiti!“ – govorio sam sad u sebi. „Pa ona i nema ruku, ne zna šta je pero ni hartija, ni ljudska misao ni ljudska reč; ona i ne sluti da postojim, ni ja ni moj svet iščekivanja. Ni..nje same nema. Izgubio sam se tražeći je.“ – Tako sam govorio, ali sam u isti mah uviđao da time ništa nije razjašnjeno ni utvrđeno. Osećao sam samo bol u podlanici. I moja se misao po stoti put okretala i jurila u suprotnom pravcu.

„Nikad neće pisati? Ne postoji? A šta je to što me je probudilo, diglo i dovelo do ovog prozora? I šta mi, najposle, znamo šta sve postoji a šta ne? Dobro, neće i ne može pisati. Nikad. Ali kad bi sutra osvanulo njeno pismo, sa porukama…“

I krug je počinjao opet da se vrti, bez prestanka, bez milosti, i bez izlaza i rešenja.

Ono što nisam mogao da odgonetnem u snu, ja sam često pokušavao da pročitam na javi, budan. U šetnji, ili čak usred razgovora sa ljudima, odjednom iskrsne preda mnom bela hartija puna crnih slova. I ja čitam Jelenino pismo koje nisam nikad primio. Pri čitanju mi, kao nejasan šum iz daljine, smeta govor ovih oko mene, ali ja čitam uporno dalje.

U pismu Jelena mi javlja svaki put nešto radosno. Predlaže mi da se negde sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na moru, gde ona letuje. Veze su dobre i vozom i brodom. Na primer, može se krenuti brodom iz … Tu se prekida moje čitanje. Neko je pored mene izgovorio jednu reč povišenim glasom. Prenuo sam se. Pitanje je bilo upućeno meni. Trebalo je odgovoriti. Pisma je nestalo. Moj odgovor je bio zbunjen.

To se ponavljalo mnogo puta. I čitanje se prekidalo uvek kad bi došlo do nekog određenog podatka, imena mesta ili datuma. A ja bih nastavljao razgovor sa ljudima oko sebe, misleći jednako na iščezlo pismo, ali trudeći se da ne budem neučtiv i suviše rasejan sabesednik.

Pa onda je nailazilo vreme kad bih sve to srećno zaboravljao. Mučenje sa Jeleninim pismom prestajalo je odjednom, kao čudom. Gubilo se negde u predelima maštanja i zaborava, gde mu je i mesto. Mesecima sam tada živeo mirno i vedro, radeći svoj posao celom svojom voljom i punom snagom. A zatim bi se opet, jedne večeri, sam ne znam kako ni zbog čega, javila u meni stara misao. Doći će i taj dan. Izgovoriće nevidljiv pismonoša sa stepeništa moje ime, koje će se i meni samom toga trena objaviti, kao da nisam dotad ni znao ko sam i kako se zovem. Ipak, pismo! To će biti svečana i svetla izvesnost praznika. Tačna vest o Jeleninom dolasku ili određen poziv da ja dođem tu i tu, tada i tada. (U stvari, isto što i njeno prisustvo!) I ja ću se odazvati lako i prirodno, kao da tome trenutku nisu prethodile godine sumnji, obmana i čekanja. I radost će biti savršena i potpuna. Taj trenutak pune izvesnosti, a bez stvarnog osnova, poneo bi me naglo. I kovitlac oko Jelene počinjao je iznova. U meni su se opet smenjivale kratke snivane radosti i duga stvarna mučenja. Misli o njenoj odsutnosti ili njenom prisustvu sustizale su se, potiskivale jedna drugu, i nosile me kao talasi.

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan.

Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala je tu trenutak-dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.

Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Fridrih Helderlin: „Menonove tužaljke za Diotimom“

I

Izlazim svakoga dana i stalno tražim drugo,
Sve staze zemlje davno ispitao sam već;
Svežinu visova onih, sve zasenke posetim
I izvore; zabludi duh mi uvis pa sađe,
Počinak moli; tako ranjena zverka beži
U šume gde s podneva beše bezbedne tame mir;
No zelen log joj neće više da razgali srce,
Nesanom jadikovkom goni je okolo trn.
Niti joj topla svetlost pomaže, ni hlad noćni,
A zalud svoje rane u rečni zaranja talas.
I kao što zemlja zalud radosno bilje joj pruža
Za lek, a krv joj provrelu ni jedan zefir ne stiša,
Tako je, čini mi se, voljeni moji, i sa mnom,
I niko da mi sa veđa skine žalosni san?

II

Zaista, bogovi smrti, ne vredi, kad već jednom
Držite čvrsto u vlasti čoveka pobeđenog,
Kad ste ga, zli, povukli dole u groznu noć
Iskati, preklinjati ili se srditi na vas,
A ni strpljivo biti u toj strahotnoj stezi,
I sa osmehom da se sluša vaš trezni pev:
Mora li se, tad zaboravi dobrobit, nemo usni!
Pa ipak ti sa nadom izvire zvuk iz grudi,
Još uvek ne možeš, o dušo moja, niti sada
Da navikneš se na to, pa sred sna gvozdenog sanjaš!
Nije mi praznik, pa ipak ovenčao bih vlasi;
Zar nisam sasvim sam? Al mora da je nešto
Prijazno iz daljine blizu mi; pa moram da se
Smešim i čudim svome blaženstvu usred bola.

III 

Svetlosti ljubavi! Zlatna zar i mrtvima sijaš?
Slike iz  vedrijih dana, da l svetlite mi u noći?
Umilni vrtovi, brda u sutonjem rumenilu,
Da ste mi dobrodošli, i vi tihe staze u gaju,
Nebesne sreće svedoci, i vi, visokomotrene zvezde
Što blagoslov mi tada pogledom udeliste često!
I vi, zaljubljeni, vi lepa deco majskog dana,
Spokojne ruže, vi ljiljani, još spominjem vas često!
Proleća prolaze, zbilja, godina istisne drugu,
U meni i u bitci, tako gore protutnji vreme
Nad smrtnikovom glavom, al ne i pred blaženim okom,
I zaljubljenima drukčiji dan je život na dar.
Jer svi ti dani i sve te godine zvezdane behu,
Diotima, sa nama prisno i zanavek u jedinstvu;

IV

Ali mi zadovoljni u družbi, ko labudi zaljubljeni
Uz jezero na počinku, il kad ih ljulja val
Pa motre dole vodu gde je srebrnih oblaka odraz
I pod zabrodelima se plavet eterska mreška,
Tako smo zemljom išli. Pa i kad je pretio severac,
On, ljubavnika dušman koji tužaljke sprema,
I s grana padalo lišće i vetrom letela kiša,
Spokojno smešismo se, sa svojim bogom u čuvstvu,
U razgovoru prisnom, u jednoj pesmi duše,
Sasvim smireni sobom, detinje radosno sami.
Al pust mi sada je dom i oči su mi moje
Uzeli, i sa njome ja izgubih sebe.
S tog bludim i ko seni živeti moram, a sve se
Ostalo dugo već meni čini da nema smisla.

V

Da slavim hteo bih; ali šta? I s drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.
To je, to je moj nedostatak, znam, zato mi kletva
Tetive bogalji, baca natrag na moj početak,
Bezosećajno vazdan da sedim, i nem kao deca,
Tek suza katkad hladno da kradom krene okom,
A rastuži me biljka poljska i pesma ptica,
Jer u radosti jesu i oni glasnici neba,
Al mi u jezi grudi i životvorno sunce
Mlako i neplodno sviće, zracima noći nalik,
Ah, i ništavno, prazno ko zid zatvorski nebo
Ko teret što me svija visi mi iznad glave!

VI

Ti drukčije mi znana, mladosti! Pa da l će ikad
Molitve da te vrate? Ima li staze natrag?
Zar i meni da bude ko bezbožnim, što nekad
Behu zaseli ipak očiju sjajnih za sto
Blaženih, no presiti brzo. ti nestalni gosti
Sada su nemi, i sada, pod pesmom povetarca,
Pod rascvetalom zemljom usnuše, sve dok jednom
Čuda jednoga moć ih, utonule, ne sklone
Povratku, opet tlom da zazelenelim hode. –
Sveti dah struji božanski kroz sveti obris
Kad svečanost se nadahnjuje, i plime ljubavi vrve,
I napojena nebom životna šumi reka
Kad u dubini zatutnji, i noć svoja blaga prilaže,
I sa dna korita struja sja pokopano zlato. –

VII

Ali, o ti, koja mi još na raskršću onda,
Kada pred tobom klonuh, utešno pokaza Lepše,
Ti koja me nekad nauči ushitu tihom
Da veliko vidim, radosnije bogove pevam, ćutke
Kao i oni; božansko dete! Da l ćeš ko nekad
Javiti mi se uz pozdrav, uzvišene mi zboriti stvari?
Vidi, moram pred tobom da plačem i da tužim
Premda se duša toga stidi, na blagorodnije misleći vreme.
Jer dugo već, tako dugo umornim stazama zemlje
U lutanju te tražih, na tebe sviknut, vedri
Duše čuvaru! No zalud, i rasuše se leta
Otkad sluteći gledasmo sjaj večeri oko nas.

VIII

Tebe samo, tebe junakinjo, svetlost podržava tvoja
U svetlosti, i trpnja te u ljubavi drži, ti blaga;
A čak ni sama nisi; dosta je druga u igri
Tamo gde cvetaš i miruješ među ružama godine;
A čak i Otac, on sam ti po muzama blaga daha
Nežne šalje uspavanke. Jeste, još je to ona,
Sasvim! Još od glave do pete pred očima mi lebdi
Atinka, kao nekad, u spokojnom prilasku svome.
I jer ti, prijazni duše, sa vedroumna čela
S blagoslovom i čvrsto zrak među smrtnike pada,
Ti mi svedočiš, kažeš da ja drugima opet
Kazujem isto, jer ni drugi to ne veruju,
Da od brige i srdžbe besmrtnija je radost
I zlatni dan da dnevno ostaje još na kraju.

IX

Zato ću, nebesnici, i da vam hvalim, i najzad
Dahnuće opet molitva pevača iz lakih grudi.
I kao kad sam s njome na sunčanom stajao visu
Životno bog mi jedan iznutra zbori iz hrama.
Pa hoću i da živim! Već se zeleni! Kao sa svete
Lire, sa srebrnih brda Apolonovih zvoni zov!
Dođi! Ko san to beše! Već su krvava krila
Zaceljena, i nade sve podmlađene žive.
Veliko naći mnogo je; mnogo još ostaje; ko je
Ljubio tako, sledi, jer mora, do bogova put.
Pa pratite nas onda časovi ozbiljni, sveti,
Časovi mladosti! Svete slutnje, o budite s nama,
I vi molitve smerne, i vi sva nadahnuća,
I vi geniji dobri što uz ljubavnike ste rado;
Budite s nama dok se na zajedničkim tlima,
Tamo gde blaženi se spremaju da opet siđu,
Tamo gde orlovi su, sazvežđa, glasnici Oca,
Tamo odakle su muze, junaci, ljubavnici,
Tamo, il tu se možda na rosnom sretnemo ostrvu,
Gde će tek, u svom cvatu u vrtovima združene
Pesme nam istinske biti, proleća duže lepa,
I gde počinje snova godina naših duša.

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih