Неодољива чежња за трошењем новца: „Прада“ бутик у тексашкој пустињи дуа Елмгрин & Драгсет

Инсталација лажног „Прада“ бутика у Марфи чији су аутори Елмгрин & Драгсет

Марфа је градић усред пустиње који има мање од две хиљаде становника. До скора је био познат по томе што је у њему живео и стварао амерички савремени уметник Доналд Џад. Онда су првог октобра 2005. године Михаел Елмгрин и Ингар Драгсет, два савремена визуелна уметника у домену скулптуре, инсталација, перформанса, архитектуре и ленд арта, која живе и раде у Берлину, поставила четрдесет километара северозападно од Марфе, у потпуно пустој области Тексаса, једну скулптуру, истовремено и инсталацију, мини објекат који је представљао бутик познатог италијанског бренда Прада. Првобитно је пројекат требало да се зове Прада Невада а не Прада Марфа, али пошто узметници нису добили дозволу да инсталацију поставе у Невади одлучили су се за Тексас. Треба напоменути да је овај објекат ограђен, да има чувара и да једном недељно долази особа из оближњег места да га одржава. У њему су изложени поједини модели Прада ципела и торби, унутра се не може ући, читав објект заправо нема никакву функцију. Зашто је онда постављен усред пустиње и зашто је ово једна од најатрактивнијих инстаграм сензација која окупља мноштво туриста који се фотографишу док радосно скачу испред ње?

Треба прво имати у виду целокупно стваралаштво ова два уметника која раде и стварају заједно. Елмгрин & Драгсет се крећу широким ободом различитих уметности и дисциплина, постављајући познате призоре и објекте у један сасвим нови контекст. Дакле, за адекватно разумевање њиховог рада изузетно је битно разумети начин на који они реконтекстуализују предмет који излажу. На пример, они су у уобичајену слику дечака на дрвеном коњићу реконтекстуализовали тако што су скулптуру предимензионирали и поставили ју на централна места у граду или испред различитих музеја. На местима где су некада стајали тријумфални споменици великим војсковођама и генералима, сада је гигантски дрвени коњић са дечаком који упире прстом у одређеном правцу. То је најодговарајући споменик Александру Македонском и нама је жао што се баш  Елмгрин & Драгсет нису нашли у центру Скопља са овом скулптуром. То је, заправо, најадекватнији споменик који је могао бити подигнут у част великом војсковођи, Александру Македонском. „Споменик“, иронично презентован, дакле реконтекстуализован, резонира са нашим временом и историјским осећањем о инфантилности жеље за освајањем света и опседнутости величином. Владари су велика деца која се играју рата, они су остали заробљени у развоју и нису превазишли своју фазу играња и клаћења на дрвеном коњићу. Наставите са читањем

Правда за Тонија! О филму „Лице са ожиљком“ Брајана де Палме

Постер за филм „Лице са ожиљком“ из 1983. године

Када помислим на филм Лице са ожиљком, чији су аутори Брајан де Палма и Оливер Стоун, а главни протагониста Ал Паћино у улози Тонија Монтане, прво ми падну на памет два цитата, један је Кјубриков, други Маргерит Дирас:

Одувек су ме занимале две врсте људи, криминалци и уметници, јер ни једни ни други не прихватају живот такав какав јесте. – Кјубрик

односно

Прерано је за мене постало прекасно. – Дирас

Тони Монтана се савршено уклапа у речено. Он не прихвата живот такав какав јесте али у његовој судбини је оличена сва „прекасност“, још на почетку. Класа и околности у којима смо рођени тешко могу бити превазиђени јер оно што је у средини се апсолутно не рачуна с обзиром на оно што стоји на почетку и на крају, а то је оно Кафкино: „Као пса!“.

Тони је јунак кога је маестрално одиграо Ал Паћино. Он успева, упркос у основи негативном карактеру Тонија, да произведе у гледаоцу емпатију. Управо такве улоге и одликују Паћина. Први његов филм који сам гледала био је Млетачки трговац, у коме глуми Шајлока, „негативца“ (мора под наводнике). Затим, Ричарда III, демонског негативца коме наводници нису потребни, али који производи симпатије гледалаца. О макијавелистичкој заводљивости Мајкла Корлеонеа, кога волимо баш зато што је тако бриљантан негативац, не треба пуно говорити. Углавном, мислило се да је са том улогом Паћино досегао свој глумачки врхунац. Ипак, он се 1980. остварује у улози кубанског мигранта и кокаинског боса, Тонија Монтане, и апсолутно одушевљава, проширујући границе схватања негативца. Наставите са читањем

Рокенрол као боља историја Америке. О филму „Форест Гамп“ Роберта Земекиса

Лаура Фрере, „Форест Гамп – филмски постер“, 1994.

Живот је као бомбоњера. Никад не знаш шта можеш да добијеш.

Имате ли омиљени филм чија је тема индиректно или директно у вези са рокенролом? Ја имам неколико, а за ову прилику истакла бих изузетно леп филм али, чини ми се, доста подцењен: Форест Гамп. Филм је режирао Роберт Земекис према истоименом роману Винстона Грума. Појавио се у биоскопима 1994. године.

Филм нам казује америчку историју од краја Другог светског рата до почетка деведесетих година 20. века на духовит, леп али и горак и подтекстуално критичан начин. Филм нам ту историју не представља директно већ посредством живота једног необичног човека, за кога сви мисле да је глуп, који се зове Форест Гамп.

Многи амерички редитељи преиспитивали су историјске догађаје своје земље кроз контекст рокенрол културе. То преиспитивање често има својих слабости. Никада Други, онај кога они повређују својим војним интервенцијама, није у фокусу њихове приче. Они искључиво тематизују сопствене историјске трауме. Амерички редитељи и када говоре о рату, рецимо оном у Вијетнаму, не говоре о Вијетнаму, и патњама Вијетнамаца, не преиспитују узроке и личну одговорност спрам другог, већ говоре о својим ветеранима које је друштво по губитку тог рата заборавило. Ретко постоје права преиспитивања узрока за ратове и одговорности за исте, видимо само последице, и то једино по њихове грађане. Наставите са читањем

Химна генерације миленијалаца

Навијачице из Нирваниног спота за песму „Smells Like Teen Spirit“

Или зашто сам одувек желела да будем навијачица са знаком анархије на мајици

Политички освешћена навијачица из Нирваниног спота Smells Like Teen Spirit, са знаком анархије на мајици, метафора је миленијалаца. То је слика генерације којој припадам: унапред осуђена на чињеницу да ју нико неће озбиљно схватити. То је парадоксална слика јер су стереотипи унапред формирани: како анархисткиња може бити навијачица? Зар она не би требало да изгледа као Улрике Мајнхоф? Навијачица је на концерту рок бенда у фискултурној сали средње школе каквом би се могли похвалити јунаци серија Твин Пикс, Мој такозвани живот и Несташне године. Ходницима те школе пролазили су агент Купер, Молдер и Скали, а можда и Никита. Ко ће знати, то су биле (праве) деведесете.

Већина миленијалаца 2000. године имала је петнаест година и око тог датума открила је бенд из Сијетла, поп-панк Нирвану. То откриће никога није оставило равнодушним. Судбина, став и појава фронтмена, кога су миленијалци прихватили за једну од икона свог одрастања, била је неодољиво привлачна и донекле се са њом дало идентификовати. Икона миленијалаца је Лана дел Реј, али и Бијонсе. Тако то иде са миленијалцима. Еклектика насупрoт једноумљу генерације икс.

За већину миленијалаца, те „посебне“ генерације, најпосебније од свих, откриће Нирване и Курта Кобејна, њеног фронтмена, није се десило док је он био жив. Откриће се поклопило са Мадониним албумом Music, са филмом Титаник, са мега хитом Crazy in Love, са многим другим песмама и феноменима декаде који су неспојиви са овом химном генерације, са овом песмом митског статуса. Стога је многима, нарочито старијим генерацијама, чудан и неприхватљив еклектичан (хипстерски) укус миленијалаца. Наставите са читањем

Kuća izlazećeg sunca

Tod Hido, „Between the Two“, 2007.

Folk standard House of Rising Sun, pesmu afro-američkog anonimnog Homera, tokom 20. veka obrađivalo je više autora, među kojima bih za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dilena i Loren O’Konel. Iako najpoznatija verzija pripada grupi Animals meni su draže interpretacije navedenih muzičara, ne zato što su bolje, ili manje komercijalne, već zato što su notama i atmosferom bliže poetskom zanosu originalne pesme o mitskom bolu, mitskom gradu i mitskoj neumitnosti sudbine, svim motivima južnjačke gotike kojoj se američki duh neprestano vraća.

Kuća iz koje prosijava Sunce – veličanstvena poetska vizija, nalik ilustracijama iz alhemijskih rukopisa. Zraci sunca ne probijaju se kroz grane drveta, kroz jedra broda u luci već kroz kuću, a ta kuća je – bordel. Kuće su bitne za konstituisanje američkog mita ali kao motiv ne potiču direktno iz američke književnosti. Najpoznatije kuće svetske književnosti, istina, jesu kuće iz priča Edgara Alana Poa, no on motiv preuzima iz engleskog gotskog romana i obrađuje ga daleko ozbiljnije nego ijedan drugi pisac žanra. Takođe, kuće su značajan motiv u slikarstvu Edvarda Hopera, motiv koji, kasnije, za potrebe Holivuda koristi i Alfred Hičkok. Kada govorimo o ovoj pesmi, kuća je smeštena u drugačiji kontekst, data joj je drugačija funkcija. Ona, čini se, ima „radosniju“ funkciju (zar ne bi idealan naziv svakog bordela bio Radost? – Ali, čija?). Nastavite sa čitanjem

Путници Џони Мичел

Џек Робинсон, „Џони Мичел“, 1968.

У време хипи покрета бити песник значило је бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали јужном Француском и срицали песме под прозорима госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим околностима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су заједнички именитељи.

Трубадурска песма Џони Мичел носи назив Вудсток по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Постоје две верзије песме: прва припада Џони Мичел, друга групи Крозби, Стилс, Неш и Јанг. Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној култури и химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Песма нам казује о Двоје који су на заједничком су путовању до Вудстока. Баш као и романтичарски самоизгнаници, двоје беже пред притиском којим их друштво оптерећује. Одлазак је једино могуће супротстављање околностима. Међутим, са ове дистанце, стиче се утисак да је хипи генерација, ипак, начинила и повратак дому, друштву и конвенцији од којих је бежала, додатно учврстивши вредности друштва против којих је испрва била.

Од звјездане прашине ми смо
Од злата ми смо
И морамо се
Вратити у Врт

наглашава јунакиња Џони Мичел у рефрену песме Вудсток. Хипи култура понавља русоистичке тенденције, она тежи повратку природи. Врт је место невиности. Врт, баш као на триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Но, да ли само тога? Уколико се у Врту борави у потпуности без свести, онда Врт постаје башта, а његови становници изједачени су, тада, са рајским животињама. Наставите са читањем

Путници Бруса Спрингстина

Омот Спрингстиновог албума „Небраска“ из 1982. године

Једна од мојих билдунгс фаза подразумеала је и слушање овог албума који је обележио одређен, и формативно доста значајан, период моје стварности. Албум је унео у моју свакодневицу дозу шарма који је био оваплоћен у врло евокативном звуку американе. Ту су, наравно, биле и слике које је звук асоцијативно подстицао.

Спрингстинов албум Небраска звучи литерарно, а своје књижевне узоре ни сам аутор није крио. Албум је концептуалан, састављен је од демо снимака, и носилац је носталгичне и меланхолилчне атмосфере. Осећате као да сте на неком уском, тек недавно асфалтираном путу, између бескрајних њива. Фотографија са омота заиста је одговарајућа утиску који стичете док слушате баршунасти и као кроз измаглицу и пару проткан Спрингстинов глас.

Он пева о изгредницима, o друштвеним отпадницима и аутсајдерима, o онима које зовемо, подцењивачки, red necks. Сви његови антихероји теже слободи на својим бескрајним аутопутевима, тој најскупљој америчкој речи. Слобода се осваја на различите начине, најчешће посредством новца, кога никада нема довољно и за све, па је логичан пут до истог, у фикционалном ноар-вестерн свету Бруса Спрингстина, кроз злочин. Но, нису све песме о томе. Неке су о (безразложном) злу, неке су о сећању на детињство, сасвим су личне и сентименталне. Наставите са читањем

Бележнице Едварда Хопера

Едвард Хопер, „Аутопортрет“, 1930.

Одувек сам била привучена формом књиге. Садржај је једно, али сама форма предмета, независно од садржаја, бивала ми је подједнако интересантна. У форми књиге, наравно, није само оно што је књижевност, али јесте нека врста имагинативног садржаја или бар нечег што имагинацију афирмише. Књиге/свеске у служби хербаријума, личних адресара, бележница свакодневних тричарија, блока за скице цртежа и песама, путописа, писама, дневника, нотних записа, албума за фотографије, исечака из новина, рецепaтa за колаче, предложака за хеклање или шивење, све те форме за мене су биле полазишта за машту. Чежња и неко неодредиво сећање негде би ме измештали. И тако би пролазили дани, обликовани километрима које сам препешачила изнутра, ретко када обраћајући пажњу на чињеницу да садашњост такође заслужује право постојања и да ће ми се једном, као изневерено дете остарелом родитељу, осветити за сво злостављање и запостављање.

Интернет чини да свако интересовање буде сведено на фолдер, а услед огромне количине информација која је, толико неправедно, врло лако доступна, па самим тим и лако заборављива, војајер-радозналац-уживалац опијума, интернет конзумер, бива приморан на чин који је до тада био својствен углавном опсесивно-компулзивним особама – да све распоређује по „реду, боји и величини“. Тако се десило да сам свој фетишистички однос према свескама и књигама различитих садржаја заменила пикселима и килобајтима распоређеним у безброј фолдера. Пре неколико година одржана је изложба посвећена америчком сликару Едварду Хоперу која је за циљ имала упоредно излагање његових најпознатијих слика, као и скица које су им претходиле, а које су пронађене у његовим свескама, бележницама и бловима за скицирање. На тај начин било је могуће сагледати градацију његовог стваралачког поступка. Од фрагмената, од замисли, утисака и скице ка целини, ка завршеном и коначно обликованом делу. Наставите са читањем