У подруму људске душе. О филму „Психо“ Алфреда Хичкока

Постер за филм „Психо“ из 1960. године

Филму Психо појам страшног не пристаје. Сензација коју чујемо када изговоримо ту реч, због пречесте вербалне употребе, онда и када она не пристаје теми, није адекватна, не исцрпљује емоцију гледаоца. Можемо оперисати са Фројдовим појмом „унхајмлих“ (unheimlich), нешто познато што нам постаје и делује зачуђујуће непознато и непријатно, али ни тако нећемо до краја вербализовати свој утисак. Филм тематизује оне просторије – „подруме, канализације и септичке јаме“ – које постоје у човековој души али у те одаје заиста нико не жели да залази. Филм се нарочито доживљава потресно и драматично баш зато што је у питању врхунско уметничко остварење.

Психо је снимљен 1960. године. Претходи му Вртоглавица а за њим следе Птице. У најбољем смо периоду Хичкоковог стваралаштва. Филм је снимљен у црно-белој варијанти што је посебно битно. Мој утисак је да он не би био тако ефктан да је у боји. Алфред Хичкок, његов редитељ, манипулише од почетка до краја филма гледаоцем и на тај начин градира, све до самог краја, његову, прво збуњеност, затим пасивност спрам предвиђања развоја радње, а онда и ужаснутост. Музика је градитељски принцип филма, подједнако као ракурс камере или однос светлости и сенке. Сви ови елементи доприносе, поред симболике (репродукције слика на зиду, препарираних птица или огледала) комплексности овог остварења. Ипак, ту комплексност, попут хирошигеовског таласа, на крају преклапа емоција коју разрешење и последње сцене изазову у гледаоцу.

У филму манипулација гледаоцем је бескрупулозна. Једна од значајних поставки за Психо је та што он почиње на апсолутно супротан начин од онога како ће се развијати и како ће се завршити. Гледалац скоро трећину филма – што је много времена – бива увучен у један наратив који прати и на основу кога гради очекивања, регулише тензију коју филм производи, „навија“ за лик. Међутим, на половини филма гледалац бива изненађен јер се нашао у сасвим другој улици у односу на ону којом је до тада ходао, на половини филма као да почиње неки други наратив, који он не може да доведе у везу са првим. Редитељ га толико заведе да гледалац ни не помишља да је заведен и да прва трећина и друга трећина филма немају везе једна са другом. Гледалац је хипнотисан иако у неком сићушном углу свести у њему заискре питања: куда води овај филм, у ком правцу се он креће?

Značaj slikarstva za Hičkokov film „Vertigo“

Vizuelno opčinjavajući, film Alfreda Hičkoka ima moć da zaseni estetsko čulo posmatrača. Danima posle gledanja Vertiga gledalac filma je u svojevrsnom spiralnom zanosu, zahvaljujući boji, kostimima, slikama, atmosferi, radnji.

O Hičkokovom filmu Vrtoglavica (Vertigo) najbolje je pisao Slobodan Mijušković u knjizi Alfred Hičkok / Upotreba slikarstva. U nastavku sledi poglavlje iz te knjige posvećene ovom filmu pod nazivom You were the copy – Vrtoglavica:

*

Vrtoglavica je film koji nosi posebne, možda najvidljivije i najdublje upise vizuelnog, slikovnog i slikarskog. Technicolor i Paramountova nova Vistavision High-Fidelity tehnologija (promovisana tokom pedesetih godina dvadesetog veka) stopili su se sa Hičkokovom sinematičkom imaginacijom u kreaciji jedne apsolutno zanosne, omamuljujuće likovnosti, neuporedivog vizuelnog impacta, koji iole prijemčivog posmatrača drži u stanju sličnom anesteziji. Film je veoma detaljno analiziran u terminima klasične likovnosti, na primer sa stanovišta upotrebe boje (zeleno-crveno, sivo-belo) i svetlosti kao čisto vizuelnih, plastičkih (i istovremeno simboličkih) sastavnih jedinica, ili pak sa stanovišta izvesnih formalnih/oblikovnih elemenata kao što je linija, koja je spiralnim kretanjem dovedena do transformativne i repetitivne, grafičke ili predmetne spiralne forme kao glavnog simbola/znaka i vizuelne metafore.

Uočena je i specifična upotreba predstave/lica u profilu, dakle jedne forme portreta, takođe odrednice iz žanrovskog vokabulara slikarstva. S druge strane, slika i slikarstvo upleteni su u ovaj film i na druge načine, nezavisno od čarolije vizuelnog i optičkog.

Hičkokov film „Ptice“

My favorite moment in „The Birds“ is when Tippi Hedren in her fur coat and high heels mischievously ferries a bird cage in a rowboat across the bay and second when she sits tensely smoking near the schoolhouse as crows ominously gather on the jungle gym behind her. – Camille Paglia

Citat Kamil Palje na početku ove objave podsećanje je da je ova američka kritičarka objavila posebnu knjigu o filmu Ptice (British Film Institute, 1998) koju treba pročitati u cilju razumevanja ili, još bolje, intezivnijeg razlistavanja viđenog.

Kostim Tipi Hedren, njeni nokti dok pali cigaretu, pogled, frizura morali su poslužiti kao uzor Metju Vajneru kada je snimao seriju Mad Men i mislio o liku Beti Drejper. Ja neću film predstavljati sa psihoanalitičke ili sa filmske (tehničke) strane.

Meni se dopada čitava iluzija, podjednako na nivou radnje, koliko i na nivou slika. Melani Denijels, mlada devojka sa kavezom za ptice, perfektno obučena, sa savršenom dikcijom, uputila se kolima ka mestu Bodega Bay. Tamo će ponovo videti Miča.

Tipi Hedren je ultimativna Hičkokova heroina, ni Grejs Keli, ni Ingrid Bergman, ni Kim Novak ne mogu prići načinu na koji je Tipi ovaplotila hičkokovsku heroinu, zavodljivu, naivnu, vedru, opasnu.

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

Dafne di Morije 1930. godine

Engleska knjiženica Dafne di Morije 1938. godine objavila je roman Rebeka koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige, nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspense – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi (a označava, zapravo, neizvesnost).

Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola i En Redklif. Zamak Otranto, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je prvi put 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. En Redklif napisala je ukupno šest romana The Castles of Athlin and Dunbayne, Gaston de Blondeville, The Italian, The Mysteries of Udolpho, The Romance of the Forest, A Sicilian Romance. Volpolova dela kamen temeljac su gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, vredi pomenuti i sestre Bronte kao književnice koje su kroz svoje romane afirmisale određene elemente ovog žanra.